vodic za sertifikaciju poljoprivredne proizvodnje i prehrambene ...

VODIC ZA SERTIFIKACIJU 

POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE 

I PREHRAMBENE INDUSTRIJE

Sadržaj 

UVOD. ....................................................... 3 

Kako povećati izvoz hrane?. ..................................... 4 

Uspostaviti efikasan sistem kontrole bezbednosti 

hrane kako bi bile odobrene dozvole za izvoz u EU ........................ 4 

Povecati konkurentnost. ............................................ 4 

Unaprediti tržišni lanac i konsolidovati ponudu. .......................... 5 

Poznavati tržište za izvoz . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .5 

Uvoditi standarde. ................................................. 6 

Šta su standardi, vrste i zahtevi standarda?. ....................... 8 

Koji sve standardi postoje? . ......................................... 8 

Koji se standardi najčešće zahtevaju?. ................................. 9 

Koji zahtevi se moraju ispuniti u cilju 

usaglašavanja sa ovim standardima?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .13 

Kako sertifikovati proizvod/proces/farmu?. ....................... 16 

Definisanje prodajne strategije. ...................................... 17 

Izbor dobrovoljnih standarda ....................................... 17 

Implementacija standarda . ......................................... 18 

Sertifikacija . .................................................... 18 

Obeležavanje i kontrola proizvoda/proizvodnje . ......................... 20 

Koliko proizvođača košta uvođenje standarda 

i šta sve ulazi u cenu sertifikacije . .............................21 

IFS, BRC i ISO 22000:2005 . ........................................ 22 

GlobalG.A.P . .................................................... 23 

Izvori . ...................................................... 26 

Korisni linkovi. ............................................... 26 

Sajt poljoprivredni standardi. ................................... 26 

2

UVOD 

Poslednjih godina sertifikacija postaje veoma važna u poljoprivredno – prehrambenom 

sektoru. Usled povećanog broja kriza vezanih za bezbednost hrane dolazi do rastućeg broja 

zahteva za bezbednim proizvodima na međunarodnim tržištima, što vodi ka razvoju velikog 

broja standarda. 

Imajući u vidu da Srbija ima mnogo veći potencijal za izvoz hrane od onog koji sada 

ostvaruje, može se pretpostaviti da će budući nivo izvoza i brzina razvoja srpskog izvoza, 

prvenstveno zavisiti od konkurentnosti poljoprivrede i prehrambene industrije, što svakako 

uključuje i sertifikaciju proizvoda i procesa. 

Ovaj vodič ima za cilj da pomogne poljoprivrednim proizvođačima i prerađivačima u prehrambenoj 

industriji da razumeju važnost standarda za bezbednost i kvalitet hrane, kao i da 

sagledaju ostale ključne faktore koji utiču na ostvarivanje punog potencijala za izvoz. 

Vodič pruža osnovne informacije o dobrovoljnim standardima koji se najčešće zahtevaju 

od strane trgovačkih lanaca, kao i o procesu definisanja strategije za implementaciju i sertifikaciju 

standarda koji su u skladu sa proizvodnom praksom. 

Implementacija i sertifikacija standarda za bezbednost i kvalitet hrane omogućuje 

proizvođačima i prerađivačima bolje pozicioniranje na tržištu, obezbediće im veću 

konkurentnost i produktivnost, a samim tim i olakšanu prodaju na međunarodnom tržištu. 

3

Kako povecati izvoz hrane? 

Srbija ima potencijal za mnogo veći izvoz hrane od onog koji sada ostvaruje. Dobar indikator 

o veličini ukupnog porasta trgovine i izvoza su iskustva novih zemalja članica EU, 

a u kojima je ukupna trgovinska razmena u poljoprivrednom sektoru danas nekoliko puta 

veća nego što je bila 2000. godine. Ovaj porast se javio u dva intervala: postepeni porast u 

periodu kandidature za članstvo i nagli porast trgovine nakon priključenja Evropskoj Uniji. 

Prosečni porast za sve zemlje u periodu od 2000. do 2004. je iznosio 20%, a u periodu nakon 

priključenja, od 2005. do 2009. godine, iznosio je 28%. Naravno, porast se razlikovao 

od zemlje do zemlje i u periodu od 2000. do 2008 godine: porast na Kipru iznosio je 33%, u 

Rumuniji je bio 9 puta veći rast u odnosu na prethodni interval, a u Litvaniji 8,5 puta. Koji će 

nivo biti dostignut i koliko će se brzo Srbija razvijati, prvenstveno zavisi od sticanja uslova 

za razvoj poljoprivrede. U daljem tekstu je navedeno nekoliko ključnih faktora koji smanjuju 

ostvarivanje punog potencijala za izvoz. 

Uspostaviti efikasan sistem kontrole bezbednosti hrane kako bi bile 

odobrene dozvole za izvoz u EU 

Nemogućnost izvoza tri od pet proizvoda sa najvećom proizvodnom vrednošću u velikoj 

meri ometa ne samo realizaciju izvoznog potencijala, nego i uspostavljanje stabilnosti 

cena, ali i poboljšanje konkurentnosti i prihoda poljoprivrednika. Iskustva drugih zemalja 

nam pokazuju da je dobijanje nekih dozvola u skorijoj budućnosti veoma teško ostvarivo. 

Hrvatska je prestala sa vakcinacijom svinja 2005. godine, ali ona još uvek nema mogućnost 

izvoza svinjskog mesa, dok Bugarska i Rumunija, iako članice, nisu ni dobile tu mogućnost. 

Srbija ne sme da pravi kompromise i da se pita da li određene zabrane imaju smisla ili 

ne, već treba da uvede sistem koji će omogućiti dobijanje dozvole za izvoz u što kraćem 

vremenskom roku. Prelazne opcije su manje zahtevna tržišta po pitanju bezbednosti hrane 

(CEFTA i rusko tržište). Zbog dugoročne nesigurnosti takvih tržišta, krajnji cilj bi trebalo da 

bude tržište EU, dostizanje njihovih standarda, a što će biti potvrđeno dobijanjem dozvole 

za izvoz. 

Povecati konkurentnost 

Osnova bilo koje prodaje, bilo na domaćem ili stranom tržištu, jeste da ste konkurentni 

svojom niskom cenom ili da ste skuplji, ali da posedujete izvestan kvalitet za koji je 

neko spreman da plati više. Konkurentnost varira, naročito u poljoprivredi, tako da se u 

određenom periodu može desiti da Srbija ne bude konkurentna u proizvodnji kukuruza i 

uopšte ga ne izvozi, a da sa istom tehnologijom i prinosom bude konkurentna sledeće 

godine, jer se cena na svetskom tržištu povećala. Konkurentnost se postiže smanjenjem 

troškova bilo da je proizvodnja ekstenzivna, ili najjednostavnija i najefikasnija ukoliko se 

4

koristi nova tehnologija i znanje. Samim tim, najbolji način za povećanje konkurentnosti 

je ulaganje u investicije i znanje. Međutim, upravo zbog činjenice da su investicije u nove 

tehnologije u našoj zemlji tako skromne, Srbija nije konkurentna u najvećem delu poljoprivredne 

proizvodnje, uprkos potencijalu koji svakako poseduje. 

Unaprediti tržišni lanac i konsolidovati ponudu 

Često, čak i kada postoji konkurentnost, ne postoji količina ili dobro organizovani tržišni 

lanac koji bi omogućili konsolidovanje ponude. Mali proizvođači nisu povezani u kooperative 

i ima malo industrijskih proizvođača. Kooperative se često posmatraju kao opcija za 

rešavanje problema konsolidovanja ponude i izgradnje skladišta. To je razlog što se godinama 

vode diskusije o zakonu o zadrugama. Do sada nijedan predlog zakona nije ponudio 

ništa novo što bi podstaklo njihov razvoj, već samo održavanje postojećeg stanja, bez 

uvođenja značajnih promena. Srbiji je potreban jednostavan zakon o zadrugama koji neće 

pokušavati da definiše organizacionu strukturu do najmanjeg detalja, nego će to prepustiti 

samim članovima. 

Drugi način da se konsoliduje ponuda za izvoz je da vodeće kompanije organizuju savremeni 

tržišni lanac i u njega uključe i male proizvođače. Da bi ovo uradili, moraju povećati 

konkurenciju, prvenstveno na nivou obrade, jer dokle god je veličina domaćeg tržišta ista, 

domaćoj proizvodnji neće biti potrebno da traga za novim kompanijama i proizvođačima. 

