Zastita zrtava i prevencija trgovine ljudima - UN.GIFT.HUB - UN ...
Zastita zrtava i prevencija trgovine ljudima - UN.GIFT.HUB - UN ... Zastita zrtava i prevencija trgovine ljudima - UN.GIFT.HUB - UN ...
ZAŠTITA ŽRTAVA I PREVENCIJA TRGOVINE LJUDIMA U SRBIJI i volonteri koji su dostupni 24/7. Pored njih, tu su i terenski radnici Centra za integraciju mladih koji već godinama decu redovno obilaze na mestima na kojima ona žive i rade. Devojčice koje žive i rade na ulici su posebno ranjive. Zbog rodnih uloga zastupljenih u patrijarhalnom društvu kakvo je naše, kao i zbog najčešće sitne konstitucije, one su meta nasilja, manipulacije i prostitucije. U Svratištu imaju siguran prostor, bez represije, kao i vreme kad se kroz izradu nakita putem vršnjačke edukacije uz nadzor specijalnog pedagoga uče o rizicima od trgovine ljudima kao i mehanizmima zaštite. To rade zajedno sa devojkama koje imaju iskustvo trgovine ljudima. Centar za integraciju mladih je od svog osnivanja imao više od 600 korisnika — dece i mladih koji žive i rade na ulici. Prema svedočenju zaposlenih u centru, a i prema nalazima fokus grupa, svi se mogu smatrati potencijalnim žrtvama s obzirom na okolnosti pod kojima žive, kao i diskriminaciju i nasilje kojima su svakodnevno izloženi. Iskustvo je zaposlenih, takođe, da je 70% korisnika Svratišta izloženo prinudi na prošnju, pri čemu je Nacionalni mehanizam upućivanja tek odskoro postao osetljiv i za ovu kategoriju korisnika, pa se tako beleži i porast (iako neveliki) broja identifikovanih žrtava u ovoj populaciji — Svratište je Nacionalnom mehanizmu u Srbiji uputilo pet žrtava trgovine ljudima, a primetni su i napori policije i centara za socijalni rad da populaciji dece koja žive i rade na ulici ne uskraćuju pravo na zaštitu koja im pripada pripisujući njihove životne okolnosti tradicionalnim obrascima ponašanja. Međusektorska saradnja O međusektorskoj saradnji je već bilo reči kod opisa različitih aktera i njihovog postupanja u oblasti prevencije i direktne asistencije u Republici Srbiji. Na ovom mestu ćemo preneti pregled rezultata istraživanja koja se tiču značaja i kvaliteta saradnje različitih aktera u ovoj oblasti onako kako je vide profesionalci iz svih sektora. O stepenu uključenosti samih ministarstava — ključnih starteških subjekata za aktivnosti suzbijanja trgovine ljudima u Republici Srbiji, zaključci s fokus grupnih intervjua navode da se u aktivnostima prevencije i direktne asistencije prepoznaje angažman samo dva ministarstva — Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva rada i socijalne politike, dok su ostala ministarstva prisutna samo formalno — preko svojih predstavnika na sastancima Republičkog tima (koji najčešće nisu ni zvanično delegirani da ispred ministarstava učestvuju u procesima donošenja odluka). Pretpostavlja se da će Sporazum o saradnji između šest ministarstava u oblasti borbe protiv trgovine ljudima 188 ovu zatečenu okolnost promeniti u doglednom roku. Takođe je primećeno da su najmanja odstupanja u postupanju upravo kod pripadnika MUP-a, s obzirom na to da imaju jasne instrukcije za postupanje, a da se saradnja sa školama, domovima zdravlja, bolnicama, pa ponekad i centrima za socijalni rad bazira na ličnom entuzijazmu i poznanstvima pružalaca 188 Savet za borbu protiv trgovine ljudima, Sporazum o saradnji između ministarstava unutrašnjih poslova, finansija, pravde, zdravlja, prosvete, rada i socijalne politike u oblasti borbe protiv trgovine ljudima, zaključen 12. novembra 2010. 160
Zajednički program UNHCR, UNODC i IOM za borbu protiv trgovine ljudima u Srbiji usluga, iako su neki mehanizmi saradnje precizno utvrđeni (na primer — potvrdu o statusu koju Služba izdaje žrtvama za potrebe ostvarivanja prava iz primarne zdravstvene zaštite u nekim domovima zdravlja priznaju, u drugima ne). Upravo je ovo razlog zbog koga se žrtve prvenstveno upućuju na nevladine organizacije kako bi ostvarile prava na dugoročnu i sveobuhvatnu pomoć. Osim ovih, profesionalci direktno angažovani u radu sa žrtvama smatraju da je jedan od ključnih problema međusektorske saradnje upravo to što: “Služba nije prepoznata kao ključni akter koordinacije u sistemu upućivanja od strane svih aktera, a u okvirima Ministarstva rada i socijalne politike nema jasno definisanu poziciju, mandate i status, što za direktnu posledicu ima i nemogućnost alokacije budžetskih sredstava, nejasne mandate u pogledu prikupljanja podataka i propuste u određenom broju slučajeva”. Zaključeno je takođe da u praksi nije dovoljno jasna podela uloga među akterima, odnosno, da su spojnice između delova sistema slabe. U svakom slučaju, organizacije/ institucije s kojima se najviše sarađuje su: Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, Ministarstvo unutrašnjih poslova (različite uprave), škole (za obrazovanje odraslih), domovi zdravlja i bolnice, NVO Astra, NVO Atina i druge organizacije građanskog društva, centri za socijalni rad, prihvatilišta za decu i omladinu, tužilaštva i sudovi (sa kojima je generalno saradnja procenjena kao najlošija), Nacionalna služba za zapošljavanje, omladinske zadruge i poslodavci. Kao organizacije/institucije s kojima sarađuju, centri za socijalni rad su, kao što je već pomenuto, najčešće navodili policiju, zatim prihvatilišta za decu i omladinu (u Beogradu, Nišu i Novom Sadu), NVO Atina i NVO Astra, zdravstvene službe i škole, tužilaštva i sudove, škole za obrazovanje odraslih, druge centre za socijalni rad, samu Službu za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, Službu za pružanje besplatne pravne pomoći, Razvojno savetovalište, specijalizovane službe neuropsihijatrije. Iako iz odgovora na pitanje s koliko su se žrtava trgovine ljudima sreli u svom profesionalnom radu proizlazi da sudije nisu imale prilike da sarađuju sa drugim organima i službama na zaštiti žrtve, ili da ovakvu zaštitu iniciraju, ipak je bilo odgovora na pitanje kako se ocenjuje saradnja sa drugim institucijama i da li bi trebalo nešto u njenim okvirima promeniti. Može se zaključiti da je datim odgovorima na ovo pitanje iznet opšti pogled na problem saradnje sudova sa drugim organima i službama, jer je jasno da saradnje na polju zaštite žrtve i uopšte dela trgovine ljudima nije bilo. Međutim, i iz ovakvih (istina retkih) odgovora može se naslutiti nezadovoljavajući nivo povezanosti sa drugim akterima, kao i potreba za boljom i odgovornijom saradnjom. Dakle, ni u eventualnoj, budućoj saradnji u rešavanju problema trgovine i zaštite žrtava ne bi se mogli očekivati dobri rezultati bez preduzimanja odgovarajućih koraka za bolje povezivanje pravosuđa i drugih službi, te unapređenjem njihovog odnosa. Moglo bi se čak i zaključiti da su neadekvatna saradnja i povezanost aktera razlozi (ili jedan od) neprepoznavanja fenomena. Među malobrojnim predlozima u vezi sa unapređenjem saradnje nalaze se sledeći, prilično uopšteni: “Treba unaprediti saradnju na relaciji porodica, škola, organ starateljstva, policija, tužilaštvo i sudstvo, međusobnom razmenom informacija u slučaju sumnje da se radi o trgovini ljudima i preduzimanjem odgovarajućih mera”, kao i “Treba organizovati zajednička savetovanja na ovu temu”. 161
- Page 109 and 110: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 111 and 112: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 113 and 114: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 115 and 116: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 117 and 118: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 119 and 120: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 121 and 122: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 123 and 124: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 125 and 126: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 127 and 128: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 129 and 130: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 131 and 132: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 133 and 134: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 135 and 136: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 137 and 138: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 139 and 140: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 141 and 142: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 143 and 144: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 145 and 146: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 147 and 148: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 149 and 150: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 151 and 152: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 153 and 154: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 155 and 156: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 157 and 158: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 159: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 163 and 164: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 165 and 166: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 167 and 168: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 169 and 170: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 171 and 172: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 173 and 174: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 175 and 176: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 177 and 178: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 179 and 180: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 181 and 182: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 183 and 184: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 185 and 186: Zajednički program UNHCR, UNODC i
