katalog izloÅ¾be

КЛАСИЦИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 

- ЈУБИЛЕЈИ - 

ЛИТЕРАТУРА О ТОЛСТОЈУ И ДОСТОЈЕВСКОМ 

У ФОНДУ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ БИБЛИОТЕКЕ 

Каталог изложбе поводом 

100 година од смрти Л. Н. Толстоја (1910-2010) и 

130 година од смрти Ф. М. Достојевског (1881-2011) 

децембар 2010 - јануар 2011 

1 

Филолошки факултет 

Београд 

Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” 

Београд

ОКВИРНЕ НАПОМЕНЕ 

Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у 

сарадњи са Филолошким факултетом у Београду започиње 

организовање годишњих изложби под називом Класици 

светске књижевности: јубилеји. Има неколико добрих 

разлога за покретање ове иницијативе. На првом месту је 

намера да се открије вредан део фонда Универзитетске 

библиотеке који садржи богату колекцију оригиналних и 

преведених дела најпознатијих светских писаца, а такође и 

одговарајућих научних, критичко-теоријских и историјских 

публикација, незаобилазних у академском изучавању 

књижевности. Осим тога, Универзитетска библиотека настоји 

да испуни своју мисију популаризације науке и уметности 

управо фокусирањем пажње својих корисника, ма којим 

предметом да се они баве, на класична књижевна дела 

највећих светских писаца свих времена, чиме се подсећа на 

важност активног и трајног усвајања високе уметности као 

основне претпоставке културног развоја сваке, а нарочито 

академске средине. 

Чак и овлашне напомене о значењу појмова класик и класично 

не могу да заобиђу прецизно и убедљиво тумачење енглеског 

песника и теоретичара Т.С. Елиота у његовом знаменитом 

есеју Шта је класик из 1944. године. Он допушта да се појмом 

класик може означити “стандардни писац”, то јест величина, 

трајност или значај неког књижевника у његовој специфичној 

области стварања. Међутим, развијајући ову тему, Т.С. Елиот 

долази до неколико суштинских одлика по којима се неки 

писац и његово дело могу сврстати у корпус класика. Пре 

свега, класично дело може се појавити у зрелој цивилизацији, 

зрелом језику и зрелој књижевности – “као продукт зрелог 

духа”. Оно подразумева савршенство заједничког стила што 

надраста заједничку конвенцију писања и уздиже се од једног 

ограниченог сензибилитета до универзалног нивоа на коме 

се за неко дело може рећи: “ово је створио геније језика”. 

Дакле, осим зрелости, класично дело поседује и особину 

свеобухватности што означава могућност изражавања 

максимума читавог обима мисли и осећања на такав начин 

да се превазилазе оквири свог времена и властитог језика, и 

производи одјек у другим језицима, културама и епохама. 

Елиотову тезу на специфичан начин потврђује исказ 

нобеловца Џ.М. Куција у књизи Дневник лоше године: “У 

потрази за оном дубинском нотом неминовно се враћам 

класицима, епизодама које би у једном минулом добу носиле 

име огледног камена, камена на који треба положити длан 

како би се обновила вера у људскост, у непрекинуто трајање 

људске приче: Пријам док љуби руке Ахилу, молећи за тело 

свог сина; Пеђа Ростов устрептао од узбуђења док чека да 

узјаше свог коња, оног јутра када ће погинути”. 

3

Али, да ли ико још чита ове приче, ризикујући да га 

обузму узнемирујуће мисли и осећања? Муњевит развој 

информационо-комуникационих технологија променио је 

навике људи и довео у питање судбину књиге, читања и 

библиотека. Нови интерактивни и глобално присутан дигитални 

медиј мења човеков интелектуални и психосоцијални 

живот, што доводи до промена у језику, читању, мишљењу, 

учењу, научном истраживању и испољавању уметничке 

креативности. У новом амбијенту поставља се питање да ли 

ће се сачувати традиционални културни обрасци и праксе, 

корисничка очекивања и социјалне норме установљене у 

свету где је књига главни носилац културних и хуманистичких 

вредности. Неки одговарају предвиђањем скоре и неумитне 

“смрти књиге”, други не губе наду и предузимају све што је у 

њиховој моћи да бар у сопственом животу сачувају смисао и 

важност читања. У том контексту, осветљавање писаца чија 

дела су била не само духовни путокази многим генерацијама, 

већ и темељи целокупне човекове културе, не мора бити 

посао осуђен на неуспех. А улога Универзитетске библиотеке 

могла би се по Р.П. Блекмуру схватити у значењу “посредника 

који би обавио посебан задатак стављања публике у однос 

одазивања уметничком делу”. 

Последњих година упућени су многи прекори такозваној 

нет-генерацији због језичког сиромашења, срозавања 

критеријума, непрепознавања вредности и опште културне 

тривијализације. Те прекоре упућују им управо њихови 

родитељи који су, опчињени идеалима прогреса, брзине 

и ефикасности, створили такав свет где је стицање знања 

замењено гомилањем информација, удубљено линеарно 

читање замењено неуротичним скоковитим пребацивањем 

пажње, а контемплација замењена ‘’мултитаскингом’’. 

“Свуда око нас цвета нова неписменост, оних који лако читају 

кратке речи, речи мржње или лажног сјаја, али не могу да 

ухвате смисао језика који се заодева у лепоту и истину” – ове 

речи Џорџа Стејнера од пре пола века као да су намењене 

данашњим очевима и деци, па зато и једне и друге ваља 

подсетити да у многим животним ситуацијама књижевност 

може да буде спас или утеха, јединствена могућност да се 

добију макар и непотпуни одговори на она питања која човек 

себи поставља од када је света и века, а која са технолошким 

прогресом неће престати да га заокупљају. 

Можда је смисао овог подухвата управо у томе да се начас 

заустави захуктало време и прихвати она благодет на коју 

смо скоро заборавили – благодет што свакоме од нас, од 

дана када се родимо, припадају велика дела класичне 

музике, уметности и књижевности које добијамо на дар, 

да њима сасвим слободно и неограничено располажемо до 

краја живота. 

В.Ј. 

4

УВОДНА РЕЧ 

Текуће, 2010. године навршава се сто година од смрти Лава 

Николајевича Толстоја, а следеће, 2011. сто тридесет од 

смрти Фјодора Михајловича Достојевског. Реч је о класицима 

руске и светске књижевности, највећим мајсторима романа 

и најутицајнијим писцима не само у Русији деветнаестог 

века, нити само у оквиру стилске формације реализма, већ 

у целокупној историји књижевности. Овим поводом, а у 

оквиру серије Класици светске књижевности: јубилеји, 

Универзитетска библиотека у сарадњи са Филолошким 

факултетом, у периоду децембар 2010 – јануар 2011 

организује изложбу под називом Литература о Толстоју и 

Достојевском у фонду Универзитетске библиотеке. 

Достојевски је рођен седам година пре Толстоја, али га је 

Толстој надживео читаве три деценије. Због тога је у свести 

многих људи Толстој био и остао ‘’старији’’ од Достојевског, 

не само генерацијски, већ и епохално. Међутим, они су били 

прави савременици који су ступили на књижевну сцену 

Русије и Европе у другој половини деветнаестог века, када 

је Пушкин већ обавио величанствен посао у руском језику, а 

Гогољ убедљиво демонстрирао да Руси имају шта да покажу 

у жанру романа који је до тада био ‘’у власништву’’ енглеске, 

француске и немачке књижевности. За само пола века у 

Русији је објављено десет романа који и данас представљају 

врхове тог жанра: Гогољеве Мртве душе (1842), Обломов 

Гончарова (1859), Очеви и деца Тургењева (1861), после 

чега се дословно смењују романи Достојевског и Толстоја – 

Злочин и казна (1866), Рат и мир (1867-1869), Идиот (1868- 

69), Зли дуси (1871-72), Ана Карењина (1875-77), Браћа 

Карамазови (1879- 80) и Васкрсење (1899). Када се овом 

низу додају приповетке и драме Антона Павловича Чехова, 

јасно је колика је стваралачка енергија била сконцентрисана 

у једном релативно кратком временском периоду и на 

ограниченом простору који је заправо подразумевао два 

града – Петроград и Москву. 

Толстој и Достојевски су дакле живели у исто време, 

време у коме је књижевност имала огроман утицај у свим 

сферама живота, а писци били третирани као пророци 

који имају одговоре на сва питања. Последње четири 

деценије деветнаестог века прошле су у смењивању 

њихових најважнијих романа који су изазивали огромну 

пажњу савременика у Русији и Европи. Они се никада нису 

срели, мада су се кретали у истим круговима, имали исте 

књижевне пријатеље и духовне сроднике. Један од њих 

је био филозоф Владимир Соловјев који је веома утицао и 

на Толстоја и на Достојевског, па су, на пример, и један и 

други управо у његовом друштву походили чувени манастир 

5

Оптина. Чак постоји и легенда, једна од многобројних које 

окружују животе ова два писца – да су Толстој и Достојевски 

заједно присуствовали једном лењинградском предавању 

Соловјева, али да нису били представљени један другом. 

Таква могућност је заиста невероватна, с обзиром да је много 

људи, нарочито књижевних посленика тог времена, заиста 

прижељкивало њихов сусрет – до тог сусрета никада није 

дошло, или због фаталног стицаја околности, или због тога 

што су обојица то систематски избегавали. Meђутим, они су се 

узајамно помно пратили и високо уважавали. Из сведочења 

савременика видимо да је Толстој неколико пута нервозно 

реаговао поводом стила Достојевског, али речи које је он 

својеручно записао у Дневнику и писмима Страхову не говоре 

ни о чему другом осим о потпуном дивљењу. Са друге стране, 

Достојевски је само у једном писму исказао неку врсту благе 

зависти према Толстоју, Тургењеву и Гончарову због њихове 

финансијске сигурности која им пружа могућност несметаног 

рада, али у чланку о Ани Карењиној он, који је испитивао 

најдубље дубине људске душе, на један скоро потресан 

начин износи недвосмислен суд да је реч о “колосалној 

психолошкој анализи душе људске, са стравичном дубином 

и снагом, а досад код нас невиђеним реализмом уметничког 

приказивања”. 

Управо зато, на самом почетку каталога налазе се поглавља 

Толстој о Достојевском и Достојевски о Толстоју која 

садрже исказе из којих се јасно види њихово узајамно 

уважавање и свест о томе да је реч о нечему што надраста 

уобичајену књижевну конкуренцију и суревњивост – а то је 

судбинска околност да таква два књижевна генија живе и 

стварају паралелно, да се њихове судбине и њихова дела 

међусобно осветљавају на начин скоро незабележен у 

светској књижевности. 

Средишњи део каталога заузима упоредна хронологија 

живота и стваралаштва Достојевског и Толстоја која покрива 

дугачак период од 1821. године када је рођен Достојевски, 

па све до 1910. када је умро Толстој. Првих седам година 

до Толстојевог рођења (1828.) протеже се у две колоне: у 

првој су догађаји који су обележили најраније детињство 

Достојевског, а у другој најзначајнији културно-историјски 

догађаји и појаве у Русији и Европи тог времена. Наредних 

педесетак година, до смрти Достојевског (1881.), хронологија 

тече у три колоне које паралелно прате живот и рад два 

писца у руском и европском културно-историјском контексту, 

да би се последњи период од смрти Достојевског до смрти 

Толстоја поново вратио у две колоне – једна осветљава 

последње три деценије Толстојевог живота, а друга пружа 

податке о књижевним, уметничким, политичким и другим 

приликама. 

Изучаваоци књижевности вероватно знају за већину 

6

чињеница из ове хронологије, али широј публици може бити 

занимљиво да прати како, на пример, живи Толстој док 

Достојевски робија у Сибиру и како се из године у годину 

развијају њихове породичне ситуације, њихове књижевне 

каријере и друштвени статус. Упадљиве су непремостиве 

разлике које се тичу њиховог порекла, финансија, животних 

услова, схватања религије и државе и конкретних односа са 

црквом и властима. Међутим, још више падају у очи небројене 

подударности: обојица су били страствени коцкари, обојица 

сведоче о судбоносном утицају који је у њиховом животу 

извршило присуство извршењу смртне казне. Такође, 

обилазак Европе код њих буди истоветно двоструко осећање 

дивљења њеној уметности и згражавања над материјализмом 

и декаденцијом. И један и други били су везани за браћу, па 

њихов губитак у оба случаја представља тежак ударац. Смрт 

је и иначе била стални пратилац оба писца – рана смрт мајки, 

браће, књижевних пријатеља, рођене деце... 

Ови и други биографски подаци представљали су непресушан 

извор за њихово поређење, па су и књижевне анализе често 

биле замагљене многобројним предрасудама. Међутим, 

постоје и веома засноване студије које представљају 

драгоцену и незаобилазну литературу за озбиљно 

проучавање Толстоја и Достојевског, без обзира на то да 

ли се ова два писца тумаче као антиподи, као појаве које се 

узајамно допуњују или сваки за себе, без идеје да је икакво 

поређење уопште обавезно. Одломци из неколико оваквих 

студија дати су после хронологије, да би се скренула пажња 

на могућност тумачења које надмаша уобичајене површне 

закључке. На првом месту то је непревазиђена књига Џорџа 

Стајнера Толстој или Достојевски у којој се два писца 

супротстављају по епском, односно драмском темпераменту; 

по доминацији рационалног, односно мистичног; по сумњи, 

односно пуној вери у Христа. Осим тога, наведени су 

одломци из студија Андреја Белог, Стефана Цвајга, Дмитрија 

Мерешковског, а такође и из знаменитог есеја Томаса Мана 

Гете и Толстој – фрагменти о проблему хуманитета где је 

Толстој сврстан уз Гетеа по племенитом пореклу, здрављу, 

дуговечности, рационалности, морализму и склоности ка 

утопији; док је Достојевски проглашен сродником Шилера – 

по болести, недостојним животним приликама, мистицизму и 

ирационалности. 

Литература о Толстоју и Достојевском из фонда 

Универзитетске библиотеке пописана је у другом делу 

каталога, при чему је изабран најједноставнији могући 

принцип. После невеликог дела који садржи студије које 

се баве поређењем два писца, следи прво литература о 

Толстоју на руском, српском и другим језицима, а онда и 

литература о Достојевском, такође класификованa на исти 

начин, по језицима. Пописано је укупно 375 библиографских 

јединица. Известан број публикација био је недоступан из 

7

различитих разлога, а најчешће зато што су на читању код 

корисника, па нису узете у обзир приликом пописивања. На 

жалост, због ограниченог простора, све пописане књиге нису 

могле бити смештене у изложбене витрине, али је направљен 

избор који би требало да репрезентује велику разноврсност 

како по језицима и старости публикација, тако и по темама и 

аспектима изучавања. 

Текст каталога пропраћен је илустрацијама из најразличитијих 

традиционалних и електронских извора. Хронологију није 

било могуће илустровати тако да се дословно прати живот 

и рад оба писца из једноставног разлога што постоји 

неупоредиво више фотографског и другог документарног 

материјала о Толстоју него о Достојевском. Зато хронологију 

прате прилози који се састоје од фотографија и исказа 

тумача, писаца, филозофа, психолога, теолога, историчара... 

приређени тако да створе утисак огледала у којима се један 

према другом самеравају не само различита лица Толстоја 

и Достојевског, већ и различите процене како њихових 

појединачних дела, тако и њиховог свеукупног доприноса 

светској књижевности. 

B.J. 

8

ТОЛСТОЈ О ДОСТОЈЕВСКОМ 

“Ових дана читао сам Записе из мртвог дома. Много тога 

сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу 

у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није 

ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и 

хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи 

дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, 

реците му да га волим.” 

Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 26. септембра 

1880. 

Увече се Лав Николајевич занео читањем Браће Карамазових 

од Достојевског и рекао: “Данас сам схватио зашто људи 

воле Достојевског, код њега има дивних мисли”. Затим га је 

почео критиковати, говорећи опет да сва лица говоре језиком 

Достојевског и да су њихова размишљања дугачка. 

Софија А. Толстој, 19. октобра 1910. г. (Толстој у сећањима 

савременика) 

“У уметничком делу мора безусловно бити нешто ново, своје... 

Треба безусловно у нечем отићи даље од других, откинути 

ма и најмањи свеж комадић...Зато је код Достојевског у 

Злочину и казни први део диван, а други део је већ слабији... 

Достојевски никад није умео да пише баш зато што је увек 

имао одвише много мисли, имао је одвише много свога да 

каже...Па ипак, Достојевски – то је најистинитија уметност...” 

А. В. Цвингер (Толстој у сећањима савременика) 

“Достојевски, да, то је велики писац. Не да је велики писац, 

него му је срце велико. Дубок је он. Никада нисам престајао 

да га поштујем...Мислим да су Записи из мртвог дома 

најбољи зато што су целовити у уметничком погледу. А у 

Идиоту је диван почетак, а затим настаје страшна каша. И 

тако је готово у свим његовим делима.” 

В. Г. Чертков, јула 1906.г. (Толстој у сећањима 


“Веома бих желео да се лично упознам са Петром 

Алексејевичем Кропоткином, али изгледа да се то неће 

догодити, као што се није догодило да се упознам са 

Фјодором Михајловичем Достојевским. Што дуже живим, 

све јаче осећам како ми је по духу близак Достојевски, без 

обзира на то што наши погледи на државу и цркву изгледају 

сасвим супротни. Достојевски, Кропоткин, ја, ви и сви други 

који траже истину, стојимо на периферији круга, а истина је у 

средини. Разним путевима јој се приближавамо.’’ 

В. А. Посе (Толстој у сећањима савременика) 

“Једна његова аљкаво написана страница вреди колико 

9

читави томови садашњих писаца. Због Васкрсења прочитао 

сам недавно Записе из мртвог дома. Како је то изванредна 

ствар!” 

П. А. Сергејенко, 13. јануара 1899.г. (Толстој у сећањима 


“...Али код Достојевског, поред све његове ружне форме, 

има често изванредних страница, и ја разумем Тена који није 

могао да испусти из руку Достојевског. Човек чита и понесе га 

то што осећа да аутор жели да ти каже оно најбоље што је у 

њему, и пише исто тако зато да би исказао оно што је сазрело 

у његовој души. А у садашњих писаца и нема те жеље да ти 

нешто кажу...” 

П. А. Сергејенко, 5. јула 1900.г. (Толстој у сећањима 


У четврт до девет Лав Николајевич је изашао из кабинета у 

трпезарију и прочитао наглас двобој из Браће Карамазова. 

Оно место где официр даје шамар посилном, Лав Николајевич 

је прочитао јасно, а када је читао оно где се овај каје због тога 

што је учинио, јецао је и гутао сузе. Када је завршио читање, 

био је узбуђен; лице изборано, уморан; седео је задубљен у 

своје мисли и ћутао... 

Д. П. Маковицки, 7-8. априла 1905.г. (Толстој у сећањима 


“Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о 

Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом 

и моја. Ја никада нисам видео овог човека и никада нисам 

дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, 

схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији 

човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, 

никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) 

било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. 

Умност туђа у мени изазива завист, ум – такође, а дело срца – 

само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем 

и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било 

прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам – умро 

је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда 

схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. 

Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене 

и био сам ганут.” 

Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 5. до 10. фебруара 

1881. 

10

ДОСТОЈЕВСКИ О ТОЛСТОЈУ 

“...Ана Карењина је као уметничко дело право савршенство 

које је заиста дошло у прави час и с њом се ништа слично из 

европске књижевности нашег времена не може упоредити, 

а затим и по својој идеји, то је већ нешто наше, нешто своје, 

рођено и управо оно што представља нашу посебност пред 

Европом, што већ представља нашу националну ‘нову реч’, 

или барем њен почетак – такву реч која се управо у Европи 

не може чути, а која је ипак толико неопходна, без обзира на 

сав њен понос... 

У Ани Карењиној је изнето гледиште о људској кривици и 

злочину. Узети су људи у ненормалним околностима. Зло 

постоји пре њих. Ухваћени у вртлог лажи, људи чине злочин 

и сигурно пропадају: као што се види идеја најомиљеније 

и најстарије европске теме...То је изражено у колосалној 

психолошкој анализи душе људске, са стравичном дубином 

и снагом, а досад код нас невиђеним реализмом уметничког 

приказивања. Очигледно је разумљиво и јасно да се зло 

крије у човечанству дубље него што претпостављају лекари 

– социјалисти, да ни у каквом друштвеном уређењу нећете 

избећи зло, да ће душа људска остати иста, да ненормалност 

и грех потичу из ње саме и да су, најзад, закони духа 

људског још толико несазнати, науци непознати, неодређени 

и тајанствени да нема и не може бити још дефинитивних ни 

лекара нити судија... 

Песник је излаз генијално назначио још у претпоследњем делу 

романа у генијалној сцени смртне болести јунакиње романа 

кад се злочинци и непријатељи одједном преображавају 

у виша бића, у браћу која су све један другом опростили, 

у бића која су сама, узајамним свепраштањем скинула са 

себе лаж, кривицу и злочинство и тим потезом сами себе 

ослободили кривице с потпуном свешћу да су стекли на то 

право. Али затим на крају романа у мрачној и стравичној 

слици пада људског духа, који писац прати корак по корак, 

у приказивању оног неодољивог стања кад зло освојивши 

биће човеково везује сваки његов покрет, паралише сваку 

снагу отпора, сваку мисао, сваку жељу за борбом с тамом 

која пада на душу и коју душа свесно с љубављу и страшћу 

за осветом прима уместо светлости – у овој слици има толико 

поука за судију човечијег, за оног који држи метар и вагу да 

ће он сигурно у страху и недоумици узвикнути: ‘Не, није увек 

мени дата освета, и нећу је увек ја извршити’ и неће нељудски 

окривити мрачно палог злочинца зато што је он пренебрегао 

вечну светлост излаза која му се указала и одмах је свесно 

одбацио...” 

Ана Карењина као чињеница од посебног значаја (Пишчев 

дневник, јул-август 1877.г.) 

11

По величини био је раван свом столећу, тај див што је могао 

да понесе епске терете, онакве под којима би био здробљен 

овај данашњи нараштај, много слабији и краћег даха. 

Колико је била велика та епоха и поред све суморности, 

материјализованости, научничке осорности и испосништва, 

колико велика та генерација стваралаца којој је припадао 

Толстој, а чија су дела обликовала оних пет деценија пре хиљаду 

деветстоте...Сећам се, док је беснео рат, често сам помишљао 

како се он можда не би усудио ни избити да су у четрнаестој 

години још биле отворене оштре, продорне и сиве очи старца 

из Јасне Пољане. Да ли је то била детињаста мисао? У сваком 

случају: тако је хтела историја; није више било њега, нити икога 

њему сличног. 

Томас Ман 

... Демонско, како ја осећам, треба опевати а не описати... 

Било би ми апсолутно немогуће да се шалим са Ничеом 

и Достојевским, као што сам то учинио, кад ми се указала 

прилика, у роману, са себичним дететом среће, Гетеом, и, у 

есеју, са џиновским дедаштвом Толстојеве моралности. Из чега 

се може закључити да је моје страхопоштовање према онима 

који су блиски паклу, према великим религиозним појавама 

и болесницима, у ствари далеко дубље – и само ради тога 

ћутљивије – него према синовима светлости... Достојевски 

кроз ђаволова уста назива ‘’најнепристојнијом досадом’’ оно 

што Ниче са дионизијском потврдом благосиља и поводом 

чега говори своје: ‘’јер ја те волим, о вечности!’’ Али је мисао 

иста, и док у случају натчовека верујем у духовно-братску 

коинциденцију, ‘’вечни повратак’’ склон сам да сматрам 

плодом читања и несвесним, еуфорично обојеним сећањем на 

Достојевског. 

Томас Ман 

Маријанска болница у којој се родио Достојевски 

Толстојева кућа у Јасној Пољани 

12

УПОРЕДНЕ ХРОНОЛОГИЈЕ ЖИВОТА И СТВАРАЛАШТВА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ И Л. Н. ТОЛСТОЈА У 

РУСКОМ И ЕВРОПСКОМ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОМ КОНТЕКСТУ 

1821 

Фјодор Михајлович Достојевски рођен је у Москви 

11. новембра као друго дете Михаила Андрејевича 

Достојевског, лекара у Маријанској болници за сиротињу 

(сада музеј Достојевског) и мајке Марије Фјодоровне 

Нечајеве. Деца су расла у туробној породичној атмосфери 

проузрокованој тешком нарави оца који је био груб и 

склон пићу. Мајка је срећом била осетљиве природе, па је 

усмерила децу према уметности и литератури, причајући 

им народне приче и читајући из Библије. 

Наполеонова смрт на Светој Јелени. 

У априлу рођен Шарл Бодлер, 

а у децембру Гистав Флобер. 

Такође рођен Николај Њекрасов. 

Умро Џон Китс. 

1822 

Дијалог Г. Галилеја скинут са листе 

Index librorum prohibitorum. 

Рођени Луј Пастер 

и енглески песник Метју Арнолд. 

Умрли Е.Т.А. Хофман и П.Б. Шели. 

13

Сви јунаци Достојевског питају се о смислу живота. Тиме су они 

модерни: они се не плаше смешног. Оно по чему се модерна 

осећајност разликује од класичне осећајности, то је што се 

ова храни моралним, а она метафизичким проблемима. 

У романима Достојевског питање је постављено с таквом 

снагом да тражи само крајња решења. Егзистенција је лажна 

или вечна. Да се Достојевски задовољио овим питањима, био 

би филозоф. Али он објашњава последице које ове духовне 

игре могу да имају у људском животу, и по томе је уметник. Од 

последица задржава се на последњој, на оној коју он сам у 

Пишчевом дневнику назива логичким самоубиством. Романи, 

као и Дневник, постављају апсурдно питање. Они успостављају 

логику све до смрти, занос, ‘’страшну’’ слободу, царску 

славу која је постала људска. Све је добро, све је допуштено и 

ништа није ружно: то су апсурдни судови. Али, каквог ли чудног 

стварања у ком нам се ова бића од ватре и леда чине тако 

блиска! 

Албер Ками 

Родитељи Достојевског 

У сваком периоду најбољи аутори су увек били свеци: Толстој, 

Достојевски, Ибзен... Толстој је чаробан писац: никад досадан, 

никад глуп, никад заморан, никад болесно педантан, никад 

театралан.. Он је за главу и рамена изнад осталих! После 

Флобера највећи помак у форми романа донео је Толстој... 

Џемс Џојс 

Толстојев отац 

14

1823 

Селидба Достојевских у засебно крило болнице доноси 

мало комфора у свакодневни живот. 

Астроном Х.В. Олбер 

објављује Олберов парадокс. 

Росини: Семирамида 

Пушкин: Евгеније Оњегин 

Рођен Александар Островски. 

1824 

Бетовенова Девета симфонија 

премијерно изведена у Бечу. 

Поплава у Петрограду односи 

преко 200 жртава. 

Умро Џорџ Гордон Бајрон. 

1825 

Побуна Декабриста, 1825. 

Прва модерна железница Стоктон-Дарлингтон 

отворена у Енглеској. 

Руски цар Николај I Романов 

наслеђује брата Александра I. 

Децембарски устанак у Русији 

Умро Жан Паул, немачки романтичарски песник. 

15

Мени се чини да се на Достојевског не може гледати само као на обичног 

романсијера, као на талентованог и умног литерату...Он је имао нешто више од 

тога, а то више је било нешто специфично његово, што објашњава његов утицај на 

друге...Достојевски је у односу на остале писце имао једно велико преимућство – 

преимућство да види не само око себе, већ и далеко испред себе. 

В. Соловјов 

Достојевски 1847. 

цртеж К. Трутовског 

Није ми било пуних петнаест година када сам прочитао “Козаке”. Недавно сам 

их читао поново, не знам по који пут, али после доста година. Променило се за 

то време много тога у мени и у свету око мене. Али ту сам нашао све исто као и 

некад. Исти сјај приповедачке речи. Исту способност да се о свему што је људско 

говори са истим мирним жаром и истом веродостојношћу, да се елементи нашег 

постојања не издвајају него да се сви, повезани, ухвате и стално држе у снопу 

светлости ретког и непоновљивог приповедачког дара. И код читаоца исти утисак: 

да откад људи људима причају о људским судбинама и односима, о појавама 

и облицима живота и света, о вечитим тежњама и сновима смртника, није било 

приповедача веће снаге ни јаче убедљивости. Никад се неће потпуно и до краја 

објаснити у чему је величанствена једноставност и недокучива тајна те прозе. 

