ÑÑÑÐ¸ÑÑÐ¸ÑÐºÐ° Ð¾ÑÐ³Ð°Ð½Ð¸Ð·Ð°ÑÐ¸ÑÐ° ÑÑÐ±Ð¸ÑÐµ - TuristiÄka organizacija Srbije

ТУРИСТИЧКА 

ОРГАНИЗАЦИЈА 

СРБИЈЕ 

Туристички информативни 

центар и сувенирница 

11000 Београд, Чика Љубина 8 

Тел: +381 11 6557 127 

Е-пошта: info@serbia.travel 

www.srbija.travel 



СРБИЈЕ 

www.srbija.travel

Престоница Србије и метропола са преко два милиона 

становника, Београд, лежи на ушћу реке Саве у Дунав. 

Захваљујући свом изузетном положају, град је од 

прадавних времена био раскрсница између Истока и 

Запада, Севера и Југа. Данас се у њему налазе најважније 

државне, културне и просветне институције, јак је 

индустријски центар, као и раскрсница најважнијих 

железничких и друмских путева. 

На путовање по Београду ваља кренути од његовог 

најстаријег дела – Калемегдана. Ова тврђава наслоњена 

на беле стене на Ушћу, у око 7000 година колико постоји, 

освајана је 77 пута, више пута је рушена, да би опет 

била саграђена. Данас је ту Војни музеј, Опсерваторија, 

уметнички павиљон Цвијета Зузорић, Зоолошки врт, 

шеталиште, излетиште, видиковац, спортски и забавни 

парк... 

На Калемегдан су ослоњени и најстарији делови 

градског језгра, у коме свакако треба посетити Конак 

кнегиње Љубице из 1831. године, Саборну цркву, 

зграду Патријаршије и Манакову кућу, као последњу 

стару варошку кућу, а у којој је данас смештен Музеј 

етнографске збирке. Неколико улица ниже је Бајракли 

џамија, најстарија богомоља у граду (1660–1688). У овом 

делу града су очуване и неке кафане старог времена, 

као што је кафана „?“ (1823). Необично име последње је 

у низу разних назива – Томина кафана, Код Пастира, 

Код Саборне цркве. Како су се мењале газде, мењало 

се и име локала, а последњи назив није се допао 

свештеницима, па је, не знајући којим именом да назове 

своју кафану, тадашњи власник привремено ставио 

таблу „?“. Гости су прихватили то име, и оно је остало све 

до данашњих дана. 

У близини је и улазак у најпознатију београдску Улицу 

кнеза Михаила. Пешачка зона, законом заштићена, 

један је од највреднијих градских амбијената, трговачка 

зона и седиште националних институција у којој су 

Библиотека града Београда у згради првог европејског 

хотела у Београду – Српска круна из 1869, зграда Српске 

академије наука и уметности и галерија САНУ, као и 

Палата Албанија (први београдски облакодер). Мало 

даље, на Теразијама, налази се хотел Москва, подигнут 

још 1907. године, испред којег је Теразијска чесма, из 

1860. године. 

Ценећи јунаке своје дуге и богате историје, Београд 

је, сећајући их се, изградио мноштво споменика 

њима у част. У центру, означеном као „круг двојке“, по

Београд има и два дворска комплекса. Један, који 

сачињавају Краљевски и Бели двор, налази се на Дедињу, 

док је други у самом центру, уз Пионирски парк. Њега чине 

Стари двор, саграђен 1882. за потребе Милана Обреновића, 

у којем је данас Скупштина града, и Нови двор, зидан 

између 1912. и 1920. године, где је смештено Председништво 

Србије. У њиховој непосредној близини је и зграда Дома 

Народне скупштине (1907), која заједно са каменим здањем 

у коме је Пошта чини складну архитектонску целину. Са овог 

места се улази у најдужу улицу у Београду – чувени Булевар 

краља Александра. На самом почетку Булевара је црква 

Светог Марка (1935), која се ослања на улаз у парк Ташмајдан. 

У цркви су гробови цара Стефана Душана, краља Александра 

Обреновића и краљице Драге. Одмах иза ње, налази се и 

мала Руска црква. 

најчувенијој београдској трамвајској линији бр. 

2, споменици су Николи Тесли, Јосифу Панчићу, 

Светозару Марковићу, Доситеју Обрадовићу, Вуку 

Караџићу, а највећи, споменик Кнезу Михаилу, 

обележава Трг Републике, од кога започиње и улица 

која носи његово име. На Тргу Републике, који је 

централно место окупљања Београђана, налазе се 

Народни музеј (1903) и Народно позориште (1869), 

као и баште бројних ресторана и кафића. 

Неколико улица ниже започиње боемска четврт 

Београда – Скадарлија. Настала је крајем 19. века, 

када су и кафане у овој (Скадарској) улици, постале 

стециште београдских културних стваралаца 

и боема. Најчешће је пореде са париским 

Монмартром, и по изгледу, и по веселој атмосфери. 

У Скадарлији се стари дух и данас негује у бројним 

кафанама као што су Три шешира, Има дана, Два 

јелена, Скадарлија, Златни бокал, Два бела голуба... 

Овде можете, уз староградску музику, уживати у 

националним специјалитетима. 

– обилазак Калемегдана 

– ручак поред Милошевог конака у Топчидеру 

– купање на Ади 

Из сваког угла града може се видети „Београђанка“, која 

са своја 23 спрата има висину од тачно сто метара. Мало 

даље, на Врачарском платоу, налази се и највећи храм 

православља на Балкану – храм Светог Саве, а уз њега и 

мала црква Светог Саве. Испред Храма налази се споменик 

Карађорђу, а десно је Народна библиотека Србије. Београд 

има петнаестак музеја, а сваке године, у јесен, одржава 

се традиционална „Ноћ музеја“ када су капије свих ових 

институција отворене за посетиоце. 

Преко реке Саве, налази се Нови Београд који је последњих 

деценија постао и пословни центар града. Ту су и 

Београдска арена и Сава центар у коме се организују многе 

манифестације. Такође мостом преко Саве, а идући ка 

Дунаву, долази се до некадашњег Таурунума, данашњег 

Земуна, названог по земуницама у којима су живели његови 

први становници. Красе га Гардош, Кућа са сунчаним 

сатом, кућа породице Карамата, Ичкова кућа, Спиртина 

кућа (данас Завичајни музеј), кућа Димитрија Давидовића,

Николајевска црква, црква Свете Тројице из 18. века, а 

на самој реци, зграда Старе капетаније. Одмах поред је 

и савршено шеталиште са бројним, углавном рибљим 

ресторанима. 

У Туристичкој 

организацији 

Београда препоручују 

да се посети и Винча, 

на путу ка Смедереву, 

позната као једно 

од средишта светске 

цивилизације. 

Културни слојеви 

из неолита у Винчи 

говоре о великој 

насеобини која је 

трајала хиљадама 

година. Налази из 

Винче могу се видети 

и у Народном музеју, 

Музеју града Београда 

и на Филозофском 

факултету. 

Београд је богат 

смештајним 

капацитетима, од 

најлуксузнијих хотела 

до врло квалитетних хостела, који могу да удовоље 

бројним посетиоцима великих манифестација са 

светском репутацијом – БЕЛЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Фестивал 

краткометражног 

филма... Последњих 

година Београд 

је познат и по 

августовском 

Карневалу бродова, 

Београдском маратону, 

Бициклистичкој трци, 

Ролеријади, „Beer festu“... 

Поред тога, главни град 

Србије има врло богат 

ноћни живот у чему 

предњаче сплавови 

на Сави, Дунаву и Ади 

Циганлији. Ада је, 

иначе, полуострво на 

Сави, 4 км од центра 

и најпопуларније је 

излетиште Београда. Ту има преко 50 спортских 

терена, међу којима су и голф терени и жичара за 

скијање на води. Београд има и 15 ловишта и чак 

65 јавних паркова (Калемегдански, Ташмајдански, 

Студентски, Карађорђев, Парк пријатељства, Хајд 

парк, Топчидер, Кошутњак...). 

Планина Авала, позната је као први парк у Србији. Ту је, 

у првој половини 19. века, по наређењу кнеза Милоша, 

засађено више примерака свих врсти дрвећа које расте 

у Србији. Ту је и Споменик Незнаном јунаку, дело Ивана 

Мештровића, посвећено јунацима Првог светског рата, а 

поново је изграђен и заштитни знак Београда, Торањ на 

Авали, срушен у току НАТО бомбардовања. 

На Калемегдану, одмах иза Краљ капије, налази се Римски бунар. О њему нема никаквих података до 1721. 

године када су му Аустријанци дали данашњи изглед. Био је то бунар који је ископан кроз стену на којој 

лежи тврђава. Дубок је 62 метра, односно десет метара је испод нивоа Саве и Дунава. Озидан је циглом и 

до нивоа воде, на 35 метара испод земље, долази се завојитим степеништем.

БЕОГРАД 

Туристичка организација Београда 

Масарикова 5/IX, 11000 Београд 

Тел: (011) 3061 400 

Е-пошта: office@tob.co.rs 

www.tob.co.rs 

ТИЦ Теразије 

Тел: (011) 2635 622 

ТИЦ Кнез Михаилова 

Тел: (011) 3281 859 

ТИЦ Главна железничка станица 

Тел: (011) 3612 732 

ТИЦ Пристаниште Луке „Београд“ 

Тел: (011) 3288 246 

Кошутњак, „плућа града“, има и два посебна комплекса – СРЦ 

Пионирски град и Филмски град, са разним објектима за производњу 

филмова. На њега се наслања Топчидер, чије је уређење 1831. године 

започео кнез Милош изградњом свог конака. Платани посађени око 

Конака до данас су сачувани. 

Туристичка организација Младеновац 

Краља Петра I 175, 11400 Младеновац 

Тел: (011) 8244 000, 8244 001 

Е-пошта: admin@tom.co.rs 

www.tom.co.rs 

У близини града је Ковилово, ексклузивно место за одмор и рекреацију. 

Има терене за фудбал, кошарку, одбојку, рукомет и тенис. Ту су и 

врхунска стрелишта. 

Од Београда се на разне стране може кренути музејским возовима. 

Воз „Романтика“ са парном машином вози у Сремске Карловце, Нови 

Сад, Палић, Вршац, Пожаревац, Смедерево и Врњачку Бању. Плави 

воз, некадашњи воз председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, има свечани 

салон и три салонска вагона којима се може ићи до Ужица, Суботице и 

Врњачке Бање. 

Наутички центар „Бродови Београда“ располаже са четири брода, а 

„Јахтинг клуб“ са два катамарана, капацитета 70 и 110 особа. Ту су и 

луксузни бродови – Сирона и Данувије. Изнад Београда се може летети 

балоном, а свакако и бавити спортом у неком од 

1000 спортских објеката. 

У приградској општини Младеновац, 13 

километара удаљеној од аутопута Београд–Ниш, 

налази се позната Селтерс Бања, савремена 

оаза мира и спокоја, а њен „Антистрес викенд 

програм“ међу Београђанима је врло популаран. 

Изнад Младеновца налази се планина Космај, 

заштићени предео изузетних вредности. Красе је 

многобројни извори, густе шуме, ливаде, као и 

средњовековни манастири Павловац, Тресије и 

Кастаљан. Младеновац се дичи и Марковачким 

језером, спортско рекреативним центром на 

преко 20 хектара.

културних, просветних и уметничких активности. У истом 

веку отварају се прва штампарија и модерна књижара, 

гимназија, покреће се, за то време, модеран књижевни 

часопис Летопис Матице српске. У следећем, 18. веку 

Нови Сад добија и своје Српско народно позориште. 

Истовремено се дешава и прави процват градитељске 

делатности. 

Главни град Војводине, Нови Сад, са готово пола 

милиона становника, други је по величини у Србији. Од 

Београда је удаљен 75 километара и до њега се, за мање 

од сат времена вожње стиже аутопутем Е 75. До овог 

града, који је познат и као Српска Атина може се стићи и 

возом, али и допловити Дунавом. 

Мада је данас изразито важан привредни и 

административни центар, Нови Сад има свој врло 

специфичан живот. Иако је дефинитивно метропола, 

Нови Сад живи другачије од већине сличних метропола 

у Европи. Овде се живи лаганим ритмом, без стреса, па 

престоница Војводине већ деценијама има имиџ малог, 

али отменог градског центра. 

Историја овог града започиње још у бронзано доба. 

Првобитна насеља настала су на десној обали Дунава, 

на тлу данашњег Петроварадина. Статус слободног 

краљевског града, који му је у 17. веку дала царица 

Марија Терезија, изазвао је необичну експанзију 

Трг Слободе, централни трг у урбаном језгру града, 

препознатљив је по неоготичкој Римокатоличкој 

катедрали, цркви имена Маријиног. За њену изградњу 

су, крајем 19. века, многи виђенији Новосађани дали 

свој прилог, а гробови заслужних племићких породица 

и данас стоје у овој богомољи. На Тргу се налази и статуа 

Светозара Милетића (1826–1901) коју је, у част једног од 

најперспективнијих политичара 19. века, 1939. године 

урадио Иван Мештровић. Одмах иза катедрале на Тргу 

је смештена и отмена Градска кућа, неоренесансна 

двоспратна грађевина која је, заправо, копија Градске 

куће у аустријском Грацу. Непосредно уз Његошеву улицу 

занимљиво је видети зграду Код гвозденог човека, која је 

назив добила по статуи витеза која се налази на њој. Сама 

зграда је подигнута 1909. године, али је статуа старија 

и красила је грађевину која је претходно заузимала ово 

место. 

У Змај Јовиној улици, која је данас препуна сјајних места 

за опуштање, налази се Владичански двор, пројектован у 

еклектичкој мешавини стилова. Иза Владичанског двора, 

а на самом почетку Пашићеве улице, налази се и српска 

Саборна црква, у чијој се порти налази заветни крст од 

црвеног мермера. 

– шетњу новосадском Дунавском улицом 

– дегустацију вина у карловачким лагумима 

– вожњу „Романтиком”


Захваљујући одличним условима за виноградарство, фрушкогорски виногради још од средњег века 

улазе у ред најзначајнијих у средњој Европи. На подручју Фрушке горе постоје три центра за производњу 

вина: Петроварадин са Сремским Карловцима, Ириг и Ердевик. На Фрушкој гори се данас производе две 

аутохтоне врсте вина – сланкаменка и бермет. Ово друго пило се на двору у Бечу, а било је и на винској 

карти брода Титаник. Туристи могу да посете вински подрум у Карловцима који је специјално уређен за 

дегустацију карловачких вина. 

Дунавска улица, која је данас углавном трговачка, креће из центра града и води право до Дунава. Уз њу је Дунавски 

парк, свакако најлепши новосадски парк, који је званично отворен 1895. године. 