Poznavati tržište za izvoz 

Čak iako ste konkurentni i imate dovoljne količine proizvoda za koje Srbija poseduje dozvolu 

za izvoz i ispunjene sve potrebne standarde, to i dalje ne znači da su vrata supermarketa, 

kao najvećih prodajnih mesta u EU, otvorena za vas. A zatvorena su iz više razloga: 

od onih vezanih za politiku samih supermarketa (zasnovanu na ograničavanju konkurencije 

nabavljača po ceni više cene, sigurnosti prodaje i upravljanju neprodatom robom), pa sve 

do razloga vezanih za slabosti srpskih kompanija koje se odražavaju kroz nepoznavanje 

kupaca i njihovih zahteva. Neposedovanje informacija o tržištu i njegovom funkcionisanju 

je često glavni razlog što naše kompanije tako retko izvoze. Najveći deo izvoza zapravo čine 

kupovine koje su inicirale kompanije iz Rusije ili EU. Ima par primera gde kompanije iz Srbije 

izvoze na evropsko tržište (najčešća rečenica je: „Došao je jedan Nemac i kupio papriku 

od nas“, „Prodali smo jabuke nekom Rusu koji je došao u Srbiju“ itd.). Rezultat izvoza za 

domaće kompanije/proizvođače se sastoji u pukom otklanjanju određene količine proizvoda 

sa domaćeg tržišta, dok stvaranje prihoda od razlike u ceni ostaje izvozniku - stranoj 

kompaniji. Srbija nema ni upravu ni nivo organizacije koji bi bili u stanju da izvoze značajne 

količine proizvoda na tržište EU. Kreatori politike prepoznaju ovaj problem i postoji značajan 

broj javnih organizacija (Privredna komora sa predstavnicima u inostranstvu, ekonomski 

atašei u raznim zemljama koji su osnovani kao delovi Ministarstva ekonomije) i ljudi čiji je 

posao da povežu privredu i pruže informacije o tržištu. Ovaj javni sistem finansiranja predstavlja 

znatan teret za privredu sa nesigurnim ishodom. 

5

6 

Uvoditi standarde 

Proizvodnja mora biti prilagođena zahtevima potrošača. Međutim, potrošači u EU 

uglavnom nisu upoznati sa srpskim proizvodima, kao ni sa sistemom kontrole bezbednosti 

hrane u Srbiji. Proizvođači u Srbiji nisu upoznati sa funkcionisanjem tržišnih lanaca u EU i 

ne prate navike potrošača. Izrazito bogata tržišta gde je jaka konkurencija, ali i spremnost 

da se za kvalitet plati više, zahtevaju poštovanje sve više standarda (GlobalG.A.P, BRC, IFS, 

HACCP, ISO, PGI, PDO, Organski, IPM, itd.) čiji broj pritom neprestano raste. Gotovo je 

nemoguće probiti se na neko tržište (npr. u lanac supermarketa) bez oznake kvaliteta ili sigurnosti 

na proizvodu. Ne samo da potrošači neće izabrati takav proizvod, već je nemoguće 

ući na tržište bez njih. 

U Srbiji ne postoji nijedan hektar koji je sertifikovan kao integralna proizvodnja, iako je 

ona osnova za sve druge standarde. Direktiva 2009/128/EC u Evropskoj Uniji postavlja 

okvir za postizanje održive upotrebe pesticida kojim se smanjuje rizik i pogubni uticaja 

korišćenja pesticida na ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Promoviše se korišćenje integralne 

zaštite bilja i alternativnih metoda i tehnika, kao što su nehemijske mere zaštite. 

Ovaj propis obavezuje zemlje članice EU da do kraja 2014. godine osiguraju sprovođenje 

IPM od strane svih profesionalnih proizvođača; od 2016. godine prodaja pesticida biće 

omogućena samo profesionalnim proizvođačima koji poseduju sertifikat. Naravno da se 

može pretpostaviti da će za prodaju na tržištu EU za sve proizvođače izvan nje važiti ono 

što se zahteva od proizvođača u EU. Pored nepostojanja sertifikovane integralne proizvodnje, 

u Srbiji površine koje imaju GlobalG.A.P. sertifikat su u neznatnom procentu u odnosu 

na ukupnu površinu pod voćem i povrćem. Registrovane geografske oznake su regulisane 

zakonom, ali se još uvek ne sprovodi njihova sertifikacija, a organski proizvodi nisu zastupljeni 

u nekoj značajnoj meri, iako je njihova sertifikacija podržavana od strane različitih 

činilaca. 

Budući da su ovi procesi i standardi u najvećem delu privatni, od države se očekuje da 

podstakne razvoj i njihovu primenu kroz politiku podrške. U tu svrhu potrebno je promeniti 

zakon o zaštiti bilja i biljnih proizvoda koji dozvoljava proizvođačima u Srbiji da koriste 

verovatno najveći broj registrovanih pesticida u celoj Evropi, onemogućiti upotrebu zastarelih 

tehnologija i uspostaviti mehanizme za primenu zakona kroz uspostavljanje centara za 

reciklažu ambalaže od pesticida, itd. 

Trenutna situacija na tržištu nagoveštava ubrzane promene načina prodaje voća i povrća 

koja će potrošače sve više voditi u supermarkete. Supermarketi će kroz sertifikaciju i 

različite standarde zahtevati od snabdevača (poljoprivrednika) da svi proizvodi imaju jasnu 

i prepoznatljivu sledljivost. U Srbiji veliki proizvođači koji isporučuju supermarketima (Metro, 

Idea, Merkator,...) već imaju standarde ili im je preporučeno da ih usvoje. Očekuje se 

da će trgovinski lanac Delhaize ubrzati ovaj proces jer je on poznat po tome što je prvi na 

svojim rafovima imao sertifikovanu organsku proizvodnju.

Ubrzano uvođenje standarda očekuje se i kao odgovor na zahteve koji se pojavljuju sa 

određenih tržišta, a odnose se na pojavu kontaminacija patogenima ili pesticidima. Poslednji 

slučajevi, kao što su upozorenja iz Skandinavskih zemalja na prisustvo Norovirusa 

na zamrznutim malinama, ili reklamacije iz Rusije na prisustvo nedozvoljenih koncentracija 

pesticida na voću iz Srbije, primorali su proizvođače da uspostave sledljivost i poboljšaju 

higijenu, kao i da strogo vode računa o karencama. Očekuje se da će Direktiva 2009/128/ 

EC imati veliki uticaj u budućnosti na sve one proizvođače u Srbiji koji budu planirali da 

plasiraju proizvode na tržište EU, iako je već i danas GlobalG.A.P uslov za plasman svežeg 

voća i povrća u supermarkete u EU. 

Tabela 1: Direktiva 2009/128/EC 

ROK Zadatak Situacija u Srbiji 

do 14.decembra 

2012. 

do 30.juna 

2013. 

do 14. 

decembra 

2013. 

do 1. januara 

2014. 

do 14. 

decembra 

2015. 

do 14. 

decembra 

2016. 

Zemlje članice (ZČ) treba da dostave Nacionalne 

planove za smanjenje rizika upotrebe pesticida i podsticanje 

razvoja i uvođenja integralne zaštite bilja 

ZČ treba da dostave izveštaje - mere koje su 

preduzete u cilju promovisanja smanjene upotrebe 

pesticida (podrazumeva primenu IPM i organske 

proizvodnje). Pored toga treba da izveste Evropsku 

Komisiju (EK) i koje mere podrške su preduzete za 

uvođenje IPM-a, koje sve vrste informacija i alata 

imaju za praćenje štetnika i za donošenje odluka, kao 

i o uspostavljanju savetodavnih službi za IPM 

ZČ treba da uspostave sertfikacione sisteme 

obuke i treninga i odrede nadležni organ za njihovo 

sprovođenje. Ovi sertifikati moraju da pruže dokaz da 

su profesionalni korisnici, distributeri i savetodavci 

usvojili dovoljno znanja za održivu upotrebu pesticida 

(IPM,...) 

ZČ treba da izveste EK (u Nacionalnom Akcionom 

Planu) kako je osigurano da se IPM sprovodi od 

strane svih profesionalnih proizvođača 

Prodaja pesticida samo profesionalnim 

proizvođačima koji poseduju sertifikat 

Sva oprema za primenu pesticida mora da prođe 

barem jednu inspekciju. Profesionalni proizvođači 

koriste samo opremu koja je bila predmet inspekcije 

Zakon u Srbiji koji reguliše 

registraciju proizvoda za zaštitu 

bilja (Službeni glasnik br 41/09) 

ne osigurava bezbednost hrane 

i predstavlja nepoznati rizik 

za potrošače, imajući u vidu 

činjenicu da određeni amandmani 

(članovi 86 – 90) u Zakonu se 

pozivaju na raniji Zakon o zaštiti 

bilja (Službeni glasnik SRJ, br 

26/98) iz 1998. Posledica ove 

situacije je ta da je u Srbiji i dalje 

moguće registrovanje pesticida 

bez kompletnih toksikoloških i 

eko-toksikoloških paketa podataka 

(dosije proizvoda) koji bi 

osigurali da svi sastojci proizvoda 

za zaštitu bilja budu poznati, 

uključujući i nečistoće koje bi 

mogle da uđu u lanac ishrane.U 

Srbiji je zakonska regulativa još 

nerazvijena, iako je Direktiva 

uvrštena u Zakon o sredstvima za 

zaštitu bilja. Trenutno je servis 

podrške (praćenje štetočina) 

koji bi omogućavao primenu 

IPM-a, još uvek nedovoljno 

razvijen (pojedinačne inicijative), 

i potrebno je raditi na njihovom 

uspostavljanju na teritoriji čitave 

države. 