Иво Андрић 

Толстој 1849. 

16

1826 

Изведена Бетовенова Grosse Fuge. 

Изграђен први железнички тунел 

на релацији Ливерпул-Манчестер. 

Рођен Салтиков-Шчедрин. 

1827 

Фјодоров отац добија племићку титулу Реда Св. Ане 

чиме је заједно са децом уврштен међу наследно 

племство Москве. 

Завршена друга руска експедиција око света 

на челу са Ф. Врангелом. 

Умрли Лудвиг ван Бетовен и Виљем Блејк. 

1828 

Лав Николајевич Толстој рођен је 

28. августа у Јасној Пољани (Тулска 

област) од оца грофа Николаја 

Иљича Толстоја чија породица је 

племићку титулу добила директно од 

Петра I и мајке Марије Николајевне 

Волконске. 

Руси преузели Варну од Турака. 

Рођени Хенрик Ибзен, Николај 

Чернишевски. 

Умрли Франц Шуберт, 

Франциско Гоја. 

17

Достојевски пише за духовно немирне читаоце који 

умеју самостално да мисле и у првој линији желе да 

знају о чему треба да размишљају. У проналажењу 

и разјашњењу таквих питања Достојевски је још увек 

један од највећих мајстора човечанства. 

Максимилијан Браун 

Достојевски 1863. 

Толстој 1862. 

Плашим се Толстојеве смрти јер ће она оставити огромну празнину. Прво, ниједног човека нисам тако волео као њега; ја сам 

неверник, али од свих вера најближа ми је и најприхватљивија управо његова вера. Друго, када књижевност има Толстоја, 

онда је лако и захвално бити писац. Чак и ако се бојите да никада ништа нећете досегнути, ипак се не осећате тако лоше, јер 

Толстој је досегао довољно за све. Његова делатност служи као оправдање за сву веру и очекивања који се улажу у књижевност. 

Треће, Толстој се држи чврсто, његов ауторитет је голем и док је он жив, рђав укус у литератури, свака плачљива плиткост и 

дрско просташтво, свако разбарушено, озлојеђено самољубље биће далеки и дубоко у сенци. Само његов морални ауторитет 

способан је да држи на извесној висини такозвана књижевна расположења и токове. Без њега били бисмо стадо без пастира 

или просто збрка у којој би се тешко било разабрати. 

А.П. Чехов 

18

1829 

Објављен Гетеов Фауст. 

Рођени Антон Григоревич Рубинштајн 

и Николај Фјодоров. 

Као деветогодишњак, Достојевски 

добија први напад епилепсије. 

1830 

Толстојева мајка умире остављајући 

четири сина – Николаја (1823), 

Сергеја (1826), Димитрија (1827), 

Лава (1828) и ћерку Марију (1830). 

1831 

Јулска револуција у Француској 

Берлиозовa Фантастичнa симфонијa 

изведена у Паризу. 

Стендал: Црвено и црно 

Лобачевски објавио своје прве 

радове. 

Отац купује мали посед Даровја 

у тулској губернији, да би га 

следеће године проширио селом 

Чермашња, тако да до селидбе у 

Санкт Петербург, Фјодор са старијим 

братом Михаилом проводи лета у 

живописном сеоском пејзажу. 

Кућа у Даровји 

19

Достојевски је изнад свега велики антрополог, експериментатор 

човекове природе. Он открива нову науку о човеку и примењује у 

њој нови, до сада непознати метод. Уметничка наука или научна 

уметност. Људску природу Достојевски истражује у дубини без 

дна и пределу без краја, отварајући неке последње, подземне 

слојеве. Он подвргава човека духовном експерименту, 

ставља га у изузетне услове, скида све спољашње наслаге, 

одвајајући човека од свих свакидашњих норми и правила. Своја 

антрополошка истраживања он обавља методом дионисијске 

уметности, продирући у тајанствену дубину људске природе...У 

антропологији Достојевског нема ничег статичног; ничега 

укоченог, скамењеног, све је у њој динамично, све у покрету, 

све је поток усијане лаве. Достојевски примамљује у тамни 

бездан који се разјапљује унутар човека. 

Николај Берђајев 

Брат Достојевског, Михаил 1847. и 1860. 

Толстој је највећи апостол не-насиља савременог света. 

Махатма Ганди 

Толстојева браћа: Сергеј, Николај и Димитрије 1854. 

20

1832 

Пожар у оба села производи пустош 

и огромну штету, али сачувана је 

главна кућа. 

Достојевски присуствује представи 

Шилерових Разбојника који на њега 

остављају снажан утисак, нарочито 

Мочаловљева глума. 

Колера се шири у Лондону, па у 

Француској. 

Отворено позориште Александрина у 

Петрограду. 

Рођени Едуар Мане и Гистав Ајфел. 

Умрли Гете и Валтер Скот. 

1833 

Фјодор са братом Михаилом креће 

у школу Н.И. Драшусова где су 

одлазили сваки дан ујутру и враћали 

се увече. 

Гаус и Вебер раде на 

електромагнетном телеграфу. 

Балзак: Евгенија Гранде 

Случај тајанствене смрти 

Каспара Хаузера. 

Рођени Јоханес Брамс, 

Александар Бородин. 

1834 

Браћа Достојевски одлазе у приватни 

пансион Леонтија Ивановича 

Чермака у Москви који похађају 

Званично укинута инквизиција у 

Шпанији. 

Укинуто ропство у Британском 

21

Достојевски као војни инжењер, 1843. 

Толстој у војничкој униформи 1856. 

У делу Достојевског већ на први поглед 

може се уочити велика блискост форме 

романа са пратипом трагедије. Није реч 

о томе да је он смишљено, из уметничких 

разлога, тежио тој блискости. Напротив, он 

је до те блискости дошао случајно и сасвим 

спонтано. Унутрашња структура његовог 

стваралачког генија била је трагичка... 

Сваки роман Достојевског читавим својим 

планом тежи ка трагичкој катастрофи... као 

да трагедију гледамо кроз увеличавајуће 

стакло и у њеној ћелијској структури 

налазимо понављање и појачавање истих 

начела антиномије који прожимају читав 

организам... Страх и сажаљење – тачно по 

Аристеотеловој формули – управо је оно 

што призива муза Достојевског. 

Вјачеслав Иванов 

Толстој пружа потпун живот, до смрти је ту све што спада у живот, све 

противречности за које је човек способан. 

Елиас Канети 

22

све до 1937. године. На часовима 

професора Давидова, доктора 

књижевности, у пуном смислу се 

упознају са литературом, а Фјодор 

највише времена проводи читајући 

Пушкина. 

краљевству. 

Основан Кијевски универзитет. 

Рођени Мендељејев, Едгар Дега. 

Умрли Шлајермахер и С.Т. Колриџ. 

“Савременик”, 1837. 

1835 

Чарлс Дарвин стиже на Галапагос. 

Балзак: Чича Горио 

Гогољ: Миргород, Арабеске 

1836 

Толстојева породица прелази 

у Москву ради Николајевог 

школовања. 

Глинкина опера Живот за цара 

Гогољ: Ревизор 

Чадајев: Филозофска писма 

27. фебруара мајка Достојевског 

умире од галопирајуће туберкулозе у 

1837 

Толстојев отац умире, а о деци 

почиње да се стара очева сестра, 

Дикенс: Оливер Твист 

Балзак: Изгубљене илузије 1 

23

Толстојева жена Софија 

Толстој се никада није 

задовољио својим 

познавањем људскога 

срца, он је читавог 

свог дугог живота без 

престанка откривао 

његове тајне и тражио 

увек нове околности у 

којима се испољавају 

друге стране и нови 

понори тог изузетног 

феномена..Начин 

на који он третира 

проблем личности, 

који је један од 

централних проблема 

у свим његовим 

делима, доказује 

његово схватање да 

се човек никако не 

може ослободити 

тих условљености – 

наследних особина, 

породичног васпитања, 

утицаја средине, 

везаности за земљу 

и народ, за његову 

историју, традицију, 

поднебље, економске 

и друштвене односе. 

Породица, средина и 

епоха су тако постала 

три магистрална 

приступа личности у 

свим његовим делима. 

Судити о Достојевском 

одувек је био, а и 

данас је, огроман 

ризик, одговорност, 

искушење.... Све код 

њега добија нов квалитет, 

нову вредност, па и 

његово несумњиво 

стално присутно 

осећање грешништва. 

Нека је Достојевски, 

чак и несвесно, патио 

због свега онога што му 

се десило из његовог 

односа према оцу, нека 

су и његови злочинци 

и његови покајници 

огледало његових 

убилачких жеља и сталне 

потребе да их окаје, 

а кроз казну, патње, 

коцку и нападе ублажи. 

Непознати ферменти 

у реторти генијалног 

човека створили су 

у њој сасвим нове 

састојке...Сигмунд 

Фројд је бриљантно 

објаснио Достојевског 

неуротичара, није могао 

да објасни Достојевског 

– Руса, а није знао, као 

што то нико не зна, да 

објасни Достојевског – 

генија. 

Марија, прва жена Достојевског 

Мила Стојнић 

Владета Јеротић 

24

37. години. Само месец дана пре тога 

дубоко га је потресла Пушкинова 

смрт. Браћа прелазе у Петроград 

на даље школовање и ступају у 

припремни интернат капетана К.Ф. 

Костомарова. 

У јануару Достојевски уписује Војноинжењерску 

академију, у којој ће 

остати шест година, али без стварне 

заинтересованости. У писмима брату 

пише о тешкој душевној кризи у 

коју је запао и како је прочитао све 

од Шекспира и Паскала, већи део 

Балзака и Игоа, Гетеовог Фауста, 

као и све Хофманове приче. 

Мистериозна смрт Фјодоровог оца. 

По једној непотврђеној верзији 

убили су га сопствени кметови, сити 

грофица Александра. Породица 

углавном живи у Москви, а лета 

проводи у Јасној Пољани. 

1838 

1839 

Пожар у петроградском 

Зимском дворцу. 

Рођен руски математичар Бугајев. 

Пошто је устрељен у двобоју, 

умире Александар Пушкин. 

Крајем године умро Ђакомо 

Леопарди. 

Прва руска железница 

на релацији Петроград-Царско село. 

По наредби цара 

започиње објављивање 

‘’Губернијских новости’’ 

Наставак Оливера Твиста 

Мајкл Фарадеј обавља 

експериментална 

истраживања електрицитета. 

25

Толстој је најсавршенији међу свим 

приказивачима стварности; читајући 

га, чини нам се да нисмо ништа друго 

радили него кроз отворен прозор 

гледали у реалан свет. Његово дело 

исто је што и природа, оно је дупликат 

стварности. Због тога се често стиче 

утисак да је Толстој обдарен лакоћом 

писања; међутим, он улаже огроман 

труд да би постигао сродност са 

природом. 

Штефан Цвајг 

Толстојева породица 1887. 

Деца Достојевског, Љубов и Фјодор 

Дивљење уметности Достојевског је неизмерно, и уколико 

се дубље понире у његово дело, утолико нам изгледа 

невероватнија његова величина. 

Штефан Цвајг 

26

његовог насилничког понашања, тако 

што су му сипали вотку у грло све 

док није издахнуо. Мајчина породица 

делимично преузима Фјодорово 

издржавање. 

Стендал: Пармски 

картузијански манастир 

Љемонтов: Мцири 

Рођени Пол Сезан, Џ.Б. Јејтс 

и Модест Мусоргски. 

1840 

У јануару Достојевски пише писмо 

брату Михаилу у коме износи 

мишљење о Шилеру, Хомеру и 

француским писцима трагедија. 

Љермонтов: Јунак нашег доба 

Рођени Емил Зола, Клод Моне 

и Петар Иљич Чајковски. 

Умро Николо Паганини 

Достојевски напушта интернат 

и изнајмљује мали стан близу 

Мањежа. Трагична смрт Љермонтова 

представља за њега још један 

потрес. У августу унапређен у чин 

теренског инжењеријског заставника. 

1841 

И грофица Александра умире, а Лав 

се са осталом децом пресељава у 

Казањ код друге тетке Пелагије, 

удате за једног утицајног спахију. 

Љермонтов: Демон 

Прерана смрт Љермонтова 

Забрана руским сељацима да 

појединачно продају своју робу. 

27

Ана, супруга Достојевског, 1860. 

Толстој и Достојевски оваплоћују 

неразлучиви спој супротности у коме 

се суочавају две врсте поставки, два 

основна схватања постојања. 

Н. Берђајев 

Софија, Толстојева супруга, 1885. 

У Толстојевим делима увек, раније или касније, за читаоца настаје тренутак кад он потпуно заборавља на главну радњу романа, 

на судбину главних јунака. Нама је тако важно и занимљиво како умире кнез Андреј или како Николај Ростов лови зеца, како 

се порађа Кити, или како коси Љевин – да ми губимо из вида Наполеона и Александра Првог, Ану и Вронског. Нама је у том 

тренутку чак занимљивије, важније хоће ли Николај уловити зеца, него – хоће ли Наполеон изгубити Бородинску битку. У сваком 

случају, ми нисмо нестрпљиви, не журимо да сазнамо даљу судбину јунака; спремни смо да чекамо и да се забављамо, 

колико је то аутору воља. Ми не видимо обале и не размишљамо о циљу пловидбе. У ствари, овде, као и у сваком правом 

епу, уопште нема важног и неважног. Све што је неважно, подједнако је важно. У свакој капи је исти слани укус, исти хемијски 

састав воде као и у читавом океану. Сваки атом живота креће се према истим законима, као и читави светови и сазвежђа. 

Дмитриј Мерешковски 

28

1842 

Достојевски често посећује концерте, 

Александрово позориште и балет. 

Покушава да пише драмске комаде 

под утицајем Шилера. Зна се да је 

написао драме Марија Стјуарт и 

Борис Годунов, али ништа од тога 

није сачувано. Лето проводи код 

брата у Ревељу. 

Премијера Вердијеве 

опере Набуко 

у Милану. 

Глинка: Руслан и Људмила 

Гогољ: Мртве душе и Шињел 

Рођен Маларме, умро Стендал. 

1843 

Достојевски завршава Војноинжењерску 

академију као инжењер 

потпоручник, са просечним успехом. 

То занимање није волео, а није 

имао довољно времена за бављење 

књижевношћу која је била његова 

главна преокупација. Тежак 

финансијски положај терао га је у 

све веће дугове. Прва позајмица од 

зеленаша у износу од 200 рубаља. 

Рођен Хенри Џејмс. 

Умрли Фридрих Хелдерлин 

и лексикограф Вебстер. 

Невски проспект XIX в. 

29

Кућа Достојевског у Старој Руси 

Дом Толстојевих у Јасној Пољани 

Достојевског сматрамо једним од највећих новатора у области уметничке форме. Он је створио, по нашем мишљењу, 

потпуно нови тип уметничког мишљења, који смо условно назвали полифонијским. Овај тип уметничког мишљења дошао 

је до изражаја у романима Достојевског, али његов значај превазилази оквире искључиво романескног стваралаштва и 

дотиче се неких основних начела европске естетике. Може се чак рећи да је Достојевски створио нови уметнички модел 

света, у коме су многи основни моменти старе уметничке форме подвргнути коренитом преображају... Достојевски је 

творац полифонијског романа. Он је створио суштински нов романескни жанр. Управо због тога се његово стваралаштво 

не уклапа ни у које оквире, не подаје ниједној од оних књижевно-историјских схема које смо навикли да примењујемо на 

видове европског романа…Сви елементи структуре романа код Достојевског дубоко су оригинални; сви су они одређени 

оним новим уметничким задатком који је само он умео да постави и реши у свој његовој ширини и дубини: задатком 

изграђивања полифонијског света и рушења саздане форме европског, углавном монолошког (хомофоничног) романа. 

Михаил Бахтин 

30

1844 

После Балзакове посете Петрограду, 

Достојевски одлучује да преведе 

Евгенију Гранде. Тај превод је 

заправо његов први објављени 

рад, који га учвршћује у намери да 

одустане од војне службе и потпуно 

се посвети књижевности. Напушта 

војну службу са чином поручника 

у оставци. Постоји податак да је 

написао још једну несачувану драму 

под називом Јеврејин Јанкељ. У 

писму од 30. септембра обавештава 

брата да се предао писању романа 

Бедни људи. 

Млади Лав Толстој уписује 

оријенталистику на Казањском 

универзитету са намером да постане 

дипломата, али већ следеће године 

прелази на Правни факултет. 

Казањски универзитет 

Сусрет Маркса и Енгелса у Паризу. 

Рођени Пол Верлен, Анатол Франс 

и Фридрих Ниче. 

Такође рођен руски сликар 

Иља Рјепин. 

Исцрпљујућим радом завршава Бедне 

људе и даје их на читање Њекрасову 

и Григоровичу који не крију потпуно 

одушевљење. Захваљујући томе, и 

пре објављивања романа Достојевски 

је већ познат у петроградским 

1845 

Објављен Гавран Е. А. Поа. 

А. Дима: Гроф Монте Кристо 

Њекрасов: Физиологија Петрограда 

31

Мој однос према Достојевском је и чудан и тежак. У свим 

својим предавањима књижевности прилазим са оне једине 

тачке која ме интересује – тачке уметничког трајања и 

индивидуалног генија. Са те тачке гледишта, Достојевски 

није велики писац. Пре би се рекло да је осредњи писац 

са повременим бљесцима изванредног хумора и, авај, 

пустопољинама књижевне досаде између њих...Једна навала 

и збрка речи, са бескрајним понављањима, да не помињемо 

мрмљање, вербална плима која оставља читаоца у чуду... 

Достојевски је велики трагач за истином, геније духовног 

морбидитета, али није велики писац као што су то Толстој, 

Пушкин и Чехов. Недостатак укуса Достојевског, његово досадно 

бављење ликовима који пате од префројдовских комплекса, 

начин на који се он ваља по трагичним повредама људског 

достојанства – тешко је дивити се свему томе. 

Владимир Набоков 

Радна соба Достојевског у Петрограду 

32

књижевним круговима. Упознаје 

Бјелинског коме се диви. Почиње рад 

на Двојнику. У новембру се упознаје 

са Тургењевим. 

У ‘’Петроградском зборнику’’, 

уредничким залагањем Њекрасова, 

15. јануара објављени су Бедни 

људи који су одлично примљени и 

од критике и од читалаца. По једној 

анегдоти, Њекрасов је улазећи у 

један салон књижевних угледника 

узвикнуо: “Рођен је нови Гогољ”, са 

чим се одмах сложио и Бјелински. 

По другој, та изјава се приписује 

управо Бјелинском. Било како било, 

слава Достојевског је муњевита. 

Исте године објављује Двојника код 

Крајевског, али са мањим успехом. 

Бјелински, противник фантастике, 

негативно оцењује роман. Такође је 

објављен Господин Прохарчин. 

1846 

Петроград, XIX в. 

Рођен Лотреамон. 

Њекрасов покреће ‘‘Петроградски 

зборник’’. 

Откривена планета Нептун. 

33

Толстој је највећи руски прозни писац...његова 

идеологија је тако питома и тако далеко од 

политике, а његова уметност тако моћна, тако јарка, 

тако самосвојна и универзална да без тешкоћа 

превазилази све његове проповеди. Као мислиоца, на 

дуже стазе су га занимали Живот и Смрт, а, коначно, 

ниједан прави уметник није у стању да избегне ове 

теме...Зачудо, критичари никада нису запазили једно 

његово откриће. Открио је – а да тога није ни био 

свестан – открио је како да слика живот који најлепше 

и најтачније одговара нашој представи о времену. 

Он је једини писац кога знам, а чији сат иде у корак 

са безбројним сатовима његових читалаца.... То је 

тајанствено достигнуће које није само хвале вредна 

особина једног генија; то је нешто што припада 

физичкој природи тог генија. 

Владимир Набоков 

Толстојева радна соба у Јасној Пољани 

34

Достојевски објављује Газдарицу која 

добија неповољне оцене Бјелинског. 

Почиње да пише Њеточку 

Незванову. Сукобљава се и разилази 

са “Савремеником”. Упознаје се са 

Херценом и Петрашевским. Бедни 

људи излазе као посебна књига. 

1847 

Толстој започиње писање Дневника 

што, у различитим формама и са 

неколико прекида траје све до 

краја његовог живота. У то време је 

физички активан, снажан и добар 

у свим спортовима. Посвећено чита 

Русоа. Без дипломе се враћа у Јасну 

Пољану. 

Вердијев Магбет изведен у Фиренци. 

Шарлота Бронте: Џејн Ејр 

Херцен одлази у доживотну 

емиграцију. 

Бјелински: Писма Гогољу 

Умро Ф. Менделсон. 

Достојевски објављује роман Беле 

ноћи и приповетке Туђа жена, 

Слабо срце, Ползнуков и Поштен 

лопов. Интензиван рад на Њеточки 

Незвановој. Приближава се 

Спешњеву који је на челу радикално 

левог крила кружока Петрашевског. 

1848 

Толстој проводи време уживајући у 

високим московским круговима. 

Мађарска револуција, 

потом револуције по Европи. 

Текери: Вашар таштине 

Рођен Пол Гоген, 

умрла Емили Бронте. 

Смрт Бјелинског 

35

Епилог Достојевског није био налик на епилог 

традиционалног романа. Епилог живота Достојевског био 

је горак, као талог на дну шоље са кукутом коју је испио 

Сократ. Достојевски је умро у уметности, као да је изнова 

кретао у скитњу ради тражења пређашње, узалуд одбачене 

истине... Време је да се схвати Достојевски: да се разбију 

ланци који су живог Достојевског окивали са одбаченим 

мртвацима. 

Виктор Шкловски 

Лаву Николајевичу нису биле потребне исконструисане 

карике да би развијао причу, нити прећуткивање оног 

што се сматрало непристојним, ни бледи пејзажи... 

Лав Николајевич је у својој причи ценио нешто друго: он 

је схватао ‘’укус суза’’ ишибаног кочијаша; тај детаљ 

Толстој сматра највећим успехом 

прве верзије приче о парипу. 

Виктор Шкловски 

Толстој у радној соби 1908. 

36

У “Отаџбинским записима” објављена 

прва два дела Њеточке Незванове. 

Са Спешњевом, Мајковом и 

другима Достојевски оснива тајно 

друштво и организује рад илегалне 

штампарије. Неко их пријављује 

властима, после чега следи хапшење. 

23. априла у четири сата ујутру 

Достојевски је ухапшен и утамничен 

у Петропавловској тврђави у ћелији 

број 9. Ту налази снагу да чекајући 

суђење напише причу Мали јунак. На 

суђењу 16. новембра сви ухапшени 

су осуђени на смрт стрељањем. 

Смртна пресуда је прочитана на 

губилишту 22. децембра, али после 

лажне егзекуције преиначена је 

у изгнанство у Сибир са тешким 

присилним радом. 

1849 

Толстој Прелази Петроград где 

прво планира војну службу, а онда 

кратко студира право на тамошњем 

универзитету, да би се вратио у 

Јасну Пољану где оснива школу за 

сељачку децу. Ову и следећу годину 

посвећује музици, свирању клавира 

и теоријском разматрању музике 

о чему су остали неки сачувани 

фрагменти. Омиљени композитори 

су Вебер, Моцарт, Хајдн, Шуберт, 

Шуман, Бах, Шопен и рани Бетовен, а 

од руских Глинка и касније Чајковски. 

Започиње руска интервенција 

у Мађарској. 

Подижу се револуције у Немачкој. 

Рођен Стриндберг. Умрли Јохан 

Штраус и Фредерик Шопен. 

Породични грб Толстојевих 

37

Читати Рат и мир је попут одласка на одмор: жао ти је 

кад се заврши... Са жаљењем приводећи крају читање 

Рата и мира помислио сам како у 21. веку таквих 

романа више неће бити. Није их, додуше, било ни у 

20. веку. Сваки, па и моћан таленат, био то Пастернак 

или Солжењицин, био је принуђен да се бори са 

изазовом Толстоја, не поседујући његову основну 

предност – првенство. Прву руску епопеју чини својство 

које не подлеже анализи – беспримерна животност. 

Отуда роман Рат и мир не може да застари, ма шта 

мислили о његовом аутору. 

Александар Генис 

Рукопис Рата и мира са планом Бородинске битке. Аутограф из 1867. 

Све је још увек једноставно и није релативно ни страшно, док је жив Лав Николајевич 

Толстој. Јер геније самим својим постојањем као да указује да постоје некакве 

чврсте, гранитне основе: као да на својим раменима држи и радошћу својом поји 

и храни целу земљу и свој народ. Не мари што нам је Свети синод забранио да се 

радујемо: ми смо већ одавно навикли да се жестимо и веселимо без њега. Засад је 

Толстој жив, иде браздом за плугом, за својим белим коњићем – и јутро је још јасно, 

свеже, није страшно, вампири дремају и – хвала богу. Толстој иде – то иде сунце. А 

ако сунце зађе, умре Толстој, оде последњи геније – шта онда? 

Александар Блок 

Прво издање Рата и мира (шести део), 1869. 

38

23. јануара Достојевски стиже 

у затвор. Суочава се са суровим 

условима робијања у предзатворској 

станици у Тоболском где је окован. 

Достојевски прелази у затвор у Омску 

где проводи наредне три године. 

1850 

Толстој се пријављује за војску и бива 

примљен. 

1851 

Толстој води интензиван живот у 

Москви. Преводи делове Стерновог 

Сентименталног путовања и 

започиње писање Детињства. Чита 

Платонове дијалоге у француском 

преводу, а најомиљенији су му 

Симпозијум и Федон. 

Вагнеров Лоенгрин 8/28 изведен 

у Вајмарском театру. 

Дикенс: Давид Коперфилд 

Рођен Ги де Мопасан. 

Умрли Балзак и В. Вордсворт. 

Изведен Вердијев 

Риголето у Венцији. 

Светска изложба 

одржана у Лондону. 

Отворена железничка линија 

Петроград-Москва. 

Министарство војске одобрава 

предлог заповедника Омска да се 

Достојевски пребаци из редова 

робијаша у категорију кажњеника 

који служе војни рок и да се 

ослободи окова. 

1852 

Толстој проводи време у лову, 

коцкању и љубавним авантурама. 

Завршава Детињство и Препад и 

конципира роман о руском спахији. 

Са одушевљењем чита Дикенсовог 

Давида Коперфилда. Објављује 

Детињство које наилази на добар 

пријем. 

Џул-Томпсонов ефекат 

Љермонтов: Ловчеви записи 

У Паризу изведена Дама са 

камелијама. 

Умро Гогољ. 

39

Злочин и казна у “Руском веснику” 1866. 

Браћа Карамазови 

Tолстојев случај је класичан. Нико није пријемчивији за стварни свет од 

младог Лава Толстоја, оног Толстоја из Рата и мира. Након Рата и мира, 

ако се држимо стандардних приказа, Толстој је кренуо дугом силазном 

путањом ка дидактизму који ће крајње границе достићи у сувом тону 

његових позних приповедака. Но старијем Толстоју је та еволуција морала 

изгледати потпуно другачије. Не као силазна путања, далеко од тога, већ пре 

као раскидање окова који су га присиљавали да робује привидима, прилика 

да се директно суочи с јединим питањем које му је стварно заокупљало 

душу: како живети. 

Џ.М. Куци 

Синоћ сам поново читао пету књигу другог 

дела Браће Карамазових, поглавље у 

ком Иван враћа улазницу за васиону коју 

је Бог створио, и ухватио сам себе како 

неконтролисано јецам. Ко зна колико 

сам пута прочитао исте ове странице, 

али не само да нисам постао отпорнији 

на њихову снагу него чак и запажам да 

сам пред њима све рањивији. Зашто? Не 

ради се о томе да саосећам са Ивановим 

прилично осветољубивим ставовима. 