Петроварадинска тврђава је најатрактивнији споменик културе и историје града. Аустријанци су је, да би појачали 

одбрану од Турака, изградили као војно утврђење. Необичну издигнутост изнад нивоа реке Дунав, Петроварадин 

може захвалити високој стени која се надноси над 

Туристичка организација града Новог Сада 

Модене 1, 21000 Нови Сад 

Тел: (021) 6617 343, 421 811 

Е-пошта: tons@turizamns.rs, info@turizamns.rs 

www.turizamns.rs 

Туристички информативни центар 

Модене 1, 21000 Нови Сад 

Тел/факс: (021) 6617 343 


Булевар Михаила Пупина 9, 21000 Нови Сад 

Тел: (021) 421 811, 421 812 

Туристичка организација општине 

Сремски Карловци 

Патријарха Рајачића 1, 21205 Сремски Карловци 

Тел/факс: (021) 882 127, 883 855 

Е-пошта: info@karlovci.org.rs 

www.karlovci.org.rs 

реком. Са четири спрата у дубину, 16,5 километара 

подземних галерија са сводовима и куполама, око 

12.000 пушкарница и 13 капија, названа је и Гибралтар 

на Дунаву. 

Нови Сад има двадесетак хотела и хостела свих 

категорија, а изразито је развијен и приватан смештај. 

Новосађани су навикли на туристе, јер манифестације 

које организују изазивају пажњу бројних посетилаца. У 

мају је Нови Сад домаћин Стеријином позоришту, које је 

заправо фестивал театара, а у јуну Фестивалу дигиталне 

уметности и алтернативног и новог позоришта. Истог 

месеца на Петроварадинској тврђави одржава се и 

музички фестивал EXIT. На овој манифестацији сваке 

године се окупи преко 100.000 љубитеља музичких 

дешавања. 

Сремски Карловци налазе се 11 км од Новог Сада, а 57 

км од Београда, на старом путу Нови Сад–Београд. Од 

Београда се овде може стићи и возом „Романтика“. Ова 

варош је 200 година била српска духовна престоница 

и културно-просветни центар. У барокном језгру 

варошице, око трга са чесмом, смештене су зграде од 

непроцењивог значаја за српску историју и културу. 

Саборна црква Св. Николе (1762), са два висока звоника 

и иконостасом који је право ремек-дело српског барока. 

Патријаршијски двор у коме је данас седиште Епископа 

сремског представља најмонументалнију грађевину 

19. века у Војводини. Чесма четири лава, подигнута 

1799. године, за коју легенда каже да ће онај ко се напоји 

водом са ње сигурно опет доћи у Карловце и ту се 

венчати. Овде је смештена и најстарија гимназија у 

Србији. 

Виногради овом подручју дају препознатљиву пејзажну 

особеност, а одлично вино и све већи број винских 

подрума представљају значајну туристичку понуду 

града. Стражилово, смештено на 4,5 километара од 

Карловаца, излетиште је препуно чарди и кафића, а 

спортски терени идеални су за све врсте рекреације.

– вожњу бициклом Дунавском стазом 

– нетакнуто окружење насеља Гложан на Дунаву 

– вечеру у чарди 

Регионалним путем Нови Сад–Сомбор, 35 километара од међународног 

аутопута Е 75, налази се Бачки Петровац. Од Београда је удаљен тачно 150 

километара. Данашњу слику овог краја карактеришу богата и плодна поља 

са оазама воћњака и винограда, мрежа канала и река Дунав. Уз то, значајна 

културна баштина примораће и случајног пролазника да бар за дан 

продужи боравак у Бачком Петровцу. Самим местом доминира стара, добро 

очувана кућа из 18. века која је, као културно добро од посебног значаја 

народног градитељства, заштићена законом. 

Општину Бачки Петровац чине, заправо, четири насеља: Бачки Петровац, 

Кулпин, Маглић и Гложан. Стара црква у селу Кулпин, затим стара Гимназија, 

Народни музеј и мноштво баштине неминовно натерају сваког посетиоца 

да упозна историју овог краја. 

Кроз ову регију пролази Дунавска бициклистичка стаза ЕУРОВЕЛО, која 

с првим лепим данима врви од бројних заљубљеника у бициклизам. 

Почетком августа овде се, још од 1919. године, одржавају Словачке 

народне свечаности. Изузетно занимљив је и Фестивал кулена који се овде 

организује крајем маја сваке године. 

На 10 км од Бачког Петровца налази се Челарево у коме је откривена највећа 

некропола у Војводини, која датира још из 8. и 9. века. Златни накит, оружје, 

оруђе и остале предмете светски стручњаци сматрају изванредним. 

Одмах до Бачког Петровца, уз Дунав, протеже се и Бачка Паланка. У музеју 

овог града неизоставно треба видети палеонтолошку поставку која 

обухвата делове скелета животиња које су некада живеле на територији 

Војводине. Вероватно су најзанимљивији скелетни остаци мамута стари 

преко 25.000 година. Бачка Паланка чувена је по „Џез и блуз фестивалу“ који 

се организује сваког јуна. Истог месеца у граду се обележава и Дан Дунава.


Риболовци на располагању имају широк избор места која не треба 

да заобиђу. Ту су парк природе „Тиквара“, специјални резерват 

„Карађорђево“ или Букински рит. Наутичарима скрећемо пажњу на 

рукавце, попут „Багера“. Ловни терени простиру се на преко 60.000 

ха, а пажњу привлачи једна од највећих фазанерија у Србији која је 

организована при ловишту Карађорђево. 

Бач, древни град на Мостонги (удаљен 140 км од Београда), дао 

је, заправо, име читавој регији – Бачка. Био је веома развијен још 

у средњем веку када је овде било седиште архиепископије и жупе. 

Ископине из римског периода указују да је у околини ове вароши 

постојала већа римска насеобина која је страдала под ударима 

варвара. 

Фрањевачки самостан, из 1169. године, саграђен је необичним стилом 

који представља преплитање романике и готике, и због тога привлачи 

пажњу посетилаца овог малог места. У Бачу је, у кући Гебауер коју и 

данас красе оригиналан излог и степениште, отворена прва апотека на 

подручју Војводине. Занимљива може бити и посета манастиру Бођани 

који је на 13 километара од центра градића. Манастир је подигао 

трговац Богдан из Далмације, крај чудотворног извора на којем је 

нашао лек за своје болесне очи. 

Обилазак средњовековне тврђаве Бач и пењање уз Донжон кулу, 

препорука је самих мештана. У свим селима овог краја продају се 

сјајни сувенири, а постоји и могућност да сами, наравно уз помоћ 

вештих руку домаћина, направите неку рукотворину коју ћете понети 

као успомену. Вечера у чардама Бача посебна је занимљивост, док се 

ноћење у овој регији, по повољним ценама, може организовати преко 

локалне туристичке организације. 

Туристичка организација 

општине Бачки Петровац 

М. Тита 5-7, 

21470 Бачки Петровац 

Тел/факс: (021) 780 478 

Е-пошта: turizam@backipetrovac.rs 

www.turizambackipetrovac.com 


општине Бачка Паланка 

Веселина Маслеше 8, П. фах 148, 

21400 Бачка Паланка 

Тел/факс: (021) 6041 336, 753 734 

Е-пошта: koordinator@toobap.rs 

www.toobap.rs 


општине Бач 

Трг Зорана Ђинђића 4, 

21429 Бач 

Тел/факс: (021) 772 222 

Е-пошта: turizambac@eunet.rs 

www.turizambac.org 

Кулен је специјалитет Бачке. Прави се, како кажу мајстори овог краја, од 

најбољих делова свињског меса (филеа или бута). Месо се не меље него сецка, 

зачини паприком, бибером, белим луком и сољу. Потом се ставља у саламуру, 

дими и суши, а затим чува на сувом месту. 

Овај рецепт је само оквир, јер мајстори из Бачке не желе да до краја открију 

формулу за посебан укус њиховог специјалитета.

Од 1992. године на Палићу се сваког лета одржава 

Међународни филмски фестивал „Палић“, али 

су познате и друге манифестације – „Дужијанца“, 

„Интерно“, „Бербански дани“... 

Винарска традиција суботичко-хоргошке пешчаре, 

настале на дну ишчезлог праисторијског мора, дуга 

је више од два миленијума. Песковит терен, умерена 

континентална клима и квалитетне сорте винове лозе 

дају веома питка вина, хармоничног укуса, нежног 

букеа и питкости. Виногради су, иначе, углавном 

груписани између Суботице и Хоргоша. 

Суботичани уз њихово вино препоручују и адекватну 

храну. Уз јело перкелт, типичну храну овог подручја, 

одлично иде мерло, уз паприкаш од певца треба пити 

каберне, а уз јунећу шницлу са шампињонима обавезно 

пробати локално вино кадарку. 

Келебија има ергелу коња коју чини 70 липицанера и 

убраја се међу највећу у земљи. Овде се поред јахања 

могу изнајмити и кочије за вожњу, од каруца и фијакера 

до дилижансе из 1700. године. Иначе, суботички „хит“ је 

вожња сватова кочијама. 

Зобнатица је, такође, дестинација коју на путу за 

Суботицу не треба пропустити. Удаљена је од града 

30 километара, на путу према Бачкој Тополи. Узгајање 

коња у овом месту има традицију дужу од 200 година. 

Поред ергеле је и хиподром са мањежом, а гостима су на 

располагању туристичко јахање, школа јахања, вожња 

фијакером и ловачком кочијом. У оквиру комплекса 

налази се и Музеј коњарства. Сваке године, у другој 

недељи септембра, одржавају се „Зобнатичке коњичке 

игре“. 

Пре 50-ак година, спајањем подручја општина Хоргош, 

Мартоноша и Кањижа, настала је данашња погранична 

општина – Кањижа. Прича о туризму у Кањижи почела 

је 1913. године када је, заправо, почела са радом „Бања 

Кањижа“. Од тада у овом месту уживају сви они који 

воле да се купају у термалним водама и осећају њихово 

благотворно дејство. Кањижу бирају и они који воле 

тишину, јер ово место живописне околине у близини 

реке Тисе, богато ловним подручјима, називају и „градом 

тишине“. Кањижа располаже са око 700 лежајева за 

смештај посетилаца. 

Суботицу пресеца железничка пруга која повезује 

Београд, Нови Сад и Будимпешту. Овај град има сјајну 

везу, како са севером тако и са југом. Магистрални пут 

Е 75 у непосредној је близини урбаног дела града. Од 

Београда удаљена је 180 километара. 

– посету сецесијским грађевинама у Суботици 

– ручак на салашима око Кањиже 

– чашу вина у палићким винаријама


Модеран центар севера Војводине – 

прави је град музеј. Најрепрезентативније 

грађевине су Синагога (1902), Градска кућа 

(1908), Палата Рајхл (1904) и зграда Градске 

библиотеке (1894). Градска кућа архитеката 

Комора и Јакаба, највећа је у Војводини. 

На месту пређашње, старе и дотрајале, 

Суботичани су саградили нову. Само за њену 

унутрашњу декорацију биле су потребне две 

године. 

Суботичка синагога је, с друге стране, једна 

од првих грађевина на којој су коришћене 

бетонске и челичне конструкције. Суботица 

је своје позориште добила средином 19. 

века. Здање је у неокласичном стилу, са 

карактеристичном колонадом од шест 

стубова на прочељу. Иначе, прва позоришна 

представа у Суботици одиграна је још давне 

1747. године. Данас позориште у Суботици 

има драму на српском и мађарском језику. 

Многе зграде у центру Суботице украшене 

су Жолнај керамиком која овај град чини 

посебно препознатљивим. 

На 8 километара од Суботице налази се 

Палићко језеро. Дугачко је 8 километара, 

широко до 950 метара, а просечне је дубине 

до два метра. Још почетком 19. века знало 

се да је вода Палића лековита, па је већ 

тада започела и градња првог бањског 

купалишта. Хотели, виле, спортски терени, 

три уређене плаже, као и зоолошки врт 

и данас чувају високи рејтинг Палића. 

Градитељи Градске куће у Суботици на 

Палићу су саградили Водоторањ, Женски 

штранд, Велику терасу, Музички павиљон, 

хотел „Језеро“... 

Свакога јуна, река Тиса цвета. За разлику од цветања мора 

и река, где се то повезује са загађеношћу воде дрезгом или 

сочивицом, Тису заправо прекрију читави облаци белих 

лептирића који личе на цветове. У питању је тиски цвет, 

крилати инсект беле боје чија ларва настаје у реци, а затим 

лептири излазе на површину. Има их толико да потпуно 

прекрију реку и приобаље. Лептири тиског цвета свој 

кратки живот проводе лепршајући тик изнад површине 

воде. Необичан призор траје свега два-три дана, а Тиса у 

то време изгледа као да је прекрио снег. 


града Суботице 

Трг Слободе 1, 24413 Палић 

Тел: (024) 670 350 

Е-пошта: office@visitsubotica.rs 

www.visitsubotica.rs 

ТИЦ Суботица, Трг Слободе 1 

Тел: (024) 670 350 


општине Кањижа 

Главни трг 9, 24420 Кањижа 

Тел: (024) 875 414, 854 412 

Е-пошта: turkanj@eunet.rs 

www.kanjizatourism.org.rs 


Тел: (024) 875 412 

ТИЦ Тотово село 

Тел: (024) 887 136

Отмена варош бачке равнице, Сомбор, удаљен је од Београда 174 км, 

а од Новог Сада регионалним путем 99 км. Смештен је недалеко од 

Дунава и међународног пута Београд–Нови Сад–Будимпешта. 

Уживаћете уколико се одлучите да упознате његово градско језгро. На 

централном тргу налази се више барокних здања и класицистичка 

Градска кућа са високим торњем (1842). Највећа слика у Србији (28 

квадратних метара) – Битка код Сенте (Ф. Ајзенхут), чува се у прелепој 

згради Жупаније (19. век). Ова импозантна грађевина има толико 

соба, колико година има дана. У хабзбуршко доба централни трг био је 

посвећен Светом Тројству. 

У центру су и православна црква Светог Георгија и католички Жупни 

двор из 18. века. Пашина кула у близини трга, данас је преуређена и у 

њој се налазе атељеи сомборских сликара. 

Немогуће је замислити Сомбор без тамбураша. Одвајкада су се овде 

чуле тамбуре и препричавале приче о старим тамбурашима. Фијакер је, 

такође, за овај град посебан симбол, тако да није проблем провозати се 

и данас фијакером по центру града. 

У околини Сомбора налази се и 16 салашких насеља која и данас 

изгледају као да је време стало. Контактирајте локалну туристичку 

организацију и обавезно их посетите. 

Оно што ћете свакако прво приметити у Сомбору јесте да у 

овом граду сви – и стари и млади – возе бицикл. Зато испред 

сваке кафане, радње или општинске управе стоји по један 

„паркинг“ за ове двоточкаше. При том, чињеница да Сомборци 

више користе бицикле него аутомобиле, даје посебан осећај 

спорости и мира мештана овог места. 

Око овог града је и прави рај за 

риболовце. Ту су Велики Бачки и Бајски 

канал, али и највећа европска река Дунав, 

која овде дуж тока прави рукавце, али и 

ритове који представљају најзначајнија 

мрестилишта рибе. 

Једно од 15 села која окружују Сомбор 

је и Бездан. Живи још од 1305. године. 