7

Šta su standardi, vrste i zahtevi standarda? 

Standard predstavlja dokument koji propisuje pravila, smernice ili karakteristike za proizvod 

ili uslugu, kao i za proizvodni proces. Standardi se odnose na široki spektar pitanja - od 

kvaliteta, bezbednosti hrane, tehničkih zahteva, pravila pakovanja, pa sve do raznih etičkih, 

ekoloških i socijalnih pitanja (1). 

Koji sve standardi postoje? 

Osnovna podela standarda je podela prema donosiocima standarda - i to na javne i privatne 

standarde, koji se dalje mogu podeliti na obavezne i dobrovoljne (Tabela 2) (2). 

Tabela 2: Podela prema donosiocima standarda 

OBAVEZNI 

DOBROVOLJNI 

JAVNI 

Zakoni, regulative, pravilnici, 

DPP, DHP, (HACCP) 

PDO/PGI, Organska proizvodnja, 

IP/IPM 

HACCP 

PRIVATNI 

ISO, GlobalG.A.P, BRC, IFS 

Javni standardi mogu biti postavljeni od strane međunarodnih i nacionalnih vlasti ili EU. 

Oni mogu biti obavezni (HACCP), jer su povezani sa nacionalnim i međunarodnim zakonima 

i propisima. Nepoštovanje ovih standard vodi ka zabrani prodaje proizvoda ili usluga na 

datom tržištu. Pored obaveznih, javni standardi mogu biti i dobrovoljni, i to su uglavnom 

standardi koji podržavaju očuvanje karakterističnih proizvoda nekog područja (proizvodi sa 

geografskom oznakom) ili označavaju proizvodnju koja ima za cilj unapređenje proizvodnje 

po ekološkim zahtevima i zahtevima za očuvanjem zdravlja ljudi (organska proizvodnja). 

Privatni standardi mogu biti postavljeni od strane kupaca, tržišnih lanaca, dobavljača, 

institucija za normiranje, institucija za inspekciju i sertifikaciju ili nevladinih organizacija. 

Oni nisu obavezni zakonom, već su dobrovoljni. Međutim, postoje slučajevi koji pokazuju 

saradnju između javnih i privatnih standarda, gde privatni standardi bivaju usvojeni od 

strane nacionalnih vlasti i definisani kao obavezni (što je slučaj sa HACCP sistemom) ili pak 

dobrovoljni (slučaj organske proizvodnje). 

Standardi takođe mogu biti podeljeni prema (3): 

1. Fokusu sertifikacije: standardi za sertifikaciju procesa, sertifikaciju proizvoda, ili sa 

fokusom i na proizvod i na proces; 

2. Ciljevima standarda: ispunjavanje minimalnih zahteva (ispunjavanje minimalnih 

zahteva za bezbednost hrane, kvalitet, očuvanje životne sredine) ili diferenciranje proizvoda 

(stvaranje proizvoda koji predstavlja skupinu značajnih razlika kako bi se proizvodi izdvojio 

od proizvoda koji su im konkurencija); 

8

3. Ciljnoj komunikaciji: komunikacija sa poslovnim partnerima (B2B) - u većini slučajeva 

nije dozvoljeno postavljanje loga na krajnjem proizvodu; ili komunikacija sa potrošačima 

(B2C) - u ovom slučaju je dozvoljeno postavljanje loga na krajnjem proizvodu 

4. Delu lanca snabdevanja koji pokrivaju: standardi za proizvodnju, preradu i distribuciju. 

Jedan standard, takođe, može da pokriva više delova lanca snabdevanja. 

U narednoj Tabeli 3 je predstavljena podela standarda, na osnovu gore navedene klasifikacije, 

koji su najviše zastupljeni na našem tržištu. 

Tabela 3. Klasifikacija standarda koji su zastupljeni na srpskom tržištu 

Donosioci 

standarda 

Zakonska 

obaveza 

Ciljevi 

Komunikacije 

Logo na 

proizvodu 

IP/IPM Privatni/Javni Ne Diferenciranje B2C Da Proizvodnja 

Global G.A.P. Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Proizvodnja 

Lanac snabdevanja 

Organske Privatni/Javni Ne Diferenciranje B2C Da Proizvodnja/Prerada 

HACCP Privatni/Javni Da Minimalni zahtevi B2B Ne Proizvodnja/Prerada/Distribucija 

ISO Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Proizvodnja/Prerada/Distribucija 

BRC Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Prerada/Distribucija 

IFS Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Prerada/Distribucija 

PGI/PDO Privatni/Javni Ne Diferenciranje B2C Da Proizvodnja/Prerada 

Halal Privatni Ne Diferenciranje B2C Da Prerada/Distribucija 

Kosher Privatni Ne Diferenciranje B2C Da Prerada/Distribucija 

Cost-R Javni Da(izvoz u Rusiju) Minimalni zahtevi B2C Da Proizvodnja/Prerada 

Koji se standardi najcešce zahtevaju? 

Zavisno od tržišta i od zahteva samih kupaca, najčešće se zahtevaju sledeći standardi: 

1. GlobalG.A.P. 

Prva verzija standarda, tada poznata pod imenom EUREPG.A.P, je izdata 1997. godine na 

inicijativu trgovaca koji su članovi Euro-Retailer Produce Working Group (EUREP). Cilj ovog 

standarda je bio da se usled povećanja brige za bezbednost proizvoda, očuvanje životne 

sredine i dobrobit radnika, razvije sistem upravljanja kvalitetom koji će važiti za primarnu 

poljoprivrednu proizvodnju. Kao rezultat ove inicijative došlo je do harmonizacije i razvoja 

standarda i procedura za Dobru Proizvođačku Praksu (DPP) (G.A.P - Good Agricultural 

Practice), sa akcentom na integrisanom upravljanju biljnom proizvodnjom i dobrobiti radnika. 

U narednih deset godina pridružuje se sve veći broj proizvođača i trgovaca, tako da se 

2007. godine EUREPG.A.P proširuje u obimu i postaje međunarodno priznat od strane trgovaca. 

Ime se menja, i standard dobija ime GlobalG.A.P. 

9

GlobalG.A.P. je standard koji je prvenstveno kreiran da uveri kupca da hrana koja je proizvedena 

na farmi ima minimalan uticaj na životnu sredinu, da je proizvedena uz smanjenu 

upotrebu hemijskih inputa i da je obezbeđen odgovoran pristup dobrobiti i sigurnosti radnika, 

kao i dobrobiti životinja. 

Ovaj standard je do sada imao više verzija, a poslednja verzija standarda, verzija 4, je 

objavljena u januaru 2011. god. Sam standard se ne obraća direktno krajnjim potrošačima, 

već predstavlja komunikaciju između poslovnih partnera (B2B). Shodno tome GlobalG.A.P. 

logo ima ograničenu upotrebu i ne može se postavljati na krajnji proizvod. Standard ne 

pokriva ceo lanac snabdevanja, već je fokusiran na primarnu poljoprivrednu proizvodnju 

(Grafik 1 u daljem tekstu). 

Svaki poljoprivredni proizvođač može da se prijavi za GlobalG.A.P. sertifikaciju, pri čemu 

ima dve mogućnosti (opcije): 

Opcija 1: aplicira individualni proizvođač i on je nosilac sertifikata ili 

Opcija 2: aplicira grupa proizvođača, kao pravno lice, i ona postaje nosilac sertifikata. 

GlobalG.A.P. je standard koji se zahteva u svim zemljama EU, a naročito u Zapadnoj Evropu, 

tj. Italiji i Španiji. 

Sve informacije o standardu možete videti na internet stranama http://www.globalgap. 

org i http://poljostandardi.com/ 

2. ISO 22000:2005 

ISO 22000:2005 je privatni standard, utvrđen od stane Međunarodne organizacije za 

Standardizaciju (International Organization for Standardization - ISO). 

