Zastita zrtava i prevencija trgovine ljudima - UN.GIFT.HUB - UN ...

Zajednički program UNHCR, UNODC i IOM za borbu protiv trgovine ljudima u Srbiji
da je Služba ta kojoj se žrtva sama obraća ili se upućuje od strane drugog
aktera, s tim što se ne navodi eksplicitno da je ona ta koja je zadužena za
identifikaciju, već se naziva “početnom tačkom obaveštavanja” koja “pruža informacije
i rešava hitne potrebe potencijalnih žrtava” 39 . Međutim, pod tačkom
2.1.6. elaborira se pitanje vođenja identifikacionog intervjua koji vodi “predstavnik
policije i/ili Službe” sa mogućom žrtvom, a nakon isteka perioda refleksije
i stabilizacije 40 . Ovakva smernica, koja u proces identifikacije uvodi predstavnika
policije, alternativno sa predstavnikom Službe, ne odgovara ranijem
“dogovoru” i poziciji Službe u procesu identifikacije. Na ovaj način se uvodi
novi akter u proces identifikacije, a to je policija, uprkos svim nekadašnjim
primedbama koje su činjene na račun upravo neformalnog policijskog identifikovanja,
koje su predstavnici Službe samo “verifikovali”. Smatramo da
ovakav način učešća policije u identifikaciji otvara put ka uslovljavanju žrtve
da učestvuje u postupku ili akcentovanju krivičnopravne dimenzije problema,
što ne odgovara pristupu orijentisanom ka žrtvi. U daljem tekstu se, međutim,
navodi da početni intervju radi identifikacije treba da izvrši jedna osoba i to iz
Službe. Da li se misli na početno upućivanje koje je navedeno pod tačkom 2.1.1,
nije sasvim jasno. U ovom segmentu se ne pominje nikakav početni intervju
radi identifikacije, već samo da se žrtva obraća Službi, a predstavljeni su i koraci
za postupanje u slučaju da se radi o licu za koje se ne može sa sigurnošću
utvrditi da li je maloletno ili ne. Dakle, ni Sporazum o saradnji ne definiše jasno
mandat Službe prilikom identifikacije i ostavlja prostora za “policijsku identifikaciju“
što ne smatramo dobrim rešenjem.
Dobra strana ovog Sporazuma jeste izdvajanje posebnog načina u
postupanju kada je reč o maloletnim žrtvama trgovine ljudima, ili sumnji da se
o njima radi, što je u skladu sa međunarodnim zahtevima i kritikama koje su
upućene Srbiji u vezi sa neizdvajanjem maloletnih žrtava u posebnu kategoriju
po svim pitanjima.
Strategije i akcioni planovi
Strategija borbe protiv trgovine ljudima
Strategija je usvojena u decembru 2006. godine 41 i predstavlja najnoviji
dokument nacionalnog karaktera koji se obraća problemu trgovine ljudima
uopšte i, naravno, u tim okvirima i problemu upućivanja žrtava trgovine ljudima.
Kako se radi o dokumentu strateškog karaktera, to u njemu pronalazimo
samo smernice po kojima treba da se razvija, odnosno unapređuje nacionalni
odgovor na problem trgovine ljudima 42 .
39
Važno je naglasiti da u Republici Srbiji ne postoji saglasnost oko definisanja pojma potencijalna žrtva. Uobičajeno, pod tim
pojmom se podrazumeva nekoliko kategorija žrtava: a) žrtve koje su spasene iz lanca trgovine ljudima pre nego što je došlo
do nameravane ekploatacije (vođen krivični postupak, a nije bilo eksploatacije), b) žrtve koje su identifikovane, ali se ne vodi
postupak protiv trgovaca, c) osobe za koje postoje indicije da su žrtve, ali se one ne samoidentifikuju na taj način, d) osobe
koje su detektovane kao žrtve, ali nije završena formalna identifikacija, e) osobe koje su u najvećem riziku od trgovine ljudima.
S obzirom na to da sve druge navedene kategorije ostvaruju sva prava kao i same identifikovane žrtve koje su trpele neki od
vidova eksploatacije, u Studiji se poslednje tumačenje podvodi pod pojam potencijalne žrtve.
40
Savet za borbu protiv trgovine ljudima, Sporazum o saradnji sa aneksom, str. 20.
41
Strategija borbe protiv trgovine ljudima, “Službeni glasnik RS”, br. 111/06.
42
O Strategiji i kritičkom ostvrtu na nju: S. Mijalković, “O strategiji borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji“, u: S. Petrović,
31