Постојање лековите, јодом обогаћене 

воде, откривено је почетком 20. века. 

Чињеница да у литри „безданске“ воде 

има 2,84 милиграма јода заслужна је 

што данас Бездан Бања има скоро 100 

лежајева у хотелском и још толико у 

приватном смештају. Код Бездана је 

организована и Еколошка учионица 

„Барачка“ која је постала врло занимљива 

свим љубитељима природе. 

Са Сомбором се југозападно граничи 

градић Апатин. Удаљен је од њега свега


17 километара и позициониран тачно уз 

леву обалу Дунава. Традиција занатства и 

трговине у овом месту постоји још од 1700. 

године. Пиварством се Апатинци баве од 1756. 

године, а овде се и данас производе нека од 

најпознатијих пива у Србији. 

Хронике, такође, бележе да су од цигли 

печених у Апатину саграђене неке од 

најславнијих палата Будимпеште. Апатин је 

рај за ловце на ситну дивљач, дивље свиње и 

подунавске јелене. Овај град се, иначе, сматра 

највећим риболовним центром у Србији, 

што је утицало да мештани организују бројне 

манифестације које су посвећене реци и 

риболову. Врло често се у Апатину организују и 

рибарске вечери на којима се, традиционално, 

припрема рибља чорба. 

За љубитеље еко-сафарија ту су локалитети: 

Бестремент, Купусински дунавац, Цигански 

дунавац, Кандљиља песак и слични. Поред 

Апатина је Бања Јунаковић, смештена 

недалеко од овог града, која пружа све услове 

за рехабилитацију и рекреацију пацијената 

са обољењима срца и крвних судова, 

пробавног тракта и слично. Бања поседује 

базене, спортске терене, сауне, као и објекте 

припремљене/опремљене за све врсте масажа. 

– посету Малом Монмартру у сомборској Пашиној кули 

– вожњу фијакером, уз песму тамбураша 

– чашу/криглу апатинског пива 


града Сомбора 

Трг Цара Лазара 1, 25101 Сомбор 

Тел: (025) 434 330, 434 350 

Е-пошта: info@visitsombor.org 

www.visitsombor.org 


Краља Петра I 26, 25000 Сомбор 

Тел: (025) 420 041 


општине Апатин 

Петефи Шандора 2а, 25260 Апатин 

Тел: (025) 772 555 

Е-пошта: apatintours@mmnetkds.com 

www.apatin.org.rs

На међународном путу Београд–Нови Сад– 

Суботица–Будимпешта, у долини реке Криваје, 

смештена је Бачка Топола. Од Београда је 

удаљена 146 километара. Поред аутопута који 

пролази недалеко од града, кроз Бачку Тополу 

пролази и стари магистрални пут. 

У Бачкој Тополи су значајне грађевине с 

карактеристикама барокног стила, а 

Католичка црква (1905) је у псеудоготском 

стилу (торањ висине 74 м). Издваја се 

и Завичајна кућа, Ковачко-коларска 

радионица и Музеј млинарства који се 

налази у старој ветрењачи. 

Спортски лов и риболов је оно што се у 

Бачкој Тополи посебно цени. Ловишта овог 

краја посећују ловци из свих крајева света. 

Распрострањени су зечеви и фазани, а није 

необично видети и права крда срнеће дивљачи. 

Ту се апсолутно издваја ловиште Криваја. 

Кроз Мали Иђош, село покрај Бачке Тополе, 

пролази магистрални пут од Београда ка 

северној граници. Београд је, иначе, од ове 

варошице удаљен 138 километара. Богатство 

ловишта у његовој околини чини га посебно 

занимљивим. У самом Малом Иђошу 

традиционално се одржавају литерарни и 

књижевни сусрети. 

Варошица Србобран налази се на путу 

Београд–Суботица, северно од Новог 

Сада. Од Београда је удаљена тачно 

100 километара. Већим својим 

делом град лежи на левој, а мањим 

на десној обали Великог бачког 

канала преко кога је, Дунавом 

и Тисом, повезан са светским 

водама. 

Чињеница да кроз Србобран 

пролазе два важна пута која 

повезују средњу и јужну 

Европу учинила је да ово 

место постане једно од 

најразвијенијих у Војводини. 

Да Србобран има дугу


Србобран у време одржавања Кобасицијаде 

у Турији, селу непосредно уз варош, посећује 

велики број гурмана из читавог региона. 

Ова манифестација одржава се сваке године, 

последњег викенда у фебруару. 

Србобран нема хотел, али су се мештани ове 

регије одлучили да на чак шест салаша у крају 

отворе своје домове за путнике-намернике. 

историју приметно је и по изгледу самог центра. Идиличан 

је поглед на цркву Светог Богојављења из 1787. године, а 

доминантна је и римокатоличка црква Узвишења светог 

Крста која је саграђена 1815. године. 

Турија и Надаљ су сеоска насеља. Турија, чувена по 

кобасицама и Кобасицијади, добила је име по речици 

Турији, десној притоци реке Дрине, одакле су дошли први 

становници овог места. Надаљ за порекло свог имена 

има више верзија. Кажу, ипак, да је највероватнија она да 

је Надаљ своје име добио по пустари коју су насељавали 

кметови. 

Сам Србобран своје данашње име носи од 1918. године и 

то по шанцу који је 1848. године грађен за одбрану насеља 

код данашње Србобранске улице. У поменутом шанцу 

налазили су се Србијанци, па је због тога прво шанац 

назван србијански, а потом србобран. По том шанцу, 

касније је и насеље добило данашње име. 

Кажу да србобранска земља има изразиту плодност, на 

шта свакако утиче и обиље воде око ове општине. Ту су 

река Криваја, Велики бачки канал, али и баре од којих 

је најпознатија Бељанска. Србобран обилује и топлим 

подземним водама, која се не користи у терапеутске сврхе, 

већ мештани њом наводњавају своје њиве. 

Природа и смештај у овој регији у потпуности су 

прилагођени потребама савременог госта. Архаичност 

и лепота овог градића изазивају жељу да му се поново 

вратите. 

– лов на зечеве у Малом Иђошу 

– Кобасицијаду у селу Турија 

– Музеј млинарства у Бачкој Паланци 

Туристичка организација Бачка Топола 

Маршала Тита 30, 24300 Бачка Топола 

Тел: (024) 715 310, локал 106 

Е-пошта: tourg@stcable.net 

www.btopola.org.rs 

Центар за физичку културу рекреацију и 

туризам Србобран 

Трг младости бб, 21480 Србобран 

Тел/факс: (021) 731 279 

Е-пошта: cst.srbobran@eunet.rs 

www.cst.org.rs

Уџак је име првог насеља које су у 16. веку на месту данашњих 

Оџака основали Турци. Налази се на путу Нови Сад–Бачка 

Паланка–Сомбор, а од Београда је удаљен 139 километара. 

Окружен је општинама Апатин, Сомбор, Кула, Врбас, Бачка 

Паланка и Бач. 

Туристичка организација општине Оџаци 

Кнез Михаилова 28, 25250 Оџаци 

Тел: (025) 5742 212 

Е-пошта: turizamodzaci@nadlanu.com 

Централно (и једино) градско језгро у општини чини 

варошица. Њеним центром доминира римокатоличка црква 

Светог Архангела Миховила (1821). Музејска јединица у Оџацима поседује вредне предмете међу којима је светски 

познат материјал са неолитског налазишта Доња Брањевина. На овом налазишту ископан је и необичан предмет – 

женска статуета, симболично названа Црвенокоса богиња, а која потиче из раног неолита, пре више од 7.000 година. 

Ова фигурина је посебна због своје монументалности у односу на сличне предмете. Наиме, висока је 38 цм, док 

сличне фигуре не прелазе 15 цм. 

Оџаци су окружени бројним мањим језерима која су настала великим изливањем реке Дунав 1926. године. Кажу да 

ловци, због лова на ситну дивљач, изузетно воле околину Оџака, а на бројним каналима је врло жив и риболов. 

Градић Кула 

дуж пута 

налази се дуж канала који чини систем Дунав–Тиса–Дунав (део Сомбор–Бечеј) као и 

и пруге који пролазе кроз седиште Бачке. Ово место од давнина је познато по 

развијеном занатству. У Кули су, наиме, још 1815. године постојали цехови 

кројача, обућара, ћурчија, ткача... Зато је ова варошица позната и по давно 

основаној Фабрици шешира, а касније и Фабрици вунених тканина. 

Са Кулом се граничи Врбас, град у срцу Бачке, на раскрсници важних 

путева. Ту је пруга Београд–Нови Сад–Суботица–Будимпешта, као 

и регионални пут Нови Сад–Србобран–Врбас–Сомбор. Од Новог 

Сада удаљен је 44 км, а од Београда 125 км. Град је омеђен Дунавом 

и Тисом, а има и своју реку – Црну Бару. После Другог светског рата 

добио је име Титов Врбас, да би му 90-их година 20. века био враћен 

стари назив.


– да видите „Црвенокосу богињу“ 

– посету ткачници у Кули 

– ловачке шницле у Врбасу 

Врбас је, као и многи градови у Војводини, у прошлости почивао на 

мочварним теренима где су најчешћи грађевински материјал били земља 

и трска. Што се тиче архитектуре овог града, очигледан је утицај Средње 

Европе, много више него Византије. Посебно се истичу цркве, којих има 

шест, а то су: Српска православна црква, Католичка црква, Реформаторска 

црква, Русинска црква, Евангелистичка црква и Методистичка црква. Поред 

њих, у Врбасу постоји још знаменитости међу којима су – велелепне виле 

које су поседовали богати индустријалци, капела „Водице“, споменик Јозефу 

Кишу... 

У старом Врбасу, налази се Бапина база у којој су смештени експонати, фотографије и историјски материјал из Другог 

светског рата везан за ову општину. У тадашње време су, наиме, биле формиране илегалне базе у којима су деловали 

тајни штабови партизанских одреда. Једна база била је смештена у кући Драгутина Раданова Бапе, који је са својих 

петоро деце, све време рата, ово место успео да очува у тајности. Ово место занимљиво је и по томе што је, заправо, 

друга кућа у дворишту, саграђена у 19. веку, својеврстан 

пример ентеријера и екстеријера српске сеоске куће у Врбасу. 

Ловни туризам у овој општини има дугу традицију. 

Најзначајнија и најопремљенија ловишта су у атарима 

Савиног Села и ловиште Куцура, специјализовано за 

лов на зечеве. Врбас је познат и по производњи одличне 

хране, па у неколико националних ресторана ваља 

пробати нешто од специјалитета њихове кухиње. 

Врбас има врло лепе пијаце. Треба их посетити 

у „пијачне“ дане – средом ради Мала пијаца, на 

раскрсници Главне и Његошеве улице, а суботом 

Велика пијаца код Виноградског моста.

Административни центар Северног Баната, Кикинда, од Београда је удаљен 130 километара. Иако „дубоко“ у Банату, 

Кикинда има добре везе са остатком Србије. 

На сваком кораку овог града и његове околине су археолошка налазишта која сведоче да су овде људи организовано 

живели чак пет хиљада година пре нове ере. Урбано језгро града обележава висок торањ Градске куће (1894). Грб 

Кикинде са њене фасаде и данас је маркантно обележје града. Лепедатова вила из 1908. године налази се на углу 

Главне улице и неизоставно привлачи пажњу путника. Богата археолошка збирка може се погледати у згради 

Курије, где је данас смештен музеј. Недалеко одатле налази се црква Светог Николе (1769), препознатљива по старом 

сунчаном сату на њеном јужном делу. 

Кикинда има и – Стару Сувачу. У питању је, заправо, велики млин који су некада давно, окретали упрегнути коњи. 

Кикиндска сувача једна је од две преостале у целој Европи. Некада се ту млела пшеница, док се данас она користи за 

концерте и позоришне представе. У самом центру доминантан је, својом архитектуром, и хотел Нарвик , а смештај се, 

осим у њему, може организовати у бројним приватним пансионима у самом месту или околним селима. 

Посета местима у околини Кикинде могу донети врло необична искуства. Препуни су трагова старих цивилизација, 

а сељани се изузетно труде да осмисле нове садржаје којим би привукли посетиоце, али се и сами забавили. Тако се 

у Мокрину, селу надомак Кикинде, сваког Ускрса, организује такмичење у туцању ускршњим кокошијим јајима. У 

Мокрину се, такође, традиционално одржавају и борбе гусана. Кикинда има и дане које посвећује – тикви. Наиме, 

овде се сваког првог викенда у октобру организују „Дани лудаје“. Тих дана центар овог града буде преплављен 

тиквама. Још нико није дао тачан одговор зашто овде тикве називају лудајама. Претпоставка је да је то, заправо, 

друго име за племениту врсту тикве... 

Туристичка организација општине Кикинда 

Трг српских добровољаца 21, 23300 Кикинда 

Тел: (0230) 26 300 

Е-пошта: marijana.ilicin@kikinda.org.rs 

Туристичка организација општине Бечеј 

Трг ослобођења 1, 21220 Бечеј 

Тел: (021) 6910 404 

Е-пошта: tobecej@gmail.com 

www.tobecej.com 


Тел: (021) 6910 444 

ТИЦ Нови Бечеј 

Светозара Милетића бб, 23272 Нови Бечеј 

Тел: (023) 773 522 

Е-пошта: ticnovibecej@gmail.com 

www.novibecej.rs


– локалне тамбураше 

– Туцинијаду у Мокрину 

– боравак у дворцу Дунђерски 

Бечеј, градић смештен на реци Тиси удаљен је од Београда 120 километара. Све знаменитости овог места 

концентрисане су на главном тргу, званичног имена – Трг ослобођења. Свима је, међутим, ово место боље знано 

као погача, због његовог облика. Ту су Градска кућа, Задужбина баронице Еуфемије Јовић, као и Православна црква, 

саграђена 1851. године. 

Они који често крећу пут Баната кажу да се у Бечеју сјајно једе, а да и преноћиште уме да буде посебан догађај. За то је, 

пре свега, заслужан индустријалац Богдан Дунђерски који је почетком 20. века саградио прелепи дворац који је данас 

– хотел. Налази се на 14 километара западно од Бечеја. У комплексу овог необичног хотела, на 65 ха, налази се и мала 

породична капела, али и сјајна ергела коња, која је повремено бројала и 1.400 грла. 

С друге стране реке Тисе, налази се Нови Бечеј. Од Београда је ово место удаљено 113 километара. Хронике ове 

вароши бележе да је 1886. године страшни пожар уништио више од трећине насеља. Остали су, међутим, трагови 

средњовековне базилике из 14. века (Араце, 14 километара од средишта општине). Највећи објекат хидросистема 

Дунав–Тиса–Дунав, велика бетонска брана са седам преливних поља и преводницом за бродове, налази се баш уз 

Нови Бечеј. 