Nakon uspeha standarda ISO 9001 za sistem upravljanja kvalitetom koji se koristi širom 

sveta u više od 700 hiljada preduzeća, pojavila se potreba za međunarodnim standardom 

za industriju hrane. Cilj je bila harmonizacija nacionalnih i privatnih standarda i uključivanje 

sistema upravljanja iz ISO 9001. Zajedno sa integracijom preduslovnih programa (PRP 1 ) i 

principa sistema analize opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka (HACCP), razvijen je standard 

ISO 22000 (Sistem upravljanja bezbednošću hrane). Prva verzija je objavljena u septembru 

2005. godine (4). 

Ovaj međunarodni standard je primenjiv na sve organizacije bez obzira na njihovu veličinu, 

a koje su uključene u bilo koji deo lanca snabdevanja (Grafik 1). Standard je namenjen 

komunikaciji između poslovnih partnera (B2B) i nije namenjen komunikaciji sa krajnjim 

potrošačima, a samim tim postavljanje loga na krajnjem proizvodu nije dozvoljeno. 

Standard sadrži principe upravljanja kvalitetom i HACCP sistema i koristi se za razvoj, 

održavanje i stalno poboljšanje sistema upravljanja bezbednošću hrane. Takođe, ovaj standard 

nema direktne zahteve u pogledu preduslovnih programa (PRP). Stoga je neophodno 

da ovaj standard uvek mora da ide u kombinaciji sa PAS 220:2008 2 koji određuje detaljne 

uslove koje treba uzeti u obzir sa PRP-om. 

Imajući u vidu da je ISO 22000 međunarodno priznat standard, može se u narednom periodu 

očekivati da i sve članice EU, pored ostalih standarda, počnu da zahtevaju ISO 22000 

kao obavezni standard. 

1 

Preduslovni program (PRP) uključuje zahteve za infrastrukturu i održavanje, kao i operativne programe za ličnu higijenu, 

čišćenje, dezinfekciju, kontrolu štetočina i mere za sprečavanje kontaminacije proizvoda. 

10

Sve informacije o standardu možete videti na internet stranama http://www.iso.org/iso/ 

home.html i http://poljostandardi.com/ 

3.BRC-hrana, Globalni standard za bezbednost hrane 

The British Retail Consortium (BRC-Hrana) standard je kreiran 1998. godine od strane 

britanskih trgovaca. Ovaj tehnički standard je razvijen kako bi se pomoglo trgovcima i vlasnicima 

brendova da osiguraju bezbednost i kvalitet hrane. Pored ove svrhe, standard se 

od strane mnogih preduzeća koristi kao šema za ocenjivanje dobavljača, kao i za ocenu 

proizvodnje (4). 

Standard dobavljačima daje mogućnost da zadovolje kriterijume različitih trgovaca samo 

jednim sertifikatom, što sa jedne strane smanjuje troškove dobavljača, a sa druge strane 

trgovci smanjuju troškove vezane za kontrolu dobavljača (4). 

Poslednja verzija 5 je objavljena 2008. godine i sadrži 326 detaljnih zahteva. Nakon uspeha 

BRC Globalnog Standarda, objavljeni su i standardi za pakovanje, potrošačke proizvode 

i skladištenje i distribuciju. 

BRC standard nije namenjen komunikaciji sa krajnim potrošačima, već komunikaciji sa 

poslovnim partnerima (B2B) . Standard se odnosi na deo lanca snabdevanja koji obuhvata 

preradu hrane, ili deo koji obuhvata pripremu primarnih proizvoda / sirovina za snabdevanje 

ugostiteljskih objekata, restorana ili prerađivača (Grafik 1). 

BRC se uglavnom koristi u Velikoj Britaniji gde je odobren od strane mnogih velikih trgovaca, 

kao sto su Tesco, Somerfield, Safeway i drugi. Ipak, on ne ispunjava sve zahteve 

britanskih trgovaca za usaglašavanje sa normama kvaliteta, kao što to čini Tesco Nature 

Choice standard. Pored Velike Britanije i ostale zemlje koriste ovaj sistem. Trgovci i vlasnici 

brendova iz Severne Amerike i mnogih Evropskih zemalja poslovaće samo sa dobavljačima 

koji imaju implementiran i sertifikovan BRC Globalni Standard. 

Sve informacije o standardu možete videti na internet stranama http://www.brcglobalstandards.com/ 

i http://poljostandardi.com/ 

4. IFS-hrana 

Prvi tvorac ovog standarda je nemačka trgovačka federacija koja 2001. god. izdaje prvi 

nacrt standarda. Grupa IFS standarda je u vlasništvu IFS-a - neprofitne organizacije koja se 

finansira prodajom standarda, kao i od taksi sertifikacionih kuća. 

Kao osnova ovog standarda korišćen je BRC standard, a struktura je preuzeta iz ISO 

9001:2008 standarda. Za razliku od BRC-a koji ima specifičnu strukturu, IFS prati istu 

strukturu ISO 9001:2008 norme: odgovornost rukovodstva, sistem upravljanja, upravljanje 

resursima, proizvodnjom, kontrolom i poboljšanjem. Jedina razlika u redosledu je u petom 

poglavlju, tj. odgovornost rukovodstva je ispred dela za upravljanje kvalitetom (bezbednost 

hrane), dok je kod ISO standarda to obično prvi deo. 

Nakon toga, u saradnji sa francuskom trgovačkom grupom dolazi do kreiranja standarda 

2 

PAS 220:2008 definiše zahteve za uspostavljanje, primenu i održavanje preduslovnog programa (PRP). Primenjuje se na 

sve organizacije, bez obzira na veličinu i složenost. Takođe, odnosi se na sve koji su uključeni u proizvodnim koracima lanca 

snabdevanja hranom i žele da sprovedu PRP, kako bi odgovorili na zahteve navedene u ISO 22000 standardu. 

11

za kvalitet i bezbednost hrane i standard dobija ime International Food Standard (IFS). Cilj 

standarda je obezbeđivanje jedinstvenog pristupa za ocenjivanje dobavljača u odnosu na 

sistem kvaliteta i bezbednost hrane. Standard postaje i međunarodno priznat 2005. godine 

kada se priključuje italijanska trgovačka grupa. Rezultat saradnje ove tri trgovačke grupe je 

novija, peta verzija standarda, koja je objavljena u avgustu 2007. godine. Zahtevi IFS standarda 

pokrivaju sistem upravljanja, kontrolu procesa i higijenu. 

IFS se danas zove International Featured Standard. Usled velikog uspeha IFS Hrana standarda 

oni razvijaju: IFS Cash&Carry / standard za veleprodaje, HPC standard (za osiguranje 

bezbednog proizvoda, smanjenje troškova, osiguranje transparentnosti u celom lancu 

snabdevanja), IFS Standard za logistiku i IFS standard za brokere. 

IFS je standard za komunikaciju između poslovnih partnera (B2B), pa time postavljanje 

loga na krajnjem proizvodu nije dozvoljeno. Ne pokriva ceo lanac snabdevanja, već se odnosi 

na preradu hrane, pakovanje hrane i aktivnosti primarnog pakovanja (Grafik 1). 

Standard je priznat i odobren od strane velikih evropskih i svetskih trgovaca kao sto su: 

Wal mart, Metro, Lidl, Aldi, COOP, Migros, Carrefour, Auchan, Rewe i drugi, i danas predstavlja 

privatni standard za bezbednost hrane koji je najviše zastupljen u Evropi, izuzev 

Velike Britanije. 

Nova verzija IFS standarda, verzija 6, je objavljena u januaru 2012. i sada je moguće besplatno 

preuzimanje standarda na IFS internet strani ili na http://poljostandardi.com/. 

Sve potrebne informacije o standardu možete videti na internet stranama 

http://www.ifs-certification.com/ i http://poljostandardi.com/ 

Primarna proizvodnja 

Odgajivači/Poljoprivrednici 

Rukovanje sirovinama 

Prerada hrane 

Pakkovanje 

Maloprodajni objekti 

Supermarketi 

Grafik 1. Delovi lanca snabdevanja koji su pokriveni predstavljenim standardima 

12

Koji zahtevi se moraju ispuniti u cilju 

usaglašavanja sa ovim standardima? 

Pre same odluke o uvođenju standarda potrebno je razmotriti zahteve koji se nalaze u okviru 

jednog standarda i šta je potrebno ispuniti kako bi se usaglasili sa datim standardima. 

U narednoj tabeli 4 predstavljeni su zahtevi standarda, gde na osnovu znaka (iz legende) 

možemo zaključiti da li moramo ispuniti dati zahtev ili ne kako bi se usaglasili sa samim 

standardom. U tom smislu naredna tabela može poslužiti kao jedan od alata prilikom odluke 

o uvođenju standarda. 

Tabela 4 – Uporedni pregled zahteva različitih standarda 

Legenda: 

Potpuno pokriven zahtev 

Delimično pokriven zahtev 

Ne pokriven zahtev 

Zahtevi 

Global 

G.A.P. 

