текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ
„Играти у оковима“
Ја се најпре, али разуме се не из пуке куртоазије, прикључујем похвалама за ову
и овакву замисао у једном времену у којем се мало мари за оно што је стварима
духа посвећено, па би утолико похвала морала бити већа.
Мој посао битно је олакшала проф. Љиљана Црепајац која је у свом најбољем
стилу представила неке кључне равни проучавања Анице Савић Ребац, па се ја
томе не бих враћао, утолико пре што је моја ужа струка филозофија и књижевна
теорија, премда и иначе, у начелу, не бих имао нешто да прикључим ономе што
смо овде тако компетентно чули.
То што имам намеру да саопштим гледаћу да буде у скраћеном облику да не би
ваш и мој век био краћи за неки дан или можда годину у овако прегрејаној сали.
Ја ћу најпре рећи нешто што може звучати лично: у неким мојим раним годинама
било је право духовно освежење – то може звучати као фраза, али у овом случају
то сигурно није – ишчитавати текстове Анице Савић Ребац, пре свега зато што
су то били текстови против струје. Када судимо о оном што је у то доба писано,
морамо имати на уму једно поређење Ничеово из оног његовог последњег списа
Ecce homo у коме он каже да се може „играти у оковима“, али није свако кадар да
у оковима игра.
Време у којем је стварала и живела Аница Савић Ребац имало је своје идеолошке
окове и они су се огледали у владајућој марксистичкој идеологији до које се морало
држати ако човек хоће да опстане на јавној сцени. Разуме се да је и она морала
дати неки свој данак том времену и тим оковима, али оно по чему је надвисила и
претрајала то време засигурно је то „играње у оковима“, јер је успевала у својим
радовима да досегне неке висине које нико у то доба, а биће и касније, није досегао.
Није њој ишло на руку ни то што је Милош Ђурић већ тада стекао велику славу
која и данас траје. Држим да би њена слава требало да буде већа, не знам шта о томе
мисли проф. Црепајац [Љ. Црепајац: „Да, слажем се.“]; а да ли је томе допринело
то што је припадала тзв. слабијем полу или нешто друго, то сада није ни битно:
историјске неправде се по правилу исправљају онда када онај коме су учињене
више није на овом свету, и то ми променити не можемо.
Шта је то што је већ поменуто „играње у оковима“? Најпре, то је језик којим је она
писала – изузетно богат, однегован језик који служи на част нашем књижевном
казивању. Ја сам, у то време осиромашеног, идеолошки сведеног казивања уживао
у том ретком језичком и духовном феномену. Ученост је била још једна особина,
ретка не само у оном него и у овом нашем времену када се затварамо у неке уже
струке и изван тога не бисмо ни да погледамо у неко туђе двориште, сем да се
можда каменом бацимо на њега… Она је изван оквира своје уже професије знала
да високо искорачи и имала је врло велико, импресивно, знање и из неких
суседних дисциплина, па и оних које нису биле суседне.
100