На каналу Дунав–Тиса–Дунав налази се и атрактивна Ајфелова преводница, једно од врхунских техничких 

достигнућа с почетка 20. века. Шлајз, како је мештани најчешће зову, настала је 

својевремено из преке потребе. Водена стихија је повремено плавила град, све 

док пре више 

од века није одлучено да се на 

ушћу Великог бачког канала 

у Тису подигне моћна брана. 

Очувани скелет мамута стар 

Да ли је преводница баш дело 

више славног од Ајфела 500.000 није са сигурношћу 

година 

потврђено, али је чињеница 

пронађен да решеткаста је конструкција 1996. године, Шлајза 

неодољиво, по стилу, подсећа 

на Париски торањ. 

сасвим случајно у глинокопу 

Богата ловишта и излетиште 

фабрике Соколац, до „Тоза којих Марковић“, постоје одлични на 

путеви, привлаче госте. 

дубини Нови Бечеј од познат 20 метара. је по ревији Његова 

парадних запрега у Врањеву. 

импозантност Новобечејци су познати и очуваност 

и по 

такмичењу у спремању 

користи рибље чорбе и данас и Међународном 

научницима. 

арт кампу који се током лета 

Мамут традиционално је, иначе, организује висок 4, дуг у овом 7, 

граду. 

а широк – 3 метра.

– масажу у Бањи Русанди 

– фото-сафари у Жабљу 

– пиће на „штрафти“ у Зрењанину 

Зрењанин је од Београда удаљен 73 

км. Овај, иначе највећи град Баната, 

познат је и под именом из давнина 

– Велики Бечкерек. У њему се спајају 

регионални путеви који воде из Новог 

Сада и из Београда. 

Централни, Трг Слободе, није велик 

али је изузетно атрактиван. На њему 

доминира барокна Градска кућа из 

1820. године. Ова грађевина недавно 

је реновирана и враћен јој је стари 

сјај. У оквиру комплекса Градске куће, 

налази се и Градска башта, прелеп 

простор за одмор и опуштање, 

украшена фонтанама, статуама и 

павиљонима. 

Уз Градску кућу смештена је 

и римокатоличка катедрала 

заштитника Светог Ивана Непомука 

(са чувеним оргуљама) из 1864. године, 

у неоромантичком стилу. Грађена је 

„по мери“, тако да одјек њених звона 

допире „тачно до обода града, не даље“. 

Монументална је и палата Народног музеја, некадашња Палата финансија (1894) и зграда Народног позоришта „Тоша 

Јовановић“ са најстаријом позоришном салом у Србији. 

Са Трга Слободе улази се у Улицу краља Александра I у којој се налази већина зрењанинских ресторана и кафића. У 

њој, једна до друге, градитељску историју града причају Бецеова, Пањијева, Ковачева или Тунерова палата (називају 

је и Шехерезада, због јединственог маварског стила градње), куће трговаца Јакшића или Штагелшмита, све до палате 

Ренесанса. 

Уз паркове (осам великих) и тргове (њих пет), посебну чар граду на Бегеју дају његови мостови. Има их чак десет. 

Најстарији је тзв. Мали мост, саграђен 1904. године, који могу да користе само пешаци. У капели крај зрењанинског 

Ваведењског храма налазе се мошти преподобног јеромонаха Рафаила Банатског, хилендарског мисионара, који 

је још за живота проглашен светитељем и чудотворцем. По предању, након његове смрти из старог бреста у порти 

потекла је лековита вода која је помагала многима, дотад неутешнима. 

Зрењанин има четири хотела и неколико мотела, али и врло развијену могућност смештаја у приватним објектима. 

Зато је најбоље да се преноћиште обезбеди преко локалне туристичке организације. 

У близини Зрењанина, на путу за Нови Бечеј, код Меленаца, 

на обали језера Русанда, налази се Бања Русанда. Има сјајну 

спа понуду разних терапија, уз добре могућности за бављење 

спортом. Угоститељску понуду овог локалитета чине 

углавном рибљи специјалитети. 

Непосредно уз магистрални пут Зрењанин–Београд, 15 

километара од града, подигнут је јединствени етно-комплекс 

„Тигањица“, са преноћиштем, рестораном, мини зоо-вртом 

и свим пратећим садржајима. Овде гледање птица постаје 

хоби. 

Општина Зрењанин, традиционално, последње недеље у 

августу, организује „Дане пива“. Реч је о такмичењу у брзом 

испијању пива. Такође, овде се сваког јуна, на манифестацији 

„Банатске вредне руке“ представљају разне рукотворине и 

стара банатска јела.


Смештена је на 10 километара од 

Зрењанина, на путу ка Београду. Овај 

комплекс од 1.767 ха природан је резерват 

за 240 ретких врста птица, међу којима су: 

орао белорепац, еја мочварица, ливадска 

еја, кобац, мишар, чапља кашикара. 

Царска бара је уписана у Унескову листу 

мочварних подручја од међународног 

значаја. 

Када се из Зрењанина крене ка Новом Саду стиже се у Жабаљ. 

Најлепши објекат овог места је храм Светог Оца Николаја. 

Зидан у барокном стилу, са јединственим иконостасом који је 

изграђен од полираног разнобојног вештачког камена. Уз сам 

Жабаљ налази се и ловиште Стара Тиса, веома богато срнећом 

и пернатом дивљачи. Ту је и Долина Јегричке са одсеченим 

меандром Тисе који је можда најзначајније станиште барских 

птица у Србији. Ту се треба спремити за прави фото-сафари. 

Љубитељи голфа у Жабаљ слободно могу понети своју 

опрему, јер се 

поред Жабља 

налази први 

професионални 

голф терен у 

Србији. 

До Титела, 

градића у 

троуглу Тисе, 

Дунава и 

Бегеја, стиже 

се подједнако 

добро из 

Београда, 

Новог Сада и 

Зрењанина. 

Најбрже је, 

ипак, ако се иде 

регионалним 

путем јужном 

Бачком од Новог 

Сада према 

Банату. 

Овај градић има богату историју, још од римског периода. На сваком 

кораку су трагови разних народа који су вековима овуда пролазили. 

У Тителу је и родна кућа Милеве Марић Ајнштајн. 

Ипак, највећа атракција овог места јесте 

Тителски брег – специфична лесна узвишица 

која се уздиже изнад војвођанске равнице. 

Необичност ове природне појаве употпуњује 

изузетно богата флора и фауна. 

Ако се бродићем крене Тисом и Бегејом може 

се стићи до Мошорина где је археолошко 

налазиште Феудвар из гвозденог и бронзаног 

доба. 

У Тителу постоје сви услови за бављењем 

спортом – веслање, вожња чамцем, чак и 

летење змајем. Оне који воле камповање, у 

Тителу очекују прелепи терени. Богатству понуде 

доприносе и манифестације, какве су: Регата, 

Еко камп, Коњичке трке.. 

Туристички центар града 

Зрењанина 

Коче Коларова 68, 23000 

Зрењанин 

Тел: (023) 523 160 

ТИЦ Зрењанин, Суботићева 1 

Тел: (023) 581 890 

Е-пошта: office@zrenjanintourism. 

org 

www.zrenjanintourism.org 


Жабаљ 

Трг Светог Саве 3, 21230 Жабаљ 

Тел: (021) 831 688 

Е-пошта: info@zabalj-tourism.org, 

turistickaorganizacijazabalj@yahoo. 

com 

www.zabalj-tourism.org

– шетњу поред Тамиша 

– одлазак у археолошко налазиште у Старчеву 

– куповину слике у Ковачици 


Панчева 

Сокаче 2, 26101 Панчево 

Тел: (013) 351 366 

Е-пошта: office@pancevo.info 

www.pancevo.info 


општине Ковачица 

Маршала Тита 50, 

26210 Ковачица 

Тел: (013) 660 460 

Е-пошта: office@took.org.rs 

www.took.org.rs 

На ушћу реке Тамиш у Дунав, на само 13 километара 

од Београда, налази се Панчево. Заправо, од српске 

престонице суштински га дели само Панчевачки мост. 

Иако тако близу Београда, Панчево је типичан град 

јужног Баната. Мада спада у индустријске центре, већ сам 

улазак у њега одаје утисак да се борави у мирном месту у 

коме је опуштање могуће. 

Центар лепим чине бројне цркве и атрактивне грађевине 

из 19. века. Римокатоличка црква Св. Карла Боромејског 

која је у самом центру, заправо је преуређена кућа грофа 

Маруса из 1722. године. Ту је и Преображењска црква, 

моћне куполе високих звоника, богатих ризница, која 

је изнутра осликана руком Стевана Алексића, док је 

потресно лепе иконе насликао чувени Урош Предић. 

Данас је овај храм један од симбола Панчева. Успенска 

црква, базилика с почетка 19. века, такође је заштитни 

знак овог града. За њену градњу је сам Карађорђе дао 

дрвену грађу и потпору за печење цигле за храм. 

На само пет километара североисточно од Панчева, 

према Старчеву, и на четири километра од ушћа Тамиша 

у Дунав, налази се чувени манастир Војловица. Према 

предању, саграђен је још 1393. године, након Косовског 

боја. 

Важна је и праисторијска прошлост овог подручја. 

Археолошки локалитети потврђују континуитет 

насељености од тих данас тешко сагледивих давнина. 

По својој спектакуларности, ипак, предњачи откриће 

једне загонетне праисторијске културе која је позната као 

Старчевачка. Име је добила по Старчеву, где је пронађено 

њено највеће средиште. 

Индустријализацијом шездесетих и седамдесетих година 

прошлог века, Панчево постаје моћни привредни центар. 

Ту је смештена азотара, рафинерија нафте, индустрија 

пластичних маса, авиона, стакла и сијалица. У Панчеву је 

настављена традиција пиварства из 1722. године. 

Посебно може бити занимљива шетња поред реке Тамиш 

где има пуно пријатних места за опуштање – необичних 

ресторана (посебно рибљих) и кафића. 

Делиблатска пешчара, која се налази 13 км од Ковина 

и досеже до обале Дунава, јединствена је у Европи. 

Начин постанка овог јединственог резервата природе, 

специфичан дински рељеф, веома редак у Европи, 

очувани еко-системи и ретке биљне врсте, допринели су 

да Делиблатска пешчара готово у целини буде законом 

заштићена и номинована за резерват биосфере. 

До мале, али специфичне и добро познате вароши 

Ковачице стиже се када се, кроз поља сунцокрета, крене 

на север према Зрењанину. Од Београда је удаљена тачно 

50 километара. Само језгро места обележава централни 

парк са црквом. Оно што се, међутим, у Ковачици


одмах примети, јесте да све куће имају плочице 

са бројем, именом власника дома и годином 

изградње. 

Ковачица је добро позната по две ствари. Прво 

– ово место је насељено претежно словачком 

популацијом, а друго – једини се баве необичним, 

у свету познатим наивним сликарством. 

Традиција наивног сликарства у Ковачици 

започела је 1939. године када су два мештанина 

– Мартин Палушка и Јан Сокол почели да 

сликају. Покрет се шири и традиција се 

наставља педесетих година када Палушка, 

Сокол и још неколико уметнички настројених 

мештана оснивају сликарски клуб. Окупљају 

заинтересоване сељане Ковачице, Падине и 

других места у околини и стварају специфичан 

стил у сликању свега онога што их окружује. Нико 

од тадашњих сликара у Ковачици, а то је случај и 

данас, није завршио било какву (званичну) школу 

за бављење овом уметношћу. Прва изложба 

наивног сликарства у Ковачици одржана је 1952. 

године. Три године касније, основана је и прва 

Галерија наивног сликарства. 

Школа наивног сликарства из Ковачице 

(Зузана Халупова, Мартин Јонаш и други) данас 

је позната широм света. Мада је отворена 

Галерија сељака сликара, као и чувена 

галерија Бабка, не треба се изненадити што 

је, заправо, свака кућа у овом симпатичном 

месту направљена као простор за изложбу 

слика.

На путу Е 70, на 84 километра од Београда, налази се Вршац. Овај град 

познат је по великом броју ветровитих дана, а његова валовита околина 

– обронци Карпата, познато је виноградарско подручје. На само десет 

минута вожње налази се и гранични прелаз ка Румунији – Ватин. Кроз 

овај град пролази и међународна железничка пруга Беч–Будимпешта– 

Београд–Букурешт. Овде се може и долетети! Вршац има мањи аеродром 

чија је писта дугачка један километар, а широка 25 метара. 

У самом граду Вршцу најстарије грађевине потичу из 18. века. Доминирају 

барокна палата Владичански двор, Николајевска (православна црква), 

неоготичка црква Св. Герхарда (католичка црква), градски Магистрат, 

кућа Јована Стерије Поповића и Градски музеј који чува богату 

археолошку збирку са локалитета из Ватина, Дубовца и Жидовара. На 

углу улица Кумановске и Стевана Немање налази се Стара апотека, коју, 

због свог необичног прилаза степеницама, називају и „апотека под 

степеницама“. Кућа у којој се налази потиче из средине 18. века и у њој је 

радила најстарија вршачка апотека „Код спаситеља“. Ову намену здање 

је задржало све до 1965. године када је прикључено овдашњем градском 

Музеју. 

Из сваког дела града јасно се види Кула Брег, грађевина из 15. века до 

које се обавезно треба прошетати. Овај град има и сјајне могућности 

за бављење спортом. Различите врсте рекреације могу се потражити у 

велелепном Спортском центру „Миленијум“. 

Вршчани су поносни на своју традицију. Кажу, имају сјајне винарије, а 

сваког трећег викенда у септембру с поносом позивају на „Вршачку бербу 

грожђа“. Током лета у овом граду одржава се и „Међународни фестивал 

фолклора“. 

Данас је Вршац град са врло развијеном мрежом школа, спортских 

институција, здравствених установа, а пре свега, са изузетно јаком 

привредом – компаније Хемофарм, Вршачки виногради, Вршачке пиваре, 

кондиторска фирма Банат... У Вршцу већ дуго ради и Пилотска академија 

ЈАТ-а, у којој се школују кандидати са читавог Балкана. 

Прелепи градић Бела Црква само је 35 километара јужно од Вршца, на 

самој граници са Румунијом, чије је подручје окружује са три стране. Од 

– посету Вршачком виногорју 

– шетњу до Куле Брег 

– долазак на манифестацију 

„Карневал цвећа“ 

Београда, Бела Црква је удаљена 96 

километара. Истиче се природним 

богатством и потенцијалом, које пре 

свега чине река Дунав, Караш, Нера као 

и канал Дунав–Тиса–Дунав. Један од 

значајнијих привредних потенцијала 

општине представљају седам кристално 

чистих језера. Неки је, због обиља воде 

у окружењу, називају и Војвођанском 

Венецијом. 

Делиблатска пешчара („европска 

сахара“) јединствени специјални 

резерват природе удаљена је свега 

15-ак километара од Беле Цркве. На 

површини од 1500 ха налазе се ловишта 

и узгајалишта свих врста дивљачи а 

и станиште је најразличитијих врста 

птица. Планински ваздух који долази са 

обронака Карпата, велики број сунчаних 

дана у години, домаћа кухиња и обиље 

воћа (посебно јабуке) и производа 

од воћа (ракија) пружају могућност 

истинске релаксације и незаборавног 

одмора. 