ISO22000 

PAS220:2008 

BRC 

IFS 

Politika kvaliteta 

Sistem 

upravljanja 

Politike, procedure za bezbednost, higijenu i zdravlje 

Organizacione strukture, odgovornosti i ovlašćenja,opis posla 

Posvećenost rukovodstva 

Preispitivanje od strane rukovodstva 

Upravljanje resursima 

Dokumentacija i evidencija 

Komunikacija 

Kontinuirano poboljšanje 

Prostorije i sobe 

Principi higijene 

Oprema 

Kvalitet vazduha i ventilacija 

Osvetljenost / svetla 

Voda / snabdevanje vodom 

Pospremanje, sanacija, čišćenje i održavanje 

Higijena osoblja 

Zaštitna odeća 

Objekti za osoblje 

Medicinski pregled / provera zdravlja radnika 

Kontrola štetočina 

Otpad i odlaganje 

13

Zahtevi 

Global 

G.A.P. 

ISO22000 

PAS220:2008 

BRC 

IFS 

Zakoni i propisi za hranu 

Procena rizika kontaminacije 

Nabavka / odobravanje dobavljača 

Razvoj i dizajn proizvoda 

Specifikacije 

Kontrola procesa i proizvoda 

HACCP 

Sprečavanje unakrsne kontaminacije 

Detekcija metala i stranih tela 

Alergeni 

GMO (Genetski Modifikovani Organizmi) 

Informacije o proizvodu / Označavanje proizvoda 

Kontrola i analiza proizvoda/Laboratorijska kontrola 

Pakovanje 

Skladištenje 

Rotacija zaliha 

Sledljivost 

Transport 

Upravljanje i rukovanje ne usklađenim proizvodom 

Upravljanje incidentima, povlačenje proizvoda i opoziv 

Korektivne mere 

Interna revizija 

Fokus na krajnje potrošače 

Komunikacija sa potrošačima / zahtevi potrošača 

Rukovanje žalbama potrošača 

Zaštita hrane i bioterorizam 

Očuvanje 

životne sredine 

Očuvanje vode 

Očuvanje zemljišta 

Štednja energije 

Očuvanje vazduha 

Zagađenje, reciklaža i ponovna upotreba 

Biološka raznovrsnost 

14

Zahtevi 

Global 

G.A.P. 

ISO22000 

PAS220:2008 

BRC 

IFS 

Jedan od radnika zastupa interese svih radnika 

Društvena 

odgovornost 

Uslovi rada 

Ugovori sa radnicima 

Dokazi o isplati plate / platne liste 

Radno vreme i pauza u skladu sa zakonom 

Treninzi 

Žalbe radnika 

Podugovarači / davaoci usluga 

Bez dečije radne snage 

Održiva 

poljoprivredna 

praksa 

Istorija, selekcija i upravljanje lokacijom / zemljištem 

Sadni materijal 

Upotreba veštačkog đubriva 

Navodnjavanje / fertigacija 

Integrisana zaštita useva protiv štetočina 

Proizvodi za zaštitu useva / bilja 

Integrisano upravljanje biljnim proizvodima 

15

Kako sertifikovati 

proizvod/proces/farmu? 

Usklađivanje sa standardima za bezbednost i kvalitet hrane i EU propisima predstavlja 

dugotrajan i skup proces, tako da su u nekim slučajevima potrebna značajna ulaganja od 

strane proizvođača i firmi kako bi se unapredili proizvođački i/ili prerađivački kapaciteti. 

S obzirom da su proizvođači i prerađivači odgovorni za uspostavljanje svog sistema za 

proveru i kontrolu bezbednost i kvaliteta hrane, oni treba da definišu odgovarajuću strategiju 

za implementaciju standarda koja je u skladu sa njihovom praksom. U tom procesu 

definisanja strategije za primenu standarda, kao i same sertifikacije, trebalo bi proći kroz 

sledeće korake (Grafik 2): 

1. Definisanje prodajne 

strategije 

4. Sertifikacija 

2. Izbor dobrovoljnih 

standarda 

3. Implementacija 

Grafik 2: Koraci pri definisanju strategije za implementaciju standarda 

16

Svaki proizvođač koji bi želeo da uvede standard u svoj proizvodni proces trebalo bi 

da prođe kroz navedena četiri koraka kako bi definisao strategiju za uvođenje standarda. 

Preporučuje se upotreba ovog modela sa četiri koraka kako bi se na kraju obezbedila 

uspešnost uvođenja standarda, kao i da bi se obezbedila isplativost ovog zahtevnog procesa 

na kraći i/ili duži rok. 

Korak 1. Definisanje prodajne strategije 

Tokom definisanja svoje prodajne strategije jedan proizvođač treba da prođe kroz sledeće 

korake: 

1. Definisati svoju strategiju proizvodnje i prodaje svojih proizvoda, čime se određuje 

budući pravac razvoja i aktivnosti 

2. Sagledati i analizirati trenutne i buduće potrebe svojih postojećih i potencijalnih kupaca 

3. Sagledati trendove na tržištu – proizvođač procenjuje koji će standardi u bližoj i/ili daljoj 

budućnosti biti zahtevani od strane njegovih kupaca, ili tržišta na kojima on želi da plasira 

svoje proizvode 

4. Sprovesti analizu jakih i slabih strana svoje proizvodnje, koje su to mogućnosti koje se 

mogu iskoristiti, i koje potencijalne pretnje postoje za datu proizvodnju (najbolje upotrebiti 

SWOT analizu) 

5. Definisati ciljeve koje proizvođač želi da postigne za 1 godinu, ili za 3 do 5 godina, a sve 

na osnovu gore urađenih analiza i rezultata. 

Korak 2. Izbor dobrovoljnih standarda 

Nakon svih ovih analiza i donošenja odluke o ciljevima proizvodnje i prodaje svojih proizvoda, 

proizvođač treba da odluči koji je standard najpovoljniji za njegovu proizvodnju, a u 

skladu sa tržištem na koje plasira proizvode. 

Kako bi se došlo do najbolje odluke potrebno je proći kroz sledeće korake: 

1.Identifikovati različita rešenja u zavisnosti od prodajne strategije i potreba kupaca. Za 

ovu svrhu mogu se koristiti informacije o zahtevima različitih tržišta sa internet strane 

http://poljostandardi.com/ 

2. Upoznati se sa zahtevima različitih standarda, kako bi se uverili da zahtevi vezani za 

infrastrukturu, monitoring i dokumentaciju određenog izabranog standarda ne odstupaju 

previše od trenutne prakse poslovanja. Kako bi se utvrdila trenutna usklađenost mogu se, 

kao alat, koristiti rezultati poređenja najviše zahtevanih standarda koji se nalaze u ovom 

priručniku (Tabela 3). 

3. Sprovesti analizu isplativosti (troškova i koristi) uvođenja određenog standarda, gde 

se moraju uključiti troškovi za implementaciju standarda: upravljanje, monitoring, kvalitet, 

17

proizvodnja, skladištenje, itd., zajedno sa troškovima sertifikacije. 

Kroz sve ove korake proizvođač može proći sam ukoliko ima iskustva u analizi tržišta i 

ukoliko poznaje standarde (njihovu namenu i svrhu). Ipak, mali je broj proizvođača koji će 

se usuditi da ove korake prođu sami. Stoga je dobro pronaći savetodavce koji vam mogu 

pomoći u ovom procesu, a koji imaju iskustva sa standardima, kao i sa zahtevima tržišta. 

Korak 3. Implementacija standarda 

Kada proizvođač odredi svoju strategiju, i odluči koji standard će biti najpovoljniji za njegovu 

proizvodnju, pristupa se procesu prilagođavanja proizvodnje zahtevima određenog 

standarda, nakon kojeg sledi sam proces sertifikacije. 

