86 Slog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Srpsko-maœarski odnosi tokom 18. veka
Æeleñi da prikaæemo kulturne veza izmeœu Srba i Maœara tokom 18. veka
opredelili smo se za dva tipa publikacija: na jednoj strani izloæene
su kwige maœarskih istoriåara objavqene poåetkom 18. veka koje åine
najreprezentativniji deo fonda naãe Biblioteke u okviru ove
postavke. Na drugoj strani, predstavqena su kapitalna izdawa koja se
bave kquånim pitawima istorije i kulturne istorije Srba u ovom periodu:
Velika seoba pod patrijarhom Åarnojeviñem, zbornik o
Sentandreji ili Spomenici Budimske eparhije Dinka Davidova.
U 18. veku, u kontekstu burnih i teãkih istorijskih dogaœaja, stvaraju se
osnovni preduslovi za buduñu åvrãñu kulturnu uzajamnost izmeœu
Maœara i Srba. Srpsko stanovniãtvo, i pored toga ãto je veñ dugo
æivelo na teritoriji Ugarske, posle seobe iz 1690. zapravo preseqava
centar svoje duhovnosti na sever, gde ñe, tokom 18. veka, razviti svoju
kulturu i umetnost naroåito u gradovima Sentandreji, Komoranu i
Œuru. Takve okolnosti i istorijsko pamñewe imali su dvojake
posledice za buduñi æivot prebeglih Srba: sa jedne strane, srpski narod
je upravo kroz uåvrãñivawe crkvene autonomije teæio da oåuva
kulturnu samosvojnost, ali istovremeno, æivot u Ugarskoj nije mogao
ostati bez uticaja sredine u kojoj su se Srbi naãli - barokna sredwoevropska
umetnost i graœanska kultura ostavili su traga u srpskoj baãtini.
Bél Mátyás, Hungariae antiquae et novae, 1723.
Istvanffy Miklós, Regni Hungarici historia, 1724.
20
U ovom periodu najdirektnija ukrãtawa ostvarena su u istorijskim
naukama. Dela autora kao ãto su Mikloã Iãtvanfi (Istvánffy Miklós,
1538–1615) ili Matijaã Bel (Bél Mátyás, 1684–1749) posluæili su
Jovanu Rajiñu kao izvori za Istoriju raznih slovenskih naroda. (Pisma
Aleksijusa Horawija (Horanyi Alexius) upuñena srpskom mitropolitu
Stefanu Stratimiroviñu åuvaju se u Univerzitetskoj biblioteci.)
Liånost åija sudbina moæda na najboqi naåin odraæava nemirno doba
puno protivreånosti s poåetka 18. veka jeste Œorœe Brankoviñ
(1645–1711), “voœ Srba u Ugarskoj i istoriåar”, osporavani naslednik
srpskih despota, diplomatski sluæbenik i politiåki emisar åije su se
misije zavrãavale hapãewima. Dok je bio zatoåen u Beåu, na velikom
skupu srpskih prvaka i stareãina u Budimu, krajem marta 1691. godine,
izabran je za srpskog poglavara. Podræavan od Srba kao svetovni voœ,
ali bez podrãke samog patrijarha Arsenija Åarnojeviña, Œorœe
Brankoviñ je nakon smrti postao predmet legendi. “Hebski suæaw” koji
se zalagao za nerealne ideje o stvarawu Ilirskog kraqevstva, svojim
obimnim delom Slaveno–serbskim hronikama postaje zaåetnik srpske istorijske
nauke.