Као и Вршац, и Бела Црква је 

препознатљива по великом броју 

барокних фасада у центру града. 

Градско насеље основано је 1717. године.


Локални музеј постоји још од 1877. године. Спада у ред 

војвођанских градова у којима је до данашњих дана 

сачуван велики број културно-историјских вредности, 

тако да главну физиономију града чине објекти 

сазидани и реконструисани у стилу Бечке сецесије, по 

чему је Бела Црква и данас карактеристична у региону. 

Главна улица, названа Првог октобра, иде од градског 

парка у самој средини града према северу. Најлепши 

поглед на град пружа се са брда Калварије, које се 

уздиже иза римокатоличке цркве и које је, заправо, 

један од последњих огранака Карпата. 

Бела Црква је позната и као град цвећа, а 

традиционално се, сваког лета, у овом месту 

организује и манифестација „Карневал цвећа“. Он се, 

без изузетка, одржава већ више од 150 година. 

Не без разлога, мештани промовишу свој родни град 

као место где је ваздух чист, а природа недирнута. 

Савршене могућности опуштеног пливања нуде 

Белоцркванска језера. Настала су ископавањем 

шљунка за потребе индустрије, али су касније постала 

туристичка атракција, највише због кристално чисте 

воде која се филтрира кроз околно тло. Добру забаву 

пружа и сјајно уређена плажа која се налази готово у 

самом центру места. 

У Вршцу и околини виноградарство има 

богату традицију и занимљиву прошлост. 

Још половином 15. века вино с овог поднебља 

точено је на европским дворовима и 

плаћано златницима. Постоје докази да су 

се виноградарством овде бавили још стари 

Римљани и Дачани. Мало сеоце Гудурице, 

надомак Вршца, било је и остало један 

од највећих произвођача грожђа и вина у 

вршачком виногорју. Због добре родности 

и квалитета грожђа, али и традиције, још се 

гаје сорте које су од давнина водеће у овом 

крају. То су смедеревка, динка, сланкаменка, 

португизац и креаца. Гаје се у шпалиру, а 

проблем осетљивости на ниске температуре 

решава се избором положаја градње. 

Занимљиво је да на овом подручју кошава дува 

260 дана у години. Због тога је и број прскања, 

против болести и штеточина, смањен тако да 

се може говорити и о еколошкој производњи 

грожђа. 


општине Вршац 

Трг победе 1, 26300 Вршац 

Тел: (013) 832 999, 831 055 

Е-пошта: toovrsac@yahoo.com 

www.to.vrsac.com 


општине Бела Црква 

Пролетерска 2, 

26340 Бела Црква 

Тел/факс: (013) 851 777 

Е-пошта: toobc@neobee.net 

www.belacrkvatourism.org

То што кроз централни 

део општине Ириг пролази магистрални 

пут Нови Сад–Ириг–Рума, који је спојен са 

међународним путем првог реда Е 70, чини да 

ово место увек има доста путника намерника. 

Од Београда је удаљен око 55 километара. 

– посету фрушкогорским манастирима 

– купање у термалној бањи Врдник 

– посету етно-кући у Марадику 

Прича се да је некада ово место било једно 

од највећих градова Срема, али да га је 1795. године погодила епидемија куге која је убила 

сваког другог становника, а град претворила у омању варошицу. 

У центру места постоје три православне цркве из 18. века, што сведочи о тадашњем 

просперитету овог града. Најстарија и најживописнија црква Светог Николе 

подигнута је 1722. године у стилу који подржава архитектуру оближњег манастира 

Хопова. Резбарије иконостаса, израђене око 1760. године спадају у најзанимљивије свог 

доба. 

Седам километара северно од Ирига, на самом гребену планине 

Фрушка гора, налази се Иришки венац (451 м) – једно од 

најомиљенијих излетишта у овом крају. 

Иначе, Ириг спада у „зону светиња“. У овој општини је 

Национални парк Фрушка гора, који својим природним 

и друштвеним вредностима представља најпривлачније 

туристичко подручје у Војводини. Овде се налази седамнаест 

православних манастира, насталих у временском 

распону од 15. до 18. века, те ову планину с правом 

називају Северном Светом гором. 

Манастир Крушедол задужбина је и маузолеј сремских 

Бранковића. У овом здању налази се најбогатија 

ризница међу фрушкогорским манастирима. И 

манастир Гргетег везан је за деспоте породице 

Бранковић, Хоповски храм је, опет, најмонументалнија 

грађевина међу позносредњовековним српским 

црквама. 

Ириг има и специфичне локалитете као што је термална 

бања Врдник. Ово место је некада било познати рудник. 

Неколико улица са типски изграђеним кућама за рударе 

најсликовитији су остатак тог, не тако далеког, времена. 

Током копања руде откривени су извори минералне 

воде што је омогућило Врднику да након затварања 

рудника постане бањско одмаралиште и лечилиште. 

Сремски регион са фрушкогорским виногорјем спада 

међу најзначајније у Србији. Врхунска фрушкогорска 

вина могу се, иначе, пробати у неком од преко 60 

подрума приватних произвођача вина, пре свега у 

манастирима и селима Черевић, Нештин, Баноштор, 

Ердевик... 

Инђија је општина кроз коју Дунав тече у дужини од 27 

километара. За њу кажу да је срце источног Срема. Од 

Београда је удаљена 42 километра, а како се убрзано 

шире, и Београд и Нови Сад, многи тврде да је ово место 

заправо предграђе обе метрополе. 

И поред тога што има све што се тражи од места


које претендује да постане модеран градић, Инђија има и своју 

посебну сремачку причу. Урбано језгро Инђије потиче с краја 19. и 

почетка 20. века, из периода индустријског развоја и насељавања 

становништва. У урбаном језгру места препознатљиве су зграда 

данашње Скупштине општине, кућа Војновића, римокатоличка црква 

Светог Петра, православна црква Ваведења Пресвете Богородице, али 

и обичне градске куће са уличним фасадама класицизма, сецесије и 

неоренесансе. У њој постоји и потпуно нова пешачка зона коју млади 

овог краја радо посећују. 

Као културно наслеђе Стари Сланкамен има најстарију цркву у Срему 

– православну цркву Свети Никола која је подигнута 1468. године, и 

по којој су грађене остале цркве у Срему, бању са извором слане воде 

познату још у римско доба, остатке тврђаве Ацуминицум из келтског 

периода. 

У близини Инђије је сеоско насеље Марадик које туристима пружа 

праву прилику да упознају традицију овог дела Срема. Популарна 

етно-кућа у овом месту, са преко 200 експоната, као и етно-ресторан, 

представљају праве туристичке вредности Инђије. 

Општина Инђија, такође, има традицију у производњи грожђа и вина. 

Сваког марта се у овом граду одржава и „Сајам војвођанских вина“. 

Мај је у Инђији резервисан за „Сремску потковицу“, такмичење у коме 

се многе узгајивачнице коња такмиче у запрегама – од једнопрега до 

седмопрега. 


општине Ириг 

Рибарски трг 16, 22406 Ириг 

Тел: (022) 461 126 

Е-пошта: tur.org.irig@neobee.net, 

tur.orgirig@nadlanu.com 

ТИЦ Врдник 

Улица Карађорђева 6 

Тел: (022) 465 466 


општине Инђија 

Цара Душана 1, 22320 Инђија 

Тел: (022) 510 970 

Е-пошта: turizam@indjija.net 

www.indjija-tourism.net 

Многоструки благотворни утицај Дунава, сунчане фрушкогорске падине окренуте ка реци, микроклима 

и вегетација винове лозе која траје седам месеци, а зимско мировање пет, чине вински регион општине 

Ириг, а пре свега Фрушке горе, изузетним и непоновљивим. 

Неки кажу да овдашње вино има и до два одсто више шећера него другде у Војводини. Од аутохтоних 

сорти гаји се вранац, ту је и стара сорта португизер, домаће укрштене сорте жупљанка (прокупац и 

црни бургундац), неопланта (смедеревка и црвени траминац), сила (кевединка и шардоне), лиза (сиви 

бургундац и кунлеањ), као и петра (црни бургундац и кубрат). Препоручене сорте у овом подручју су 

италијански и рајнски ризлинг, траминац, совињон, неопланта и жупљанка.

Рума је град смештен у централном делу Срема, на 

јужним обронцима Фрушке горе – 65 километара 

западно од Београда и 35 километара од Новог Сада. 

Одлично је саобраћајно повезана, само шест километара 

удаљена од међународног аутопута који повезује 

Београд и Загреб, а кроз њу пролази и главна друмска 

трансверзала север–југ која повезује Војводину и Нови 

Сад са Сарајевом и даље са Јадраном. Она је, такође, и 

важна железничка станица на прузи Београд–Загреб. 

У својој прилично богатој историји Рума бележи и да је 

двадесетих и тридесетих година прошлог века имала 

период убрзаног развоја. Отварале су се бројне трговине, 

занатске и мануфактурне радионице, оснивале банке, 

отварали биоскопи, а у неколико 

штампарија у месту штампале 

књиге и новине које су пратиле 

политички, привредни, културни 

и спортски живот града. Иако 

је Рума по својој економској 

снази (највећа житна 

пијаца у Краљевини 

Југославији) и културном 

нивоу њених житеља већ 

одавно спадала у ред 

градова, званично је тај 

статус добила 

тек 1933. године. 

Приликом доласка у 

Руму свакако треба 

посетити Градски музеј 

са веома занимљивим 

експонатима који 

дочаравају живот и 

историју Сремаца. 

Културни живот у граду 

одвија се под окриљем 

неколико установа културе. 

Најстарија црква у Руми је 

православна црква Свети 

Никола, саграђена 1758. 

године, а само нешто млађа је 

Вознесенска, из 1761. године. 

– посету Музеју хлеба у Пећинцима 

– купање у Сави код Купинова 

– одлазак у ликовну колонију 

На простору општине Рума налази 

се и археолошко налазиште Гомолава 

код Хртковаца из периода палеолита 

или млађег неолита. 

Недалеко од града је излетиште Борковачко 

језеро, са свим пратећим објектима за угодан 

боравак. Осим тога, општина Рума располаже


Скупштина општине 

Пећинци 

Слободана Бајића 5, 

22410 Пећинци 

Тел: (022) 86 950 

и са два добро опремљена ловишта: Каракуша и 

Моровић. 

Румљани сваког лета, традиционално, организују 

Бостанијаду, Фестивал тамбурашких оркестара, 

Ликовну колонију, Фестивал аматерских позоришта... 

Уколико желите да пробате кухињу Срема обавезно 

посетите неки национални ресторан. 

Општина Пећинци, једна од мањих општина у 

Србији, налази се на подручју доњег Срема, 25 

километара југозападно од Београда. Ипак, због своје 

одличне локације, близине Београда и Аеродрома, 

као и аутопута Београд–Загреб, општина Пећинци 

постала је врло атрактивна за стране и домаће 

инвеститоре. Данас важи за општину са највише 

гринфилд инвестиција по глави становника у Србији. 

Од свих насеља општине Пећинци, јавности је 

најпознатије место Шимановци, које се истиче као 

огромна индустријска зона у којој послују компаније из читаве Европе и света. 

И поред енормног економског развоја, Пећинци су занимљиви и за туристе. Река Сава која пролази кроз место 

Купиново, поред Пећинаца, на овом потезу је права рајска река. У овом селу се, иначе, налази црква Светог 

Луке, дворска црква Бранковића из 15. века. Стари део села преуређен је у етно-парк који одлично представља 

традиционално сремско градитељство. 

Уз Саву, 35 километара од Београда, преко Јакова, Прогара и Купинова долази се до Обедске баре. Овај природни 

резерват је и на Унесковој листи светски значајних станишта и подручје је од међународног значаја. На острву у 

бари налазе се и остаци бедема са кулама средњовековног Купиника, који је у 15. веку припадао српским деспотима 

Стефану Лазаревићу и Бранковићима. 

За детаље о квалитету и ценама, као и о 

појединачним објектима који пружају услуге 

ноћења треба контактирати локалну туристичку 

организацију, која може дати препоруку о смештају у 

хотелу у Руми и пружити податке о понуди локалних 

ресторана и мотела. 

Последњих петнаестак година у Пећинцима 

постоји Музеј хлеба. Како је идејни творац и оснивач музеја био сликар Слободан Јеремић – Деда 

Јеремија, ово место је по њему и познато. Деда Јеремија је, у потрази за експонатима, у протеклих 30 

година обишао око 750 српских села, а затим отворио музеј у својој породичној кући и посветио га 

Светом Николи. Музејски фонд састоји се од око 2.000 музејских експоната. Изложено је и 96 различитих 

обредних хлебова, разврстаних по групама – божићни, ускршњи, славски, свадбени и подушни.

Општина Сремска Митровица налази се на 

северозападу Србије, у контакту са различитим 

морфолошким целинама: сремском 

и мачванском равницом и 

фрушкогорским 

подбрђем. Из 

Београда до ње иде 

се 74 километра 

аутопутем Е 70. 

Сирмиум, град од 

кога је настала 

данашња Сремска 

Митровица 

био је значајан 

римски град и 

старохришћанско 

седиште. Подигнут 

на раскрсници 

неколико кључних 

саобраћајница и 

на обали велике 

и пловне реке 

Саве, врло рано 

створио је услове 

за еволуцију у 

велики центар 

са мноштвом 

институција. Цар 

филозоф Марко 

Аурелије умро 

је у Сирмијуму, у 

царској палати, 

која је имала систем 

подног грејања, а чији 

су подови и зидови били 

прекривени мозаицима 

и фрескама. Остаци ове 

палате говоре да су ту биле 

и велике терме, житнице, 

стамбене четврти, бедеми. Неки 

од остатака овог, за то време, 

великог града још увек су видљиви 

у центру Сремске Митровице, иако 

је највећи део остао скривен испод 

савременог града. 

Најзанимљивије ископине могуће 

је видети на углу улица Пиварске 

и Бранка Радичевића. По средини 

главног градског трга, Трга Николе 

Пашића, налази се још једно археолошко налазиште 

које је остало откопано. Овај трг, раније знан као 

Житни трг, окружују многа лепа здања старих 

митровачких трговаца, углавном из 19. века. Неколико 

кућа има полукружне забате, налик на немачке, који 

говоре о утицају који је овде оставило Хабзбуршко 

царство. Недалеко од трга налази се и црква Светог 

Стефана, најстарија црква у овом месту, која потиче из 16. 

века. Како је грађена у време владавине Турака, 

морала је бити скромне спољашности. 

Мали дрвени торањ додат јој је знатно 

касније. 

делу 

Војводине, 

западном 

делу 

Срема или, 

У Сремској Митровици смештен је 

Музеј Срема, и то у два одвојена 

објекта. Један део налази се у 

Пинкијевој улици, наспрам 

хотела „Сирмиум“. У њему су 

изложене иконе и слике 

настале у последња 

три века. Други део 

подразумева тзв. 

Римску колекцију и 

налази се у Улици 

светог Стефана. 