Koraci kroz koje proizvođač treba da prođe tokom ovog procesa su sledeći: 

1. Angažovanje adekvatnog savetodavca / konsultanta (ukoliko sam proizvođač ne može 

da sprovede sve gore navedene korake) – pokušati pronaći proverene savetodavce (baze 

podataka dostupne na nekim internet stranama, npr. http://poljostandardi.com/) 

2. Sagledavanje trenutne proizvodnje i analiza kritičnih tačaka – proizvođač, zajedno sa 

savetodavcem za uvođenje tog standarda analizira proizvodnju i mapira tačke koje nisu u 

skladu sa standardom koji se želi uvesti 

3. Obučavanje zaposlenih u datoj proizvodnji – ovaj korak je poželjan jer u jednoj proizvodnji/preradi 

potrebno je imati makar jedno lice koje poznaje procedure sertifikacije, kao i 

procedure te proizvodnje za dati standard 

4. Sačinjavanje plana za uvođenje standarda – proizvođač u saradnji sa savetodavcem/ 

konsultantom priprema različite planove (planovi prilagođavanja i izmena na različitim nivoima 

upravljanja, plana prilagođavanja i izmena u proizvodnji, skladištenju, kontroli kvaliteta, 

itd.) za intervencije u proizvodnom procesu radi usklađivanja sa standardom 

5. Osmišljavanje sistema praćenja i kontrole u samoj proizvodnji (samokontrola) – potrebno 

je da proizvođač osmisli način primene zadatih dokumenata i sistema praćenja, kao i da 

smisli sopstveni sistem kontrole koji je u skladu sa sertifikatom zadatog sistema 

Korak 4. Sertifikacija 

Sve što je gore navedeno spada u proces pripreme jedne proizvodnje za sertifikaciju. To 

je implementacija (uvođenje) standarda. Nakon što je proizvodnja/prerada pripremljena za 

sertifikaciju. I uspešno završen proces uvođenja standarda, pristupa se procesu sertifikacije. 

U procesu sertifikacije potrebno je učiniti sledeće: 

1. Odabrati sertifikacionu kuću – preporuka je da proizvođač kontaktira nekoliko sertifikacionih 

kuća (na internet strani http://poljostandardi.com/ se nalazi registar sertifikacionih 

kuća) koje mogu da izvrše sertifikaciju datog standarda, i da od njih nekoliko zatraži ponudu 

18

za sertifikaciju svoje proizvodnje. Nakon dobijanja ponuda, proizvođač treba da, uz konsultaciju 

sa svojim savetodavcem/konsultantom, odluči koja je ponuda najpovoljnija za njega/ 

njegovu proizvodnju 

2. Prijaviti se kod odabrane sertifikacione kuće (koja je akreditovana kod ATS-a) – sertifikaciona 

kuća koju proizvođač odabere za uvođenje standarda treba da je akreditovana 

od strane Akreditacionog tela Srbije (ATS), a za neke standarde (organska proizvodnja, 

proizvodi sa geografskom oznakom) je za sada dovoljno ovlašćenje od strane Ministarstva 

poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede. Ipak, i za ove standarde je u toku 

oformljavanje sistema akreditacije (organska) i akreditacije/sertifikacije u Srbiji (proizvodi 

sa geografskom oznakom), tako da će se i oni sertifikovati po istom principu kao i Global 

G.A.P i drugi standardi. 

3. Utvrditi plan rada sa sertifikacionom kućom – kako bi se proces sertifikacije odvijao u 

okviru dogovorenih rokova, potrebno je da i proizvođač i sertifikaciona kuća utvrde svoje 

odgovornosti i obaveze. Stoga se sačinjava plan rada za sertifikovanje određenog standarda, 

koji je praćen ugovorom između proizvođača i sertifikacione kuće. U planu i Ugovoru 

su jasno definisani rokovi, postupci, kao i rokovi izvršenja inspekcija (sertifikaciona kuća) i 

korektivnih mera (proizvođač). 

4. Provera od strane sertifikacione kuće – sertifikaciona kuća vrši prvu proveru (inspekciju/audit) 

proizvodnje, i daje eventualne preporuke za izvršenje korektivnih mera. 

Stepen usaglašenosti proizvodnje sa određenim standardom prvenstveno zavisi od stepena 

stručnosti konsultanta (savetodavca) koji pomaže proizvođaču u procesu analize 

i prilagođavanja proizvodnje. U toku provere identifikuju se neusaglašenosti koje se 

saopštavaju na kraju provere. 

5. Ispravka neusaglašenosti - Nakon izvršenja korektivnih mera u proizvodnji, proizvođač 

obaveštava sertifikacionu kuću, koja vrši drugu kontrolu (proveru) i ustanovljava da li je 

proizvodnja u potpunosti usaglašena sa zahtevima standarda. Ovaj proces se ponavlja sve 

dok i poslednja korektivna mera ne bude sprovedena u potpunosti. Za svaki od standarda 

postoji vremenski razmak za ispravku neusaglašenosti, tako da proizvođač treba unapred o 

tome da razgovara sa sertifikacionom kućom. 

6. Sertifikacija proizvodnje – kontrolori (inspektori) sertifikacione kuće daju izveštaj sertifikacionom 

odboru svoje kuće o usklađenosti proizvodnje sa datim standardom. Sertifikaciona 

komisija (nezavisni odbor) donosi odluku o sertifikaciji proizvodnje i o tome se 

obaveštava proizvođač. 

7. Re-sertifikacija standarda se, u zavisnosti od vrste standarda, vrši na 1-3 godine 

19

Odabir sertifikacione kuće 

Prijavljivanje 

Utvrđivanje plana rada 

Provera / Inspekcija / Audi 

Ispravka neusaglašenost 

Sertifikacija 

Resertifikacija 

Grafik 3: Koraci pri sertifikaciji 

Obeležavanje i kontrola proizvoda/proizvodnje 

Nakon dobijanja sertifikata, a u zavisnosti od vrste standarda, proizvođač obeležava svoju 

proizvodnju, tj. proizvod. Proizvod može biti obeležen oznakom standarda jedino ukoliko 

je standard namenjen krajnjem korisniku (organska, proizvodi sa geografskom oznakom, 

itd.). Sertifikati koji su namenjeni drugim kupcima (sertifikati između firmi) ne mogu biti 

označeni na krajnjem proizvodu (videti prethodno poglavlje - Tipovi standarda). Primer 

ovakvog standarda je GlobalG.A.P. koji se uvodi u proizvodnju jer se zahteva za otkup poljoprivrednih 

proizvoda od strane supermarketa, a od primarnog proizvođača. 

U slučaju implementacije GlobalG.A.P standarda moguće je da jedna grupa proizvođača 

istovremeno prođe kroz proces prilagođavanja proizvodnje standardu i njegovu sertifikaciju 

i onda govorimo o grupnoj sertifikaciji (npr. grupna sertifikacija zadruge – Opcija 2). U 

slučaju grupne sertifikacije, osim prilagođavanja proizvodnje zahtevima kontrolnih lista za 

20

proizvodnju, grupa mora da odredi i telo (pojedinca, telo u okviru svoje grupe, udruženja, 

zadruge) koje će za nju voditi proces kontrole upravljanja kvalitetom. 

Kada se uspostavi saradnja sa nekom sertifikacionom kućom i nakon što ona završi 

proces sertifikacije, nastavlja se saradnja, tako što u toku narednog proizvodnog ciklusa 

ta sertifikaciona kuća vrši kontrolu proizvodnje, uz prethodno zakazivanje i saglasnost 

proizvođača. Ukoliko se radi o standardima koji spadaju u kategoriju Javnih standarda (vidi 

tabelu u prvom delu Priručnika), kao što je organska proizvodnja, moguće je da će u toku 

proizvodne godine proizvođač imati još kontrola od strane inspekcijskih službi Ministarstva 

poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede. 

Takođe, moguće je da u toku godine u kojoj proizvođač poseduje sertifikat bude obavljena 

i kontrola proizvodnje od strane Akreditacionog tela Srbije, koje ovom kontrolom nadgleda i 

rad sertifikacionog tela i samu proizvodnju koja je pod sertifikacijom. Ipak, ovakve kontrole 

se obavljaju na svega 3-5 % od ukupnog broja sertifikovanih proizvođača. Stoga se one ne 

moraju dešavati svake godine. 

Tokom ovakvih kontrola (bilo da ih obavlja Sertifikaciono telo ili ATS) proverava se celokupan 

sistem proizvodnje (njegova usklađenost), vođenje evidencije, kao i drugih zahteva 

standarda (“kritične tačke” po GlobalG.A.P-u, ili drugom standardu). Ove posete mogu biti 

i iznenadne i nenajavljene. 

Ovakve višestruke kontrole koje se mogu desiti kod proizvođača mogu predstavljati veliko 

opterećenje za proizvođača i njegovu proizvodnju. Stoga je preporuka (u EU, a trebalo 

bi i kod nas) da se vrši koordinacija kontrola između kontrolnih tela (ATS, Kompetentno telo, 

Sertifikaciona kuća) i da jedna kontrola obavlja poslove za više korisnika (kontrolnih tela). 

Koliko proizvodjaca košta uvodjenje standarda 

i šta sve ulazi u cenu sertifikacije? 

Troškovi sertifikacije zavise od nekoliko faktora: tipa aktivnosti (proizvodnje) koja se sertifikuje, 

obima aktivnosti za prilagođavanje standardu, broja zaposlenih, broja lokacija koje 

treba posetiti prilikom sertifikacije, itd. 