- Page 188: Zajednički program UNHCR, UNODC i
Zajednički program <strong>UN</strong>HCR, <strong>UN</strong>ODC i IOM za borbu protiv <strong>trgovine</strong> <strong>ljudima</strong> u Srbiji<br />
usluga, iako su neki mehanizmi saradnje precizno utvrđeni (na primer — potvrdu<br />
o statusu koju Služba izdaje žrtvama za potrebe ostvarivanja prava iz primarne<br />
zdravstvene zaštite u nekim domovima zdravlja priznaju, u drugima ne). Upravo<br />
je ovo razlog zbog koga se žrtve prvenstveno upućuju na nevladine organizacije<br />
kako bi ostvarile prava na dugoročnu i sveobuhvatnu pomoć.<br />
Osim ovih, profesionalci direktno angažovani u radu sa žrtvama smatraju<br />
da je jedan od ključnih problema međusektorske saradnje upravo to što:<br />
“Služba nije prepoznata kao ključni akter koordinacije u sistemu upućivanja<br />
od strane svih aktera, a u okvirima Ministarstva rada i socijalne politike nema<br />
jasno definisanu poziciju, mandate i status, što za direktnu posledicu ima i<br />
nemogućnost alokacije budžetskih sredstava, nejasne mandate u pogledu prikupljanja<br />
podataka i propuste u određenom broju slučajeva”. Zaključeno je<br />
takođe da u praksi nije dovoljno jasna podela uloga među akterima, odnosno,<br />
da su spojnice između delova sistema slabe. U svakom slučaju, organizacije/<br />
institucije s kojima se najviše sarađuje su: Služba za koordinaciju zaštite žrtava<br />
<strong>trgovine</strong> <strong>ljudima</strong>, Ministarstvo unutrašnjih poslova (različite uprave), škole<br />
(za obrazovanje odraslih), domovi zdravlja i bolnice, NVO Astra, NVO Atina i<br />
druge organizacije građanskog društva, centri za socijalni rad, prihvatilišta za<br />
decu i omladinu, tužilaštva i sudovi (sa kojima je generalno saradnja procenjena<br />
kao najlošija), Nacionalna služba za zapošljavanje, omladinske zadruge<br />
i poslodavci.<br />
Kao organizacije/institucije s kojima sarađuju, centri za socijalni rad su,<br />
kao što je već pomenuto, najčešće navodili policiju, zatim prihvatilišta za decu<br />
i omladinu (u Beogradu, Nišu i Novom Sadu), NVO Atina i NVO Astra, zdravstvene<br />
službe i škole, tužilaštva i sudove, škole za obrazovanje odraslih, druge<br />
centre za socijalni rad, samu Službu za koordinaciju zaštite žrtava <strong>trgovine</strong><br />
<strong>ljudima</strong>, Službu za pružanje besplatne pravne pomoći, Razvojno savetovalište,<br />
specijalizovane službe neuropsihijatrije.<br />
Iako iz odgovora na pitanje s koliko su se žrtava <strong>trgovine</strong> <strong>ljudima</strong> sreli u<br />
svom profesionalnom radu proizlazi da sudije nisu imale prilike da sarađuju sa<br />
drugim organima i službama na zaštiti žrtve, ili da ovakvu zaštitu iniciraju, ipak<br />
je bilo odgovora na pitanje kako se ocenjuje saradnja sa drugim institucijama<br />
i da li bi trebalo nešto u njenim okvirima promeniti. Može se zaključiti da je<br />
datim odgovorima na ovo pitanje iznet opšti pogled na problem saradnje sudova<br />
sa drugim organima i službama, jer je jasno da saradnje na polju zaštite<br />
žrtve i uopšte dela <strong>trgovine</strong> <strong>ljudima</strong> nije bilo. Međutim, i iz ovakvih (istina retkih)<br />
odgovora može se naslutiti nezadovoljavajući nivo povezanosti sa drugim<br />
akterima, kao i potreba za boljom i odgovornijom saradnjom. Dakle, ni u eventualnoj,<br />
budućoj saradnji u rešavanju problema <strong>trgovine</strong> i zaštite žrtava ne bi<br />
se mogli očekivati dobri rezultati bez preduzimanja odgovarajućih koraka za<br />
bolje povezivanje pravosuđa i drugih službi, te unapređenjem njihovog odnosa.<br />
Moglo bi se čak i zaključiti da su neadekvatna saradnja i povezanost aktera<br />
razlozi (ili jedan od) neprepoznavanja fenomena. Među malobrojnim predlozima<br />
u vezi sa unapređenjem saradnje nalaze se sledeći, prilično uopšteni: “Treba<br />
unaprediti saradnju na relaciji porodica, škola, organ starateljstva, policija,<br />
tužilaštvo i sudstvo, međusobnom razmenom informacija u slučaju sumnje da<br />
se radi o trgovini <strong>ljudima</strong> i preduzimanjem odgovarajućih mera”, kao i “Treba<br />
organizovati zajednička savetovanja na ovu temu”.<br />
161
Change language