Насупрот њему, верујем да је највећи 

од свих доприноса политичкој етици дао 

Исус када је понижене и увређене међу 

нама позвао да окрену и други образ, 

пресекавши тиме зачарани круг освете и 

одмазде. Па зашто ме онда Иван и против 

моје воље доводи до суза? Одговор нема 

никакве везе ни са етиком ни политиком, 

има све могуће везе са реториком. Далеко 

моћније од сржи његовог аргумента, који по 

себи није јак, делују акценти очаја, личног 

очаја једне душе неспособне да поднесе 

ужасе овог света. Управо је Иванов глас, 

такав каквог га је створио Достојевски, а не 

његово расуђивање, оно што ме тако на 

пречац разоружава... Слава теби, Фјодоре 

Михајловичу! Нека ти име за веке векова 

одзвања у дворанама бесмртника! 

Џ.М. Куци 

40

Робијање, 

гладовање, 

тежак принудни рад, 

кришом читање Библије. 

Пошто је одслужио затворску 

казну, Достојевски је послат као 

обичан редов у 7. батаљон сибирске 

регименте у Семипалатинску, где 

су услови живота веома тешки, али 

има могућности за писање и читање. 

Пасионирано чита Тургењева. 

Упознаје породицу Исајевих и барона 

Врангела. 

1853 

Прва верзија Козака. 

Објављује Препад. 

1854 

Толстој посвећено чита Гетеа, 

Шилера, Жорж Санд, Љермонтова, 

Пушкина и Островског, а нарочито је 

одушевљен Дикенсовом Суморном 

кућом. Продаје једну од кућа у 

Јасној Пољани, а новац одлази на 

коцкарске дугове. Са војском прелази 

у Кишињев, а одатле на Кримски 

фронт, у Севастопољ. Објављује 

Дечаштво. 

Започиње Кримски рат. 

Дикенс: Суморна кућа 

Метју Арнолд: Песме 

Умро Лудвиг Тик. 

Чарлс Дикенс: Тешка времена 

Први комади Островског 

Рођени Оскар Вајлд, Артур Рембо 

и Михајло Пупин. 

41

Скица за Рат и мир 

Белешке Достојевског за пети део Браће Карамазових 

У богатој личности Достојевског могли бисмо разликовати 

четири фасаде: писца, неуротичара, етичара и грешника. 

Како да се снађемо у овој сложености која збуњује? У односу 

на писца има најмање сумње, његово место није далеко иза 

Шекспира. Браћа Карамазови су највеличанственији роман 

који је икада написан, епизода о Великом Инквизитору једно 

од врхунских достигнућа светске литературе, које тешко да се 

може преценити. 

Сигмунд Фројд 

Речено је да су Шекспирово, Балзаково и Толстојево дело три 

највећа споменика које је човечанство само себи подигло. 

Ова дела (додао бих им и Хомерово) садрже све: рођење 

и смрт, љубав и мржњу, господаре и слуге, величину и 

безначајност, рат и мир. Али Толстој слика људска бића са 

таквом једноставношћу и природношћу до којих се не издиже 

ниједан други романсијер. Балзак и Достојевски увек помало 

деформишу. Толстој, као савршено огледало, одражава 

бескрајни живот... 

Андре Мороа 

42

Честе посете Достојевског кући А.И. 

Исајева са чијом женом има љубавну 

аферу. У мају Исајев је са породицом 

премештен из Семипалатинска у 

Кузњецк, што Фјодора доводи до 

очајања. 

1855 

Толстој учествује у одбрани 

Севастопоља. Чита Текеријев 

Вашар таштине и Балзакове 

романе. Започиње Младост. 

Закључује да војска није за 

њега, већ да треба да се потпуно 

посвети књижевности. Упознаје 

Тургењева, са одушевљењем 

чита Пушкина и Тјутчева који 

постају његови омиљени песници. 

Објављује Севастопољ у децембру и 

Севастопољ у мају. 

После смрти Николаја I, 

наслеђује га Александар II. 

Волт Витман: Влати траве 

Умрли Кјеркегор 

и Шарлота Бронте. 

1856 

У јануару Достојевски је произведен 

у чин подофицира, у октобру у 

чин поручника, али му је и даље 

забрањен повратак у Русију. После 

смрти Ала Исајева, Достојевски 

помаже Марији Исајевој која остаје 

удовица са малим сином. У новембру 

јој предлаже брак. 

Толстој учествује у књижевним 

кружоцима и у Москви (славенофили) 

и у Петрограду (западњаци). Често 

се среће са Тургењевом са којим 

улази у књижевне расправе. Чита 

Шекспира, Молијера и Хомера. 

Упоредо пише Младост и Козаке и 

Рођени: научник Сергеј Виноградов, 

математичар Андреј Марков и 

критичар Плеханов. 

Такође рођени Сигмунд Фројд и 

Никола Тесла. 

Умрли Хајнрих Хајне и Роберт Шуман. 

43

Потпис Достојевског 

Толстојев потпис 

Ако је раније и могло бити говора о томе да је у 

Забелешкама реч о негацији неког одређеног етичког 

система, да би се одбранило неко одређено религиозно 

схватање, сада је јесно да је битна усмереност 

Забележака негирање сваке, па и религиозне етике. ‘’Рај 

Христов’’ дефинитивно се демантује, и то не неком новом 

аргументацијом, већ сликом практичне немогућности 

ефикасне победе над људским егоизмом...У роману 

Забелешке из подземља, најбољем који је Достојевски 

написао, а можда и најбољем роману који је икада 

написан, први пут се у једном одиста магистралном 

облику уметнички транспоновало оно песимистичко 

антрополошко искуство о коме ће касније у Кроткој бити 

реч. Нимало случајно, онај запис Достојевског крај одра 

Марије Димитријевне потиче управо из времена када 

је писац радио на Забелешкама из подземља које су 

заправо први радикални уметнички израз антрополошког 

песимизма Достојевског. 

У читавој светској књижевности, до најновијих времена, тешко 

би било наћи књижевни опус у коме се са таквом дубином 

поставља читав низ антрополошких питања, а у таквом опусу 

књигу као што је Рат и мир... По свом начину решавања 

основних антрополошких питања, Лав Толстој је припадао 

оним мислиоцима који сматрају да у човеку ипак постоји неки 

‘’виши’’, ‘’божански’’ принцип. Толстојева схватања суштински 

се подударају са гледиштима његових главних јунака. Међутим 

иако Толстојеви јунаци представљају само плод уметничке 

имагинације, у њима су са невероватном убедљивошћу 

оваплоћени неки психолошки закони који важе и за реално 

постојеће људе, што нам је омогућило да их привремено 

третирамо као да су нека врста животне стварности. Упркос 

свим предрасудама знаменитог писца, показало се да његови 

ликови имају уверљивост која се граничи са уверљивошћу 

животних чињеница. 

Никола Милошевић 

Никола Милошевић 

44

Ф.М. Достојевски 

У фебруару венчање Достојевског 

и Марије Димитријевне Исајеве 

у Кузњецку. На повратку у 

Семипалатинск, добија неколико 

узастопних напада падавице. 

Исте године Александар II 

објављује амнестију која обухвата 

и Достојевског, после чега он 

поново сме да објављује своја дела. 

Објављује Малог јунака. У априлу му 

је службено враћено племство. Лекар 

Сибирског граничарског батаљона 

започиње две комедије које остају 

недовршене. Такође започиње роман 

Декабристи. У фебруару добија вест 

о смрти брата Димитрија, а у марту 

песник Њекрасов спречава двобој 

између Толстоја и Лонгинова. Добија 

унапређење за исказану храброст у 

Севастопољу. Објављује: Севастопољ 

у Августу, Јутро једног спахије, Два 

хусара и Ратне приче. 

1857 

Почетком године Толстој путује у 

Француску, Швајцарску, Северну 

Италију и Немачку. Присуствује 

гиљотинирању у Паризу и под јаким 

утиском закључује да су људски 

закони бесмислени. Два идилична 

месеца у Швајцарској покварена 

су огромним губитком на рулету у 

Баден-Бадену. Опчињен Рафаеловим 

сликарством. Размишља о оснивању 

музичког друштва у Москви. На 

путовању чита Дон Кихота, пише 

Л.Н. Толстој 

Земљотрес у Напуљу 

односи 11.000 жртава 

Флобер: Мадам Бовари 

Бодлер: Цвеће зла 

Смрт Глинке 

45

Концепт за Рат и мир, 1864. 

Параграф из првог издања 

Браће Карамазових 

Ниједан енглески романсијер није велики као Толстој – то значи, није дао тако 

целовиту слику људског живота у породичном и херојском виду. Ниједан енглески 

романсијер није тако дубоко испитао људску душу као Достојевски. 

Е.М. Форстер 

Да ли је Достојевски уметник? 

Донедавно руска критичка мисао била 

је склона да на то питање одговара 

одречно. Признајући велики значај 

Достојевског као мислиоца, она је 

обично одбацивала чисто уметничку 

вредност његових страница. То 

мишљење, настало у јеку делатности 

Достојевскога, докотрљало се до наших 

дана...Време је да се призна да је он 

велики првенствено као романописац, 

као творац новог, најнеобичнијег 

облика романа. Ту се, наиме, у свој 

пуноћи испољио његов новаторски 

дар, и романескна форма коју је он 

исковао остала је у читавој еволуцији 

жанра појава изузетне снаге и значаја 

управо због своје новине, смелости 

и непоновљиве оригиналности. И 

чини се да после анализе његове 

богате стваралачке активности и свих 

разноликих усмерености његова 

духа, треба признати да највећи значај 

Достојевског није толико у филозофији, 

психологији и мистици, колико у 

стварању нове, одиста генијалне 

странице у историји европског романа. 

Леонид Гросман 

46

Јермаков даје стручно мишљење 

о болести Достојевског због које 

“не може више служити Његовом 

Величанству”. 

Луцерн у облику писма Боркину, и 

наставља рад на Козацима. Објављује 

Младост. 

Достојевски подноси молбу да га 

отпусте из војне службе због болести. 

Почиње да пише Ујкин сан и Село 

Степанчиково. 

Достојевски добија дозволу да се 

врати у Русију и да живи у било ком 

месту осим Москве и Петрограда, 

па се насељава у Тверу. Ослобођен 

војске, али га полиција тајно 

1858 

Толстој започиње пријатељство са 

Чичирином, правником и либералним 

филозофом. Завршава Алберта, 

пише Три смрти. У Јасној Пољани 

започиње страсну везу са удатом 

сељанком Аксињом Базукином која 

траје до 1862. и из које се родио син 

Тимофеј. Умало смртно настрадао у 

лову на медведе. Објављен Алберт, 

али није био нарочито примљен. 

1859 

Односи Толстоја и Тургењева 

се погоршавају. Толстој напушта 

књижевни живот и борави у Јасној 

Пољани где отвара још једну школу 

за сељачку децу. Објављене Три 

Хенри Греј: Анатомија људског тела 

Русија преузима Амур од Кине. 

Велики успех слике 

Александра Иванова 

Појава Христа. 

Дарвин: Порекло врста 

Математичар Бернард Рајман: 

Рајманова хипотеза 

Тургењев: Племићко гнездо 

Гончаров: Обломов 

47

Када је Достојевски написао да се свако осећа крив због 

девојчице која је са иконом у рукама скочила кроз прозор 

(што су новине негде петитом забележиле), он је одлучио 

да у наредном броју Пишчевог дневника уместо својих 

размишљања објави Кротку, дакле уметнички приказ могућег 

претходног живота младе жене који је до таквог потресног 

самоубиства довео. Међутим, да би у пуној конкретности 

и пуноћи живота приказао смисао рајске мисли о свачијој 

кривици за све, и да би се океан живота уметнички дочарао 

довољно свестрано и убедљиво, на основу чега би се и 

могућност и немогућност раја у људском животу отвориле 

читаочевом погледу, било је неопходно да се напише тако 

монументално и сложено дело какво су Браћа Карамазови. 

Драган Стојановић 

Основна одлика Толстојеве уметности је безусловна 

природност, највећа страст његова живота је страст за 

правдом, а највећа амбиција – да буде апостол истине и 

братства, заступник угњетених и потиштених. Реч је, дакле, о 

социјалном индивидуализму! Човек с осећањем такве вокације 

мора бити спреман на све: на страдање и смрт за своја 

начела. Толстој је морао то да зна и и није нимало чудно што 

је непрестано испитивао свој однос према патњи и смрти... 

Можда се и на тај начин може тумачити Толстојева жудња 

за апостолатом, за моралном и друштвеном револуцијом и 

његово одрицање од борбе, насиља и крви. Можда је најдубље 

исходиште његове теорије непротивљењу злу насиљем баш 

тај ‘’комплекс’’ смрти, та неповратна заљубљеност у живот, по 

сваку цену... 

Драган Недељковић 

48

прати. Објављује Ујкин сан и Село 

Степанчиково. У децембру успева 

да се пребаци у Петроград. 

Излазе Сабрана дела Достојевског 

у два тома. У септембру започиње 

часописно публиковање (код 

Стеловског) Записа из мртвог дома 

на којима је континуирано радио 

од изласка из затвора у Омску. 

Излаже програм за покретање новог 

часописа. 

смрти и Породична срећа. 

1860 

Код министра образовања Толстој 

се заузима за оснивање јавних 

државних школа сматрајући да је то 

од прворазредног значаја за развој 

Русије. Предузима друго велико 

путовање по Европи и обилази 

Немачку, Француску, Белгију и 

Енглеску, нарочито заинтересован за 

образовање у тим земљама. И други 

брат Николај умире од туберкулозе 

и та смрт га жестоко потреса. Поново 

се окреће књижевности, наставља 

рад на Козацима, пише приче из 

сељачког живота (Идила, Тихон и 

Меланија) 

1861 

Основан Владивосток. 

Дикенс: Велика очекивања 

Џорџ Елиот: Воденица на Флоси 

Рођен Чехов, умро Шопенхауер. 

Основан часопис “Руска реч”. 

У јануару излази први број часописа 

“Време” који је Фјодор основао 

заједно са братом Михаилом. Ту је 

Толстој путује у Напуљ и Рим – 

то путовање назива “повратак 

Макс Шулц описао ћелију 

као протоплазму са нуклеусом. 

Ослобођење робова у Русији 

49

објављен први део романа Понижени 

и увређени и наставак Записа из 

мртвог дома. У “Савременику” 

Доброљубов објављује похвалан 

чланак о делима Достојевског, 

а Тургењев га у писму из Париза 

пореди са Дантеом. Познанство са 

Островским и Шчедрином. 

уметности”. Затим борави у Лондону 

где се сусреће са Александром 

Херценом. Такође упознаје Метју 

Арнолда на чију препоруку обилази 

лондонске школе да би се упознао 

са образовним системом. У Бриселу 

започиње Поликушку. Чита Гетеовог 

Фауста и посећује Гетеову кућу у 

Вајмару. У априлу се враћа у Русију 

где тражи дозволу за издавање 

педагошког часописа. Изазива 

Тургењева на двобој, после чега 

прекидају односе све до 1878. 

Оснивање револуционарне 

организације 

“Земља и слобода”. 

Наставља се објављивање 

Дикенсових Великих очекивања 

Умро Н.А. Доброљубов. 

Достојевски се упознаје са 

Чернишевским. У јуну предузима 

прво путовање у иностранство у 

оквиру кога борави у више од 

двадесет западноевропских градова. 

Обилази Француску, Италију, 

Швајцарску, Немачку и Енглеску. 

У Лондону сусрет са Херценом и 

познанство са Бакуњином. Љубавна 

1862 

Толстој се потпуно окреће 

педагогији, нарочито кроз часопис 

“Jасна Пољана”. Завршава Козаке, 

а од хонорара плаћа коцкарски дуг. 

Са огромним одушевљењем чита 

Записе из мртвог дома Достојевског. 

Жени се осамнаестогодишњом 

Софијом Андрејевном Берс, ћерком 

познатог московског лекара. 

Основан музички конзерваторијум 

у Петрограду, 

први директор Антон Рубинштајн. 

Иго: Јадници 

Тургењев: Очеви и деца 

Флобер: Саламбо 

50

афера са Аполинаријом – Полином 

Сусловом. 

Објављује текстове са педагошком 

проблематиком, поглавито у часопису 

‘’Јасна Пољана’’. 

1863 

Зимске белешке о летњим 

утисцима. У “Времену” Достојевски 

објављује текстове који садрже 

жестоку критику европске 

моралне декаденције и суровог 

материјализма. Следи велика 

полемика између сарадника 

“Савременика” и “Времена”. Због 

чланка Страхова о пољском питању 

одлука о забрани часописа “Време”. 

Средином године кратко борави 

у Москви због женине болести, а 

потом одлази у Париз где се састаје 

са Сусловом са којом наставља 

путовање по Немачкој, Швајцарској и 

Италији. 

Толстој започиње Рат и мир који 

ће га заокупљати наредних шест 

година. Чита Игоове Јаднике које 

назива моћном литературом. У 

Дневнику 23. фебруара записује: “Не 

могу да пишем без надахнућа” , а 6. 

октобра набраја животне приоритете: 

књижевност, уметност, педагошки 

рад, породица. Рођење сина првенца 

Сергеја. 

Подигнут устанак у Пољској. 

Чернишевски: Шта да се ради? 

Рођен Станиславски. 

Москва, XIX в. 

51

Велики романи Достојевског, засновани на промишљеном 

коришћењу “туђих гласова” као елемента структуре који 

обезбеђује развој традиционалног романа тајни према романумиту, 

несумњиви су прилог историји еволуције песничких 

система; књижевна епоха пре појаве ових романа суштински 

се разликује од епохе која је настала после штампања Браће 

Карамазова...у питању је наговештај “нове епохе”, како је и 

показао даљи развој и руске и светске књижевности у знаку 

Достојевског. 

Миливоје Јовановић 

Толстој не говори духовној елити, он говори обичним људима 

– hominibus bonae voluntatis – он је наша савест. Он говори 

оно што мислимо сви ми, просечни људи, и оно што се не 

усуђујемо да прочитамо у себи. И за нас, он није неки охоли 

учитељ, један од оних гордих генија који својом уметношћу и 

мудрошћу владају над човечанством као са висине престола... 

Биле Толстојеве идеје позајмљене или не, никада глас сличан 

његовом није одјекивао Европом. Како да се другачије објасни 

устрептало узбуђење које смо осећали слушајући ту музику 

душе коју смо тако одавно ишчекивали и која нам је била 

толико потребна? Те књиге биле су за нас оно што је ‘’Вертер’’ 

био за његову генерацију: величанствено огледало наших моћи 

и наших слабости, наших нада и наших страховања. 

Амбијент из романа Достојевског 

Ромен Ролан 

52

У јануару Фјодор добија дозволу да 

са братом покрене часопис “Епоха” 

где наставља објављивање Записа 

из мртвог дома и такође започиње 

Записе из подземља. До краја године 

два тешка ударца. У пролеће умире 

му жена Марија Димитријевна, а у 

лето брат Михаил. Фјодор наслеђује 

дугове, издржава братовљеву 

породицу и коначно запада у 

огроман дуг који не успева да врати 

и због чега полиција пописује сву 

њеогову имовину. 

“Епоха” престаје да излази због 

финансијског колапса. Достојевски 

започиње писање романа Злочин 

и казна. Да би избегао повериоце, 

одлази у Немачку где се састаје са 

Сусловом која одбија његову брачну 

понуду. Издавачу Каткову нуди 

1864 

Толстој је потпуно посвећен Рату 

и миру који је првобитно писан под 

насловом Година 1805. Неко време 

занемарује дневник. Брак тече у 

љубави и хармонији, следи рођење 

ћерке Татјане. Унапређује имање и 

помаже сестри која живи у близини. У 

марту пад са коња узрокује озбиљну 

повреду руке, после чега следе две 

операције. Објављује прва два тома 

Сабраних дела 

1865 

Толстој чита Гетеа, Дикенса и 

Тролопа. У Дневнику записује: 

“Задатак уметности није да одговара 

на питања, већ да натера људе 

да заволе живот у свим његовим 

манифестацијама”. Прва књига 

Године 1805 (потоњег Рата и мира) 

објављена у два тома. 

Први студентски немири у Казању. 

Законске реформе у Русији. 

Дикенс: Наш заједнички пријатељ 

Толстојев цртеж 

Џ. К. Максвел: Динамичка теорија 

електромагнетног поља 

Луис Керол: Алиса у земљи чуда 

Вагнерова опера Тристан и Изолда 

изведена у Минхену. 

Присаједињење централне Азије. 

Умро Прудон. 

53

За Толстоја се готово и неће друкчије рећи до да је горостас и мудрац, великан 

и ненадмашан сликар друштва и нарави, мада ниједан од ових устаљених 

атрибута ништа одређеније не казује о Толстоју писцу. А он је писац, један у 

невеликом броју оних чија се дела читају у више наврата и сваки пут са новим 

открићима и сазнањима. Задовољити пажњу читаоца у сваком погледу, од 

оне најповршније која прати само причу до оне најдубље која би да проникне 

у смисао и значење испричанога, велика је вештина, утолико већа што се 

без озбиљнијег напора тешко може докучити, и никад до краја, у чему се она 

састоји...Јунаци романа, приповедака, драма, умиру на разне начине и у 

разним приликама, али увек из почетка потичу питање: зашто се живело? На 

бојном пољу, у снегу, од болести, од сопствене или туђе руке, смрт је увек једини 

аутентичан исход живота. Таква, она је и стални пратилац приче о животу. Она је 

и опсесивна мисао човека Толстоја. И зато је то “гутање самога себе у ништа” 

заузело врховно место у Толстојевом делу. Али, нимало случајно, у сваком 

Толстојевом роману се и рађа по који нов живот, у име исте загонетке... 

Нана Богдановић 

Наше време пролази под црним знаком Достојевског, у његовом стилу, оно има 

Достојевског као свог патрона или као свој живи епиграф, јер стихију аутора 

Злих духова управо чине безумни грчеви и трепет које повремено доживљује 

данашње људско биће...Човек успаљене душе, писац катастрофа, психолог 

трзавица, он не представља себи људе спокојне и задовољне, који су једном 

заувек средили свој живот...Достојевски мрзи малограђанина који је целовит, 

који “има резерву готових мисли као дрва за зиму”...Писац Злочина и казне ни 

од чега неће побећи и неће проћи мимо живота. Све ће му додирнути, болно 

додирнути душу и ништа му неће пасти лако и слободно...При таквом општем 

поимању живота и људи природно је да романи Достојевског дају слику којој 

нема равне у целокупној светској литератури. Они су толико пуни патње и бола 

да се човек просто стиди да их мери и оцењује са чисто естетског становишта. 

Достојевски, 1880. 

Јуриј Ајхенваљд 

54

роман који је “психолошка синтеза 

злочина” и овај прихвата да га 

објави. 

У “Руском веснику” почиње 

објављивање Злочина и казне. 

Погубљење Караказова веома утиче 

на Достојевског, па се често помиње 

у његовим бележницама. Достојевски 

има обавезу према издавачу 

Стеловском да за 26 дана заврши 

обећани роман Коцкар, у противном 

издавачу припадају комплетна 

ауторска права. Он испуњава 

услов и у року предаје рукопис 

захваљујући двадесетогодишњој 

дактилографкињи Ани Григоријевној 

Сниткиној. Осим рада на петом делу 

Злочина и казне, Достојевски Ани 

предлаже брак и она пристаје. 

1866 

Толстој наставља рад на роману Рат 

и мир, размишљајући да првобитни 

наслов Година 1805 замени новим 

Све је добро што се добро сврши, 

али остаје при првобитном наслову 

под којим се објављује други део 

романа у три свеске. 

Алфред Нобел открио динамит 

Александар II избегао атентат 

у Кијеву. Основан Музички 

конзерваторијум у Москви, 

један од професора Чајковски. 

Основан руски часопис “Весник 

Европе”. 

Бородинска битка 

55

Гроф Толстој не описује живот; он пита живот и захтева од 

њега одговор. Његово уметничко стваралаштво потиче из те 

потребе да се нађе разрешење за питања која га муче. Због 

тога сва његова дела, и мања и већа, и Рат и мир и Смрт 

Ивана Иљича, као и публицистички чланци, имају карактер 

апсолутне довршености. Пред публику гроф Толстој излази 

са одговорима и једино са одговорима, датим у сасвим 

одређеном облику, који у том погледу може да задовољи и 

човека строгих захтева. И то, наравно, није случајност и не 

може бити случајност. То је битна црта у стваралаштву грофа 

Толстоја... 

Лав Шестов 

Многоструком и неподражљивом психолошком анализом 

људске природе Достојевски долази до закључка да је идеја 

Бога иманентна људској свести, и да је човечија самосвест у 

суштини својој – богосвест. Немилосрднији од Канта аналитик 

ума људског, немилосрднији од Шопенхауера и Ничеа аналитик 

воље људске, Достојевски налази да је човек својом психичком 

организацијом предодређен да се стално и интимно, свесно 

и несвесно, мучи проблемом Бога... Ако има Бога – душа 

је бесмртна, ако нема Бога – душа је смртна. Решење тих 

вечних проблема је главна мука за све негативне и позитивне 

хероје Достојевскога. Кроз њих они приступају свим осталим 

проблемима, без њих они су незамисливи као што је и сам 

Достојевски. 

Толстој, 1885. 

Јустин Поповић 

56

У цркви Св. Тројце 15. фебруара 

венчање Достојевског и Ане 

Сниткине. Због нараслих дугова 

Ана распродаје сав свој мираз. Да 

би избегао повериоце, пар одлази 

у иностранство и тамо се задржава 

четири године. Смењују се градови: 

Берлин, Дрезден, Франкфурт, 

Женева, Базел и Баден-Баден где 

среће Тургењева. Углавном се бави 

нацртима за Идиота, уништава 

прву верзију. Неумерено коцкање и 

велики губици. 

Достојевски и Ана и даље у 

иностранству, у Женеви. Тешко 

подносе смрт двомесечне ћерке Соње 

за чију сахрану је једва добијена 

дозвола. Кратак сусрет са Херценом. 

У “Руском веснику” започиње 

објављивање Злочина и казне. 

1867 

Коначно наслов Година 1805 замењен 

насловом Рат и мир и такође обим 

од четири књиге од којих су прве три 

објављене до краја године. Посета 

Бородину ради припрема за ратне 

сцене у роману. 

1868 

Интензиван Толстојев рад на 

филозофским деловима романа, и 

објављивање четвртог дела у марту. 

Добија писмо од Тургењева у коме 

овај хвали роман у целини, али 

критикује историјски фатализам и 

психологизирање. По сопственом 

Русија продаје Америци Аљаску 

за 7,2 милиона долара. 

Објављен први део Капитала 

Маркса и Енгелса. 

Ибзен: Пер Гинт 

Тургењев: Дим 

Рођен Пирандело. 

Ј. Н. Локер открио хелијум. 

Едвар Мане: Портет Емила Золе 

Рођени Николај II Романов 

и Максим Горки. 

Умро Ђакомо Росини. 

57

Код Каткова излази Идиот. Крајем 

године прелазак у Фиренцу која 

усхићује Достојевског. 

признању у Дневнику, читање 

Шопенхауера буди код Толстоја 

екстатичко расположење. 

Нове селидбе и нове невоље због 

немаштине. После Италије Фјодор и 

Ана поново су у Немачкој. У Дрездену 

рођење друге ћерке Љубов. Зачиње 

се идеја о роману Живот великог 

грешника који је према писмима 

Достојевског требало да буде обима 

Рата и мира. 

Достојевски објављује Вечног 

мужа, такође код Каткова. Рад на 

роману Зли дуси. Интересује се за 

судбину Њечајева и убиство студента 

Иванова. 

1869 

Толстој завршава пети, а убрзо и 

шести део Рата и мира који као 

шестотомно дело одмах доживљава 

и друго издање. У мају се рађа други 

син Лав. Лето проводи читајући 

Канта и Шопенхауера са којима је у 

некој врсти филозофског дијалога 

током читаве наредне деценије. Из 

Третјаковске галерије добија позив 

да позира водећем портретисти 

Крамском. 