Takođe je važno napomenuti da se troškovi uvođenja standarda mogu podeliti na: a) 

troškove prilagođavanja proizvodnje prema standardu (uvođenje standarda) i b) troškove 

sertifikacije 

a) Troškovi prilagođavanja proizvodnje prema određenom standardu 

Obim troškova za jednog proizvođača koji se tiču prilagođavanja njegove proizvodnje 

određenom standardu direktno zavisi od stepena (ne)usklađenosti njegove proizvodnje sa 

21

datim standardom. Stoga se procena troškova za prilagođavanje proizvodnje može izvršiti 

tek nakon analize te proizvodnje od strane konsultanta/savetodavca na osnovu kontrolne 

liste za dati standard. U nekim slučajevima su potrebne neke investicije u proizvodnju, 

dok je kod nekih proizvođača potrebno samo prilagoditi način rada koji već postoji u datoj 

proizvodnji. 

Stoga se kao prvi trošak u procesu prilagođavanja proizvodnje može uzeti trošak za 

angažovanje konsultanta/savetodavca za dati standard. Njegovo/njeno angažovanje se 

plaća na osnovu broja utrošenih dana za analizu date proizvodnje, a uobičajena dnevnica 

jednog konsultanta iznosi 100-150 evra po konsultantskom danu (konsultantski dan iznosi 

8 radih sati). Imajući ovu informaciju u vidu, proizvođač bi trebalo da pre samog početka 

angažovanja konsultanta/savetodavca okvirno dogovori broj dana koji će biti utrošen na 

analizu, kao i cenu angažovanja po utrošenom danu. 

Nakon izvršene analize proizvodnje i njenoj (ne)usklađenosti sa standardom, konsultant/ 

savetodavac daje preporuke o korektivnim merama i aktivnostima za prilagođavanje, kao i 

neophodnim investicijama (ukoliko ih ima) koje proizvođač mora izvesti u svojoj proizvodnji. 

Sledeći te preporuke, proizvođač preračunava potrebne troškove i procenjuje da li je 

finansijski sposoban za izvođenje tih intervencija u svojoj proizvodnji. 

b) Troškovi sertifikacije 

Ovi troškovi zavise prvenstveno od standarda koji se uvodi, kao i od mnogih drugih, gore 

pomenutih parametara jedne proizvodnje. U nastavku su dati neki okvirni troškovi sertifikacije 

određenih standarda. Ipak, kao što smo ranije napomenuli, proizvođač treba da od 

sertifikacionih kuća, pre donošenja odluke o izboru, zatraži ponudu o ceni koštanja usluga 

sertifikacije za njegovu proizvodnju. 

IFS, BRC i ISO 22000:2005 

IFS standard provere (auditi) se sprovode jednom u godinu dana (svakih 12 meseci). 

Prosečno trajanje jedne procene za ovaj standard iznosi 1,5 konsultantski dan za inspekcije 

(kontrole) i 0.5 konsultantskih dana za izveštavanje. Ovo je uobičajeno trajanje za inspekciju 

kompanije sa manje od 100 zaposlenih, i manje od 2 proizvoda koja su uključena u istu 

proizvodnu grupu, kao i da su njihove prostorije manje od 10.000 kvadratnih metara i imaju 

manje od dve proizvodne linije. Ovome takođe treba dodati 0.5 konsultantskih dana ukoliko 

kompanija ima dodatnih 100 radnika i/ili 2 ili više proizvoda koja su uključena u istu proizvodnu 

grupu i/ili još 10.000 m2 i/ili 3 dodatne proizvodne linije. 

Prosečno trajanje BRC-hrana kontrole (audita) je kao i za IFS-Hrana, sa nekoliko faktora 

koji mogu produžiti ili skratiti trajanje evaluacije (procene). Ovi faktori su navedeni u standardnom 

tekstu standarda i oni omogućavaju Sertifikacionom telu da kreira trajanje kontrola 

(audita). 

22

ISO 22000:2005 sertifikacija najčešće zahteva 2 konsultantska dana prilikom prve provere 

za sertifikaciju i jedan konsultantski dan za kontrole prilikom obnavljanja sertifikata 

(svake 3 godine). 

Sa namerom da predstavimo generalnu sliku troškova za svaki standard, koristili smo 

jedan kriterijum – broj zaposlenih u proizvodnji/kompaniji. U Tabeli 5 možete videti cene 

sertifikacije za svaki od standarda prema ovom kriterijumu. 

Table 5: Troškovi sertifikacije na godišnjem nivou za ISO, BRC, IFS standarde 

ISO 22000 

Mala / Srednja kompanija 

(1 - 100 zaposlenih) 

2,000 - 2,500 EUR za prvu sertifikaciju 

i 1,500 – 1,700 EUR za obnovu sertifikacije 

3,000 - 3,500 EUR 

BRC 1,750 - 2,500 EUR oko 3500 EUR 

IFS 1,750 - 2,000 EUR oko 3500 EUR 

Velika kompanija 

(> 100 zaposlenih) 

Kao što smo već napomenuli u tekstu, BRC i IFS standardi se re-sertifikuju svake godine, 

dok se obnavljanje sertifikacije za ISO 22000 obavlja svake treće godine, kao i kontrola 

za nadgledanje koji se dešavaju u međuvremenu, a čiji su troškovi oko 50% troškova resertifikacije. 

GlobalG.A.P. 

Proizvođači se mogu sertifikovati za Global G.A.P u okviru dve opcije: 

Opcija 1 – ova opcija podrazumeva da se pojedinačni proizvođač prijavi za GlobalG.A.P 

sertifikaciju. U tom slučaju, nosilac sertifikata je individualni proizvođač. GloabalG.A.P Opcija 

1 sertifikacija (individualni proizvođač) obično traje jedan konsultantski dan, pod uslovom 

da prijavljeni usevi imaju simultani period zrenja i branja. U suprotnom, potrebno je 

obaviti više poseta, što svakako utiče na troškove sertifikacije. 

Opcija 2 – u ovoj opciji se grupa proizvođača prijavljuje za GlobalG.A.P grupnu sertifikaciju. 

Grupa proizvođača, kao pravno lice, je u ovom slučaju nosilac sertifikata. GlobalG.A.P 

Opcija 2 sertifikacija zavisi od broja proizvođača u grupi. Naime, prilikom grupne sertifikacije 

potrebno je da se izvrši inspekcija uzrokovanog broja proizvođača u grupi, a taj broj 

se izračunava kao kvadratni koren (ili sledeći celi okrugli broj, ukoliko ima decimala) od 

ukupnog broja proizvođača u grupi. 

U zavisnosti od vrste useva koji se proizvode, sertifikacija obuhvata sledeće podsektore 

(koji obuhvataju specifične proizvodne detalje koji su razvrstani po tipu proizvodnje): voće 

i povrće, usevi koji mogu da se kombinuju, čaj, cveće i ukrasno bilje, goveda i ovce, svinje, 

23

proizvodnja mleka, živina, uzgoj lososa i pastrmki 

U skladu sa gore navedenim, proizvođač će biti sertifikovan za svaku potkategoriju 

pojedinačno. 

Prilikom obračunavanja troškova mora se naglasiti da li je usev pokriven ili ne. Pokriven 

znači „proizveden u zaštićenom prostoru“ (plasteniku ili stakleniku). To znači da se usev 

proizvodi ispod ili u nekoj strukturi – sa ili bez temelja – gde su uzgojni uslovi organizovani 

uz neku vrstu zaštite iznad useva, i to tokom same proizvodnje useva. Ta zaštita može biti 

od plastike, stakla ili drugih sličnih materijala, i mora biti dostupna. Svaka proizvodnja 

može imati deo koji je pokriven i deo koji je nepokriven, ali se ovo mora posebno naglasiti u 

registraciji, i to dodatno ulazi u troškove registracije (tabela 6). Iako je Sertifikacionom telu 

dozvoljeno da primenjuje različite cene za sertifikaciju pokrivenih i nepokrivenih proizvoda, 

u praksi se ovo uglavnom ne primenjuje i sertifikaciono telo uglavnom primenjuje iste cene 

sertifikacije za obe proizvodnje. 

