Zastita zrtava i prevencija trgovine ljudima - UN.GIFT.HUB - UN ...

Zajednički program UNHCR, UNODC i IOM za borbu protiv trgovine ljudima u Srbiji
međunarodni standardi formulišu preporuke u tom smeru: “U radu sa žrtvama se
postupalo u skladu sa Protokolom o zaštiti maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja.
Svaka žrtva je dobila voditelja slučaja koji je uz supervizijsku podršku
organizovao rad na slučaju. U okviru planiranja početne procene naznačene
su institucije sa kojima je bilo potrebno uspostaviti saradnju: policijska uprava,
zdravstvene službe, prihvatilišta za decu i omladinu u Beogradu i Nišu, NVO Atina,
javno tužilaštvo, sud. Rukovodioci službe su prilagođavali izbor voditelja slučaja
specifičnim potrebama žrtve, tako da se nastojalo da kada je god to bilo moguće
voditelj slučaja bude psiholog, u cilju pružanja što adekvatnije podrške žrtvi. S
obzirom na to da se radi o složenoj problematici, u usmerenu procenu uključivali
su se (ako nisu bili voditelji) profesionalci koji su imali iskustvo edukacije vezane
za žrtve trgovine ljudima. Maloletne žrtve su u skladu sa okolnostima zaštićene i
starateljskom zaštitom”.
Organizacije građanskog društva i u ovoj fazi zaštite žrtava za sada igraju
ključnu ulogu, pri čemu su tokom izrade studije o samim rezultatima programa kao i
metodama i sistemu izvođenja mera iz domena socijalnog uključivanja bili potpuno
dostupni samo podaci NVO Atina. Atina tako definiše ključne oblasti u procesu socijalnog
uključivanja 164 kao mehanizam za praćenje i analizu postignuća u svakom
pojedinačnom slučaju, ali i set mera i aktivnosti koje se sprovode u cilju potpunog
uključivanja žrtava trgovine ljudima. U tom cilju se mapiraju sledeće oblasti od
interesa za same žrtve, a prema kojima je potrebno formulisati i programe zaštite:
građanskopravni status, pravni problemi i sudski postupci (ne samo oni vezani za
samu situaciju trgovine), porodični odnosi, obrazovni i ekonomski status, profesionalna
orijentacija i zapošljavanje, bezbednosni status, iskustva diskriminacije
u širem društvenom kontekstu, zdravstveni status, vršnjački i partnerski odnosi i
odnos prema sebi, odnosno, stepen samoprihvatanja. Na taj način se aktivnosti
koje se izvode u cilju socijalnog uključivanja žrtava kategorizuju kroz: 1) rešavanje
akutnih problema pri ulasku u program i ad hoc reagovanje na novonastale akutne
probleme; 2) utvrđivanje početnog statusa korisnika u pomenutim ključnim
oblastima za proces uključivanja; 3) utvrđivanje rokova za procenu statusa
korisnika i dogovor oko prvih ciljeva programa za i sa svakim pojedinačnim korisnikom;
4) pravljenje individualnih planova u svim oblastima zajedno sa korisnicima;
5) praćenje i evaluacija statusa kroz sve oblasti tokom celog procesa i
redefinisanje ciljeva u odnosu na procenu toka programa; 6) kontakti s državnim
institucijama i NVO angažovanim u programu i od značaja za program i posredovanje;
7) procena učinka u svakom pojedinom slučaju po napuštanju programa; 8)
praćenje slučajeva po zvaničnom izlasku iz programa. Na ovom mestu se navode
grupe aktivnosti, pri čemu se podrazumeva dvadesetčetvoročasovna dostupnost
svih zaposlenih u organizaciji na pružanju psihosocijalne podrške i ukazivanju
konkretnih vidova pomoći (posredovanje u ostvarivanju prava, zajednički odlazak
s korisnicima na mesta/u institucije od interesa, psihološka podrška i slično).
Dobra je praksa u kontekstu programa socijalnog uključivanja i rad korisnika
(kao i njihova obuka za rad) u grupama samopomoći, što je i mapirano kao
moguća/željena usluga u sistemu održivog uključivanja.
Iz prethodnog proizlazi da formalno oslanjanje (pod ovim se misli i na
superviziju i finansiranje) na programe pomoći civilnog sektora u Srbiji može
umnogome da pomogne održivosti sistema zaštite (o čemu svedoče i reformska
164
S. Jovanović, D. Ćuk Milankov, M. Savić, S. Kljajić, N. Šarac, op. cit., str. 57— 61.
127