Zastita zrtava i prevencija trgovine ljudima - UN.GIFT.HUB - UN ...

ZAŠTITA ŽRTAVA I PREVENCIJA TRGOVINE LJUDIMA U SRBIJI
O sprovedenim aktivnostima u ovom segmentu govore i radnici centara
za socijalni rad: “Preduzete mere u konkretnom slučaju bile su: pružanje psihosocijalne
podrške, pružanje materijalne pomoći (za nabavku najpotrebnijih stvari),
regulisanje pravnog statusa, regulisanje zdravstvene zaštite, smeštaj u hraniteljsku
porodicu (pošto je žrtva bila maloletna), uključivanje u nastavak školovanja.”
U cilju kreiranja okvira za održivo uključivanje, tokom procesa reintegracije
nužna je saradnja i pružanje pomoći i bliskim osobama iz okruženja žrtve (deci,
roditeljima, partnerima i drugim osobama od poverenja) kroz aktivnosti savetovanja
i medijacije, a prema željama i procenama samih žrtava. U svakom slučaju,
saradnja sa drugim organizacijama i institucijama koje pružaju druge vidove
pomoći je neophodna kako bi se žrtvama garantovao održivi sistem pomoći po
formalnom izlasku iz programa. Ovde je važno naglasiti i da je pružanje usluga
pomoći kod povratka žrtava u mesto prebivališta i posebno u zemlju porekla, kao
odgovor na međunarodnu dimenziju ovog problema, jedna od aktivnosti koju je
neophodno izvoditi na organizovan i sistemski način, jer svaka ad hoc organizacija
u ovoj sferi otvara prostor za dodatnu viktimizaciju žrtava i nove poteškoće u
izvođenju programa pomoći (o čemu svedoči i nekoliko intervencija organizacija
usled kojih su žrtve imale poteškoće sa vlastima zemalja porekla i tretirane su kao
ilegalni migranti). Do 2008. godine je aktivnost dobrovoljnog povratka žrtava
izvodila Međunarodna organizacija za migracije, prema međunarodnim standardima
za pripremu povratka 163 . Ovi standardi podrazumevaju niz mera koje je
neophodno sprovesti za povratak žrtve u zemlju porekla, na koji žrtva, pre svega,
dobrovoljno pristaje, kao i poseban set standarda za povratak dece žrtava kada
je to u njihovom najboljem interesu, uz obavezno uključivanje organa starateljstva.
Sprovedeno istraživanje, kao i praksa profesionalaca iz domena zaštite
žrtava govore da su u ovoj oblasti angažovane (skoro ekskluzivno, a s izuzetkom
pet centara za socijalni rad) organizacije građanskog društva, uključujući Službu
(u fazi povratka, a prema standardnim operativnim procedurama razvijenim
kroz ICMPD-jev Program razvoja transnacionalnog mehanizma upućivanja),
koje pružaju pomoć u povratku žrtava isključivo iz i u zemlje bivše Jugoslavije.
Međutim, kako je procenjeno, zbog nedostatka potpune standardizacije i resursa,
to se sprovodi na neodrživ način.
Slično kao i u domenu reintegracije, oblast socijalnog uključivanja je
u Republici Srbiji trenutno najčešće oslonjena na resurse i entuzijazam nevladinih
organizacija, s izuzetkom centara za socijalni rad koji su svoje postupanje
u pojedinačnim slučajevim opisali na način koji bi set mera i aktivnosti koje su
preduzeli svrstao u red angažmana na održivoj socijalnoj inkluziji. Moguće je na
osnovu dobijenih odgovora utvrditi da centri za socijalni rad iz Kraljeva, Novog
Pazara i Sremske Mitrovice prepoznaju svoje mesto u sistemu zaštite (zaokruženo
je više od tri odgovora na pitanje o tome koje se usluge pružaju u ovom domenu).
Ovo, ipak, ne znači nužno da i ostali centri, ako bi bili u prilici, ne bi pružali iste
usluge, ali je moguće pretpostaviti da zbog nevelikih prethodnih iskustava u toj
oblasti, tokom istraživanja ova pitanja nisu detaljnije razmatrana.
Pomenuti centri za socijalni rad su svoje postupanje opisivali prema svakom
konkretnom slučaju, što je svakako ohrabrujuće, s obzirom na činjenicu da i
163
IOM, The IOM Handbook on Direct Assistance for Victims of Trafficking, Geneva, 2007, pp. 61—80.
126