Tabela 6. Cena registracije za proizvođača 

Veličina zemljišta pod 

proizvodnjom 

Pokrivena proizvodnja 

Godišnji iznos 

Veličina zemljišta pod 

proizvodnjom 

Nepokrivena proizvodnja 

< 0.5 ha 5 EUR < 0.5 ha 2 EUR 

0.5 - 1 ha 10 EUR 0.5 - 2 ha 4 EUR 

Godišnji iznos 

1 - 1.5 ha 15 EUR 2 - 5 ha 10 EUR 

1.5 - 5 ha 30 EUR 5- 15 ha 15 EUR 

5 - 10 ha 50 EUR 15 - 100 ha 30 EUR 

10 - 30 ha 80 EUR 100 - 1000 ha 70 EUR 

30 - 100 ha 150 EUR 1000 - 5000 ha 150 EUR 

100 - 500 ha 300 EUR 5000 - 10.000 ha 300 EUR 

> 500 ha 500 EUR >10.000 ha 500 EUR 

Imajući ovo u vidu možemo zaključiti da, kao i kod standarda, cena sertifikacije za 

GlobalG.A.P. zavisi od mnogo faktora, kao što su: veličina površina pod datom proizvodnjom, 

da li su usevi pokriveni ili ne, da li se vrši neka vrsta rukovanja proizvodima na farmi 

ili ne, itd. Dodatno, Opcija 2, pored zajedničkih troškova, uključuje i troškove za svakog 

proizvođača u grupi pojedinačno. 

Tabela u nastavku predstavlja osnovu za obračunavanje cene sertifikacionih troškova koji 

moraju biti plaćeni od strane proizvođača u cilju dobijanja GlobalG.A.P sertifikata od sertifikacionog 

tela koje će obaviti kontrolu (audit) (Cenovnik sertifikacionog tela). 

U ove troškove nisu uključeni inspektori i troškovi prevoza, kao ni PDV (18%). 

24

Tabela 7: Troškovi sertifikacije za GlobalG.A.P (Troškovi ne uključuju inspektore i putne troškove) 

Fiksni troškovi sertifikacije 

300 - 400 EUR 

Troškovi koji su vezani za veličinu zemljišta < 50 ha 450 - 550 EUR 

Pokriveni usevi 

Troškovi za individualne proizvođače u jednoj grupi(Opcija 2) 

50 - 100 ha 700 - 750 EUR 

> 100 ha 950 - 1100 EUR 

Troškovi za individualne proizvođače po jednoj kontroli (auditu) (Opcija 2) 

Rukovanje na farmi 

200 - 300 EUR 

40 - 60 EUR 

250 EUR 

200 - 300 EUR 

Obračun troškova sertifikacije koristeći istu cenu dnevnice od strane Sertifikacionog tela 

bi najverovatnije izgledalo ovako na godišnjem nivou: 

Tabela 8. GlobalGAP troškovi sertifikacije na godišnjem nivou 

Pojedinačni farmer (jedna 

poseta) 

Pojedinačni farmer (više 

poseta) 

GlobalGAP 1,200 EUR 1,500 EUR 2,500 EUR 

Grupa proizvođača (Opcija 

2) 

Osim troškova sertifikacije, proizvođači takođe moraju da plate troškove registracije za 

standard, a ta suma preko sertifikacionog tela ide organizaciji FoodPlus, koja je vlasnik 

standarda. Cena registracije proizvođača se primenjuje za svakog individualnog proizvođača 

(kao i za svakog člana grupe proizvođača) i mora se platiti za svaku kalendarsku godinu, a 

u skladu sa sertifikacionim ciklusom. Iznos koji se plaća za registraciju zavisi od površina 

koje su pod datom proizvodnjom, kao i da li su usevi pokriveni ili ne (videti tabelu 6). 

Pored troškova sertifikacije treba imati u vidu i troškove uvođenja standarda. Ovi troškovi 

zavise od zahteva standarda. Najveće investicije tokom implementacije (uvođenja) standarda 

idu na usaglašavanje sa zahtevima za higijenom. 

Imajući u vidu sve gore navedeno, dolazi se do zaključka da, ukoliko posmatramo 

GlobalG.A.P. standard neki od najvećih troškova su: troškovi analize zemljišta i vode, testiranje 

na ostatke pesticida za svaki proizvod, sledljivost na malim farmama, adekvatna 

skladišta hemikalija, oprema/ mašine za prskanje, kalibriranje opreme, filteri za vodu, 

zaštitna odeća, toaleti na parcelama, itd. 

Ukoliko standarde rangiramo po ceni uvođenja i sertifikacije, idući od najskupljeg do najjeftinijeg, 

redosled bi izgledao ovako: 

BRC > IFS > GlobalGAP Opcija 2 >= ISO 22000 > Global GAP Opcija 1 

25

Izvori 

(1) Bowen D i Fecht M, 2005. Harmonization and Trade - Key definitions and potential role 

of WTO. http://www.unctad.org/trade_env/test1/meetings/itf3/ITFDEF&WTO_0411.pdf 

(2) Henson S i Humphrey J, 2009. The Impacts of Private Food Safety Standards on the 

Food Chain and on Public Standard-Setting Processes, Joint FAO/WHO food standards 

programme, codex alimentarius commission, Thirty-second session, FAO Headquarters, 

Rome, 29 June – 4 July 2009.ftp://ftp.fao.org/codex/cac/CAC32/al329Dbe.pdf 

(3) Standards Map website - http://www.standardsmap.org/en/ 

(4) Anoniman, 2009. Overview of the different quality assurance standards/guidelines 

for the foodsafety.http://pathogencombat.wur.nl/FSAS/UseInternalInformationData/TranslatingStakeholderRequirements/General/ScientificLiteratureShared%20Documents/I43_ 

stakeholders_requirements.pdf 

Korisni linkovi 

ATS - www.ats.rs 

BRC - www.brcglobalstandards.com 

Food-haccp - www.food-haccp.blogspot.com/2009/06/requirements-of-pas-2202008.html 

GlobalG.A.P - www.globalgap.org 

ISO - www.iso.org 

IFS - www.ifs-certification.com 

Institut za standardizaciju Srbije - www.iss.rs 

IPM - www.iobc-wprs.org/ip_ipm/index.html 

Poljoprivredni standardi - www.poljostandardi.com 

Globalna Inicijativa za bezbednost hrane (GFSI) - www.mygfsi.com 

Standardsmap - www.standardsmap.org/en 

Serbia Organica - www.serbiaorganica.org 

Sajt poljoprivredni standardi 

Sajt poljostandardi.com je deo aktivnosti projekta „Tehnička pomoć u sprovođenju 

GlobalG.A.P-a i drugih dobrovoljnih standarda“. Cilj ovog sajta je da postane vodeći portal u 

regionu koji pruža informacije i vesti u vezi sa poljoprivredno – prehrambenim standardima. 

Sajt se ažurira svakodnevno, postavljaju se vesti, informacije i analize sačinjene od strane 

tima stručnjaka iz ove oblasti, iz Srbije i ostalih evropskih zemalja. Sve ovo omogućava konstantno 

informisanje i edukaciju proizvođača i prerađivača o potrebama uvođenja stand- 

26

arda, o najnovijim tendencijama na evropskom i svetskom tržištu u oblasti standardizacije. 

U okviru sajta možete pronaći sledeće registre: 

- registar sertifikacionih kuća, 

- registar savetodavaca za uvođenje standarda bezbednosti i kvaliteta hrane, 

- registar imaoca standarda. 

Ovi registri treba da pomognu prilikom uvođenja standarda i sertifikacije proizvodnje i 

procesa, u spajanju potencijalnih kupaca i imaoca standarda, a i samoj promociji imaoca 

standarda 

Nadamo se da će autori regulativa i propisa iz nadležnih institucija, ali i proizvođači, 

trgovci, prerađivači i ostali prepoznati ovaj sajt kao izvor najnovijih informacija u vezi sa 

standardima, te da će mu se redovno vraćati konstantno pronalazeći nove i korisne informacije. 

27

Ovaj vodič je nastao u okviru projekta „Tehnička pomoć u sprovođenju GlobalG.A.P-a i 

drugih dobrovoljnih standarda“ koji je deo programa trgovinske saradnje između Švajcarske 

i Srbije, finansiran od strane Švajcarskog državnog sekretarijata za ekonomske poslove 

(SECO). Program ima za cilj poboljšanje odabranih oblasti trgovine i promovisanje izvoza i 

konkurentnosti srpskih proizvoda. 

Glavni cilj projekta je poboljšanje konkurentnosti i pristupa tržištu srpskih proizvođača 

voća i povrća kroz obezbeđivanje usaglašenosti sa standardima za kontrolu bezbednosti i 

kvaliteta proizvoda koji se zahtevaju od strane trgovaca na domaćem i izvoznim tržištima. 

Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, kao i Akreditaciono telo 

Srbije su institucije direktno uključene u partnersku realizaciju projekta sa organizacijama 

zaduženim za realizaciju projekta – Švajcarskim institutom za intelektualu svojinu, REDDom, 

SEEDEV-om i Mena Group-om. 

Autori priručnika: Bojana Mihovski, Tamara Živadinović, Goran Živkov, Ivana Dulić- 

Marković i Dominique Barjolle. 

28

2012 Dizajn: Slavko Mihovski

Mena Group

vodic za sertifikaciju poljoprivredne proizvodnje i prehrambene ...

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?