Zastita zrtava i prevencija trgovine ljudima - UN.GIFT.HUB - UN ...

Zajednički program UNHCR, UNODC i IOM za borbu protiv trgovine ljudima u Srbiji
nevidljiva za sistem što ih je učinilo lakim metama za trgovce ljudima.
• Nije postojala adekvatna saradnja škole ni sa roditeljima/starateljima
niti sa centrima za socijalni rad sa ciljem da se spreči da deca napuste
školovanje.
• Zdravstvene, obrazovne i socijalne ustanove često zbog predrasuda
ne pružaju adekvatan kvalitet usluge pripadnicima pojedinih marginalizovanih
grupa, posledica toga je da oni gube poverenje u sistem i prestaju da ga koriste,
čime još više usložnjavaju svoju tešku društvenu poziciju.
• U fazi kada su već bile uvučene u lanac trgovine i bile žrtve eksploatacije,
zbog loših prethodnih iskustava, devojke nisu imale kome da se obrate:
o U slučaju kada su se obraćale lekarima za prekid trudnoće (bilo u
državnim ili u privatnim zdravstvenim ustanovama) zdravstveni radnici nisu
dovodili u vezu brojne abortuse sa mogućom trgovinom ljudima.
o Većina zdravstvenih radnika nije obučena da radi sa žrtvama
dugogodišnjeg nasilja kod kojih je pomeren prag osetljivosti na bol, tako da
se često dešavaju veliki propusti u dijagnostikovanju.
o U ranijem periodu su žrtve zbog prethodnih loših iskustava s policijom
izbegavale kontakte sa njom i drugim državnim službama.
o Kapaciteti bolnica za lečenje bolesti zavisnosti, kao i drugih ustanova
koje tretiraju specifične probleme su izuzetno nerazvijeni, što posebno
otežava proces oporavka najranjivijih među žrtvama (zavisnicima od psihoaktivnih
supstanci, mentalno nedovoljno razvijenim osobama, osobama s invaliditetom
i dr.
Na opštijem nivou, uočeni problemi bi mogli da se formulišu i na sledeći način:
• Nepostojanje nedvosmislene (i svim akterima jasne) procedure
upućivanja, što dovodi i do sporosti u pružanju asistencije, a nekada čak i do
odbijanja žrtava da se u programe pomoći uključe (u pojedinim slučajevima je
policija upućivala žrtve Službi za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima tek
u slučaju kada se ukazala potreba za učešćem žrtve u krivičnom postupku).
• Služba nema adekvatnu institucionalnu poziciju, mehanizme niti kapacitete
da reaguje u svakom trenutku (kad god se ukaže potreba) — počevši
od malog broja ljudi do neadekvatnih mehanizama koordinacije.
• Pri izradi analize potreba žrtve Služba često izrađuje program direktne
asistencije na osnovu nominalno opisanih programa koji se u praksi ne sprovode
na adekvatan način, a niko nije nadležan za kontrolu njihovog kvaliteta.
• Za smeštaj žrtava trenutno se koristi samo Privremena kuća NVO
Atina, odnosno — ne postoji organizovan sistem za urgentni smeštaj žrtava
trgovine ljudima.
• Većina žrtava nema nikakve lične dokumente, pa su problemi u
rešavanju njihovog građanskopravnog statusa veliki i skoro nerešivi bez
uključivanja nevladinih organizacija u rad sa žrtvama.
• Poseban problem je rešavanje građanskopravnog statusa za domaće
državljanke koje nemaju prebivalište i mogućnost prijavljivanja kako bi stekle
pravo na matični broj i lične dokumente
• Centri za socijalni rad nemaju posebne programe za žrtve trgovine
ljudima već ih tretiraju u okviru svojih redovnih programa i aktivnosti. Osim
toga, obim poslova i preopterećenost, kao i nedostatak resursa ne ostavljaju
prostora i vremena niti prilike da se usavrše za adekvatan rad sa žrtvama
trgovine ljudima.
• Bez rešenog građanskopravnog statusa, žrtve jedino uz potvrdu
141