1870 

Толстој чита Молијера, Шекспира, 

Гетеа, Пушкина и Гогоља, а 

истовремено руске народне приче. 

Уздрман Шекспировом величином, у 

Дневнику му признаје невероватан 

Присталице Нечајева организовале 

убиство студента Иванова. 

Иго: Човек који се смеје 

Флобер: Сентиментално васпитање 

Рођени Распућин и Махатма Ганди. 

Умро Чернишевски. 

Мендељејев објављује 

Принципе хемије. 

Смрт Херцена, рођење В.И. Лењина 

Од писаца се родили А.И. Куприн, 

И.А. Буњин, 

58

Рукопис из Толстојевог дневника 

У писму Страхову Достојевски се 

неповољно изражава о Париској 

комуни. Планирајући повратак у 

Русију, спаљује рукописе у страху од 

претреса на граници. У јулу повратак 

у Петроград и рођење сина Фјодора. 

Објављује Зле духе. 

Достојевски постаје уредник у 

реакционарном часопису “Грађанин”. 

драмски дар што ће касније порећи и 

оштро га критиковати. Јавља се прва 

замисао Ане Карењине. Започиње 

интензивно учење старогрчког и само 

после три месеца чита Хомера и 

Платона у оригиналу! 

1871 

Толстој пати од озбиљне депресије. 

Криза пролази, али доводи до првог 

удаљавања од Софије Андрејевне 

која се тешко разбољева после 

рођења друге ћерке Марије. 

Критичар Н. Н. Страхов који је 

написао два похвална чланка о Рату 

и миру постаје Толстојев близак 

интелектуални пријатељ, а њихова 

преписка је драгоцен извор за 

проучавање Толстојевих идеја. 

1872 

Толстој смањује интензивно 

читање и започиње рад на роману 

а умрли Дикенс, Проспер Мериме и 

Алексанар Дима. 

Основан руски часопис ‘‘Њива’’ 

(преживео три револуције и два рата) 

Париска комуна 

Шлиман започиње 

откопавање Троје. 

Рембо: Пијани брод 

Рођен Марсел Пруст. 

Суђење Нечајеву 

Ниче: Рођење трагедије 

59

Русија и Достојевски, Достојевски и Русија – то је као питање и одговор, као одговор и питање. Достојевски је самерљив само са 

Русијом, она је самерљива само са Достојевским. Схватити Достојевског је исто што и схватити Русију; схватити њу је исто што 

и доживети је у стваралачком мишљењу Достојевског. У његовом систему слободе руски поглед на свет се, по први пут, појавио 

као конкретна индивидуална целина, као плод људског духа, а затим и као својство људског духа. 

Арон Штејнберг 

Толстоја сам видео први пут 1895. године. Живео је у 

Москви у Хамовничком сокаку. Неко од пролазника 

показао ми је Толстојеву кућу. Када сам пришао 

кући, Лав Николајевич је баш излазио на врата. 

Одмах сам га познао, иако сам раније видео само 

његове портрете и фотографије. Био је у сивој блузи, 

а на глави је имао мек сиви шешир. Растом нижи 

него што сам га замишљао према портретима. 

Мало погурен. Лице уоквирено седом брадом било 

је избраздано оштрим дубоким борама. Велик 

широк нос између јагодица. Мек обрис старачких 

безубих уста. Из дубоких очних шупљина, над које су 

се наднеле густе обрве, као из пећина продорно су 

ме гледале сиве очи. Продирале су у мене оштро и 

упитно... 

В.А. Посе 

Достојевски, бакрорез 

Рјепинов цртеж Толстоја 

60

Упознаје Победоносцева, главног 

идеолога царизма. Из Третјаковске 

галерије шаљу угледног сликара 

Василија Перова да га портретише. 

Прве замисли Пишчевог дневника. 

Лето проводи у месту Стара Руса. 

Петар Велики. 8. јануара сведок 

самоубиства жене, љубавнице неког 

спахије, која се бацила под воз. 

Тај упечатљив призор ће га касније 

инспирисати за крај Ане Карењине. 

Рођење четвртог сина Петра. 

Објављен Кавкаски затвореник. 

Капитал преведен на руски. 

Између 1873. и 1876. три кратка 

боравка Достојевског у Немачкој. У 

“Грађанину” почиње објављивање 

Пишчевог дневника. То изазива 

жестоке нападе Н. Михајловског. 

Развија се полемика између 

Достојевског и Михајловског. 

1873 

Уз Софијину помоћ Толстој прерађује 

Рат и мир за Сабрана дела. Овог 

пута роман се објављује у четири 

тома. Ради на роману Петар 

Велики и започиње Ану Карењину. 

Купује земљу и проширује имање. У 

септембру Крамски завршава чувени 

Толстојев портрет. Истовремено, 

славни портретиста служи Толстоју 

као модел за лик сликара Михалкова 

у знаменитом одељку портретисања 

Ане Карењине. Смрт најмлађег сина 

Петра. 

Окончан Француско-пруски рат. 

У Русији почетак политичког покрета 

под називом В народ. 

Чајковски: Олуја 

Умро Фјодор Тјутчев. 

61

Неоспорно је и несумњиво да је Достојевски геније, али то је наш зао 

геније. Он је зачуђујуће дубоко осетио, разумео и са слашћу приказао 

две болести које је у руском човеку одгајила наказна историја, тежак и 

пун увреда живот: садистичку окрутност у свему разочараног нихилисте 

и, њену супротност, мазохизам пониженог и уплашеног бића кадрог 

да се наслађује својом патњом, не без злурадости ипак шепурећи 

се њоме пред свима и пред смаим собом... И сам велики мучитељ и 

човек болесне савести, Достојевски је волео да описује управо ту тамну, 

замршену, одвратну душу. 

Максим Горки 

Толстој и Горки, 1900. 

У Лаву Николајевичу је много тога што је каткада побуђивало у мени као 

неки осећај мржње, и та је мржња лежала на мојој души попут терета 

под којим се дробила. Његова индивидуалност која је превршила сваку 

људску меру, монструозан је феномен, готово ружан. У њему је нешто од 

Свјатогора, богатира кога земља не може држати. Да, он јесте велик. Ја 

сам најчвршће уверен да иза онога о чему он говори, има много тога о 

чему он ћути, чак и у свом дневнику – о чему он ћути и што по свој прилици 

никада неће никоме рећи...Честопут сам имао осећај да је он човек који 

на дну своје душе крије ужасну равнодушност према другима. Он је 

отишао од њих превише далеко у пустињу, и ту с последњим напором 

своје душевне снаге зароњује дубоко у оно “најбитније” – смрт. Јер 

он никада није био сретан, никада и нигде. О том сам сигуран: нити у 

“књигама мудрости”, нити на “коњском хрпту”, нити у “загрљају жене” 

није он окусио сласти “земаљског раја”. Он је за такве ствари одвише 

човек ума и предобро познаје живот и људе...И ја који не верујем у Бога, 

погледах га из тамне позадине веома опрезно и са страхом, погледах га и 

помислих: “Овај човек је као Бог”. 

Максим Горки 

62

Достојевски напушта часопис 

“Грађанин”, али у марту два 

дана затвора због претходног 

објављивања белешке В. П. 

Мишчерског Киргиски. Ту поново 

чита Јаднике Виктора Игоа. Почиње 

да ради на роману Младић. Једно 

време борави у месту Стара Руса. На 

наговор лекара, у Емсу се подвргава 

третману минералним водама, али 

без већег успеха. 

1874 

Толстој се опет окреће едукацији, 

предаје, учествује у раду локалних 

образовних комитета. Постаје 

члан Академије наука. У Москви 

држи предавања о унапређењу 

образовања у Русији, и објављује 

спис О народном образовању који 

изазива многа јавна реаговања. 

Рођење петог сина Николаја. 

Шлиман започиње 

откопавање Микене. 

Прва париска изложба сликара 

који по делу Клода Монеа Импресија 

добијају име импресионисти. 

Рембо: Илуминације 

Мусоргски: Борис Годунов 

Младић Достојевског почиње да 

излази у наставцима у “Отаџбинским 

записима”. Њекрасов изражава 

одушевљење. Поновни одлазак у 

Емс ради опоравка. У августу рођење 

сина Алексеја. 

1875 

Толстој тражи дозволу да отвори 

школу за народне учитеље у својој 

области. Захваљујући Тургењеву, 

преводи Толстојевих дела почињу 

да се објављују у Француској. У 

предговору за Два хусара Тургењев 

га представља француској публици 

као најбољег руског писца. Толстој 

упознаје филозофа Владимира 

Почиње политички штрајк у Одеси. 

Неуспешан покушај руских студената 

да изазову побуну сељака. 

Русија објављује рат Турској. 

Бизеова смрт кратко након премијере 

опере Кармен у Паризу. 

63

Када би свет умео да пише сам о себи, писао би попут 

Толстоја. 

Исак Бабељ 

Толстој са унуцима 

Постоји један број дела Достојевског где изоловано јунаштво 

не гони изнад линије љубави према ближњем, где се напротив, 

човек издиже из своје сићушности, да би завршио у плодноме 

јунаштву. Ја сам већ поменуо песникову нарочиту наклоност 

према малом, незнатном. Овде постаје јунак човек у подруму, 

човек из суре свакидашњице, пропала девојка, дете, који 

сви наједном почињу џиновски да расту, док не домаше ону 

границу свечовечанскога јунаштва до које Достојевски хоће 

да их доведе... Супротностима у своме сопственоме бићу, 

које је морао сјединити спољашњим приликама и великим 

противностима у својој околини, које се усудио премостити, 

био је он гоњен да дође до образаца који су обухватали и 

потпомагали његову најдубљу чежњу за активном љубави према 

ближњем. Тако је он и дошао до оне формуле коју смемо 

ставити високо над Кантовим категоричким императивом – “да 

сваки учествује у кривици другога”. Данас, више него икад, 

осећамо колико дубоко задире ова формула, и како присно 

она стоји у вези са најочитијим стварностима живота. 

Алфред Адлер 

Станица московског метроа под називом Достојевски 

64

Соловјова, после чега га окупирају 

мисли о испразности људског 

живота и неопходности религије, 

те започиње Исповести. Први 

делови Ане Карењине објављују 

се у часопису “Руски весник”. 

Беба Николај изненада умире од 

менингитиса не напунивши ни 

годину дана, а Софија прерано рађа 

ћерку која није живела ни два сата. 

Крајем године умире и Толстојева 

тетка Пелагија која га је одгајала у 

детињству. 

У јануару почиње објављивање 

Пишчевог дневника у облику 

засебног часописа. Ту Достојевски 

изражава своја најдубља књижевна, 

филозофска, религиозна и политичка 

убеђења. Први број у тиражу од две 

хиљаде примерака распродат за два 

дана, па је штампан додатни тираж. 

Фебруарски број се појављује већ у 

1876 

После толико смрти у породици 

Толстој је депресиван, а Софија у 

лошем здравственом стању. Стари 

пријатељ Урусов у једном писму 

оптужује Толстоја да је изневерио 

православље и спаљује сва 

његова писма у којима он третира 

религиозна питања. Ипак, 14. априла 

у писму А.П. Бобринском Толстој 

Бел изумео телефон. 

Маларме: Поподне једног фауна 

Умро Михаил Бакуњин, 

руски анархиста. 

65

Достојевски је једини психолог од кога сам имао нешто да 

научим, сусрет са њим убрајам у највеће успехе у мом 

животу. 

Фридрих Ниче 

Узалудно је надметати се са Толстојем. Тај човек налик је на 

јучерашњи источни ветар који вам је нагнао сузе кад сте му 

окренули лице, а истовремено вас омамио. 

Т.Е. Лоренс 

Гроб Достојевског на гробљу цркве 

Александра Невског у Петрограду 

Толстојев гроб у Јасној Пољани 

без икаквих обележја 

66

шест хиљада примерака. У новембру 

започиње писање приповетке 

Кротка. 

каже да је живот без вере ужасна 

мука. 23. априла чувено писмо 

Страхову о “лавиринту значења”. 

Објављује трећи, четврти и пети део 

Ане Карењине. 

Достојевски објављује Сан смешног 

човека. Посета болесном Њекрасову 

после чега следи дирљив чланак у 

Пишчевом дневнику, где је објављен 

и његов хвалоспеван приказ Ане 

Карењине. У децембру је изабран 

за члана Одељења руског језика и 

књижевности Руске академије наука. 

На самом крају године знаменити 

говор над гробом Њекрасова. 

1877 

Упркос лошем физичком и психичком 

стању, Толстој интензивно ради 

на завршетку Ане Карењине и 

објављује шести и седми део. 

Издавач одбија завршни део због 

Толстојевих погледа на руско-турски 

рат. У децембру рођење шестог сина 

Андреја. 

Започиње турско-руски рат. 

Почетак Берлинског конгреса. 

Чајковски: Лабудово језеро 

Рођен Херман Хесе. 

Достојевски прави детаљан план 

романа Браћа Карамазови кога ће 

предано писати током целе године. У 

марту добија позив да учествује на 

1878 

Настављају се Толстојева религиозна 

преиспитивања. Интензивно чита 

Дикенса и започиње мемоаре под 

називом Мој живот. Упознаје 

Едисон патентирао фонограф. 

Први клавирски концерт Чајковског 

одушевио Париз. 

Чајковски: опера Евгеније Оњегин 

Смрт Њекрасова 

67

Књижевно-меморијални музеј Достојевског у Петрограду 

Државни музеј Толстоја у Москви 

68

Међународном књижевном конгресу 

у Паризу. Смрт сина Алексеја после 

изненадног и необично јаког напада 

падавице који је трајао преко три 

сата. После тога посета манастиру 

Оптини са филозофом Владимиром 

Соловјевим. 

утицајног музичког и књижевног 

критичара Стасова. Пише Тургењеву 

који је у Паризу, иницирајући 

поновно зближавање. Тургењев 

одговара посетом у августу. Ана 

Карењина објављена интегрално, са 

завршним спорним делом. 

У јануару започиње објављивање 

романа Браћа Карамазови у “Руском 

веснику”. Међународни књижевни 

конгрес у Лондону једногласно 

бира Достојевског за члана 

почасног одбора Међународног 

савеза књижевника. За почасног 

председника изабран је Виктор Иго. 

Поново на релацији Петроград – 

Стара Руса – Емс – Петроград. На 

Петроградском универзитету чита 

Великог инквизитора. 

1879 

Толстој се поново враћа роману 

Петар Велики. Започиње велики 

религиозно-филозофски спис о 

односу цркве и власти. Записује 

народне приче и легенде од усмених 

певача који долазе у Јасну Пољану. 

У њима налази мотиве за сопствене 

приповетке. Посета црквама у Кијеву, 

а у потрази за правим Христовим 

учењем бави се раним хришћанством. 

У децембру рођење седмог сина 

Михајла. 

Москвa, XIX в. 

Ибзен: Кућа лутака 

Хенри Џејмс: Дејзи Милер 

Рођени Ајнштајн 

и Милутин Миланковић. 

Москвa, XIX в. 

69

Споменик Достојевксом у Даровји Толстој у Јасној Пољани, 1906. 

70

Наставља се објављивање 

Браће Карамазових. Достојевски 

доживљава огромну популарност. 

Јавно чита одломке из својих дела 

уз масован одзив публике. Приликом 

откривања Пушкиновог споменика у 

Москви одржао је знаменити говор. 

Објављује други део романа Браћа 

Карамазови на коме је радио три 

године. 

Достојевски озбиљно болестан 

од самог почетка године. У среду 

28. јануара Достојевски умире у 

Петрограду од хеморагије плућа. 

29. јануара излази јануарски 

број Пишчевог дневника. Дана 1. 

фебруара сахрањен је на Тихвинском 

гробљу манастира Александар 

1880 

У писму Тургењеву 12. jануара 

Толстој бележи Флоберову похвалу 

после читања Рата и мира: “Какав 

уметник и какав филозоф!”. Посета 

Тургењева и неуспешно наговарање 

Толстоја да учествује у прослави 

Пушкинове годишњице. Сликар И. Е. 

Рјепин ради неколико Толстојевих 

портрета. Поново чита Достојевског 

и шаље му изразе дивљења преко 

Страхова. Објављује још један 

комплет Сабраних дела. 

1881 

У фебруару Толстој добија вест о 

смрти Достојевског. У Дневнику 

изражава велику потресеност. 

Започиње Белешке једног 

хришћанина које представљају 

почетак списа У шта верујем. У 

Дневнику 18. маја описује неслагање 

са породицом. Пешке обилази 

Роберт Кох открио бацил 

антракса и туберкулозе. 

Основан часопис “Руско благо’” 

Eмил Зола: Нана 

Рођени А. Блок, Гијом Аполинер. 

Умро Гистав Флобер. 

Александар III Романов 

преузима трон. 

Хенри Џејмс: Портет једне леди 

Рођен Пикасо. 

71

Невски уз присуство више од 40.000 

људи и сву почаст Руске цркве. 

манастире, а у септембру заједно са 

породицом прелази у Москву, где се 

рађа седми син Алексеј. 

1882 

Сликар Н. Н. Ге као изразити толстојевац слика Толстоја у 

много наврата, поставши близак пријатељ целе породице. 

Почетак рада на делу Смрт Ивана Иљича. Пошто су 

Исповести забрањене за штампу, почињу илегално да 

циркулишу широм Русије. Први пут се објављују у Женеви 

1884. а у Русији само 1906. Незадовољан градским 

животом и жалећи се на депресију, Толстој неколико пута 

одлази у Јасну Пољану. У Москви ангажује рабина да га 

подучава хебрејски. 

Роберт Кох открио бактерију 

– изазивача туберкулозе. 

Тесла открио принципе деловања 

магнетног поља. 

Рођен Стравински, умро Дарвин. 

1883 

Толстој интензивно ради на спису У шта верујем. Цео 

месец проводи у Самари где са сељацима разговара о 

религији и политици. Чита Библију на хебрејском. Упознаје 

Черткова и они започињу сарадњу. 

Гауди започиње изградњу катедрале 

Sagrada Familia. 

Ги де Мопасан: Један живот 

Ниче: Тако је говорио Заратустра 

Смрт Тургењева, Вагнера 

72

1884 

Поремећени односи са Софијом, али ипак сарађују око 

петог издања Сабраних дела. Већ одштампан тираж списа 

У шта верујем бива забрањен, али рукопис илегално 

циркулише кроз целу Русију, да би ускоро био објављен 

на неколико језика у иностранству. Толстој почиње 

интензивно да се бави кинеском филозофијом. 

Марк Твен: Авантуре Хаклбери Фина 

Сјенкјевич: Огњем и мачем 

Едвард Мунк: Јутро 

Рођен Модиљани. 

1885 

Толстој наставља рад на књизи Смрт Ивана Иљича. Диви 

се делима Џорџ Елиот. Чита књигу Литература и догма 

Метју Арнолда и проналази подударности са сопственим 

схватањима. Пише биографије Сократа и Платона. 

Такође препоручује Русоове Исповести и Емила који 

су на њега самог извршили огроман утицај у младости. 

Незадовољан односима у породици, планира одлазак, 

али одустаје. Углавном објављује појединачне приповетке 

у часописима. 

Колера у Шпанији 

Зола: Жерминал 

Ги де Мопасан: Добар пријатељ 

1886 

Смрт четрнаестогодишњег сина Алексеја. Толстој 

предузима пешачење од Москве до Јасне Пољане. 

Ото фон Бизмарк 

протерује Јевреје из Пруске. 

73

Никада ме нико не би натерао да уђем 

у ринг са Толстојем! 

Ернест Хемингвеј 

После Шекспировог Магбета, свет није 

читао дубљу психолошку студију од 

романа Злочин и казна. 

Г. Брандес 

Посмртна маска Достојевског Толстој, 1907. 

74

Повреда проузрокује тромесечну везаност за кревет. 

Објављује део Исповести под називом Шта је срећа. 

Приповеткама из 1885. додаје још један број нових. У 

оквиру Сабраних дела излази Смрт Ивана Иљича. 

Рођен Николај Гумиљев. 

Умро А. Островски. 

1887 

Толстојеви метафизички разговори са Гротом. Пише 

Белешке једног лудака, параболу Три сина (објављену 

1888), започиње рад на Кројцеровој сонати. Препоручује 

Волтера, Лесинга, Шилера, Голдсмита, Свифта, 

Сервантеса. У московском Психолошком друштву чита 

Смисао живота – део из филозофског списа О животу. 

Упоредо чита Гогоља и Канта. 

Стриндберг: Отац 

Француска академија прихвата 

Пастерову вакцину против беснила. 

Умро руски сликар Крамски. 

1888 

Физички рад у Јасној Пољани, лоши односи са Софијом. 

Како расте Толстојев утицај у Русији и иностранству, 

цензура се појачава а проблеми са црквом су све 

израженији. Рођење последњег детета Ивана – Вање и 

првог унучета Ане. 

Рођени енглески песник Т.С. Елиот 

и португалски песник Фернандо Песоа. 

Ниче: Антихрист, Ecce Homo 

Стриндберг: Госпођица Јулија 

М. Горки: Фома Гордејев 

75

Разгледница Петрограда из XIX в. 

Толстојево дело у целини се везује за стилску формацију 

реализма у европској књижевности, за многе тумаче 

оно је чак репрезентативно у том смислу. Међутим, 

Толстој није био писац који би се могао назвати писцем 

једног периода и једне поетичке норме који је просто 

надживео своје време. До својих последњих земаљских 

тренутака овај стваралац реаговао је на нове књижевне 

појаве, писао о њима, тумачио их или критиковао. У 

његовим записима, дневничким и друкчијим, налазимо 

и запањујуће модерна схватања, као што је ово из 

1896. године: ‘’Главни циљ уметности – уколико постоји 

уметност и уколико она има циља – у томе је да прикаже, 

открије истину о људској души, да каже такве тајне какве 

не могу бити исказане обичним речима. У томе и јесте 

уметност. Уметност је микроскоп који уметник управља 

на тајне своје душе, и приказује те тајне заједничке за 

све људе’’...Оваква схватања веома су прикладна у новој 

књижевној атмосфери у којој ће се појавити један Џојс 

и један Пруст (обојица, уосталом, велики поштоваоци 

Толстојевог дела). Ипак, у Толстојевим схватањима о 

књижевном стваралаштву извесно постоје два становишта. 

Једно је становиште социјалног, моралног и религијског 

реформатора који је подлегао историјској трауми 

епохе (како то назива Берђајев) и подозрева да је ‘’лепа 

књижевност’’ стално у опасности да постане бесмислена 

и бескорисна забава доконих паразита који живе од 

туђег рада. Друго је становиште генијалног ствараоца 

који се не мири са устаљеним књижевним нормама, 

који је бескрајно радознао и отворен за било какве 

експерименте, у писању и у животу. 

Љубиша Јеремић 

76

1889 

Цела породица на челу са Софијом противи се 

Толстојевим реформистичким активностима, са изузетком 

друге ћерке Марије. Чита Волта Витмена, открива 

Сведенборга, Чехова и Мопасана. Започиње последњи 

роман Васкрсење, наставља Кројцерову сонату и 

завршава приповетку Ђаво која је први пут објављена 

постхумно. Разматра естетичка питања и проучава 

Платона, Шопенхауера, М. Арнолда и Раскина. Још једно 

пешачење на релацији Москва – Јасна Пољана. 

Прва симфонија Густава Малера 

Рођени Адолф Хитлер, 

Хајдегер и Витгенштајн. 

Рођена Ана Ахматова. 

Умрли Николај Чернишевски 

и Салтиков-Шчедрин. 

1890 

Лоши породични односи. Кројцерова соната циркулише 

у рукописној верзији. Толстој започиње рад на делу 

Отац Сергије. Чита руски превод Кјеркегора кога у писму 

преводиоцу Хансену хвали због искрености и озбиљности. 

Ибзен: Хеда Габлер 

Ги де Мопасан: Наше срце 

Успавана лепотица Чајковског 

постављена у Петрограду. 

Умро Ван Гог. 

1891 

Фама о Толстоју као духовном вођи и критичару друштва 

расте и у Русији и у иностранству, а власти 

Рођен О. Мандељштам. 

Оскар Вајлд: Слика Доријана Греја 

77

неуспешно покушавају да пониште његов све већи утицај 

спровођењем цензуре. Исцрпљује се у тешком физичком 

раду. У Дневнику 5 марта: “Желим да патим”. Породични 

односи погоршани, Софија прети самоубиством. 

Започиње Краљевство Бога, чита Ибзена и налази да је 

артифицијелан и лажан. 

Отворен Карнеги Хол, 

дириговао Чајковски. 

Умрли Гончаров, Рембо. 

1892 

Прва Толстојева биографија појављује се у Немачкој 

(аутор Рафаел Ловенфилд). Чита Бодлера – “да би стекао 

представу о изопачености на крају века”. 

Димитри Ивановски открио вирусе. 

Рођена Марина Цветајева. 

Умро А. Фет. 

1893 

Толстој чита Лао-Цеа и друге кинеске мислиоце. 

Завршава Краљевство Бога, а такође и чланак 

Не – деловање. Oва дела садрже његову теорију о 

непротивљењу злу насиљем. Пише дугачак предговор 

за приче Ги де Мопасана према коме има амбивалентан 

однос. 

У Индији демонстриран 

први Гандијев пацифистички акт. 

Рођен В. Мајаковски, 

а умро Чајковски. 

1894 

Толстој започиње приповетку Газда и слуга као и 

Катехизис – кратак и јасан запис о његовим кључним 

Конан Дојл: Мемоари Шерлока Холмса 

Едвард Мунк: Anhiety 

78

религијским ставовима. Разговори са И.А. Буњином. 

После посете Третјаковској галерији одушевљен сеоским 

пејзажима Орлова који постаје његов омиљени сликар. 

1895 

Напоран Толстојев рад на Васкрсењу. Изненадна 

смрт најмлађег сина Вање на дуже време прекида све 

Толстојеве активности. У Дневнику 28. јуна: “Братство 

међу људима главни циљ уметности и науке”. У августу 

прва посета Чехова коме чита први део Васкрсења. 

Толстој хвали Чеховљеву артистичку вештину, 

али критикује његову моралну неопредељеност. У 

Дневницима од 1888-95. прецртава све делове које 

Софија сматра непријатељским. 

Афера Драјфус. 

Оскар Вајлд добио две године 

затвора у Редингу. 

Радјард Киплинг: Прича о Моглију 

1896 

Толстој започиње спис Шта је то уметност, драму 

Светло у тами а потом и Хаџи Мурата. 

Виљем Рентген открио Х-зраке. 

Премијера Саломе Оскара Вајлда у Паризу. 

Премијера Жаријевог Краља Ибија. 

Чехов: Галеб. Умрли Верлен и Нобел. 

79

Толстој, 1908. 

Толстој са породицом, година непозната 

80

1897 

Толстој је озбиљно болестан. Мислећи да ће умрети, 

даје писмо ћерки Марији са инструкцијама да се може 

отворити педесет година после његове смрти. Ипак се 

опоравља. У марту упознаје Алимера Мода који постаје 

његов најважнији преводилац на енглески и биограф. 

У априлу посета Изложби импресиониста у Москви које 

критикује због недостатка идеје, а потом замера и Чехову 

због декаденције. До лета се толико опоравио, да чак 

игра и тенис. 

У Паризу премијера комада 

Сирано де Бержерак Едмонда Ростана. 

Емил Диркем: Самоубиство 

Чехов: Ујка Вања 

Умро Брамс. 

1898 

Толстој завршава спис Шта је то уметност и објављује 

га истовремено на руском и у енглеском преводу. 

Чита Хајнеа и закључује да је сувише песимистичан. 

Одлучује да оде у Финску, али одустаје јер Софија прети 

самоубиством. 

Зола: J’accuse 

Марија и Пјер Кири открили радијум. 

Рођени Бертолд Брехт и Хенри Мур. 

Умро Стефан Маларме. 

1899 

Толстој завршава и објављује Васкрсење на руском и 

енглеском. Одушевљен Чеховљевом причом Душица. 

Такође хвали Горког “јер уме да опише и оно што никада 

није доживео”. 