Непосредно 

уз Музеј је и 

некадашња 

царинарница, 

мештанима 

знана као 

Царска кућа, 

која потиче из 

1729. године 

и сматра се 

најстаријим 

здањем у 

месту. 

Надомак 

Сремске 

Митровице, уз 

реку Саву, налази 

се природни 

резерват Засавица. 

Ту је и истоимена 

речица чији миран 

ток често подсећа на 

воду језера, више 

него на ток реке. 

Око ове речице 

пружају се изворно 

очуване мочваре, 

поплавне ливаде и 

шуме у којима живи 

велики број биљних врста, 

риба и инсеката. 

Шид је смештен на југозападном 

– обилазак ископина Царске палате 

– шетњу у Засавици 

– Галерију слика и атеље Саве Шумановића


северозападном делу Србије. Од Београда је 

удаљен 86 километара, а стиже се аутопутем Е 

70. Поред самог аутопута налази се Заједничка 

гробница бораца палих на Сремском фронту 

1944–1945. године. 

Шид данас многе асоцира на Саву Шумановића, 

једног од најзначајнијих представника српског 

модернизма, чија се Галерија слика (са преко 400 

његових дела) и његов аутентични атеље налазе 

у Улици светог Саве, у центру града. У Шиду се 

налази и Музеј наивне уметности „Илианум“. 

У непосредној близини града Шида ваља 

посетити и манастир Привина глава, цркву у 

селу Моловину, чувену по иконостасу, ловишта 

Воров, Врањак и Моровић. Колико се општина 

Шид може сврстати у „зелене“ општине говори 

податак да, од укупне територије од 69.800 ха, на 

оранице отпада 40.000, а на шуме 22.000 ха. 

У водама реке Засавице живе рибе које се данас налазе 

на листи угрожених врста, као што су мргуда, кесега, 

црвенперка или шаран. Ту је и 180 врста птица од којих 

се неке и гнезде овде, затим балкански водоземац – 

необични подунавски мрмољак, као и видре, дивље 

мачке, а од пре пар година овде је враћен и европски 

дабар. На околним пашњацима гаје се и ретке врсте 

домаћих животиња као што су говече подолац или 

свиња мангулица. 


града Сремска Митровица 

Светог Димитрија 10, 

22000 Сремска Митровица 

Тел: (022) 618 275 

е-маил: turistorgsm@yahoo.com 

www.tosmomi.rs 

Туристичка организација Шид 

Цара Лазара 7, 22240 Шид 

Тел: (022) 710 610, 710 661 

Е-пошта: tourismsid@gmail.com 

www.tourismsid.rs

Данас се у Тополи, као остатак Карађорђевог града, може 

препознати Конак са кулом који је претворен у музеј Вождових 

личних ствари и оружја из његовог времена. Ту је и црква 

Пресвете Богородице, познатија као Карађорђева црква. 

Ова грађевина изузетно је складна и рустична. Унутрашњост 

јој је богато осликана, а иконостас је у дуборезу. У простору 

у коме доминира споменик Карађорђу и данас се може 

присуствовати богослужењу. 

Маузолеј породице Карађорђевић, црква Светог Ђорђа 

на врху Опленца, изнад Тополе, доминира овим делом 

Шумадије. Велика петокуполна црква централне основе, 

обложена је белим венчачким мермером, а унутрашњост 

је прекривена мозаицима (40 милиона коцкица у 15.000 

нијанси). Овде су и копије најлепших фресака из 60 

српских манастира, 725 композиција са 1.500 фигура. 

Градња је трајала годинама, али зато ова грађевина 

представља својеврсну антологију српског средњовековног 

фрескосликарства. У централном делу цркве налазе се 

гробнице Карађорђа и краља Петра Првог (1903–1921), по чијој 

жељи и замисли је црква и саграђена. У крипти су и гробнице 

22 члана династије. Ту почивају још два владара – 

Кнез Александар и Краљ Александар Први. У сам 

комплекс Опленца улази се кроз специфичну 

стражару, типичну зграду шумадијског 

стила. Летња кућа Карађорђевића 

(Петрова кућа) на Опленцу данас је музеј – 

галерија са поставкама везаним за живот 

ове династије. 

Варошица Топола удаљена је од 

Београда око 80 километара. Окружена 

је Смедеревском Паланком, Рачом, 

Крагујевцем, Горњим Милановцем, 

Аранђеловцем и Младеновцем. 

Под данас познатим именом 

прославио ју је Карађорђе 

Петровић који је изабрао 

Тополу за средиште, од 

Турака ослобођеног дела 

Србије. Да је некада давно 

(за време Првог српског 

устанка) била политичко и 

административно седиште 

Србије види се и данас на 

сваком кораку овог малог места. 

Истина, 1877. године, у време 

династије Обреновића, срушен је 

утврђени град који је Карађорђе, 

иначе рођен у околини, саградио 

овде шездесетак година раније. 

Одмах до овог музеја налазе се и Вила 

краља Александра, као и Вила краљице 

Марије. Парк шума Опленац, до кога се 

из центра Тополе може доћи и пешице, 

место је у коме ће љубитељи зеленила 

уживати. Са својим високим боровима, 

старим храстовима, јасеном, липом и 

Панчићевом омориком под заштитом 

је државе. 

Овај крај просто је 

синоним за добро 

грожђе и вино. 

Стари документи из 

Државних архива, 

такође, кажу да 

су у време кнеза 

Милоша виногради 

овог краја рађали тако 

– разгледање Карађорђевих личних ствари у Конаку 

– службу у цркви Светог Ђорђа 

– третман глином у Буковичкој Бањи


добро да није било места да се смести толико 

грожђа. Грожђе и вино су и данас симбол сваког 

села у овој области. Зато овај крај називају и 

Престоницом српских чокота. Краљев подрум у 

Тополи има два спрата под земљом, са сталном 

температуром од осам степени. Ту се чува 99 бачви 

вина, од којих свака има 4.000 литара. Селу Винча, 

а и брегу у наставку Опленца, стари Римљани су и 

име дали по вину – Винцеа. Сваког октобра у Тополи 

се организује традиционална “Опленачка берба”, 

тродневна манифестација посвећена берби грожђа 

и вину. 

Рисовача је пећина поред Аранђеловца која се 

сматра важним археолошким, палеонтолошким 

и спелеолошким локалитетом. У њој је откривена 

велика количина костију животиња из леденог доба, 

као и камене и коштане алатке из палеолита, односно 

од пре око 30.000 година. 

Тополини брегови пребогати су и другим воћем, 

лековитим биљем и разним врстама јестивих 

гљива. У Липовцу, код сеоске школе, чува се један 

од најстаријих храстова у Шумадији. Обим му је 

5,5 метара, а његово постојање инспирисало је и 

сликаре да баш у овом месту, поред старог храста, 

организују традиционалну Липовачку сликарску 

колонију. С друге стране, село Овсиште, где је рођен 

српски писац Радоје Домановић, данас окупља 

најважније српске сатиричаре. 

Градић Аранђеловац, 85 километара од Београда, 

основан је у време кнеза Милоша, а данас је спојен 

са Буковичком Бањом. Познат је по венчачком 

белом мермеру, лековитој води и погодној клими. 

У седишту Буковичке Бање налази се уређени 

парк на чак 25 ха, као и Старо здање, некадашњи 

летњиковац Обреновића. Буковичка минерална 

вода коришћена је као стона вода на двору 

кнеза Милоша Обреновића, а данас је један од 

најпознатијих српских брендова међу флашираним 


„Опленац“ Топола 

Кнегиње Зорке 13, 34310 Топола 

Тел: (034) 811 172, 814 027 

Е-пошта: info@topolaoplenac.org 

www.topolaoplenac.org.rs 

www.oplenackaberba.com 

водама. У Бањи је и Специјална болница, где се уз лековите 

минералне воде, глину и најсавременије методе, помаже 

интернистичким болесницима, као и деци оболелој од 

инсулин-зависног облика шећерне болести. 

Аранђеловац је познат и по смотри “Мермер и звуци”, која је 

под заштитом Унеска, али и по Орашцу – месту удаљеном 

6 километара од вароши, а у ком је донета одлука о дизању 

Првог српског устанка. 


општине Аранђеловац 

Кнеза Милоша 267, 

34300 Аранђеловац 

Тел: (034) 724 097, 725 575 

ТИЦ Аранђеловац, 

Кнеза Милоша 228 

Тел: (034) 715 335 

Е-пошта: office.toar@gmail.com, 

ar.infocentar@gmail.com 

www.bukovickabanja.org.rs

Највећи град Шумадије, Крагујевац, налази се 

југозападно од Београда, 120 километра ако се иде 

преко Тополе или 140 километара ако се иде аутопутем и 

скрене код Баточине. Железничким путем повезан је са 

Будимпештом, Солуном и Баром. 

Крагујевац је прва престоница нововековне српске 

државе изникле из српске револуције (1818–1839), у којој 

су основане прве културне и просветне институције 

обновљене српске државе. Тако је Крагујевац први и 

по првом суду (1820), првој гимназији (1833), првим 

новинама (Новине србске), првом театру Јоакима 

Вујића, првом Краљевском оркестру под управом 

Јосифа Шлезингера, првом лицеју, првом изливеном 

топу (1853) и првој електричној централи (1884)... 

Језгро из времена старе престонице лежи уз реку 

Лепеницу. На њеној десној обали налази се црква Свете 

Тројице са старом Скупштином. Овде су донете одлуке 

од највеће важности за српски народ и државу. Ту је 

1835. године, на чувеној Сретењској скупштини, донет и 

први Устав обновљене Србије. На левој обали Лепенице 

налази се Амиџин конак, једина сачувана грађевина из 

кнежевског дворског комплекса. У истом комплексу зграда 

које чини и Музеј, налази се и конак кнеза Михаила. 

Као и у многим другим градовима и у Крагујевцу се у 

самом центру налази пешачка зона која почиње од Трга 

код Крста. Главна улица води све до Спомен парка у 

Шумарицама где је, током Другог светског рата, стрељано 

око 7.000 Крагујевчана. Још средином 19. века Крагујевац 

постаје индустријски центар, а нагли развој после Другог 

светског рата овом граду донела је одлука власти да баш 

овде прво премести фабрику оружја, а затим и да отпочне 

производњу аутомобила и камиона. 

Крагујевац има и (опет) први јавни акваријум у Србији. У 

њему има риба, водоземаца, гмизаваца и бескичмењака 

из готово читавог света. 

У околини Крагујевца налазе се средњовековни манастири 

Вољавча, Благовештење, Никоље, Петковица, Денковац, 

Ралетинац, Саринац и Дивостин. Сви су грађени у 

моравском стилу, занимљивих архитектонских решења, са 

остацима слојева старих фресака. 

Узводно од манастира Петковице 

налазе се остаци утврђења 

Сребрница. Њега је, са црквом 

Светог Николе, кнегиња 

Милица потврдила као дар 

војводе Николе светогорском 

манастиру Светог Пантелејмона. 

С друге стране, верује се да 

је код манастира Дивостин, 

посвећеног 

– одлазак у манастир Дивостин 

– купање на језеру у Гружи 

– пиће испод липе у Борачком кршу


Благовестима, покопан један светитељ и да вода са 

извора који се ту налази, назван Светиња, исцељује. 

Крагујевчани важе за добре угоститеље. Зато 

препорука локалне туристичке организације 

подразумева списак од преко двадесет ресторана. Ово 

место пружа и сјајне могућности за активан одмор и 

бављење разним спортовима. 

У срцу Груже, 20 километара од Крагујевца, налази се 

Кнић. Од Београда се до Кнића стиже када се крене 150 

километара на југ. Положај на железничком коридору 

Крагујевац–Краљево и на две магистрале пружа 

могућност добре комуникацијске умрежености ове 

вароши. 

Археолошка налазишта и овде сведоче о насељености 

још у млађем каменом добу, а и у познијем добу 

јелинске и римске културе. Црква Светог Илије у Книћу 

подигнута је 1910. године, на темељима старог храма 

из 1842. године. 

Чудесна ружа Гружа, како овај крај назива њен 

најгласнији мештанин, песник Добрица Ерић, данас 

је позната по пољопривреди и воћарству. Речице овог 

краја су незагађене, а страсни риболовци у њима могу 

да лове кркушу, клен и поточног рака. Језеро у Гружи, 

чија је основна намена водоснабдевање Крагујевца, 

има доста квалитетне рибе – сом, шаран, смуђ. Осим 

тога, ово језеро је већ годинама база за припреме 

веслачких клубова. 

Борачки крш је својеврстан феномен природе 

и као такав је под заштитом државе. Остаци 

средњовековног града на самом Кршу и трагови у 

подграђу, као и историјски списи, указују на богато 

историјско насеље. 

На град Борач подсећају и остаци цркве из 8. века, у 

чијој порти расте липа, ширине да ни четири одрасла 

човека не могу да је обухвате. Слично дрво може се 

видети и у прелепом манастиру Каменац, из 15. века, 

у селу Честин. У Борачком кршу, иначе, сваке зиме 

организује се традиционална хајка на лисицу. Лепота 

овог краја привлачи и сликаре, за које се сваке године 

организује ликовна колонија Гружанска јесен. 

Недалеко од Великих Пчелица, у долини 

Дуленске реке, на малој међусобној удаљености 

налазе се остаци средњовековних манастира 

Денковац, Ралетинац и Саринац. Није познато 

тачно време њихове изградње, али се сматра 

да је то период владавине деспота Стефана, 

када је овај део Србије доживео процват. Према 

народној легенди, три сесте Ралетина, Дена 

и Сара подигле су, истовремено, манастире 

Ралетинац, Денковац, Саринац, након што су се, 

после Косовског боја, кријући од Турака, населиле 

у овом крају. 

Градска туристичка организација Крагујевац 

Краља Александра Првог Карађорђевића 44 

34000 Крагујевац 

Тел: (034) 332 172, 334 883 

Е-пошта: gtorgkg@sbb.rs 

ТИЦ Крагујевац, Зорана Ђинђића 11 

Е-пошта: tic_kg@open.telekom.rs 

www.gtokg.org.rs 

Туристичка организација општине Кнић 

Скупштина Општине Кнић, 34240 Кнић 

Тел: (034) 510 115 

Е-пошта: turizam@knic.rs 

www.knic.rs

Љиг се налази у подножју планине Рајац, уз саму 

ибарску магистралу, а од Београда је удаљен 85 

километара. Зову га још и Качер, по истоименој реци 

која кроз њега протиче. Граничи се са Аранђеловцем, 

Горњим Милановцем, Мионицом, Лазаревцем и 

Лајковцем. Овај живописни градић, са око 3.000 

становника, релативно је ново насеље чији се мештани 

углавном баве ратарством и воћарством. Изван 

граница земље познати су овдашња домаћа ракија и 

гибаница. 

Последњих година Љиг је дестинација многих 

туриста. Највише због Бање Љиг, која је од саме 

варошице удаљена око два километра, а налази се на 

магистралном путу Београд–Подгорица. Овај спацентар 

располаже са више термоминералних вода 

температуре 32,5 °C. Минерална вода користи се за пиће 

и купање. Сматра се да је врло делотворна у лечењу 

свих врста реуматских болести, као и за стања после 

прелома костију. 