Хофман открио аспирин 

Давид Хилберт: Основи геометрије 

Оскар Вајлд: Важно је звати се Ернест 

81

Толстојево писмо Гандију, 8. мај 1910. 

Последња заједничка фотографија 

Толстоја са супругом, 

23. септембар 1910. 

82

1900 

Толстој чита Конфуција. Такође Чеховљеву драму Ујка 

Вања за коју налази да јој недостаје драматичности, али 

управо под утицајем Чехова пише Живи леш, објављен 

тек постхумно. Поново чита Гетеа и Шекспира и закључује 

да их може прочитати још три пута, па опет не би разумео 

у чему је њихова привлачност. 23. јун: “Захвалан сам за 

све. Био сам бескрајно благословен”. Појачано слуша 

музику, нарочито Вердија. Често игра шах, почиње да 

учи немачки. У децембру чита Ничеа – Тако је говорио 

Заратустра – и закључује да је потпуно луд. 

Артур Еванс открио палату Кносос на Криту. 

Руска инвазија на Манџурију 

Отворен париски метро. 

Пучини: Тоска 

Чехов: Три сестре 

М. Горки: Троје 

Умрли Фридрих Ниче и Оскар Вајлд. 

1901 

Толстој помаже да Горки буде пуштен из затвора где је 

доспео после демонстрација у Петрограду. У фебруару 

екскомунициран из Руске православне цркве. Одмах 

објављује Одговор Светом Синоду. У јуну је озбиљно 

болестан од маларије, одлази на Крим ради опоравка, а 

посећују га Горки, Чехов и Корољенко. 

Прва додела Нобелових награда. 

Симфонија No. 4 (G mayor) Густава Малера 

Томас Ман: Буденброкови 

Умро Анри Тулуз Лотрек. 

83

Детаљ из Злочина и казне - мурал у московском метроу 

Споменик Толстоју у Москви 

84

1902 

Завршава спис Шта је то религија и објављује га у 

Енглеској. У фебруару тешко болестан од упале плућа. 

Опет успева да се опорави на Криму. Чехов пише: “Геније 

је јачи од смрти”. Бирјузов шаље Толстоју листу питања 

– на основу одговора настаје Биографија 1906. У Јасној 

Пољани наставља рад на Хаџи Мурату. Импресиониран 

Кропоткиновим Белешкама о револуционару. 

Times Literary Supplemet (TLS) 

Џозеф Конрад: Срце таме 

Умро Емил Зола. 

1903 

Толстој протествује против погрома Јевреја у Кишињеву. 

Започиње текст Шекспир и драма. Излази јапански превод 

Ане Карењине. 

Софија предаје Толстојеве рукописе московском 

Историјском музеју. На вест о руско-јапанском рату, 

Толстој објављује енергичан антиратни апел. Смрт 

вољеног брата Сергеја. 

1904 

Руска социјалдемократска партија 

цепа се на бољшевике и мењшевике. 

Томас Ман: Тонио Крeгер 

Чехов: Вишњик 

Руско-јапански рат 

Роден: Божја рука (бронза) 

Пирандело: Матија Паскал 

Умро А. П. Чехов. 

85

1905 

Толстој објављује чланке о ненасилном отпору, то јест о 

непротивљењу злу насиљем. Завршава Хаџи Мурата који 

је објављен постхумно 1912. 

Крвава недеља 

– масакр над руским демонстрантима. 

Ајнштајн: теорија релативитета 

Деби Мате Хари у Паризу. 

1906 

Толстој објављује причу Зашто?. Софија је озбиљно 

болесна, следи операција тумора. Смрт Марије, ћерке 

мезимице. 

Модиљани стиже у Париз. 

Ганди пропагира ненасиље 

(термин Satyagraha). 

Столипинове аграрне реформе у Русији. 

Умро Хенрик Ибзен. 

1907 

Толстој се окреће музици и источној филозофији. Залаже 

се за укидање приватне својине. 

Формирана Тројна Антанта. 

Пикасо: Госпођице из Авињона 

М. Горки: Мати 

Умрли Победоносцев и Мендељејев. 

86

1908 

Толстој објављује текст против смртне казне под насловом Не 

могу да ћутим. Од Томаса Едисона добија на поклон диктафон 

помоћу кога снима велики број прича и различитих коментара. 

Поново чита Пушкиновог Евгенија Оњегина. У августу диктира 

своју последњу вољу – да буде спаљен без религиозних ритуала. 

Не одобрава планове о прослави његовог осамдесетог рођендана 

– “Најлепши поклон би био да ме стрпају у затвор”. Ипак, обасут 

је честиткама. Из Британског музеја стиже честитка са потписима 

преко осамсто угледника. 

Са Ајфеловог торња послата 

прва радио-порука на даљину. 

Максим Горки: Исповед 

Умро Римски-Корсаков. 

1909 

Много музичких концерата у Јасној Пољани. Преписка са Гандијем 

са којим дели идеје ненасилног отпора. Сва ауторска права после 

смрти предаје ћерки Александри. 

Пруст започиње дело 

У потрази за изгубљеним временом. 

Пикасо и Брак – аналитички кубизам 

Покренут руски часопис “Аполон”. 

1910 

Упркос сталним свађама, Софија припрема и дванаесто издање 

Сабраних дела. Оптужује Толстоја за превару и он одлучује да 

напусти кућу. У возу добија високу температуру и умире од упале 

плућа у железничкој станици Астапово 7. новембра. Сахрањен 

без икаквих религиозних ритуала и без икаквих ознака на гробу. 

До данашњег дана Руска православна црква није повукла акт о 

екскомунацији Толстоја. 

Кандински: Импровизације 7 

Цветајева: Вечерњи албум (самиздат) 

87

TОЛСТОЈ И(ЛИ) ДОСТОЈЕВСКИ 

– одломци из студија – 

ЏОРЏ СТЕЈНЕР: Толстој или Достојевски – оглед по 

супротности (Нови Сад: Књижевна заједница Новог 

Сада, 1989) 

Нека ми буде допуштено да потврдим своје непоколебљиво 

уверење да су Толстој и Достојевски најистакнутији 

међу романописцима. Они надмашују ширином визије и 

снагом остварења. Лонгин би, врло исправно, говорио о 

“узвишености”. Располагали су снагом да помоћу језика 

изграде “стварности” које су чулне и непосредне, а ипак 

прожете животом и тајном духа. То је она моћ која по Метју 

Арнолду обележава “врхунске песнике света”. Али мада 

заузимају место самом димензијом – помислите на количину 

живота у Рату и миру, Ани Карењини, Васкрсењу, Злочину 

и казни, Идиоту, Злим дусима и Браћи Карамазовима – 

Толстој и Достојевски припадају процвату руског романа 

у деветнаестом веку. Тај процват чије ћу околности да 

разматрам у првом поглављу овог огледа, изгледа да 

представља један од три главна победничка тренутка у 

историји западњачке књижевности, будући да 

друга два припадају времену грчких трагичара и Платону 

и Шекспировом добу. У сва три ова тренутка западни дух 

учинио је скок у таму помоћу песничке интуиције; у њима 

је сабран велики део сазнања која смо стекли о природи 

човековој. 

Много је књига било и биће написано о драматичним и 

сликовитим животима Толстоја и Достојевског, о њиховом 

месту у историји романа и о улози њихове политике и 

теологије у историји идеја. Ступањем Русије и марксизма 

на праг владавине светом наметнуо нам се пророчански 

карактер толстојевске и достојевскијанске мисли, њена 

повезаност са нашим судбинама. Али, ово питање потребно је 

размотрити уже и целовитије. Протекло је довољно времена, 

те можемо да сагледамо величину Толстоја и Достојевског 

у перспективи велике традиције. Толстој је тражио да се 

његова дела пореде са Хомеровим. Далеко тачније од 

Џојсовог Улиса, Рат и мир и Ана Карењина отелотворују 

васкрсење епског жанра, повратак на књижевност 

тонова, приповедање и артикулацију који су после 

Милтоновог времена ишчезавали из западњачке поетике. 

Да бисмо видели зашто је то тако, да бисмо пред нечијим 

критичким умом оправдали ова непосредна и неразговетна 

разазнавања у Рату и миру, потребно је танано и пажљиво 

читање. У случају Достојевског постоји слична потреба за 

тачнијим гледањем. Опште је познато да је његов геније био 

88

драмског кова, и, што је значајно, да је имао најприроднији 

драмски темперамент од Шекспира наовамо (поређење 

које је он сам наговестио). Међутим, тек објављивањем и 

превођењем великог броја скица и бележака Достојевског, 

омогућено је да следимо многоструке сродности између 

схватања романа Достојевског и драмске технике. Идеја о 

позоришту, како то каже Франсис Фергусон, после Гетеовог 

Фауста претрпела је нагло опадање када је реч о трагедији. 

Ланац догађаја који нас по уочљивој сродности враћа до 

Есхила, Софокла и Еурипида као да се прекинуо. Али роман 

Браћа Карамазови чврсто је укорењен у свет Краља Лира; 

у романима Достојевског стари начин трагичног осећања 

живота потпуно је обновљен. Достојевски јесте један од 

великих трагичких песника. 

Скретања Толстоја и Достојевског у политичку теорију, 

теологију и историјску науку одвише често су одбацивана 

као ексцентричност генија или као пример оне чудновате 

заслепљености којој су велики духови склони. Ако је неко 

томе и поклонио озбиљну пажњу, филозофа је одвајао од 

писца романа. Али у зрелој уметности, техника и метафизика 

су два вида једне целине. Код Толстоја и Достојевског 

као, претпоставимо, код Дантеа, поезија и метафизика, 

импулс ка стварању и импулс ка организованом сазнању 

јесу наизменичне, а ипак нераздвојне реакције на притисак 

искуства. Тако су Толстојева теологија и његова визија света 

каква се појављује у романима и приповеткама, преживеле 

исту пробу уверења. Рат и мир је историјска поема, али 

историја сагледана у нарочитој светлости, односно, ако 

више волимо, у нарочитој тами толстојевског детерминизма. 

Поетика романописца и мит о људским делима који нам 

она пружа подједнако доприносе нашем разумевању. 

Метафизика Достојевског однедавно се непосредно 

изучава: она је изворна снага модерног егзистенцијализма. 

Али, мало је речено о суштинском преплитању месијанске и 

апокалиптичке визије писца са стварним облицима његове 

вештине. На који начин метафизика улази у литературу и 

шта се са њом тада дешава. 

Али, зашто “Толстој или Достојевски”? Зато што покушавам 

да помоћу супротности испитам њихов домет и одредим 

природу њиховог генија. Руски филозоф Берђајев пише: 

“Могуће је разликовати два модела, два типа људске душе, 

један који нагиње духу Толстоја, други духу Достојевског”. 

Искуство му даје за право. Читалац може да их посматра 

као два главна мајстора романа – што значи да у њиховим 

романима може да открије најпотпунију и најјаснију 

слику живота. Али, принудите га, он ће се определити. 

Ако вам означи кога више воли и зашто, верујем да ћете 

проникнути у саму његову природу. Избор између Толстоја и 

Достојевског наговештава оно што ће егзистенцијалисти да 

назову un engagement; он подређује имагинацију једном од 

89

два потпуно супротна тумачења људске судбине, историјске 

будућности и божанске тајне. Да још једном наведемо 

Берђајева: “Толстој и Достојевски оваплоћују неразлучиви 

спој супротности у коме се суочавају две врсте поставки, два 

основна схватања постојања”. Ово суочавање додирује се 

са неким битним двојствима западњачке мисли, досежући 

чак до Платонових дијалога. 

Да ли се одиста могу поредити Толстој и Достојевски? 

Није ли то више него критичарска бајка замишљати 

њихове умове како се у дијалогу узајамно откривају? 

Главна препрека оваквом поређењу јесте недостатак 

материјала и разнородност величи не. Ми, на пример, више 

не располажемо скицама за Битку код Ангијарија. Стога 

не можемо да супротставимо по супарничкој инвенцији 

дело Микеланђела делу Леонарда да Винчија. Међутим, 

о Толстоју и Достојевском документација је богата. Ми 

знамо како су они гледали један на другог, знамо шта 

је Ана Карењина значила писцу Идиота. Верујем чак да 

у једном од романа Достојевског постоји пророчанска 

алегорија на духовни сукоб њега и Толстоја. Између њих не 

постоји никаква несразмера у величини; обојица су титани. 

Читаоци позног седамнаестог века вероватно су последњи 

који су Шекспира могли да пореде са другим драмским 

писцима оног времена. У нашем поштовању данас нам се 

он чини превише велик. Када судимо о Марлоу, Џонсону 

или Вебстеру, кроз задимљено стакло гледамо у сунце. Али 

то не важи за Толстоја и Достојевског. Историчару идеја и 

књижевном критичару они нуде јединствено сазвежђе двеју 

суседних планета једнаких по величини, чије се орбите 

узајамно ремете. Они изазивају на поређење. 

Штавише, имали су заједничку основу. Њихове представе 

о Богу, начини деловања потпуно су непомирљиви. Али су 

писали истим језиком, у истом одлучујућем историјском 

тренутку. У више прилика безмало да се сретну: сваки пут су 

устукнули пред неком постојаном слутњом. 

Кажу да је Толстој крај узглавља, у кући шефа станице у 

Астапову, имао две књиге: Браћу Карамазове и Монтењове 

Есеје...Да се обратио чувеној дванаестој глави друге књиге 

Есеја Толстој би пронашао суд који подједнако важи за њега 

и Достојевског: 

“C’est un grand ouvrier de miracles que l’espirit 

humain... “ – људски дух је велики чудотворац... 

90

ТОМАС МАН: Гете и Толстој – фрагменти о проблему 

хуманитета (Одабрана дела Томаса Мана: Есеји I, Нови 

Сад: Матица српска, 1980) 

Човек никада није ни морао да буде у додиру са мисаоним 

светом класичног и обухватног есеја Немаца, који заправо 

у себи садрже све остале, чинећи их сувишним – мислим 

на Шилерову рaсправу “О наивном и сентименталном 

песништву” – а да то “и” не осети као дубоко антитетичко. 

Једно друго ‘’и’’ има сличан смисао, једно далеко и страно: 

оно “и” између Толстоја и Достојевског. Али, ако би се копули 

ускратило њено право на антитетику, ако би јој се једино 

приписао задатак да утврди сродство по бићу, једнакост 

по бићу – шта онда? Не би ли тада у нашој представи у 

један мах дошло до замене и измене места међу великим 

паровима које сам поменуо? Не би ли се одмах из дубоких 

духовних – не, тачније: дубоких природних разлога спојили 

Шилер и Достојевски на једној и Гете и Толстој на другој 

страни? 

У Толстоју је исто толико било од осамнаестог, Гетеовог 

столећа, као што је у Гетеу било од деветнаестог, 

Толстојевог столећа. Толстојево рационално хришћанство 

има више везе са деизмом осамнаестог столећа него са 

мистички-моћном религиозношћу Достојевског, која је сва 

била у духу деветнаестог столећа. Његов морализам, који 

се у бити састојао у једној деструктивној разумној снази 

која је поткопавала све људске и божанске институције, 

био је сроднији друштвеној критици осамнаестог столећа 

него много, много дубљем и опет религиознијем морализму 

Достојевског. И његова склоност ка утопији, његова мржња 

према цивилизацији, његова страст за сеоско, за буколички 

мир душе – једна племенита страст, страст једног племенитог 

господина – могу се исто тако схватити као осамнаесто, и то 

француско осамнаесто столеће. 

Вајмар и Јасна пољана. Данас нема места на свету са којег 

би зрачиле такве снаге као што зраче из ових места, нити 

има благословенијег поклоничког места, камо би чежња, 

неодређена нада, човекова потреба за исказивањем 

поштовања ходочастила као што је онамо ходочастила 

крајем деветнаестог и почетком двадесетог века...Али 

чињеница је да ни геније Шилера ни геније Достојевског 

није на земљи створио неко место које би имало привлачну 

снагу поклоничког места. За тако нешто нису доживели 

ни довољно дубоку старост, умрли су сувише рано; нису 

доживели патријаршку старост Гетеа и Толстоја, природа 

им је ускратила достојанство и посвећење дубоке старости, 

она им није дала да на свим степенима живота буду 

карактеристично плодни, да остваре један целовит и 

класичан живот...Зашто? Па, зато што су били болесни – 

један туберкулозан, а други епилептичар. 

91

Учинило нам се да није било случајно што су Шилер и 

Достојевски били болесни и да зато нису као Гете и Толстој 

могли доживети часну дубоку старост. Штавише, учинило 

нам се да су разлози за то дубоко у њиховом бићу. Исто 

тако је симболична и једна даља спољашња чињеница, а 

то је да су оба велика пластичара и реалиста били отменог 

порекла, да су рођени у повлашћеном социјалном положају, 

док су хероји и светитељи идеје, Шилер и Достојевски, син 

швапског видара и син московског болничког лекара, били 

деца малих људи и цео свој живот провели у скученим, 

неугледним, могло би се рећи: недостојним приликама. Ја 

овај биографски факат називам симболичним јер се у њему 

посведочава хришћански карактер духа, чије царство, како 

стоји у Светом писму “није од овога света’” нити у личном, 

нити у идејном и уметничком погледу… 

АНДРЕЈ БЕЛИ: Трагедија стваралаштва – Достојевски 

и Толстој (‘’Дело’’, новембар-децембар 1981, Год. 27, 

бр. 11-12) 

Трагедија стваралаштва или трагедија руског стваралаштва? 

Да ли је свако уметничко стваралаштво религиозна трагедија 

или руско стваралаштво, у свом највишем и потпуно зрелом 

напону, постаје чисто религиозна трагедија? Муза, вољена 

жена, постаје Мајка-Отаџбина, као што је постала отџбина 

Достојевском, Гогољу и Толстоју. 

Толстој, Достојевски, Гогољ – сва тројица највећи руски 

уметници – сва тројица су доживела трагедију уметника, 

сва тројица су сагледала у уметнику новог човека, сва 

тројица су повезала ново човечанство с новом Русијом коју 

су просањали, сва тројица су религиозно осмислили свој 

однос према отаџбини. И зато, кад говоримо о трагедији у 

стваралаштву Достојевског, умесно је напоменути да је та 

трагедија за сву тројицу иста. 

Три највећа писца руске земље – Гогољ, Толстој и Достојевски 

– збуњују нас заиста невероватним поступцима: први 

објављује своју Преписку и умире од непојмљивих патњи пред 

очима Русије која га обожава као уметника; стварности која 

је за њега савремена, Достојевски пророчански приказује 

слике Апокалипсе и нагони руског читаоца да се поклони 

визији Аљоше Карамазова као јединој реалној будућности 

Русије. Толстој нас запрепашћује поступком који засењује 

бизарности Гогоља и Достојевског. Три највећа руска писца 

– један манијак, други епилептичар, трећи светац или 

умоболник. 

Уметничко стварање ступа у борбу са собом, негирајући 

себе као делатност усмерену на саздање прекрасних форми; 

92

испоставља се да је форма идол: у тој борби уметник се или 

уништава као уметник (Толстој) или се уништава као човек 

(Достојевски) или пропада и као уметник и као човек. И не 

без разлога. 

Уметничко стварање је двобој између двеју правди: двобој 

између прошлог и будућег, двобој општечовечанског и 

натчовечанског, двобој Бога и Сотоне у којем се идеали 

Мадоне супротстављају содомском идеалу, као што је 

то појмио Дмитриј Карамазов, као што је то појмио и сам 

Достојевски...Као и Гогољ, као и Толстој, Достојевски је 

отелотворио сазнање о жилама самог стваралаштва, чак 

и нешто више: пропаст стваралаштва. Достојевски, Гогољ, 

Толстој – то су весници који предсказују трагедију руског 

стваралаштва као почетак краја нашег угодног живота. 

Тројица великих руских уметника разбили су класичну 

уметничку форму у Русији и пред нама се први пут појавила 

душа те форме – геније – човек са свим својим, нама 

несхватљивим цртама. Показало се да је човек-геније или 

болестан или пророк будућег живота који је исто тако 

огроман као душа генија; показало се да су стваралачке 

сенке које су бацили Достојевски, Толстој и Гогољ – сенке 

будућег живота, али сен будућег живота они су бацили на 

нас само зато јер су сва тројица видела вечерње сунце што 

се спустило на руску земљу. 

ДМИТРИЈ МЕРЕШКОВСКИ: Толстој и Достојевски 

(‘’Дело’’, новембар-децембар 1981, Год. 27, бр. 11-12) 

Кад бисмо у књижевности свих времена и народа покушали 

да пронађемо уметника који би био права супротност 

Лаву Толстоју, морали бисмо да укажемо на Достојевског. 

Ја кажем – различитог, али не далеког, не туђег, јер они 

се често додирују, чак се и потпуно поклапају по закону 

супротности које се у бесконачности спајају због узајамног 

привлачења два пола исте снаге. 

Толстојеви “јунаци”, као што смо видели, нису толико јунаци 

колико су жртве: у њима се човекова личност не исцрпљује до 

краја, њих захвата стихија. И пошто овде нема јединствене, 

херојске воље која доминира, нема ни јединствене трагичне 

обједињујуће радње...Код Достојевског је свугде човекова 

личност, она досеже до својих крајњих граница, она расте, 

развија се из мрачних, стихијских, животињских коренова 

до крајњих блиставих врхова духовности, свугде је борба 

херојске воље... 

Сходно превазилажењу херојске борбе, главна дела 

Достојевског у суштини уопште нису романи, ни епови, већ 

трагедије. Рат и мир, Ана Карењина – стварно су романи, 

прави епови. Као што смо видели, тежина уметничког 

центра није у дијалозима јунака већ у приповедању, није 

93

у томе шта они говоре већ у ономе шта се шта се о њима 

говори, није у оном што ми чујемо ушима, већ у оном што 

видимо очима. Код Достојевског је супротно: наративни 

део је другоразредни, служи архитектури читавог дела...у 

дијалогу је усредсређена сва уметничка снага приказивања: 

код њега се све заплиће и све расплиће у дијалогу. Зато у 

читавој савременој књижевности по мајсторству дијалога 

нема писца који би био раван Достојевском. 

Љевин говори истим језиком као и Пјер Безухов или кнез 

Андреј, као Вронски или Позднишев, Ана Карењина као 

Доли, Кити, Наташа...Код Достојевског је немогуће одмах од 

првих речи не препознати – не према садржају говора већ 

по боји гласа – да ли говори Фјодор Павлович Карамазов 

или старац Зосима, Раскољников или Свидригајлов, кнез 

Мишкин или Рогожин, Ставрогин или Кирилов. 

Лав Толстој иде од телесног ка духовном, од спољњег 

ка унутрашњем. Ништа мању јасноћу физичког изгледа 

постиже обрнутим путем Достојевски: од унутрашњег иде ка 

спољашњем, од душевног ка телесном, од свесног, људског 

– ка стихијском, животињском. Код Толстоја чујемо зато што 

видимо: код Достојевског видимо зато што чујемо. 

Као што се у нашој телесној пријемчивости нешто мења после 

читања Толстоја, тако се и после читања Достојевског нешто 

мења у нашој духовној, ако тако можемо да се изразимо, 

интелектуалној пријемчивосоти. Код њега стално налазимо 

оне ледене и ужарене дијалектичке игле, претежно руске 

апстрактно-страсне мисли које се, читалац то осећа, не могу 

заборавити или одбацити, ни прихватити некажњено. Те 

мисли не продиру само у ум, већ и у срце, у нашу вољу, у 

стварни живот као нови, можда судбоносни догађаји који 

морају имати последица. Ми ћемо их се сетити, и то можда у 

најодлучнијим, најстраснијим тренуцима живота. 

СТЕФАН ЦВАЈГ: Толстој – наук и његов бесмисао 

(Толстој и Ниче, Подгорица: ЦИП, 2003) 

Ниједан уметник модерног доба није нам тако преорао душу 

као Толстој и Достојевски. Али та двојица нису нам помогла 

да створимо поредак, нов поредак, а тамо где настоје да 

свој хаос, свој душевно бездани хаос преточе у неки смисао 

света, тамо не добијамо никакво решење. Јер, обадвојица, 

и Толстој и Достојевски, спасавају се од сопственог ужаса 

над разјапљеним, непремостивим нихилизмом, спасавајући 

се беже од прастраха у неку религиозну реакцију; да би 

се суновратили у свој унутарњи бездан, обадвојица се 

грчевито, ропски хватају за хришћански крст... 

Фантастичан призор: Толстој и Достојевски, та два највећа 

94

човека своје отаџбине, обадвојица се на мах тргну од 

свога посла, прожета апокалиптичном језом и обадвојица 

дижу увис исти руски крст, обадвојица зазивајући 

Христа, а сваки од њих другога. Као два помахнитала 

средњевековна монаха стоје сваки на својој предикаоници, 

душмански устремљени један против другога и у духу 

и у животу – Достојевски, преиспољни реакционар и 

бранитељ аутократије, проповедајући рат и терор, беснећи 

опијен моћи своје препотенциране снаге, слуга цара који 

га је бацио у тамницу, обожаватељ империјалистичког 

спаситеља који осваја свет. А њему насупрот Толстој, који 

се једнако фанатично руга ономе што онај други велича, 

баш тако мистички анархистичан као што је онај други 

мистички сервилан, јавно жигошући цара као убицу, а 

цркву и државу као лопове, проклињући рат, али такође са 

Христом на уснама и са јеванђељем у руци – но обојица, због 

тајанственог терора потресене душе, назадњачки терајући 

свет у понизност и тупост. Та двојица мора да су имала неко 

пророчанско наслућивање, да су тако халабучно засули 

народ својим апокалиптичним страхом, неку слутњу о 

пропасти света и о Судњем дану, неко видовито сазнање да 

је руска земља под њиним ногама била бременита носећи у 

себи најчудовишнији потрес... 

Но, они могу само да наслуте оно што нестаје, не могу да 

измене ток живота. Достојевски се руга револуцији, а тик за 

његовим погребом распрскава се бомба која раздире цара. 

Толстој жигоше рат и тражи овоземаљску љубав: а још се 

ни четврти пут земља над његовом раком није заметнула 

зеленилом и већ је најужасније братоубиство оскрнавило 

свет... 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ: Два Толстојева одласка 

(Сабрана дела Исидоре Секулић. Књ. 7: Из страних 

књижевности I, Нови Сад: Матица српска, 1962) 

Велики руски писци оставили су Славенима и целом свету 

сем велике уметности још и особита предања. Пушкин 

је показао шта народу значи и вреди велик и богат језик. 

Достојевски, шта је мисија човекова духа. Толстој, какав је 

пут човекова живота. Та предања остадоше свету зато што 

су се три генија много посвећивали проблематици општег 

живота, свачијег живота. Достојевски је писао о “вишем 

срцу које се мучи” општег живота ради. Пушкин се дивио 

високом моралу и просечном, широком животу. Толстој, као 

Гете, запазио је и написао: да он, као сваки човек уопште, 

воли живот безусловно, ма какав он био. И додао: да је 

живот човеков ту ради вечних циљева, а не уметност. 

И Достојевски је тонуо у вечну проблематику, и то природно 

без криза. Достојевски је био видовит за обе стране, за хаос 

95

и за божји свет. Толстој, здрав, и како се каже нормалан, 

морао је кроз кризу. Ту Толстојеву кризу свет још и данас 

није примио. Мала мањина чита оно што је Толстој написао 

“после уметности”. Не воле људи роман Васкрсење. Не воле 

роман без резултата, без решења и неког спаса још на овој 

страни. Неће људи од уметника Толстоја роман који каже: 

да се живот, заједно са питањем резултата, наставља на 

оној страни. Говоре људи: Достојевски, то је нешто друго, то 

је и болест и патологија. Међутим, нити је Достојевски нити 

је Толстој “друго”. Све је то исто и једно. Зар “патологија’”и 

“здравље” нешто одлучују у сферама где се генији горостасно 

залећу и боре са Богом и са смислом васељене! 

Други народи могу како хоће, Славени не смеју одрицати 

Толстоја који је “отишао”, растао се од уметности пошто је 

довршио уметнички задатак. У Славенима живи метафизички 

немир: проблематика без краја и конца, са вечитом тежњом 

на другој страни. Достојевски је био пуна инкарнација те 

славенске суштине; Толстој је њен тешки и величанствени 

процес. 

ЉУБИША ЈЕРЕМИЋ: Мала књига о Толстоју 

(Београд: ‘’Филип Вишњић’’, 2007) 

Вероватно је да нећемо погрешити ако кажемо да већина 

читалаца романа Толстоја и Достојевског најмање обраћа 

пажњу на чисто књижевна својства прочитаног. Питања која 

се активирају у првом додиру са овим делима најопштијег су, 

егзистенцијалног, филозофско-религијског, антрополошког 

значаја. Читалац је наведен да се пита: шта је човек? У 

чему је, ако га има, смисао његовог постојања, у чему је 

његова природа, природа његове способности говора, може 

ли се успоставити разуман однос према чињеници смрти, 

најпосле, има ли Бога, и да ли његово постојање може да се 

усклади са безмерном људском патњом – а ако га нема, да 

ли је онда човеку “све дозвољено”. 

Оваква питања нису неоснована, то јест, проза Толстоја и 

Достојевског писана је тако да их пробуди у својим читаоцима. 

У самој ствари, та проза пројектује читање које неће бити 

првенствено литерарно, шта више, она склања у сенку и 

пригушује опажање своје литерарности. И ту почињу тешкоће 

у покушају критичког приступа њиховом делу, а придружују 

им се и невоље проистекле из разноврсних предубеђења, 

искривљених представа, легендарних измишљотина, које 

прете да у потпуности застру и извитопере аутентичне 

стваралачке ликове и Толстоја и Достојевског. Тако, док 

96

се Достојевски у популарним представама идентификује 

са ликом болесног, измученог интелектуалца-испосника 

налик каквом монаху покајнику из пустинске келије, Толстој 

се поистовећује са ликом старозаветног старца, пророка и 

мудраца, снажног и виталног као сама земља! Занимљиво 

је да су Толстоја већ савременици – мада по свему судећи 

није био кршне грађе, напротив – замишљали као горостаса, 

па је чак и Рилке у првој посети Јасној Пољани забележио 

утисак да му се Толстој некако смањио! 

Затим, о њима пишу сви, од политичара, идеолога, 

религијских реформатора, историчара и филозофа, до 

самих писаца. И у сваком случају изгледало је да поводом 

њиховог дела имају смисла само најкрупнија, темељна 

питања. Толстој се опажа у историји и према историји, у 

пољу вечних питања о смислу постојања и смислу историје... 

Такво опажање Толстоја (као и Достојевског уосталом) брзо 

је привукло пажњу политичких лидера – дело ових писаца 

преображено је у убојито идеолошко оружје у епохалним 

политичким борбама. 

97

ЛИТЕРАТУРА О Л.Н. ТОЛСТОЈУ И Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОМ 

Студије у којима се пореде Толстој и Достојевски 

АРДЕНС, Н. Н. 

Достоевский и Толстой / Н. Н. Арденс. – Москва : Государственный педагогический институт им. В. И. Ленина, 1970. – 371 стр. 

II 42708 

БЕМ, А. Л. 

У истоков творчества Достоевского : Грибоедов, Пушкин, Гоголь, Толстой и Достоевский / А. Л. Бем. – Петрополис : (б.и.), 1936. – 

214 стр. 

ПБ20 28 

БЈЕЛИ, Андреј 

Трагедија стваралаштва: Достојевски и Толстој / Андреј Бјели // Дело. Год. 27, бр. 11-12 (нов-дец. 1981). – стр. 134-151 

Ч1 523 

МАН, Томас 

Гете и Толстој : фрагменти о проблему хуманитета / Томас Ман // Есеји. Књ. 2. – Нови Сад : Матица српска, 1980. – Стр. 5-126. 

(Сабрана дела Томаса Мана) 

I 27919/1 

МЕРЕШКОВСКИ, Дмитриј 

Толстој и Достојевски / Дмитриј Мерешковски // Дело. Год. 27, бр. 11-12 (нов-дец. 1981). – стр. 152-161 

Ч1 523 

98

МЕРЕЖКОВСКИЙ, Д 

Л. Толстой и Достоевский : вечные спутники / Д. Мережковский – Москва : Республика, 1995. – 621 стр. 

II 67195 

SEGHERS, Anna 

Über Tolstoi über Dostojewskij / Anna Seghers. – Berlin : Aufbau-Verlag, 1963. – 121 str. 

I 2109 

СТЕЈНЕР, Џорџ 

Толстој или Достојевски: оглед по супротности / Џорџ Стејнер. – Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1989. – 308 стр. 

I 35325 

ТОЛСТОЙ или Достоевский? : философско-эстетические искания в культурах Востока и Запада : материалы Международной 

конференции 3-6 сентября 2001 года. – Санкт-Петербург : Наука, 2003. – 251 стр. 

II 88893 

Литература о Л. Н. Толстоју на руском језику 

АКСЕЛЬРОДЪ, Л. 

Левъ Толстой и соцiальдемократiя / Л. Аксельродъ. – С.- Петербургъ : Изд. Марiи Малыхъ, 1906. – 23 стр. 

БП9 83 

АМИНТОР, Г. фонъ 

За правду и за честь женщины : Cis-moll-соната : противъ ''Крейцеровой Сонаты'' Л. Н. Толстого / Г. фонъ Аминтор. – С.- 

Петербургъ : [б.и.], 1893 . – 106 стр. 

К9 1281 

99

АРАМИЛЕВ, В. 

Толстовство и этика рабочего класса. – Москва ; Ленинград : Московский рабочии, 1929. – 77 стр. 

I 17138 

АРДЕНС, Н. Н. 

Творческий путь Л. Н. Толстого / Н. Н. Арденс. – Москва : Издательство Академии наук СССР, 1962. – 679 стр. 

К9а 960 

БАБАЕВ, Эдуард Г. 

Очерки эстетики и творчества Л. Н. Толстого / Эдуард Г. Бабаев. – Москва : Издательство Московского университета, 1981. – 196 

стр. 

II 32915 

БИБЛИОГРАФИЧЕСКИЙ указатель литературы о Л. Н. Толстом : 1974-1978. – Москва : Книжная палата, 1990. – 405 стр. 

I 37412 

БИБЛИОГРАФИЯ произведений Л. Н. Толстого / сост. Э. Е. Зайденшнур, Т. В. Розанова, Н. Г. Шеляпина. – Москва : Издательство 

Академии наук СССР, 1955. – 295 стр. 

Иб 637 

БИРЮКОВЪ, П. И. 

Л. Н. Толстой : бiографiя / П. И. Бирюковъ. – Берлинъ : Издательство И. П. Ладыжникова, 1921. – 611 стр. 

К9а 429/3 

БОДНАРСКIЙ, Б. С. 

Левъ Толстой о царской власти / Б. С. Боднарскiй. – Москва : Изданiе Д. Я. Маковскаго, 1917. – 15 стр. 

I 17132 

100

БУЛГАКОВ, Вал. 

Толстой – моралист / Вал. Булгаков. – Прага : Пламя, 1923. – 104 стр. 

С9 15/12 

БУЛГАКОВ, Валентин 

Л. Н. Толстой в последний год его жизни : дневник секретаря Л. Н. Толстого / Валентин Булгаков. – Москва : Государственное 

издательство Художественной литературы, 1957. - 533 стр. 

К9 1449 

БУЛГАКОВЪ, Валентинъ 

Толстой, Ленинъ, Ганди / Валентинъ Булгаковъ. – Прага : [Valentin Bulgakov], 1930. – 50 стр. 

К9а 287 

БУРНАШЕВА, Н. И. 

Раннее творчество Л. Н. Толстого : текст и время / Н. И. Бурнашева. – Москва : МИК, 1999. – 335 стр. 

II 70632 

БЫЧКОВ, С. П. 

Народно-героическая эпопея Л. Н. Толстого ''Война и мир'' / С.П. Бычков. – Москва : Правда, 1949. - 40 стр. 

БК9а 83 

БЫЧКОВ, С. 

Л. Н. Толстой : очерк творчества / С. Бычков. – Москва : Государственное издательство Художественной литературы, 1954. – 477 

стр. 

К9а 718 

ГУДЗИЙ, Н. К. 

Лев Толстой / Н. К. Гудзий. – 2. изд., доп. – Москва : Государственное издательство Художественной литературы, 1944. – 119 стр. 

К9а 115/12 

101


Л. Н. Толстой – великий писатель русского народа. – Москва : Правда, 1949. – 31 стр.. 

БК9а 82 


Лев Николаевич Толстой / Н. К. Гудзий. – 2. изд., испр. – Москва : Издательство Московского университета, 1956. – 114 стр. 

К9а 783 

ГУСЕВ, Н. Н. 

Два года с Л. Н. Толстым : воспоминания и дневник бывшего секретаря Л. Н. Толстого : 1907 – 1908 год. / Н. Н. Гусев. – 2. изд. – 

Москва : Издание Толстовского музея, 1928. – 204 стр. 

К9а 72 


Жизнь Льва Николаевича Толстого : молодой Толстой (1828-1862) / Н. Н. Гусев. – Москва : Издание Толстовского музея, 1927. – 

455 стр. 

К9а 73 


Лев Николаевич Толстой : материалы к биографии с 1828 по 1855 год / Н. Н. Гусев. – Москва : Издательство Академии наук СССР, 

1954. – 718 стр. 

К9а 897 


Летопись жизни и творчества Льва Николаевича Толстого : 1828 – 1890 / Н. Н. Гусев. – Москва : Государственное издательство 

Художественной литературы, 1958. – 836 стр. 

К9а 812 

102

ДНЕВНИКИ Софьи Андреевны Толстой : 1860 – 1891 ; предисловие М. А. Цявловского. – Ленинград : Издание М. и С. Сабашниковых, 

1928. – 249 стр. 

К9 156 

ЕРМИЛОВ, Владимир В. 

Толстой – художник и роман ''Война и мир'' / Владимир В. Ермилов. – Москва : Государственное издательство Художественной 

литературы, 1961. – 375 стр. 

К9а 776 

ИНТЕРВЬЮ и беседы с Львом Толстым. – Москва : Современник, 1986. – 525 стр. 

I 44734 

КАРЛОВА, Тамара С. 

Лев Толстой в движении истории / Тамара С. Карлова. – Казань : Издательство Казанского университета, 1978. – 188 стр. 

I 26056 

КИРПОТИН, В.Я. 

Ленин о Толстом / [В. Я Кирпотин] . – Москва : Правда, 1947. – 23 стр. 

БП9 158 

КОВАЛЕВ, Владислав А. 

О стиле художественной прозы Л. Н. Толстого / Владислав А. Ковалев. – Москва : Издательство Московского университета, 

1960. – 63 стр. 

К9а 865 

КОВАЛЕВ, Владислав А. 

Поэтика Льва Толстого : истоки, традиции / Владислав А. Ковалев. – Москва : Издательство Московского университета, 1983. – 

174 стр. 

II 38516 

103

КУЗМИНСКАЯ, Татьяна А. 

Моя жизнь дома и в Ясной Поляне : воспоминания / Татьяна А. Кузминскaя. – Москва : Правда, 1986. – 558 стр. 

I 44733 

Л. Н. ТОЛСТОЙ : (1828-1910) : краткий указатель литературы. – Москва : Государственное библиотечно-библиографическое 

издательство НКП РСФСР, 1941. – 55 стр. 

БИб 103 

Л. Н. ТОЛСТОЙ в русской критике : сборник статей. – Москва : Государственное издательство Художественной литературы, 1949. – 

510 стр. 

I 847 

Л. Н. ТОЛСТОЙ в воспоминаниях современников. Т. 1. – Москва : Государственное издательство Художественной литературы, 1955. – 

514 стр. 

К9 1387 

Л. Н. ТОЛСТОЙ в воспоминаниях современников. Т. 2. – Москва : Государственное издательство Художественной литературы, 1955. – 

500 стр. 

К9 1387 

Л. Н. ТОЛСТОЙ и его близкие. – Москва : Современник, 1986. – 373 стр. 

I 44730 

Л. Н. ТОЛСТОЙ и художники : Толстой об искусстве, письма, дневники, воспоминания. – Москва : Искусство, 1978. – 375 стр. 

II 71772 

104

Л. Н. ТОЛСТОЙ и изобразительное искусство : сборник статей под редакцией М. М. Раковой. – Москва : Изобразительное искусство, 

1981. – 221 стр. 

II 73862 

ЛАКШИН, Владимир Я 

Искусство психологической драмы Чехова и Толстого : (''Дядя Ваня'' и ''Живой труп'') / Владимир Я Лакшин. – Москва : 

Издательство Московского университета, 1958. – 85 стр. 

К9а 732 

ЛЕВ Николаевич Толстой : сборник статей и материалов. – Москва : Издательство Академии наук СССР, 1951. – 708 стр. 

II 20756 

ЛЕВ Николаевич Толстой : сборник статей о творчестве. – Москва : Издательство Московского университета, 1955. – 186 стр. 

К9а 481 

ЛЕВЪ Толстой и голодъ : сборникъ / подъ ред. Ч. Вeтринскаго. – Нижнiй-Новгородъ : Нижегородскiй Ежегодникъ, 1912. – 218 стр. 

К9 159 

ЛИТЕРАТУРНОЕ наследство. Т. 69. Kн. 1 , Лев Толстой . – Москва : Издательство Академии наук СССР, 1961. – 639 стр. 

К9а 125 

ЛОМУНОВ, Константин Н. 

Драматургия Л. Н. Толстого / Константин Н. Ломунов. – Москва : Искусство, 1956. – 465 стр. 

К9а 591 

105

МАЕВСКИЙ, Вл. 

Трагедия богоискательства Льва Толстого / Вл. Маевский. - [Buenos Aires] : [Salguero], 1952. – 253 стр. 

К9а 415 

МЕЙЛАХ, Б. С. 

Уход и смерть Льва Толстого / Б. С. Мейлах. – Москва ; Ленинград : Государственное издательство художественной литературы, 

1960. – 405 стр. 

I 17134 

МУРАТОВ, М. В. 

Л. Н. Толстой и В. Г. Чертков : по их переписке / М. В. Муратов. – Москва : Государственный Толстовский музей, 1934. – 501 стр. 

I 3675 

МЫШКОВСКАЯ, Лия М. 

Мастерство Л. Н. Толстого / Лия М. Мышковская . – Москва : Советский писатель, 1958. – 433 стр. 

К9а 749 

ПОЛЯКОВА, Елена И. 

Театр Льва Толстого : драматургия и опыты ее прочтения / Елена И. Полякова. – Москва : Искусство, 1978. – 343 стр. 

I 21652 

ПОРОЧКИНА, Ирина М. 

Л. Н. Толстой и славянские народы : литературно-эстетические и социально-философские взаимосвязи второй половины XIX – 

начала XX века / Ирина М. Порочкина. – Ленинград : Издательство Ленинградского университета, 1983. – 166 стр. 

II 40886 

106

РОДИОНОВ, Николай С. 

Л. Н. Толстой в Москве / Николай С. Родионов. - 2. изд. – Москва : Московский рабочий, 1958. – 228 стр. 

К9а 899 

СМЕРТЬ Толстого : по новым материалам : со вступительной статьей В. И. Невского. – Москва : Публичная библиотека СССР им. В. И 

Ленина, 1929. – 327 стр. 

К9а 924 

СТРУВЕ, П. Б. 

Беседа о Льве Толстомъ / П. Б. Струве. – [Б.м.]: Союзъ русскихъ писателей и журналистовъ вь Чехословацкой Республикъ, 1923. – 

2 стр.: 29 cm. 

БК9а 94 

ТОЛСТАЯ, Александра 

Отец : Жизнь Льва Толстого. Т. 1. / Александра Толстая. – Нью-Йорк : Издательство им. Чехова, 1953. – 415 стр. 

К9 1481 

ТОЛСТАЯ, Александра 

Отец : Жизнь Льва Толстого. Т. 2. / Александра Толстая. – Нью-Йорк : Издательство им. Чехова, 1953. – 414 стр. 

К9 1481 

ТОЛСТАЯ, С. А. 

Письма к Л. Н. Toлстому : 1862 – 1910 / С. А. Толстая. – Ленинград : Academia, 1936. – 862 стр. 

К9 155 

107

ТОЛСТОВСКАЯ библiографiя за 1913 г. : обзоръ русскихъ книгъ и повременныхъ изданій / подъ редакціей А. Л. Бема. – Петроградъ : 

Изданіе Толстовскаго Музея въ Петроградъ, 1915. – 54 стр. 

II 20747 

ТОЛСТОЙ, Л. Л. 

Въ Ясной Поляне : правда объ отце и его жизни / Л. Л. Толстой. – Прага : Пламя, 1923. – 102 стр. 

К9а 40 

ТОЛСТОЙ и о Толстом : новые материалы. – Mосква : Издание Толстовского Музея, 1927. – 199 стр. 

II 20967 

ТОЛСТОЙ : памятники творчества и жизни / ред. В. И. Срезневского. – Москва : Кооперативное т-во изучения и рапространения 

творений Л. Н. Толстого, 1923. – 141 стр. 

К9а 70 

ФОРТУНАТОВ, Николай М. 

Творческая лаборатория Л. Толстого : наблюдения и раздумья / Николай М. Фортунатов. – Москва : Советский писатель, 1983. – 

317 стр. 

I 44724 

ХУДОЖЕСТВЕННЫЕ произведения Л. Н. Толстого в переводах на иностранные языки : отдельные зарубежные издания : 

библиография. – Москва : Издательство Всесоюзной книжной палаты, 1961. – 588 стр. 

Иб 57 

108

ШЕСТОВЪ, Левъ 

Добро въ ученіи гр. Толстого и Ф. Нитше : философія и проповъдь / Левъ Шестовъ. – Paris : YMCA-Press, 1971. – 217 стр. 

Фототипско изд. из 1900. год. 

I 15065/2 

ШКЛОВСКИЙ, Виктор 

Заметки о прозе русских классиков : о произведениях Пушкина, Гоголя Лермонтова, Тургенева, Толстого, Чехова / Виктор 

Шкловский. – Москва : Советский писатель, 1953. – 321 стр. 

К9а 616 

ЭЙХЕНБАУМ, Б. 

Лев Толстой . Кн. 1 , 50-е годы / Б. Эйхенбаум. – Ленинград : Прибой, 1928. – 416 стр. 

К9а 71 

ЭЙХЕНБАУМ, Борис М. 

Лев Толстой : семидесятые годы / Борис М. Эйхенбаум. – Ленинград : Художественная литература, 1974. – 358 стр. 

I 16647 

ЯСНОПОЛЯНСКИЙ сборник : литературно-критические статьи и материалы о жизни и творчестве Л. Н. Толстого. – Тула : Тульское 

книжное издательство, 1955. – 333 стр. 

К9а 520 

109

Литература о Л.Н. Толстоју на српском језику 

АНДРИЋ, Иво 

О Толстоју / Иво Андрић // Књижевна реч. – Год. 21, бр. 399 (јул 1992), стр. 5. 

VII 440 

БЈЕЛИЋ, Душан 

Толстојево учење о ненасиљу и његово место у идејним токовима предреволуционарне Русије : магистарски рад / Душан Бјелић. 

– Београд : [б.и.], 1981. – 263 стр. 

РМ 875 

БОГДАНОВИЋ, Милица 

Лав Толстој / Милица Богдановић. – Загреб : Главни савез српских земљорадничких задруга, 1928. – 713 стр. 

Ка 388 

БОГДАНОВИЋ, Нана 

Ана Карењина / Нана Богдановић // Књижевне анализе. – Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1987. – Стр. 52-79. 

II 45223 

БОГДАНОВИЋ, Нана 

Рат и мир / Нана Богдановић // Књижевне анализе. – Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1987. – Стр. 80- 96. 

II 45223 

БОЈОВИЋ, Војислав 

Лав Толстој у Срба 1867-1941 : докторска дисертација / Војислав Бојовић. – Никшић : [б.и.], 1980. – 781 стр. 

ПД 8220 

110

БУЊИН, Иван Алексејевич 

Толстојево ослобађање / Иван Буњин ; превела с руског Слободанка Драшкоци. – Београд : Паидеа, 2003. - 146 стр. 

I 49881 

ВЕШОВИЋ, Радослав 

Толстој и проблеми моралног и религиозног васпитања / Радослав Вешовић; превела с француског Росанда Влаховић. – 

Подгорица : Културно-просвјетна заједница Подгорице, 1994. – 141 стр. 

I 41854 

ВУЈИЋ, Владимир 

Толстојева визија живота и уметности / Владимир Вујић // Летопис Матице српске. – Год. 103, књ. 319, св. 1 (јануар 1929), стр. 

53-61. 

Ч 945 

ВУЛЕТИЋ, Витомир 

Толстој и смрт / Витомир Вулетић. – Нови Сад : Академска књига, 2010. – 110 стр. 

I 61687 

ГЕНИС, Александар 

Рат и мир у 21. веку / Александар Генис // Златна греда. – Год. 3, бр. 24 (2003), стр. 20-24. 

Ч 1099 

ГЛАГОЉЕВ, С. 

О грофу Лаву Николајевићу Толстоју / С. Глагољев // Богословски гласник. – Год. 10, књ. 19, св. 1/6 (1911), стр. 126-131, 202-218. 

Ч 351 

111

ГОРКИ, Максим 

Успомене на Лава Николајевића Толстоја / Максим Горки. – Загреб : Ћирило-Методиска књижара и папирница, 1921. – 79 стр. 

К1а 76 

ГУДЗИЈ, Н. К. 

Лав Николајевић Толстој / Н.К. Гудзиј. – Београд : Култура, 1946. – 181 стр. 

Ка 63/4 

ЂУРИЋ, Бобан 

Обележавање стогодишњице рођења Л. Н. Толстоја у Београду 1928. године / Бобан Ђурић // Славистика. – Књ. 8 (2004), стр. 

193-200. 

Ч 1019 

ЖИД, Шарл 

Толстојеве економске идеје / Шарл Жид ; с француског превео Божидар С. Попадић. – Београд : Издавачко-просветна задруга, 

[б.г.]. – 34 стр. 

БКа 336 

ЖИЛЕС, Данијел 

Колос : син Јасне Пољане : романсирана биографија Л.Н. Толстоја / Данијел Жилес ; [прeвод Милош Турнић]. – Крагујевац : 

Лого, 2004. – 369 стр. 

I 50643 

ИЗОПШТЕЊЕ Лава Толстоја из Руске православне цркве / припремио Јован Пејчић // Писмо . – Год. 4, бр. 14/15 (лето-јесен 1988), 

стр. 123-126. 

Ч 989 

112

ЈЕВТУШЕНКО, Јевгеније 

Анина побуна / Јевгеније Јевтушенко // Стремљења. – Год. 32, бр. 1/2 (1992), стр. 121-131. 

Ч 895 

ЈЕРЕМИЋ, Љубиша 

Мала књига о Толстоју / Љубиша Јеремић. – Београд : Издавачко предузеће ‘’Филип Вишњић’’, 2007. – 147 стр. 

I 56329 

КАЗИМИРОВИЋ, Радован Н. 

Толстој / Радован Казимировић // Велики руски писци. – Београд : Књижарница Милорада П. Милановића, 1941. – Стр. 35-58 

КЕСИЋ, Бранка 

Енглеске, француске и њемачке посуђенице у вокабулару Лава Николајевича Толстоја : докторска радња / Бранка Кесић. – 

Загреб : [б.и.], 1975. – 309 стр. 

ПД 6167 

КОНОПЉЕВ, Н. К. 

Л.Н. Толстој о народном учитељу / Н.К. Конопљев. – Београд : Будућност, 1939. – 16 стр. 

С 331 

КРОСБИ, Ернест 

Л.Н. Толстој као учитељ / Ернест Кросби ; с другог руског издања превео Живојин М. Николић. – Јагодина : Нови уметнички 

штампарски завод Адама Глигоријевића, 1911. – 89 стр. 

БКа 38 

ЛЕЊИН, Владимир Иљич 

Лав Толстој као огледало руске револуције / Владимир Лењин // Поезија и критика 2 / Недељко Мијушковић ; Слободан 

113

Филимоновић. – Београд : Нова књига, 1975. – Стр. 619-625. 

II 20158/2 

Л. Н. ТОЛСТОЈ. – Загреб : Нова Европа, 1929. – 72 стр. 

Ка 360 

ЛОМУНОВ, Константин 

Л.Н. Толстој / Константин Ломунов. – Београд : Друштво за културну сарадњу Југославије са СССР, 1948. – 24 стр. 

БКа 396 

ЛОРИАК, Ж. 

Толстој и жене / Ж. Лориак ; превод Ненад Зечевић. – Београд : Елит медика, 2007. – 151 стр. 

I 54131 

ЉАЦКИ, Е. А. 

Толстој / Е.А. Љацки // Огледи о руској књижевности XX века ; превео с руског С. Матић. – Београд : Српска књижевна задруга, 

1935. – Стр. 215-243. 

Ј 23 

МАРКОВИЋ, Милан 

Русо, Толстој и Ганди : три противника Запада / Милан Марковић // Летопис Матице српске. – Год. 54, књ. 324, св. 2/3 (мај.јун 

1930), стр. 145-159. 

Ч 945 

МИЛОСАВЉЕВИЋ, Љубинко 

Толстојево промишљање историје у роману ‘’Рат и мир’’ / Љубинко Милосављевић // Станишта идеја. – Ниш : Зограф, 2002. – 

Стр. 79-92 

I 48027 

114

МИЛОШЕВИЋ, Никола 

Антрополошки проблем у Толстојевом роману ‘’Рат и мир’’ / Никола Милошевић // Антрополошки есеји. – Београд : Нолит, 

2007. – Стр. 71-94 

I 57219 


Толстој парапсихолог / Никола Милошевић // Буктиње : есеји о античким и руским темама и о Ничеу; приредио Мило Ломпар. – 

Београд : Задужбина Милош Црњански, 2009. – Стр. 19-36 

I 61816 

НАБОКОВ, Владимир Владимирович 

Лав Толстој / Владимир Набоков ; превод с енглеског Маја Врачаревић // Есеји. – Београд : ННК интернационал, 2006. – Стр. 

7-135. 

I 54844 

НЕДЕЉКОВИЋ, Драган 

Лав Николајевич Толстој / Недељковић Драган // Романтизам и реализам у српској и европској књижевности / Милош 

Милошевић. – Нови Сад : Змај, 2006. – Стр. 238- 258. 

II 80736 

НЕХАЈЕВ, Милутин 

Толстој / Милутин Нехајев // Књига есеја. – Загреб : Матица хрватска, 1936. – Стр. 1-36. 

К1 141/4 

ПЕЈЧИЋ, Јован 

Срби и Толстој / Јован Пејчић // Писмо . – Год. 4, бр. 14/15 (лето-јесен 1988), стр. 331-332. 

Ч 989 

115

ПЕТРОВИЋ, Бошко 

Живи пример Лава Николајевича Толстоја / Бошко Петровић // Летопис Матице Српске. – Год 120. књ. 357, св. 1 (април 1946), 

стр. 80- 84. 

Ч 945 

ПЕТРОНИЈЕВИЋ, Бранислав 

Толстојева теорија уметности / Бранислав Петронијевић // Критичка мисао филозофа и научника / приредио Милан Радуловић. – 

Нови Сад : Матица српска, 1995. – Стр. 158-182. 

II 59521 

ПОПОВИЋ, Владета 

Толстој против Шекспира / Владета Поповић // Летопис Матице српске. – Год. 103, књ. 319, св. 1 (јануар 1929), стр. 61-68. 

Ч 945 

ПОРОЧКИНА, И. М. 

Словенске верзије о одласку Л. Н. Толстоја / И. М. Порочкина // Стварање. – Год. 43, бр. 7 (јул 1988), стр. 621-624. 

Ч 674 

ПРОДАНОВИЋ, Јаша М. 

Лав. Н. Толстој / Јаша Продановић // Наши и страни. – Београд : Издавачка књижарница Геце Кона, 1924. – Стр. 36-60. 