Околна села су права ризница културе. Вреди видети 

цркву у селу Ба, из 15. века. Ту су и стара сточарска 

летња насеља Колибе, под Рајцем 

Равном Гором. На магистрали, у Дићима, 

пут Горњег Милановца, налазе се 

остаци цркве за коју се поуздано зна 

да јој је ктитор био краљ Драгутин 

Немањић. 

Од Љига ка Рајцу, пут води кроз 

Славковицу, мало место, од 

давнина знано, што по граниту за 

који кажу да је јединствен у свету, 

– чашицу домаће ракије у Љигу 

– ручак на Рајцу 

– шетњу од вароши Рудник до 

Острвице 

и 

што због средњовековне цркве у засеоку Иконићи, у чијој 

су крипти нађени саркофази деспота Ђурђа Бранковића, 

Ђурђа Смедеревца и деспотице Јерине. 

Планина Рајац све је занимљивија за туристе. За то 

је највише заслужна манифестација која се одржава 

сваке године, у другој недељи јула. Већ и у свету чувена 

„Косидба на Рајцу“ заправо представља мобу и свечаност 

поводом завршетка кошења планинских ливада. Она на 

атрактиван начин обнавља стари обичај окупљања мобе 

ради завршавања важног и великог посла домаћина. 

Централни догађај је такмичење најбољих косача на 

планинским ливадама Рајца, уз традиционално добар 

културно-забавни програм, народно посело и изложбу 

пољопривредне механизације. Госте служе домаћице – 

ручконоше, а косачи су у народној ношњи, са сламнатим 

шеширима и извезеним, шареним торбама на раменима. 

На крају косидбе највештијег, а како домаћини кажу, и 

најизгледнијег проглашавају за Ђидију или Козбашу. На 

следећој косидби он предводи косаче. За три дана, колико 

манифестација траје, на Рајцу борави преко 50.000 људи. 

Када се ибарском магистралом настави према мору, 

на 124. километру од Београда, наилази се на Горњи 

Милановац. Ово насеље основао је кнез Александар 

Карађорђевић, пресељењем 

из Бруснице (Стара чаршија). 

Шест година Милановац се 

звао Деспотовица, по реци 

која тече кроз место, да би 

му кнез Милош, у спомен на 

брата Милана који је умро у 

Румунији, променио име. 

У Горњем Милановцу, 

најпре треба погледати 

зграду бившег окружног 

начелства,


стару скоро колико и насеље. Данас су у њој Културни центар, 

Библиотека, Модерна галерија и општинска телевизија. 

Испред ње су статуе оснивача града кнеза Александра, војводе 

Милана Обреновића, као и биста Живојина Мишића који је из 

ове зграде командовао Сувоборско-колубарском битком. 

У Горњем Милановцу је и црква Свете Тројице, задужбина 

кнеза Милоша из 1860. године. Део града је и Брдо мира 

са споменицима из новије историје, као и Норвешка кућа, 

комбинација викиншког брода и старе српске куће, један од 

израза пријатељства српског и норвешког народа. У њој је 

стална музејска поставка са предметима из времена страдања 

Срба у нацистичким логорима у Норвешкој. 

Чим се изађе из општинског атара долази се на Рудник, 

планину која доминира централном Србијом. Ова планина 

и варошица у њој били су средиште живота много пре 

доласка Словена. Руду су овде вадили и новац ковали још 

стари Римљани. Данас у овој, како кажу, ваздушној бањи, 

За ово место кажу да је заправо једино 

право еколошко село у Србији, јер се 

налази у сувоборском крају, делу Србије 

који још увек има нетакнуту природу и где 

се вода заиста може пити са потока. Ту су 

и Продановића магаза, етно-музеј, стална 

поставка слика Боже Продановића, стара 

више од 120 година, и Историјски музеј 

посвећен Колубарској бици и генералу 

Живојину Мишићу. 

Над Коштунићима налази се Равна гора и 

Мокра пећина. Неколицина домаћинстава 

у Коштунићима путнику намернику нуди 

одличан смештај. 

има пуно љубитеља природе, а пре свега, планинара 

и ловаца. Доминира вулканско узвишење Острвица и 

њена тврђава, од које су данас остале само зидине. На 

падини Рудника можете обићи манастир Враћевшницу, 

који има три конака из различитих периода и цркву 

Светог Ђорђа. На три километара изнад Враћевшнице, 

у Горњој Cрнући је и конак кнеза Милоша који је три 

године био престоница Србије, све до пресељења у 

Крагујевац, 1819. године. 

У Милановачкој општини је и Таково, из ког је Милош 

Обреновић 1815. године кренуо у Други српски устанак. 

У овом селу не треба пропустити посету цркви брвнари 

из 18. века са резбареним вратима и иконостасом. 

Савинац, заселак села Шарани у таковском крају, 

чува легенду да је баш овуда прошао свети Сава, те 

да се и данас види отисак копита његовог коња. Под 

кровом савиначке цркве сахрањена је Мина Караџић, 

песникиња и сликарка, ћерка Вука Караџића. 

Туристичка организација општине Љиг 

Карађорђева 7, 14240 Љиг 

Тел: (014) 83 300, 85 242 

Е-пошта: info@ljig.org.rs, tolj@ptt.rs 

www.ljig.org.rs, www.kosidba.com 

www.selo.rs, www.selo.org.rs 

Туристичка организација општине Горњи 

Милановац 

Улица Таковска 13, 32000 Горњи Милановац 

Тел: (032) 720 566, 720 565 

Е-пошта: togm@nadlanu.com 

www.togm.org.rs

Чачак је град на реци Морави, окружен планинама 

Јелицом, Овчарем, Кабларом и Вујином. На ибарској је 

магистрали, 144 километра од Београда. 

Када се крене ка овом крају, свакако се мора видети 

урбано језгро града Чачка. На месту данашњег, 

постојало је насеље и у римско време (4. век), о чему 

сведоче остаци римских терми и споменици Јупитеру. 

У оквиру чачанске општине откривене су и бројне „villae 

rusticae“, пољопривредна имања, такође из римског 

доба. Конак Јована Обреновића у Чачку, после цркве, 

најстарија је сачувана грађевина. Подигао га је 1835. 

године Јован, брат кнеза Милоша. На њему је једини 

очувани грб династије Обреновић, а у њему музејска 

поставка старе градске куће. 

Народни музеј има чак три сталне изложбе – приказ 

историје од неолита до средњег века, Овчарскокабларски 

манастири и цркве чачанског краја, као 

и Чачански крај у устанцима и ратовима 1804–1941. 

године. Многе старе куће у овом месту сачувале су свој 

оригинални изглед – Окружно начелство, Соколски дом, 

Гимназија, Хаџића кућа, палата Драгомировића, кућа 

мајора Гавриловића... 

Уметничка галерија Надежде Петровић је спомен на 

сликарку, зачетницу модерне ликовне уметности у 

Србији, као што је и Меморијал Надежда Петровић једна 

од најзначајнијих манифестација савременог сликарства 

Србије. 

Споменик ратницима Првог светског рата на чачанском 

гробљу, подигнут 1934. године, јединствен је у свету. На 

њему се на једној страни налази православни, на другој 

католички крст, на трећој исламски полумесец, а на 

четвртој Давидова звезда. 

Споменик Танаску Рајићу на брду Љубићу чува успомену 

на легендарног тобџију из Првог српског устанка. 

Врх Градина на планини Јелици, 8 километара од 

центра Чачка, у селу Граб, познат је по археолошком 

локалитету великих размера. Овде се могу видети 

остаци рановизантијског утврђеног града, који сведоче 

о развијеном привредном и културном животу на овом 

простору још у 6. веку. 

У Овчарско-кабларској клисури, кроз коју се пробија 

Западна Морава, на десетак километара од центра Чачка, 

постоји десет манастира и два света места. Са великом 

сигурношћу може се рећи да су подигнути крајем 14. века, 

у време доласка монаха Исихаста у Србију. У народу се ова 

област назива Српска Света гора. Данас живе манастири 

– Ваведење, Вазнесење, Преображење, Сретење и 

Свете Тројице на десној, као и Благовештење, Илиње, 

Јовање, Успење и Никоље, на левој обали Мораве. Осим 

манастира, ту су и збег-црква Кађеница и Савиње – црква 

посвећена Светом Сави. Архитектонски представљају 

ренесансу Рашке градитељске школе. У њима су деловале 

радионице за преписивање и илуминацију књига, 

сликање икона и израду различитих богослужбених 

предмета. 

Планине Овчар и Каблар идеалне су за оне који се 

баве риболовом, планинарењем, сплаварењем или 

екстремним спортовима. На Каблару се, чак, организују 

курсеви екстремног планинарења, док је прави хит 

узлетиште за параглајдинг на врху Овчара. 

Чачак има изворе минералне воде у две бање. Овчар 

Бања, осим термалних вода, пружа могућност активног 

одмора. Овде се могу користити услуге велнес центра, 

али истовремено и уживати у природним атракцијама 

Туристичка организација Чачка 

Трг Устанка 4, 32000 Чачак 

Тел: (032) 342 360 

Е-пошта: toc@ptt.rs 

www.turizamcacak.org.rs 

ТИЦ Чачак 

Тел: (032) 343 031 

ТИЦ Овчар Бања 

Тел: (032) 596 250 

Центар за културу,спорт и туризам 

општине Лучани 

„Драгачево-Гуча“ 

Трг слободе бб, 32230 Гуча 

Тел: (032) 854 110, 854 765 

Е-пошта: domtrube@eunet.rs 

www.saborguca.com 

– остатке римских терми у центру Чачка 

– шетњу Српском Светом гором 

– Гучу и Драгачевски сабор трубача


Овчарско-кабларске клисуре, пределу изузетних 

одлика, са разноврсном флором и фауном и богатим 

споменичким наслеђем. 

Атомска бања – Горња Трепча је по терапијској 

вредности лековитих вода позната и ван граница 

наше земље. Термоминерална вода ове бање благо 

је радиоактивна, а поред осталих садржи и ретке 

микроелементе, у чему се крије тајна оздрављења 

бројних туриста који овде долазе. Пријатна клима, бујно 

зеленило, планински свеж ваздух који до ње допире, 

окрепљују, лече и враћају животну енергију. Атомска 

бања је у близини бројних културно-историјских 

споменика, што је поред значаја који има као центар 

здравственог туризма, сврстава и у занимљива и 

атрактивна места за одмор. 

Чачак сваке године организује преко 30 различитих 

културних и спортских манифестација. Свакако, 

најважнија је Дисово пролеће (сваког маја). Настала је 

у част песника Владислава Петковића Диса и поезије. 

У њеном вишедеценијском трајању учествовали су сви 

значајнији песници 20. века. 

Из Ужица, Пожеге и Чачка, са пута који води Овчарскокабларском 

клисуром, скреће се долином реке Бјелице 

и стиже у општину Лучане. Највећи део ове општине 

заузима област Драгачева. Одвајкада насељено, ово 

подручје богато је споменицима културе. Неки су из 

античког и периода римске доминације, други су из 

српског средњег века, а многи и новијег порекла. 

Значајни локалитети су Брег, Збеговиште, Ораница... 

Цркве у овој општини углавном су делиле судбину 

народа. Тако данас готово и да нема сачуване цркве из 

времена које је претходило Првом српском 

устанку. А, у време 

Карађорђевог устанка и после њега, 1815. године, почиње 

обнављање старих и изградња нових богомоља. 

Природа овог краја је јединствена и очувана. У томе 

велику улогу имају мештани који су се организовали 

у неколико еколошких друштава како би свој завичај 

сачували од лошег утицаја цивилизације. Еколози 

Драгачева посебно су поносни на Раданову гору, 

споменик природе у селу Гуча, засеоку Велес, која 

представља прву и једину приватну шуму под заштитом 

државе у Србији. Споменик природе су и Стабла 

Драгачева, где је девет стабала дрвећа у разним 

драгачевским селима, због своје старости, пејзажне 

атрактивности и биолошке вредности проглашено за 

заштићена природна добра и стављено под заштиту 

државе. 

Гучу, удаљену од Лучана 16 километара, у свету је 

прославио „Драгачевски сабор трубача“. Једном годишње, 

током прве недеље августа, неколико стотина хиљада 

људи из Србије и целог света долази у ово село да ужива 

уз музику лимених оркестара Балкана. Тих дана, већ 50 

година, Гуча постаје светска престоница трубе. Дуж улица 

су бројни вашарски продавци, а под шатрама посетиоци 

уживају у обимним гозбама, праћеним живом музиком. 

На менију су роштиљ, печење и свадбарски купус. 

Одмах иза школе у Гучи је Музеј крајпуташа, 

надгробних споменика сакупљаних на 

подручју Драгачева, у облику стуба, 

са стојећом фигуром покојника, 

клесани или бојени, који су 

најчешће стајали поред путева. 

У селу Прислоница код Чачка већ више од две 

деценије, сваке године у другој половини јула, 

одржава се Сабор фрулаша. У питању је јединствена 

манифестација која за циљ има неговање изворне 

народне културе, обичаја и музичке традиције 

српског народа. Градитељи фрула и други мајстори 

старих заната излажу своје рукотворине заједно са 

плетиљама, везиљама, ткаљама и домаћицама које 

припремају стара традиционална јела овог краја. 

Духовни отац Сабора је проф. флауте Миодраг Миле 

Азањац.

Шабац се налази на обали реке Саве, 85 километара 

западно од Београда. Процват је доживео у 19. веку после 

српских устанака, захваљујући томе што је надомак 

Војводине. У Шабац је донет први клавир, формиран 

први оркестар у тадашњој Кнежевини Србији, основана 

прва болница и апотека. 

Урбаним језгром града Шапца доминира црква Светог 

Петра и Павла, саграђена 1831. године, са иконостасом 

Павла Симића, истакнутог сликара средине 19. века. 

Народни музеј налази се у здању Полугимназије из 1856. 

године и има значајну збирку археолошке, историјске 

и етнографске грађе. Као вредно архитектонско 

здање издваја се и кућа Крсмановића која се налази у 

Карађорђевој улици, данашњем главном шеталишту. 

Шабац има и свој споменик љубави – Ашиков гроб. 

Подигнут је у селу Метлић у знак сећања на трагичну 

љубав Павла и Ђуле. Овај догађај је, у својој новели, 

описао и Јанко Веселиновић. 

Уз сам град налази се и Шабачка тврђава. Подигли су је 

Турци 1470. године на месту средњовековног Заслона, као 

правоугаоно равничарско утврђење са угаоним кулама, 

опасано ровом кроз који је текла Сава. Очуване су зидине 

и једна кула. 

Сваке године, на Малу Госпојину, одржава се чувени 

Шабачки вашар који се сматра једном од највеселијих 

манифестација у Србији. Од 1968. године Шабац је 

домаћин Чивијаде и престоница Чивијашке републике, 

највећег хумористичко-сатиричног фестивала у Србији. 