ПБ20 431 

РАНКОВИЋ, Милан 

Лав Толстој – радикални критичар друштва и учитељ човечног живљења / Милан Ранковић // Славни руски писци. – Београд : 

М.Ранковић, 2009. – Стр. 5-50. 

I 59834 

116

РИСТЕВСКИ, Димитрије 

Толстојева слепа публика / Димитрије Ристевски. – Београд : Д. Ристевски, 2004. – 328 стр. 

I 50696 

РОЛАН, Ромен 

Живот Толстојев / Ромен Ролан. – Нови Сад : Матица српска, 1948. – 212 стр. 

Ка 274 


Толстој / Ромен Ролан; са француског превео Петар Адамовић. – Београд : Рад, 1952. – 154 стр. 

Ка 395 


Толстој : његов живот и рад / Ромен Ролан; са француског превео Душан Стојановић. – Београд : Светлост, [б.г.]. – 108 стр. 

Ка 200 

СЕКУЛИЋ, Исидора 

Два Толстојева одласка / Исидора Секулић // Из страних књижевности. Књ. 1. – Нови Сад : Матица српска, 1962. – Стр. 379-390. 

К 3848-7 

СЕНТАЛИНСКИ, Виталиј 

Лав Толстој на Лубјанки / Виталиј Сенталински // Стварање. – Год. 52, бр. 1/5 (јануар-мај 1997), стр. 22-25. 

Ч 674 

СИРИКИНА, О.Е. 

Л.Н. Толстој и ''слободно васпитање'' / О.Е. Сирикина. – Београд: Будућност, 1939. – 32 стр. 

С 331 

117

СТОЈНИЋ, Мила 

Лав Николајевич Толстој / Мила Стојнић // Руски писци XIX и XX века. Књ. 2 . – Сарајево : Завод за издавање уџбеника, 1974. – 

Стр. 3-81. 

I 12406 

СТОЈНИЋ, Милосава 

Ана Карењина Лава Толстоја / Милосава Стојнић. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 1983. – 136 стр. 

I 27406 

СУХОТИН – Толстој, Татјана 

О смрти мога оца / Татјана Сухотин – Толстој // Писмо . – Год. 4, бр. 14/15 (лето-јесен 1988), стр. 323-330. 

Ч 989 

ТОЛСТОЈ у сећањима савременика / с руског превела Босиљка Гавела. – Нови Сад : Матица српска, 1980. – 450 стр. 

I 23444 

ТОЛСТОЈ, Софија Андрејевна 

Дневничке белешке о Лаву Николајевичу Толстоју / Софија Андрејевна Толстој // Писмо . – Год. 4, бр. 14/15 (лето-јесен 1988), 

стр. 315-322. 

Ч 989 

ТОЛСТОЈ, Софија Андрејевна 

Како сам постала жена Лава Николајевича / Софија Андрејевна Толстој // Писмо . – Год. 4, бр. 14/15 (лето-јесен 1988), стр. 306- 

315. 

Ч 989 

УЈЕВИЋ, Тин 

Два главна богумила : Толстој и Ганди / Тин Ујевић. – Сарајево: Вечерња пошта, 1931. – 30 стр. 

БК1а 73 

118

ЦВАЈГ, Стефан 

Толстој и Ниче / Стефан Цвајг ; [превео Миодраг Петровић]. – Подгорица: ЦИП, 2003. – 211 стр. 

I 12883 

ШАЈКОВИЋ, Иван С. 

Преписка Толстоја и Тургењева / Иван С. Шајковић // Летопис Матице српске. – Год. 103, књ. 320, св. 1 (април 1929), стр. 138- 

146. 

Ч 945 

ШЕСТОВ, Лав 

Добро у учењу Грофа Толстоја и Ничеа / Лав Шестов ; превео Мирко Ђорђевић. – Београд : Бримо, 2002. – Стр. 161-269 

I 48262 

ШКЛОВСКИ, Виктор 

Енергија заблуде: књига о сижеу / Виктор Шкловски; превод Жанета Ђукић. – Београд : Просвета, 367 стр. 

I 30089 

ШКЛОВСКИ, Виктор Борисович 

Грађа и стил у Толстојевом роману ‘’Рат и мир’’ / Виктор Шкловски; превод Бисерка Рајчић. – Београд : Нолит, 1984. – 318 стр. 

I 28118 

ШКЛОВСКИ, Виктор Борисович 

Лав Толстој. Књ. 1 / Виктор Шкловски ; превео с руског Душан Стојиљковић. – Суботица : Минерва, 1977. – 420 стр. 

I 20175/1 

119

Литература о Л.Н. Толстоју на осталим језицима 

ALEXANDROV, Vladimir E. 

The meanings of Anna Karenina / Vladimir E. Alexandrov. – Madison : The University of Wisconsin Press, 2004. – 353 str. 

II 79222 

BERLIN, Isaiah 

The hedgehog and the fox : an essay on Tolstoy’s view of history & Isaiah Berlin. – London : Weidenfeld and Nicolson, 1967. – 86 str. 

I 17723 

BIRUKOFF, Paul 

Tolstoi und der Orient / Paul Birukoff. – Zürich : Rotapfel Verlag, 1925. – 265 str. 

K4a 387 

BOURDEAU, J. 

Tolstoï : la religion de la bonté / J. Bourdeau // Les maitres de la pensée contemporaine. – Paris: Félix Alcan, 1907. – 187 str. 

C3 580 

BOURDEAU, J. 

Tolstoï, Lénine et la Révolution russe / Jean Bourdeau. – Paris : Félix Alcan, 1921. – 225 str. 

И3 436 

BULGAKOV, Valentin 

Gedanken Leo Tolstois über Gewalt, Krieg und Revolution : aus seinen Schriften, Tagebüchern und Briefen ausgewählt / Valentin 

Bulgakov. – Berlin : Georg Schulze-Moering, 1928. – 24 str. 

БК4 83 

120

THE CAMBRIDGE companion to Tolstoy / Edited by Donna Tussing Orwin. – Cambridge : Cambridge University Press, 2002. – 271 str. 

II 76794 

CASSOU, Jean 

Grandeur et infamie de Tolstoï / Jean Cassou. – Paris : Bernard Grasset, 1932. – 271 str. 

ПБ20 1828 

CHIAROMONTE, Nicola 

The paradox of history : Stendhal, Tolstoy, Pasternak, and others / Nicola Chiaromonte. – Philadelphia : University of Pennsylvania 

Press, 1985. – 156 str. 

II 42779 

ETTLINGER, A. 

Leo Tolstoj / A. Ettlinger. – Berlin : Verlag von Alexander Duncker, 1899. – 87 str. 

K4a 241 

EUROPÄISCHES Erignis “Kreutzesonate” : Bethoven, Tolstoj, Janáček / Ulrich Steltner...[et al.] . – Jena : CEJ, 2004. – 87 str. 

I 49741 

FERRIANI, Lino 

Leone Tolstoi : educatore / Lino Ferriani. – Milano : Remo Sandron, 1903. – 230 str. 

C6 32 

FORBES, Nevill 

Tolstói : a lecture / Nevill Forbes. – Oxford : Oxford University Press, [s.a.] – 30 str. 

ПБ20 1193 

121

GALLOWAY, David J. 

Victim of circumstance : Rastopchin’s execution of Vereshchagin in Tolstoi’s Voina i mir / David Galloway. – Pittsburgh : University of 

Pittsburgh, 2000. – 35 str. 

II 66020 

GIBIAN, George 

Tolstoj and Shakespeare / George Gibian. – Hague: Mouton & Co, 1957. – 47 str. 

J 1419 

HIMMELSTJERN, Samson 

Anti – Tolstoi / H. von Samson Himmelstjern. – Berlin : Hermann Walther Verlagsbuchhandlung, 1902. – 163 str. 

K4a 301 

LEO N. Tolstois : Biographie und Memoiren. Band 1, Kinderheit und frühes Mannesalter / herausgegeben von Paul Birukof und 

durchgesehen von Leo Tolstoi . – Wien : Moritz Perles, 1906. – 493 str. 

K4a 478 

LEO N. Tolstois : Biographie und Memoiren. Band 2, Reifes Mannesalter / herausgegeben von Paul Birukof und durchgesehen von Leo 

Tolstoi . – Wien : Moritz Perles, 1906. – 554 str. 

K4a 478 

LEONE Tolstoi : sua vita e sue opere. Volume primo : infanzia, giovinezza, virilita. – Milano : Fratelli Treves, 1906. – 554 str. 

K6a 72 

MACALUSO, Giuseppe 

Leone Tolstoi e Giuseppe Mazzini / Giuseppe Macaluso. – Roma : Edizioni –Pensiero e azione, 1971. – 428 str. 

I 12456 

122

MARKOVITCH, Milan I. 

Jean-Jacques Rousseau et Tolstoï / Milan Markovitch. – Paris : Librarie anciene honore champion, 1928. – 419 str. 

K3 1592 

МЕЖДУНАРОДЕНЪ сборникъ Левъ Н. Толстой : 1828 - 1910 – 1935 / подъ редакцията на Ст. Андрейчинъ и Йорд. Ковачевъ. – София 

: Посредникъ, 1935. – 206 стр. 

К12 89 

MEHRING, Franz 

Zur Literaturgeschichte von Hebbel bis Gorki / Franz Mehring ; einleitung von August Thalheimer. – Leipzig : Soziologische 

Verlagsanstalt, 1929. – 398 str. 

K4a 460 

MRÁZ, Andrej 

L.N. Tolstoj u slovákov / Andrej Mráz. – Bratislava : Slovenskej akadémie, 1950. – 51 str. 

J 1172 

NÖTZEL, Karl 

Tolstoi und wir / Karl Nötzel. – München : Musarion Verlag, 1919. – 64 str. 

K4a 3 

NOYES, George Rapall 

Tolstoy / George Noyes. – New York: Duffield & Company, 1918. – 395 str. 

K5a 83 

OSSIPOW, Nikolaj 

Tolstois Kinderheitserinnerungen : ein Beitrag zu Freuds Libidotheorie / N[ikolaj]. Ossipow. – Leopizig : Internationaler 

Psychoanalytischer Verlag, 1923. – 171 str. 

K4a 520 

123

PAUL Boyer (1864-1949) Chez Tolstoï. – Paris : Institut d’études Slaves, 1950. – 86 str. 

K3a 598 

PRIJATELJ, Ivan 

Prethodniki in idejni utemeljitelji ruskega realizma / Ivan Prijatelj. – Ljubljana : Tiskovna zadruga, 1921. – 414 str. 

J 30 

ROLLAND, Romain 

Das Leben Tolstois. – Frankfurt am Main : Literarische anAnstalt, 1922. – 219 str. 

K4a 435 

ROLLAND, Romain 

Vie de Tolstoï / Romain Rolland. – Paris : Hachette, 1921. – 215 str. 

K3a 15 

SIMMONS, Ernest J. 

Tolstoy / Ernest Simmons. – London : Routledge, 1973. – 260 str. 

II 17783 

SIMMONS, Ernest J. 

Introduction to Tolstoy’s writings / Ernest Simmons. – Chicago : The University of Chicago Press, 1968. – 219 str 

I 8796 

SOKOLOW, Jayme A. 

Leo Tolstoi’s christian pacifism / Jayme Sokolow. – Pittsburgh : University of Pittsburgh, 1987. – 37 str. 

I 34132 

124

SUARÈS, André 

Trois grands vivants : Cervantès, Tolstoï, Baudelaire / André Suarès. – Paris : Bernard Grasset, 1937. – 304 str. 

ПБ20 986 

TROYAT, Henry 

Tolstoï / Henry Troyat. – Paris : Fayard, 1965. – 889 str. 

II 4003 

TROYAT, Henry 

Tolstoj / Henry Troyat. – Zagreb : Naprijed, 1965. – 697 str. 

II 25500 

DER UNBEKANNTE Tolstoi : Die offizielle Ausgabe der Familie Tolstoj / herausgegeben von Rene Fülöp-Miller. – Zürich : Amalthea Verlag, 

1927. – 413 str. 

K4 781 

WIE Leo Tolstoi : lebt und arbeitet / Erinnerungen von P. Sergejenko ; Deutch von Heinrich Stümcke. – Leipzig : Verlag von Georg Wigand, 

1900. – 81 str. 

K4a 296 

ZWEIG, Stefan 

Drei Dichter Ihres Lebens : Casanova, Stendal, Tolstoi / Stefan Zweig. – Leipzig : Insel Verlag, 1928. – 377 str. 

K4a 160 

ZWEIG, Stefan 

Tolstoi / Stefan Zveig. – Frankfurt am Main, 1951. – Str. 67-155 

K4a 548 

125

Литература о Ф. М. Достојевском на руском језику 

БАХТИН, М. М. 

Эстетика словесного творчества / М. М. Бахтин. – Москва : Искусство, 1979. – 421 стр. 

I 22732 

БЕЛОВ, Сергей В. 

Жена писателя : последняя любовь Ф. М. Достоевского / Сергей Белов. – Москва : Советская Россия, 1986. – 206 стр. 

I 33864 

БЕЛОВ, Сергей В. 

Петербург Достоевского : научное издание / Сергей В. Белов. – Санкт-Петербург : Алетейя, 2002. – 355 стр. 

I 50154 

БЕЛОПОЛЬСКИЙ, Вадим Н. 

Достоевский и философская мысль его эпохи : концепция человека / Вадим Н. Белопольский. – Ростов-на-Дону : Издательство 

Ростовского университета, 1987. – 206 стр. 

I 35184 

БЕЛЬЧИКОВ, Н. Ф. 

Достоевский в процессе петрашевцев / Н. Ф. Бельчиков. – Москва : Ленинград : Издательство Академии наук СССР, 1936. – 245 

стр. 

II 20745 


Проблема вины в художественном творчествe Достоевскаго / А. Л. Бем. – Прага : [б. и.], 1936. – 24 стр. 

ПБ20 1807 

126


''Фауст'' в творчествe Достоевскаго / А. Л. Бем. – Praha : Русскій свободный университет в Прагъ, 1937. – 33 стр. 

БК9а 37 

БЕМЪ, А. Л. 

''Шинель'' Гоголя и ''Бедные люди'' Достоевскаго / А. Л. Бемъ. – Прага : [б. и.], 1927. – 14 стр. 

БК9а 86 

БЕМЪ, А. Л. 

Достоевскій : психоаналитическіе этюды / А. Л. Бемъ. – Берлинъ : [б. и.], 1938. – 190 стр. 

ПБ20 688 

БЕМ, А. 

''Горе от ума'' в творчестве Достоевского / А. Бем. – Прага : [б. и.], 1931. – стр. 88-108. 

П.о.: Slavia : časopis pro slovanskou filologii ; roč. X, seš. 1. – Са посветом аутора. 

БК9а 95 

БЕМ, А. 

Личные имена у Достоевского / А. Бем. – София : Издание на Македонския наученъ институтъ, 1933. – стр. 409-434. 

П.о.: Сборникъ Милетичъ. – Са посветом аутора. 

БК9а 87 

БЕРДЯЕВЪ, Николай 

Міросозерцаніе Достоевскаго / Николай Бердяевъ. – Прага : The YMCA Press Ltd., 1923. – 238 стр. 

К9а 431 

127

БОГРАД, Г. Л., Рыбалко, Б. Н., Тустановская, Е. М. 

Литературно-мемориальный музей Ф. М. Достоевского / Г. Л. Боград, Б. Н. Рыбалко, Е. М. Тустановская. – Ленинград : Лениздат, 

1981. – 103 стр. 

I 25751 

БОРЩЕВСКИЙ, С. 

Щедрин и Достоевский : история их идейной борьбы / С. Борщевский. – Москва : Государственное издательство Художественной 

литературы, 1956. – 391 стр. 

К9а 556 

БУДАНОВА, Нина Ф. 

Достоевский и Тургенев : творческий диалог / Нина Ф. Буданова. – Ленинград : Наука, 1987. – 196 стр. 

II 49234 

ВЕТЛОВСКАЯ, Валентина Е. 

Роман Ф. М. Достоевского ''Бедные люди'' / Валентина Е. Ветловская. – Ленинград : Художественная литература, 1988. – 205 стр. 

I 32806 

ГЕССЕНЪ, С. І. 

Трагедія добра въ ''Братьях Карамазовыхъ'' Достоевскаго / С. І. Гессенъ. - [Б. м.: б. и., б. г.], стр. 308-338. 

П.о. Са посветом аутора. 

БК9а 84 

ДОСТОЕВСКИЙ и XX век. Том 1 / под ред. Т. А. Касаткиной. – Москва : ИМЛИ РАН, 2007. – 749 стр. 

II 87023/1 

128

ДОСТОЕВСКИЙ и XX век. Том 2 / под ред. Т. А. Касаткиной. – Москва : ИМЛИ РАН, 2007. – 754 стр. 

II 87023/2 

ДОСТОЕВСКИЙ в конце ХХ века / составитель и редактор Карен Степанян. – Москва : Классика плюс, 1996. – 621 стр. 

II 61472 

ЕРМИЛОВ, Владимир В. 

Ф. М. Достоевский / Владимир В. Ермилов. – Москва : Государственное издательство Художественной литературы, 1956. – 279 

стр. 

К9а 504 

ЗАСЛАВСКИЙ, Давид И. 

Ф. М. Достоевский : критико-биографический очерк / Давид И. Заславский. - Москва : Государственное издательство 

Художественной литературы, 1956. – 77 стр. 

К9а 521 

ИВАНЧИКОВА, Евгения А. 

Синтаксис художественной прозы Достоевского / Евгения А. Иванчикова. – Москва : Наука, 1979. – 285 стр. 

I 23436 

ИЧИН, Корнелия 

Игрок Достоевского как роман тайн / Корнелия Ичин // Зборник Матице српске за славистику. – Бр. 52 (1997), стр. 87-104 

V 263 

КАНТОР, Владимир К. 

''Братья Карамазовы'' Ф. Достоевского / Владимир К. Кантор. – Москва : Художественная литература, 1983. – 190 стр. 

I 51510 

129

КИРПОТИН, В. 

Ф. М. Достоевский / В. Кирпотин. - Москва : Советский писатель, 1947. – 78 стр. 

БК9а 1 

КИРПОТИН, В. Я. 

Разочарование и крушение Родиона Раскольникова : книга о романе Ф. М. Достоевского ''Преступление и наказание'' / В. Я. 

Кирпотин. – Москва : Советский писатель, 1970. – 445 стр. 

I 13295 

КУДРЯВЦЕВ, Юрий Г. 

Три круга Достоевского : событийное, социальное, философское / Юрий Г. Кудрявцев. – Москва : Издательство Московского 

университета, 1979. – 342 стр. 

I 23228 

КУДРЯВЦЕВ, Юрий Г. 

Три круга Достоевского : событийное, временное, вечное / Юрий Г. Кудрявцев. – Москва : Издательство Московского 

университета, 1991. – 400 стр. 

II 54018 

КУРГАНОВ, Ефим 

Роман Ф. М. Достоевского ''Идиот'' : опыт прочтения / Ефим Курганов. – Санкт-Петербург : Звезда, 2001. – 204 стр. 

I 50155 

ЛАПШИН, И. И. 

Эстетика Достоевского / И. И. Лапшин. – Берлин : Обелиск, 1923. – 101 стр. 

К9а 101 

130

ЛОССКИЙ, Николай О. 

Бог и мировое зло / Николай О. Лосский. – Москва : Республика, 1994. – 431 стр. 

II 59960 

ЛЯЦКИЙ, Евгений А. 

Gasparini, Evel : Elementi della personalità di Dostojevskij, 1928, Roma, Anonima Romana Editoriale, 78 p. / Евгений А. Ляцкий. – [Б. 

м. : б. и., б. г.]. – Стр. 266-269. 

П.о. 

ПБ20 910 

МОЧУЛЬСКИЙ, Константин В. 

Гоголь, Соловьев, Достоевский / Константин В. Мочульский. – Москва : Республика, 1995. – 606 стр. 

II 59964 

НАСЕДКИН, Николай 

Достоевский : энциклопедия / Николай Наседкин. – Москва : Алгоритм, 2003. – 798 стр. 

II 74423 

НЕЧАЕВА, В. С. 

В семье и усадьбе Достоевских : письма М. А. и М. Ф. Достоевских / В. С. Нечаева. – Москва : Государственное социальноэкономическое 

издательство, 1939. – 155 стр. 

К9а 77 

НИКИТИН, Михаил 

Здесь жил Достоевский : повесть из 33 сцен / Михаил Никитин. – Москва : Советский писатель, 1956. - 195 стр. 

К9 1346 

131

НИКОЛЬСКІЙ, Юрій 

Тургеневъ и Достоевскій : исторія одной вражды / Юрій Никольскій. – Софія : Россійско-болгарское книгоиздательство, 1921. – 

108 стр. 

К9а 362 

ОПИСАНИЕ рукописей Ф. М. Достоевского / под ред. В .С. Нечаевой. – Москва : Академия наук СССР, 1957. – 587 стр. 

К9а 814 

ПОГОДИНЪ, А. 

''Идіотъ'' Достоевскаго и ''Калисте'' Де-Шаррьеръ / А. Погодинъ. – Бeлградъ : Орао, 1930. – 35 стр. 

К9а 379 

РОДИНА, Татьяна М. 

Достоевский : повествование и драма / Татьяна М. Родина. – Москва : Наука, 1984. – 243 стр. 

II 39086 

САРАСКИНА, Людмила И. 

Фёдор Достоевский : одоление демонов / Людмила И. Сараскина. – Москва : Согласие, 1996. – 460 стр. 

I 47225 

СЕЛЕЗНЕВ, Юрий И. 

Достоевский / Юрий И. Селезнев. – Москва : Молодая гвардия, 1981. – 543 стр. 

I 51381 

СКУРИДИНА, Светлана А. 

Поэтика имени Ф. М. Достоевского : на материале романов ''Подросток'' и ''Братья Карамазовы / Светлана А. Скуридина. – 

Воронеж : Научная книга, 2007. – 301 стр. 

I 57746 

132

СПИВАКОВСКИЙ, Е. И. 

Достоевский : судьбы России : идеи, загадки, дискуссии / Е. И. Спиваковский. – Москва : ИНИОН РАН, 2003. – 208 стр. 

I 49911 

ТВОРЧЕСТВО Ф.М. Достоевского . – Москва : Издательство Академии наук СССР, 1959. – 544 стр. 

К9а 918 

ТОМПСОН, Диана Э. 

''Братья Карамазовы'' и поэтика памяти / Диана Э. Томпсон. – С.-Петербург : Академический проект, 2000. – 344 стр. 

I 46652 

ТРУНИН, Сергей Е. 

Рецепция Достоевского в русской прозе конца ХХ – начала ХХI вв : монография / Сергей Е. Трунин. – Минск : Издатель И. П. 

Логвинов, 2006. – 154 стр. 

I 61289 

Ф. М. ДОСТОЕВСКИЙ в русской критике : сборник статей. – Москва : Государственное издательство Художественной литературы, 

1956. – 469 стр. 

К9а 558 

ФУДЕЛЬ, Сергей И. 

Наследство Достоевского / Сергей И. Фудель. – Москва : Русский путь, 1998. – 285 стр. 

I 45016 

ХРАПОВИЦКИЙ, Антоній П. 

Словарь къ твореніямъ Достоевскаго : не должно отчаяваться / преосвященный Антоній митрополитъ Кіевскій и Галицкій. – 

Софія : Россійско-болгарское книгоиздательство, 1921. – 184 стр. 

К9а 464 

133

ШЕСТОВЪ, Левъ 

Достоевскій и Нитше : философія трагедіи / Левъ Шестовъ. – Фототип. изд. [из 1903. год] - Paris : YMCA Press, 1971. – 252 стр. – 

(Собраніе сочиненій, т. 3) 

I 15065/3 

ШКЛОВСКИЙ, Виктор 

За и против : заметки о Достоевском / Виктор Шкловский. – Москва : Советский писатель, 1957. – 257 стр. 

К9а 861 

ШТЕЙНБЕРГ, А. З. 

Система свободы Ф. М. Достоевского / А. З. Штейнберг. – Берлин : Издательство Скифы, 1923. – 144 стр. 

К9а 542 

Литература о Ф.М. Достојевском на српском језику 

АДЛЕР, Алфред 

Достојевски / Алфред Адлер // Индивидуална психологија : пракса и теорија. – 2. изд. – Нови Сад : Матица српска, 1989. – Стр 

389-400. (Одабрана дела Алфреда Адлера, Књ. 1) 

I 35647/1 

АНЕНСКИ, Инокентиј 

Изабраник међу сањарима / Инокентиј Аненски // Летопис Матице српске. – Год 171, књ. 456, св. 3 (септ. 1995), стр. 287-291. 

Ч 945 

134

БАБОВИЋ, Милосав 

Ф.М. Достојевски / Милосав Бабовић // Руска књижевност. Књ. 2. – Београд : Нолит, 1978. – Стр. 161-196. 

II 22401/2 


Достојевски код Срба / Милосав Бабовић. – Титоград : Графички завод, 1961. – 523 стр. 

Д 175 


Филозофија апсурда у Камијевом ''Странцу'' и ''Зли дуси'' Достојевског / Милосав Бабовић // Летопис Матице српске. – Год. 177, 

књ. 467, св. 4 (април 2001), стр. 537-549. 

Ч 945 

БАДАЛИЋ, Јосип 

Ф.М. Достојевски у хрватској књижевности : три есеја / Јосип Бадалић. – Загреб : Народне новине, 1932. – 110 стр. 

К1а 94 

БАХТИН, Михаил 

Проблеми поетике Достојевског / Михаил Бахтин. – Београд : Нолит, 1967. – 356 стр. 

I 6535a 

БЕЉАНСКИ, Слободан 

Правна и морална кривица Димитрија Карамазова / Слободан Бељански // Поетика права ; Политика филозофије. – Сремски 

Карловци : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1999. – Стр. 7-23. 

I 44984 

135

БЕРЂАЈЕВ, Николај 

Дух Достојевског / Николај Берђајев. – Београд : Књижевне новине, 1981. – 258 стр. 

I 25036 

БОЖИЋ, Радослав 

Фон Шилера и Гетеа у исповестима Дмитрија и Ивана Карамазова / Радослав Божић // Зборник Матице српске за славистику. – 

Књ. 58/59 (2000), стр. 95-115. 

V 263 

БОЖОВИЋ, Зоран 

Злочин и казна Достојевског / Зоран Божовић // Злочин и казна / Фјодор М. Достојевски. – Београд : Завод за уџбенике и 

наставна средства, 1998. – Стр. 7-21. 

I 44690 

БРАУН, Максимилијан 

Достојевски: целокупно дело у својој разноврсности и свом јединству / Максимилијан Браун; превео с немачког Томислав Бекић. 

– Сремски Карловци : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2008. – 347 стр. 

I 58684 

БРОДСКИ, Јосиф 

Зашто Милан Кундера греши у случају Достојевског / Јосиф Бродски // Дело. – Год. 31, бр. 10/11 (октобар-новембар 1985), стр. 

179-187. 

Ч1 523 

БУЛГАКОВ, Сергеј 

Иван Карамазов као филозофски тип / Сергеј Булгаков // Градац. – Год 16, бр. 82/83/84 (мај-окт. 1988), стр. 210- 226. 

Ч 901 

136

БУЛГАКОВ, Сергеј 

Руска трагедија / Сергеј Булгаков // Источник. – Год 1, бр. 2 (1992), стр. 53-67. 

Ч 1007 

ВЕЛИМИРОВИЋ, Николај 

Ниче и Достојевски / Николај Велимировић // Критичка мисао филозофа и научника / приредио Милан Радуловић. – Нови Сад : 

Матица српска, 1995. – Стр. 351-385. 

II 59521 

ВОЛГИН, Игор Леонидович 

Последња година живота Достојевскога / Игор Волгин ; с руског превео Драго Ћупић. – Подгорица : ЦИП, 2003. – 664 стр. 

II 70728 

ВУЛЕТИЋ, Витомир 

Демонски таленат Достојевског / Витомир Вулетић // Летопис Матице српске. – Год. 177, књ. 467, св. 4 (април 2001), стр. 502- 

516. 

Ч 945 

ГАЧЕВА, Анастасија 

''Свет ће бити лепота Христова'': Ф.М. Достојевски и Н.Ф. Фјодоров / Анастасија Гачева ; превела са руског Антонина Пантелић. – 

Београд : Логос, 2007. – 268 стр. 

I 56744 

ГЕРМАН, Михаил 

Врубељ и Достојевски / Михаил Герман // Књижевност. – Год. 49, св. 6/7 (јун-јул 1995), стр. 772-780. 

Ч 595 

137

ГОЛДСТЕИН, Давид 

Достојевски и Јевреји / Давид И. Голдстеин ; превео са француског Миодраг Радовић. – Нови Сад: Академска књига, 2010. – 265 

стр. 

II 90847 

ГОЛОСОВКЕР, Јаков 

Достојевски и Кант / Јаков Голосовкер ; превела Лидија Суботин. – Београд : Графос, 1983. – 117 стр. 

I 26941 

ГРОСМАН, Леонид 

Град рулета : романсирана биографија Ф.М. Достојевског / Леонид Гросман. – Београд : Рад, 1959. – 283 стр. 

К1 2231 

ГРОСМАН, Леонид 

Достојевски / Леонид Гросман ; превела Лидија Суботин. – Београд : Српска књижевна задруга, 1974. – 526 стр. 

I 15693 

ДЕЛО. Достојевски / одговорни уредник Јовица Аћин. – Год. 27, бр. 11/12 (новембар-децембар 1981). – Београд : Нолит, 1981. 

Ч1 523 

ДОСТОЈЕВСКИ у светлу руске критике / избор, превод, коментар и поговор Петар Митропан. – Београд: Слово љубве, 1981. – 298 

стр. 

I 25627 

ЖЕРЕПКИНА, Ирина 

Страст / Ирина Жерепкина ; превела Данка Савић // Руски алманах. – Год. 15, бр. 11 (2006), стр. 172-177. 

Ч1 1009 

138

ЖИВКОВИЋ, Слободан 

Достојевски и дело Јустина Поповића / Слободан Живковић. – Београд : Задужбина Андрејевић, 2009. – 142 стр. 

II 88098 

ЖИД, Андре 

Предавања о Достојевском / Андре Жид // Достојевски. – Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1994. – Стр. 9-134. 

I 40846 

ЖИРАР, Рене 

Достојевски / Рене Жирар. – Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1994. – Стр.139-214. 

I 40846 

ИГЊАТОВ, Асен 

Ђаво и натчовек: Достојевсково и Ничеово предосећање тоталитаризма / Асен Игњатов // Летопис Матице српске. – Год. 170, 

књ. 454, св. 1-2 (јул-авг. 1994), стр. 84-103. 

Ч 945 

ЈЕВТИЋ, Александар Р. 

Достојевски између филозофије наде и филозофије робије / Александар Јевтић // Логос. – Год. 1, бр.1 (2009), стр. 84-89. 

Ч 1236 

ЈЕЛАЧИЋ, Алексије 

Достојевски – пророк / Алексије Јелачић // На прелому : огледи из књижевности и социјалне филозофије. – Београд : Издање 

књижаре Геце Кона, 1933. – Стр. 13 -78. 

Ка 168 

139

ЈЕРОТИЋ, Владета 

Достојевски / Владета Јеротић // Путовање у оба смера. – Београд : Плато, 1997. -197 стр. 

I 42499 


Достојевски – ‘’Двојник’’ и тежња ка моћи / Владета Јеротић. – 2. изд. – Београд : Српска књижевна задруга, 2003. – Стр. 168- 

182. 

I 49356 


Православље и модерна уметност : на примеру Достојевски – Кафка / Владета Јеротић // Глас. – Књ. 17, бр. 385 (1998), стр. 68-76. 

Ч 1053 

ЈОВАНОВИЋ, Миливоје 

Достојевски и руска књижевност XX века : прилог теорији подтекста / Миливоје Јовановић. – Београд: Српска књижевна 

задруга, 1985. – 247 стр. 

I 29972 


Достојевски: од романа тајни ка роману – миту / Миливоје Јовановић. – Београд : Српска књижевна задруга, 1992. – 431 стр. 

I 39094 


Пушкинов код у ‘’Идиоту’’ Достојевског / Миливоје Јовановић // Књижевна реч. – Год. 16, бр. 300, стр. 79. 

VII 440 

140

КАБИЋ, Данило 

Достојевски : лексикон ликова / Данило Кабић. – Нови Сад : Прометеј, 2007. – 719 стр. 

II 82772 

КАЗИМИРОВИЋ, Радован Н. 

Достојевски / Радован Казимировић // Велики руски писци. – Београд : Књижарница Милорада П. Милановића, 1941. – Стр. 13- 

34 

КАНТОР, Владимир 

Достојевски, Ниче и криза хришћанства у Европи крајем XIX и почетком XX века / Владимир Кантор // Летопис Матице српске. 

– Год. 181, књ. 475, св. 5 (мај 2005), стр. 721-741. 

Ч 495 

КОЛЧАК, Константин 

Ф.М. Достојевски и Ана Григорјевна / Константин Колчак; с енглеског превела Александра Ковачевић. – Београд : Књигакомерц, 

2006. – 190 стр. 

I 55201 

КОПРИВИЦА, Драган 

Чехов и Достојевски / Драган Копривица // Славистика. – Књ. 8 (2004), стр. 216-220. 

Ч 1019 

КОСАНОВИЋ, Богдан 

Достојевски и његов Расколников / Богдан Косановић // Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду. – Год. 30 ( 2002), стр. 

209- 215. 

V 661 

141

КОСАНОВИЋ, Богдан 

Достојевски на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду / Богдан Косановић // Зборник Матице српске за славистику. – 

Књ. 52 ( 1997), стр. 105-116. 

V 263 

ЛАЗАРЕВИЋ, Бранко 

Достојевски / Бранко Лазаревић // Импресије из књижевности. Св. 3. – Београд : Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, 

1935. – Стр. 104-214. 

Ка 49/3 

ЛАПШИН, И.И. 

Естетика Достојевског / И.И. Лапшин. – Београд : Слово љубве, 1981. - 127 стр. 

I 25628 

ЛАУТ, Рајнхарт 

Питање генезе ‘’Легенде о Великом Инквизитору’’ / Рајнхарт Лаут // Градина. – Год. 33 (јул-авг-септ 1998), стр 190-205. 

Ч 947 

ЉАЦКИ, Е.А. 

Достојевски / Е.А. Љацки // Огледи о руској књижевности XX века ; превео с руског С. Матић. – Београд : Српска књижевна 

задруга, 1935. – Стр. 244-271. 

Ј 23 

МАРТИНОВИЋ, Жарко 

Епилепсија и структура романа Фјодора Михајловича Достојевског / Жарко Мартиновић // Психијатрија данас. – Год. 34, бр. ½ 

(2002), стр. 77-95. 

Ч1 836 

142

МИЛЕКИЋ, Горан 

Астрални утицаји на личност и дело Достојевског / Горан Милекић. – 2. изд. – Земун: Астрологос, 2006. – 127 стр. 

I 25969 

МИЛЕР-ЛАУТЕР, Волфганг 

Дијалектика идеја Достојевског / Волфганг Милер-Лаутер ; превод Драган Стојановић. – Београд : ‘’Вук Караџић’’, 1986. – 102 

стр. 

I 31773 

МИЛОШ, Чеслав 

Достојевски сада / Чеслав Милош // Источник. – Год I, бр. 2 (1992), стр. 68-73. 

Ч 1007 

МИЛОШ, Чеслав 

Сведенборг и Достојевски / Чеслав Милош // Стварање. – Год. 47, бр 9/10 (1992), стр. 867-877. 

Ч 674 

МИЛОСАВЉЕВИЋ, Љубинко 

Достојевски о вери и безверју у роману ''Зли дуси''/ Љубинко Милосављевић // Станишта идеја. – Ниш: Зограф, 2002. – Стр. 

93-120 

I 48027 


Буктиње: есеји о античким и руским темама и о Ничеу / Никола Милошевић ; приредио Мило Ломпар. – Београд: Задужбина 

Милош Црњански, 2009. – 580 стр. 

I 61816 

143


Достојевски као мислилац / Никола Милошевић. – Београд: Белетра, 1990. – 383 стр. 

I 37540 


Сукоб мотивацијских начела у ‘’Браћи Карамазовима’’ / Никола Милошевић // Летопис Матице српске . – Год. 144, књ. 402, св.5 

(нов. 1968), стр. 447-467. 

Ч 945 


Филозофија и неуроза у ‘’Забелешкама из подземља’’ / Никола Милошевић // Антрополошки есеји. – Београд : Нолит, 2007. – 

311 стр. 

I 57219 

МУЉАЧИЋ, Анте 

Ф. М. Достојевски код Хрвата између два рата : (1918-1941) / Анте Муљачић. – Задар : [б.и.], 1965. – XXI стр. 

РД 3079 


Фјодор Достојевски (1821-1881) / Владимир Набоков // Књижевност. – Год. 38, књ. 75, св. 8/9 (1983), стр. 1302-1330. 

Ч 595 


Есеји / Владимир Набоков ; превела с енглеског Маја Врачаревић. – Београд : ННК Интернационал, 2006. – 138 стр. 

I 54669 

НЕДЕЉКОВИЋ, Зоран 

Између натчовека и свечовека : Ниче и Достојевски / Зоран Недељковић. – Стремљења. – Год. 39, бр. 2 (2005), стр. 103-115. 

Ч 895 

144

ПАВЛОВИЋ, Миодраг 

Достојевски – расап обредности / Миодраг Павловић // Књижевна реч. – Год. 16, бр. 298, стр. 1. 

VII 440 

ПЕТРОВ, Григорије 

Достојевски и достојевштина / Григорије Петров. – Београд : И.Ђ. Ђурђевић, 1923. – 177 стр. 

Ка 173 

ПОПОВИЋ, Јустин 

Достојевски о Европи и словенству / Ј. Сп. Поповић. – Београд : Издавачко-просветна задруга, 1940. – 368 стр. 

Ka 212 

ПОПОВИЋ, Јустин 

Философија и религија Ф.М. Достојевскога / Ј. Сп. Поповић. – Сремски Карловци : Српска манастирска штампарија, 1923. – 195 

стр. 

С 66 

ПРОХАСКА, Драгутин 

Фјодор Михајловић Достојевски : Студија о свеславенском човјеку / Драгутин Прохаска. – Загреб : Хрватски штампарски завод, 

1921. – 380 стр. 

K1a 69 

РАДУЛОВИЋ, Љубомир Б. 

Љубав већа од злочина / Љубомир Радуловић // Стварање. – Год. 55, бр. 1/5 (јан-мај 2000), стр. 211-219. 

Ч 674 

РАДУЛОВИЋ, Љубомир Б. 

Мрежа златарске вјештине / Љубомир Радуловић // Стварање. – Год. 56, бр. 4/6 (април-јун 2001), стр. 196-212. 

Ч 674 

145


Достојевски : писац за сва времена / Милан Ранковић // Славни руски писци. – Београд : М.Ранковић, 2009. – Стр. 51-62. 

I 59834 


Књижевно стваралаштво Достојевског / Милан Ранковић. – Београд : Ведес, 2001. – 313 стр. 

II 67095 


Проблем добра у књижевном делу Достојевског / Милан Ранковић // Летопис Матице српске. – Год. 177, књ. 467, св. 4 (април 

2001), стр. 517-536. 

Ч 945 

РОЗАНОВ, Василиј Васиљевич 

Легенда о великом инквизитору Ф.М. Достојевског : покушај критичког коментара / Василиј Розанов ; превео Петар Вујичић. – 

Београд : Графос, 1982. – 223 стр. 

I 25815 

РУСКА религијска филозофија и Ф.М. Достојевски / уредник Александар Постоловић. – Београд : Партизанска књига, 1982. – 377 стр. 

I 25127/8 


Достојевски – уз лектиру његових списа / Исидора Секулић // Из страних књижевности. Књ. 1. – Нови Сад : Матица српска, 1962. 

– Стр. 357-362. 

К 3848-7 

146


О Достојевском / Исидора Секулић // Из страних књижевности. Књ. 1. – Нови Сад : Матица српска, 1962. – Стр. 363-367. 

К 3848-7 

СКАЗА, Александер 

‘’Поема’’ Москва- Петушки Венедикта Јерофејева и традиција Гогоља и Достојевског / Александер Сказа // Летопис Матице 

српске. – Год 162, књ. 437, св. 4 (април 1986), стр. 541-550. 

Ч 954 

СОЛЕРС, Филип 

Достојевски, Фројд, рулет / Филип Солерс // Књижевна реч. – Год. 16, бр. 303-304, стр. 22-23. 

VII 440 

СОЛОВЈОВ, Владимир Сергејевич 

Белешка у одбрану Достојевског од оптужби за ‘’ново’’ хришћанство / Владимир Соловјов // Достојевски. – Београд : 

Службени гласник, 2009. – Стр. 63-70. 

I 60302 

СОЛОВЈОВ, Владимир Сергејевич 

Три говора посвећена Достојевском / Владимир Соловјов // Светлост са Истока ; превели Марија и Бранислав Марковић. – 

Београд : Логос, 2006. – Стр. 63-98. 

I 55038 

СТАРОБИНСКИ, Жан 

Кафка и Достојевски / Жан Старобински // Дело. – Год. 39, бр. 11/12 (новембар-децембар1983), стр. 213-223. 

Ч1 523 

147

СТЕПУН, Фјодор 

''Нечисте силе'' и бољшевичка револуција / Фјодор Степун // Летопис Матице српске. – Год. 168, књ. 450, св. 5 (нов. 1992), стр. 

626-629. 

Ч 945 

СТОЈАНОВИЋ, Драган 

Метафизика и браћа Карамазови / Драган Стојановић // Летопис Матице српске. – Год. 165, књ. 444, св. 4 (окт. 1989), стр. 358- 

384. 

Ч 945 


Рај Достојевског / Драган Стојановић // Источник. – Год. 2, бр. 7/8 (1993), стр. 5- 35. 

Ч 1007 


Рајски ум Достојевског / Драган Стојановић. – 2. допуњено изд. – Београд : Филолошки факултет, 2003. – 270 стр. 

I 48148 


Читање Достојевског и Томаса Мана / Драган Стојановић. – Београд : Нолит, 1983. –199 стр. 

I 27067 

СТОЈНИЋ, Мила 

Фјодор Михаилович Достојевски / Мила Стојнић // Руски писци XIX и XX вијека. Књ. 1. – Сарајево : Завод за издавање уџбеника, 

1972. – Стр. 135-212. 

I 12406/1 

148

ТОДИЋ, Марина 

Безимени јунаци Достојевског / Марина Тодић // Зборник Матице српске за славистику. – Књ. 58/59 (2000), стр. 117-138. 

V 263 

ТОРГОВНИК, Мариана 

Романескни завршеци и епилози / Мариана Торговник // Градина. – Год. 23, бр. 2 (1988), стр 5-22. 

Ч 947 

УДЕЛОВ, Ф. И. 

Достојевски и Оптина пустиња / Ф. И. Уделов // Православно дело. – Год. 3, бр. 9 (2006), стр. 107-119. 

Ч 1029 

УЛИЋ, Лауренцију 

Homo Fictus : есеји / Лауренцију Улић; превео Борисав Крстић Велимиров. – Нови Сад : Прометеј, 1998. – 182 стр. 

I 45651 

ФЕХЕР, Ференц 

Песник антиномија : Достојевски и криза индивидуума / Ференц Фехер ; превео Лазар Мерковић. – Београд : Нолит, 1981. – 344 

стр. 

I 25189 

ФРОЈД, Сигмунд 

Из културе и уметности / Сигмунд Фројд ; превели с немачког Војин Матић, Владета Јеротић, Ђорђе Богићевић. – Нови Сад : 

Матица српска, 1981. – 357 стр. (Одабрана дела Сигмунда Фројда, Књ.5) 

I 34241/5 

149


Градитељи свијета : Балзак, Дикенс, Достојевски / Стефан Цвајг. – Сарајево : Веселин Маслеша, 1955. – 156 стр. 

К1 1688 


Достојевски / Стефан Цвајг ; превео с немачког Миодраг Петровић. – Београд : Књижарница ‘’Светлост’’, 1931. – 136 стр. 

Ка 171 

ЧИТАЊЕ Достојевског : самоубиство / приредио Данило Кабић. – Нови Сад : Академска књига, 2009. – 160 стр. 

I 60904 

ШЕСТОВ, Лав 

Достојевски и Ниче / Лав Шестов; превео Мирко Ђорђевић. – Београд : Бримо, 2002. – Стр. 5-159 

I 48262 

ШКЛОВСКИ, Виктор 

За и против : белешке о Достојевском / Виктор Шкловски; превео Петар Вујичић. – Београд : Графос, 1987. – 261 стр. 

I 31742 

ШТЕЈНБЕРГ, Арон 

Систем слободе Ф.М. Достојевског / Арон Штајнберг ; превела с руског Радмила Мечанин. – Београд : Логос, 1996. – 136 стр. 

I 42859 

Литература о Ф. М. Достојевском на осталим језицима 

BELKNAP, Robert L. 

The genesis of the Brothers Karamazov : the aesthetics, ideology, and psychology of text making / Robert L. Belknap. – Evanston, 

150

Illinois : Northwestern University Press, 1990. – 199 str. 

II 60408 

BÉM, A. 

En face de la mort : ‘’Le dernier jour d’un condamné’’ de Victor Hugo et ‘’L’Idiot’’ de Dostoïevsky / A. Bém. - [S. l. : s. n., s. a.], str. 45- 

64 

P.o. Sa posvetom autora. 

ПБ20 1582 

BÉM, A. L. 

Tajemství osobnosti Dostojevského : nĕkolik kritických kapitol / A. L. Bém. - Praha : Nakladatelství J. Otto, [s. a.]. – 140 str. 

ПБ20 996 

BERDIAEFF, Nicolas 

L’Esprit de Dostoievski / Nicolas Berdiaeff. – Paris : Éditions Stock Delamain et Boutelleau, 1946. – 250 str. 

K3a 809 

THE CAMBRIDGE companion to Dostoevskii / Edited by W. J. Leatherbarrow. – Cambridge : Cambrigde University Press, 2002. – 244 str. 

II 75326 

CHESTOV, Léon 

La Philosophie de la Tragédie : Dostoïewsky et Nietysche / Léon Chestov. – Paris : J. Schiffrin, 1926. – 250 str. 

ПБ12 701 

DOSTOEVSKY and the twentieth centrury : the Ljubljana papers / edited by Malcolm V. Jones. – Nottingham : Astra Press, 1993. – VIII, 301 

str. 

I 41075 

151

DOSTOEVSKY’S polyphonic talent / edited by Joe E. Barnhart. – Lanham [etc.] : University Press of America, Inc., 2005. – XX, 249 str. 

II 78845 

DOSTOIEWSKY, Aimée 

Vie de Dostoïevsky : par sa fille / Aimée Dostoiewsky. – Paris : Éditions Émile-Paul Frères, 1926. – 375 str. 

ПБ12 675 

DOSTOJEVSKIJ Studien / Gesammelt und herausgegeben von D. Čyževśkyj. – Reihenberg : Verlag Gebrüder Stiepel Ges. M. B. H., 1931. – 

116 str. 

K4в 214 

Lе DOUBLE : Chamisso, Dostoïevsky, Maupassant, Nabokov / etudes recueillies par Jean Bessière avec la collaboration de Antonia Fonyi, 

Vladimir Troubetzkoy. – Paris : Honoré Champion, 1995. – 202 str. 

I 42854 

EXISTENTIALISM : from Dostoevsky to Sartre / edited by Walter Kaufmann. – New York : Meridian Books, 1957. – 319 str. 

J 1405 

FANGER, Donald 

Dostoevsky and romantic realism : a study of Dostoevsky in relation to Balzac, Dickens, and Gogol / Donald Fanger. – Cambridge, 

Mass. : Harvard University Press, 1965. – X, 307 str. 

II 3811 

FORBES, Nevill 

Dostoyevsky : a lecture / Nevill Forbes. – London [etc.] : Thomas Nelson & Sons, [s.a.]. – 24 str. 

ПБ20 1194 

152

GIDE, André 

Dostoïevsky : articles et causeries / André Gide. – Paris : Librairie Plon, [1929]. – 309 str. 

K3 783 

GOLDSTEIN, David I. 

Dostoïevsky et les Juifs / David I. Goldstein. – Paris : Gallimard, 1976. – 340 str. 

I 33845 

ЃУРЧИНОВ, Милан 

Достоевски : три огледи / Милан Ѓурчинов. – Скопје : Култура, 1981. – 194 стр. 

I 26606 

HOFFMANN, N. 

Th. M. Dostojewsky : Eine biographische Studie / N. Hoffmann. – Berlin : Ernst Hofmann & Co., 1899. – 451 str. 

K4a 95 

HUMANITAS VII : Anthropologie philosophique de Fedor Dostoievski. – Wrocław : Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk, 1981. – 102 str. 

II 48768 

JACKSON, Robert Louis 

Dostoevsky’s underground man in Russian literature / Robert Louis Jackson. – Hague : Mouton & Co. Publishers, 1958. – 223 str. 

J 1404 

KAUS, Otto 

Die Träume in Dostojewskys ‘’Raskolnikoff’’ / Otto Kaus. – München : Verlag J. F. Bergmann, 1926. – 77 str. 

C4в 14 

153

KAYE, Peter 

Dostoevsky and English modernism / Peter Kaye. – Cambridge : Cambridge University Press, 2006. – VIII, 248 str. 

II 89280 

LAPSCHIN, Iwan 

Die Metaphysik Dostojewskijs / Iwan Lapschin. - [S. l. : s. n., s. a.], str. [91] – 124 

P.o.: “Festschift N. O. Losskij zum 60. Geburtstage” 

C4 634 

LEVINSON, André 

La vie pathétique de Dostoïevsky / André Levinson. – Paris : Librairie Plon, [1931]. – 272 str. 

K3a 118 

MANNING, Clarence A. 

Dostoyevsky and Modern Russian Literature / Clarence A. Manning. - [S. l. : s.n.], 1922. – 14 str. 

P.o.: The Sewanee Review (July 1922) 

БК5а 101 

MANNING, Clarence A. 

The Problem of Unreality in Russian Literature / Clarence A. Manning. - [S. l. : s.n.], 1921. – 11 str. 

P.o.: The Sewanee Review (July 1921) 

БК5а 100 

MOCHULSKY, Konstantin 

Dostoevsky : his life and work / Konstantin Mochulsky. – Princeton : Princeton University Press, 1973. – XXII, 687 str. 

II 23506 

154

NÖTZEL, Karl 

Dostojewsky und Wir : ein Deutungsversuch des Voraussetzungslosen Menschen / Karl Nötzel. – München : Musarion Verlag, 1920. – 

88 str. 

K4a 4 

PEJOVIC, Milivoje 

Proust et Dostoïevski : étude d’une thématique commune / Milivoje Pejovic. – Paris : Librairie Nizet, 1987. – 416 str. 

II 48736 

PERSKY, Serge 

La vie et l’Œuvre de Dostoïevsky / Serge Persky. – Paris : Payot, 1924. – 351 str. 

K3a 364 

PIRJEVEC, Dušan 

Evropski roman / Dušan Pirjevec. – Ljubljana : Cankarjeva založba, 1979. – 701 str. 

II 34442 

PORITZKY, J. E. 

Heine, Dostojewski, Gor’kij / J. E. Poritzky. – Leipzig : Verlegt bei Richard Wöpke, 1902. – 130 str. 

K4a 22 

PRAGER, Hans 

Die Weltanschauung Dostojewskis / Hans Prager. – Hildesheim : Franz Borgmeyer, [s. a.]. – 215 str. 

ПБ19 1671 

155

PRIBIĆ, Rado 

Bonaventura’s ‘’Nachtwachen’’ and Dostoevsky’s ‘’Notes from the underground’’ : a comparison in nihilism / Rado Pribić. – München : 

Verlag Otto Sagner, 1974. – 155 str. 

I 45164 

SCHESTOW, Leo 

Dostojewski und Nietzsche : Philosophie der Tragödie / Leo Schestow. – Köln : F. J. Marcan – Verlag, 1924. – 388 str. 

C4a 79 

SEGALOFF, Tim 

Die Krankheit Dostojewskys : eine ärztlich-psychologische Studie mit einem Bildnis Dostojewskys / Tim Segaloff. – München : Ernst 

Reinhardt, 1907. – 54 str. 

E4 1073 

SOLOVJEFF, Wladimir 

Drei Reden zum Andenken Dostojewsky’s : 1881 – 1883 / Wladimir Solovjeff. – Stuttgart : Der Kommende Tag A.-G. Verlag, 1922. – 56 

str. 

K4a 271 

SUARÈS, André 

Trois Hommes : Pascal , Ibsen, Dostoievski / André Suarès. – Paris : Gallimard, 1935. – 272 str. 

K3a 797 

TROYAT, Henri 

Dostoïevski / Henri Troyat. – Paris : Librairie Arthème Fayard, [1948]. – 629 str. 

K3a 666 

156

ZWEIG, Stefan 

Drei Meister : Balzac, Dickens, Dostojewski / Stefan Zweig. – Leipzig : Im Insel – Verlag, 1927. – 219 str. 

K4a 160 

ZWEIG, Stefan 

Baumeister der Welt : Balzac, Dickens, Dostojewski, Hölderlin, Kleist, Nietzsche, Casanova, Stendhal, Tolstoi / Stefan Zweig.- 

Frankfurt am Main : S. Fischer Verlag, 1951. – 593 str. 

K4a 548 

ZWEIG, Stefan 

Dostoïevski / Stefan Zweig. – Paris : Les Éditions Rieder, 1928. – 219 str. 

ПБ12 674 

157

158

Садржај: 

Оквирне напомене 3 

Уводна реч 5 

Толстој о Достојевском 9 

Достојевски о Толстоју 11 

Упоредне хронологије живота и стваралаштва 

Ф.М. Достојевског и Л.Н. Толстоја у руском и 

европском културно-историјском контексту 13 

Толстој и(ли) Достојевски 88 

Литература о Л.Н. Толстоју и Ф.М. Достојевском 98 

159

Издавачи 

Филолошки факултет у Београду 

Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду 

За издавача 

Проф. др Александра Вранеш 

Уредник колекције 

Вука Јеремић 

Аутори изложбе и каталога 

Вука Јеремић 

Цвета Костов 

Рецензент 

Проф. др Ирина Антанасијевић 

Ликовни уредник 

мр Селман Тртовац 

Штампа 

Белпак 

Тираж 

300 примерака 

2010. 

CIP - Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

027.7(497.11):025.2(082.824) 

821.161.1:929 Толстој Л. Н.(083.824) 

821.161.1:929 Достојевски Ф. М.(083.824) 

ЈЕРЕМИЋ, Вука, 1959- 

Литература о Толстоју и Достојевском у 

фонду Универзитетске библиотеке : каталог 

изложбе поводом 100 година од смрти Л. Н. 

Толстоја и 130 година од смрти Ф. М. 

Достојевског : децембар 2010-јануар 2011 / 

[аутори изложбе и каталога Вука Јеремић, 

Цвета Костов]. - Београд : Филолошки факултет 

: Универзитетска библиотека “Светозар 

Марковић”, 2010 (Београд : Белпак). - 160 

стр. : илустр. ; 17 x 24 cm. - (Класици 

светске књижевности : јубилеји) 

Тираж 300. 

ISBN 978-86-6153-000-5 

1. Костов, Цвета, 1963- [аутор] 

a) Универзитетска библиотека “Светозар 

Марковић” (Београд) - Фондови - Изложбени 

каталози b) Толстој, Лав Николајевич 

(1828-1910) - Изложбени каталози c) 

Достојевски, Фјодор Михајлович (1821-1881) - 

Изложбени каталози 

COBISS.SR-ID 180594956 

160

katalog izloÅ¾be

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?