Мишар, крај Шапца, место је где је устаничка војска, 

предвођена Карађорђем, извојевала велику победу над 

Турцима, познату свим љубитељима епске поезије због 

описа у песми Бој на Мишару. 

Легендарна планина Цер, позната је по Церској бици, 

великој српској победи у Првом светском рату, под 

вођством Степе Степановића. Данас је ово место, 25 

Туристичка организација града Шапца 

Карађорђева 5, 15000 Шабац 

Тел: (015) 347 383 

Е-пошта: info@sabacturizam.org, 

sabacturizam@gmail.com 

www.sabacturizam.org 


Тел: (015) 347 384 

Туристичка организација града Лознице 

Јована Цвијића 20, 15300 Лозница 

Тел: (015) 878 520 

Е-пошта: togloznice@gmail.com 

www.tool.org.rs 

километара удаљено од Шапца, омиљено 

излетиште. Ту се налази и леп планинарски дом из кога 

се пружа прелеп поглед на мачванску равницу. 

У селу Липолист крај Шапца, крајем јуна, 

традиционално се одржава Фестивал руже Липолиста. 

Манифестација обично почиње поделом 1.000 ружа у 

шабачкој пешачкој зони. Иначе, у овом селу се годишње 

произведе до 700.000 садница ружа, од чега се трећина 

извезе на тржишта Европске уније. 

Богатић се налази на крајњем северозападу Србије, 

на ушћу реке Дрине у Саву. На свом подручју има 

неколико мртваја – мањих речица које су некада биле 

пуне воде, али су током неколико последњих деценија 

готово пресушиле – Старача, Батар, Битва и Журава. 

Три четвртине земље у Богатићу је најквалитетније 

обрадиво земљиште. У селу Дубљу, како је откривено 

пре 20-ак година, налазе се огромне резерве топле 

воде. На дубини од 412 метара откривена је вода чија је 

температура 75 °C. Богатић се граничи са Републиком 

Српском из које се долази преко Павловића ћуприје. 

На 139. километру западно од Београда налази 

се Лозница. Ову област насељавали су Илири, а 

археолошка налазишта датирају од 900–300 година пре 

нове ере. 

Прво модерно сумпорно купатило изграђено је у 

лозничкој општини, тачније шест километара од 

града Лознице, у Бањи Ковиљачи. Традиција ове бање, 

удаљене 142 километра од Београда датира још из


античких времена, а лежи у чињеници да овде извире 

минерална вода идеалне температуре (од 15 до 28 °C). 

Средиште бањског живота данас је леп парк уређен 

почетком 20. века, око којег су распоређене старе 

виле и хотели. Најлепше здање из окружења парка 

је Курсалон (1932) који је подигао краљ Александар 

Карађорђевић. Захваљујући краљевској династији 

Карађорђевића бања је позната и као Краљевска Бања. 

У близини је и Бања Бадања на Иверку. Близина Дрине 

и ловишта на Борањи и Церу деценијама су занимљиви 

туристима. 

На само 17 километара од Лознице је манастир 

Троноша који је подигао српски краљ Драгутин. 

Градња цркве завршена је непосредно након његове 

смрти 1317. године. Касније су манастир Троноша 

обдаривали потоњи српски владари из лозе 

Немањића, Хребељановића, Бранковића и Котромана. 

Више пута, током историје, био је рушен и паљен до 

темеља. Године 1961. почиње обнова манастира. У овом 

манастиру се данас налази и мали музеј посвећен Вуку 

Караџићу, великану српске културе, који је баш ту учио 

да чита и пише. 

На само 6 километра од Троноше, у селу Тршић, налази 

се етно-комплекс „Тршић“ у коме је 35 објеката под 

заштитом (Доситејев музеј, Музејска поставка „Вукових 

сабора“, Галерија...). Као посебна целина у оквиру 

комплекса истиче се Вуково имање са Вуковом споменкућом, 

два вајата, качаром, чардаком и амбаром. У 

Тршићу се, сваког септембра, одржава „Вуков сабор“ – 

међународни скуп слависта из целог света. 

– посету Вуковој кући у Тршићу 

– куповину руже у Липолисту 

– посету галерији Миће Поповића 

Испред манастира Троноша налази се чесма 

коју су по легенди саградили Југ-Богдан и 

девет браће Југовића пред одлазак у бој на 

Косову. Ову чесму је, 1894. године, обновио 

архимандрит Методије и трговац из Лешнице 

Младен Исаковић. Последње обнављање 

капеле, уз коју је чесма, извршили су 

епископ шабачко-ваљевски Јован и игуман 

манастира Троноше Антоније Ђурђевић. 

Капела је посвећена светом Пантелејмону. 

Са спољне стране капеле, изнад цеви за воду, 

израђена је слика – мозаик девет Југовића са 

Југ-Богданом у средини, сви на коњима пред 

полазак у бој на Косову.

Крупањ се налази у западној Србији, између планина Борање, Јагодње, Соколске планине, 

Влашића и реке Јадра, у крају познатом под именом Рађевина. На северозападу се 

граничи са општином Лозница, а на северу додирује са општином Шабац. Од Београда 

се до њега долази преко Ваљева или Шапца, а од престонице је удаљен 150 

километара. 

Због надморске висине, ова микрорегија има специфичну климу. 

Чак и лети, ноћи су хладне, а падавина има много више него у 

суседним општинама. У Рађевини нема индустрије, па су ваздух и 

вода беспрекорно чисти. Зато овде, производња здраве хране није 

само поштапалица. 

Иако невелик, Крупањ је имао врло бурну историју. У Другом светском 

рату, у оближњем селу Бела Црква, на ивањданском вашару, Жикица 

Јовановић Шпанац позвао је народ на устанак против окупатора. Више 

деценија овај дан, 7. јул, обележаван је као „Дан устанка“. 

На врху планине Јагодње, која је име добила по обиљу шумских јагода, 

налази се чувени Мачков камен (923 м), поприште страшне битке из 

1914. године. На највишој тачки подигнута је спомен костурница 

јунака палих у том боју. И у самом Крупњу, у спомен-цркви 

Вазнесења Господњег, подигнутој 1932. године, постоји 

костурница изгинулих ратника на Мачковом камену. 

Поред свог историјског значаја, Мачков камен привлачи туристе и као 

зимски спортски центар. Располаже скијашким стазама са ски-лифтом 

и полигоном за санкање. Лов и риболов, на чак четири реке општине 

Крупањ, део су редовне туристичке понуде овог краја. 

Тачно у средишту између Шапца и Ваљева, Лознице и Уба, подно 

Цера и Влашића, налази се Коцељева. Љупка варошица, са својим 

прелепим окружењем, садржи понуду која може да буде занимљива 

радозналом путнику. Поп Лука Лазаревић управо је из Коцељеве кренуо 

у Бој на Мишару, а чувени Јанко Веселиновић, уз чијег су Хајдук-Станка 

израстале многе генерације малишана у Србији, учитељевао је у овом 

месту. Пространа ловишта овдашњег ловачког друштва Тамнава имају 

око 3.000 зечева, преко 3.500 фазана, 1.500 јаребица и чак 500 срна. 

Територија општине Владимирци омеђена је са североистока, у дужини 

од 28 километара, реком Савом, са истока општином Обреновац, јужно 

са Коцељевом и Убом, а западно са Шапцем. Из Београда се до овог 

градића долази магистралним и регионалним путевима преко Шапца и 

Ваљева. Недалеко од Владимираца налази се манастир Каона. Народно 

предање каже да је ова светиња задужбина Милоша Обилића. Писани 

подаци о изгледу старог манастира говоре да је он постојао и пре 


У Малом Зворнику све је у знаку моћи воде. На 

Дрини је изграђена хидроцентрала, на Радаљској 

реци акумулациона брана, па цео крај обилује врло 

квалитетном водом за пиће. Од давнина је познато да 

извори у селу Радаљу имају лековита својства. Воде 

око Зворника богате су и рибом, а постоји и легенда о 

чудовишту Тоши, налик џиновском сому.


Садашња црква, посвећена Светом Архангелу Михаилу, подигнута је 

у византијском стилу, на темељима старе. Од две малене речице које 

опасују манастир, 1982. године направљен је рибњак. Две године 

касније кренуло се и у израду крстионице у ранохришћанском стилу, 

а по узору на крстионицу из Тебе Тесалијске. 

Код Владимираца је и природно језеро Вукошићка Бара, површине 

60 хектара, које спада у еколошки најквалитетније воде овог краја. 

На 170 километара од Београда, а 80 километара од Шапца, као 

административног центра Мачванског округа коме припада, налази 

се Мали Зворник. Преко Новог моста и граничног прелаза са 

Републиком Српском, Мали Зворник повезан је са магистралом 

Зворник–Тузла–Сарајево. Железничка пруга од Шапца једним 

краком се завршава у самом месту. Општина Мали Зворник 

настала је 1955. године када је и званично пуштена у рад 

хидроцентрала на Дрини, а насеље Мали Зворник постало 

административно седиште нове општине. Већина насеља 

ове општине налази се уз Дрину или њене притоке. 

Највећа туристичка атракција у Малом Зворнику 

налази се испод земље. Брдо преко пута старог 

железничког моста у себи крије читав подземни 

град, лавиринт ходника и пролаза прокопан 

1931. године, с циљем да то буде једно од ратних 

командних места и склоништа за Краља и Врховну 

команду. Прича се да је у априлу 1941. године 

лавиринт заиста употребљен у ту сврху, те да је 

овде своју последњу ноћ у отаџбини провео 

млади краљ Петар II Карађорђевић. Иако 

сплет тунела није истражен, зна се да је 

дугачак око два километра, да је изграђен 

у облику часног крста, као и да се унутра 

налазе остаци капеле, олтарски простор, 

одаја за краља, бунар са водом за пиће 

и све друго што је потребно за дужи 

боравак под земљом. Верује се и 

да постоји тунел који води испод 

корита Дрине, као и да тај пролаз 

није прокопан, већ да је настао 

природним путем. 


општине Крупањ 

Маршала Тита 2, 15314 Крупањ 

Тел: (015) 684 094, локал 131 

Е-пошта: touristok@yahoo.com 

www.krupanj.org.rs 

– скијање на Мачковом камену 

– купање у језеру Вукошићка Бара 

– шетњу крај рибњака манастира Каона

У западној Србији, 130 километара југозападно од 

Београда, на магистралном путу Ваљево–Лозница, 

налази се Осечина. Ово место налази се и на рекама, 

пре свега Јадру, али и њеним плаховитим притокама. 

Предање говори да је у једном периоду турске окупације 

овај део Србије потпуно остао пуст. Народ се иселио, 

села запустела, па су и Турци овде ретко залазили. Пред 

Први српски устанак глава Подгорине био је славни 

Илија Бирчанин, један од кључних главара у припреми 

буне. Страдао је у сечи кнезова, у којој су Турци побили 

све виђеније људе овог краја. Међутим, устанак тиме 

није спречен. Све до 20. века сва насеља у овом крају 

била су сеоска, али се Осечина, место са великим 

бројем дућана и механа, издвојила као центар читаве 

области. 

Богатство овог краја је у воћу, посебно шљиви, малини 

и купини. Познато је и по прерађевинама од воћа, преко 

компота, џемова, мармелада, сокова, воћних колача, 

до ракије шљивовице – препеченице и домаћег вина. 

Такође, познато је и по млеку и млечним производима 

и месу што, када се узме у обзир да је овде недирнута 

природа, говори да је у питању заиста здрава храна. 

Читав крај богат је разним врстама дивљачи, лековитог 

и шумског биља, што представља основу за привлачење 

љубитеља ловног и еко туризма. Природне лепоте овог 

брдско-планинског подручја испресецаног бистрим 

речицама и потоцима, у којима још увек има ракова, 

а понегде и пастрмки, једно је од ретких станишта 

белоглавог супа. У крају има и неколико саграђених 

ловачких домова. Највећи је дом на Тисовику. За 

риболов су погодне реке Јадар, Ловачка, Љубовиђа, 

Пецка, Остружањка, а пецају се најчешће клен, кркуша, 

скобаљ, пастрмка, младица... 

У селу Скадар Цркву брвнару подигли су досељеници из 

околине Скадра на Бојани који су том месту и дали име. 

Према доступним изворима, саграђена је 1720. године, 

а према предању постоји још од 17. века. Посвећена је 

Вазнесењу Господњем. Спољашњост цркве украшена је са 

шест лепо декорисаних стубова и изрезбареним вратима 

са западне стране. Црква је обновљена 1978. године. 

Соко град је последњих година постао познато ходочасно 

место и излетиште у овом крају. Налази се на тромеђи 

Осечине, Љубовије и Крупња. Прилаз је, ипак, само преко 

Љубовије и села Грачанице. Соко град је војно утврђење 

које потиче још из римског доба. Око ове пограничне 

тврђаве, због њеног повољног положаја отимале су се 

разне војске. Највећи процват, ипак, имала је у турско 

доба. Турци су је звали „Султанова невеста“. Данас је, на 

остацима града, изграђен видиковац којим доминира 

велики позлаћени крст. Од подножја до врха брда 

постављено је десет капелица на којима је исписано 

десет божијих заповести. У подножју Соко града налази се 

манастир и споменик посвећен Светом владици Николају 

Велимировићу. 

– чашицу ракије препеченице у Осечини 

– посету Соко граду 

– риболов на Дрини


Кањон Љубовиђе је мозаик чудесних пејзажа састављених од планинских брзака и модрозелених вирова реке 

Љубовиђе и бујних пашњака. Кањоном је некада водио главни пут из западне Србије према Босни. Реку Љубовиђу 

пресеца камени лук Римског моста (Јерининог моста, како га у народу називају). Потиче из римског периода, а 

садашњи изглед добио је у турско време. 

Општина Љубовија граничи се са Осечином, а реком Дрином повезана је и са Републиком Српском, односно 

Братунцем и Сребреницом. Становници овај крај називају Азбуковица, а себе Азбуковчанима. Од Београда је удаљена 

око 200 километара. 

Свакога јула у манастиру Светог Николаја 

Српског, у Соко граду код Љубовије, Српска 

православна црква, Влада и Матица исељеника 

Србије организују „Мобу“ за младе из дијаспоре 

и Србије. 

На „Моби“ учествује и по 200 младих из целог 

света, чији су корени из Србије. Они се ту друже, 

уређују манастирски комплекс, али и уче српски 

језик, географију и историју својих предака. У 

току боравка у манастиру, млади одлазе и у друга 

места како би што више упознали земљу свог 

порекла. 

Река Дрина је, вероватно, највећи адут овог краја. 

Обиље рибе привлачи велики број риболоваца. Док се 

пролази кроз подрињска села, може се приметити да 

готово свака кућа има своју плажу. Сваке године, друге 

суботе у јулу, на Дрини се организује чувена „Дринска 

регата“ која окупља љубитеље спортова на води широм 

Европе. Њени промотери и редовни гости су многи 

уметници и спортисти. 

Љубовија никада није, упркос потенцијалима, успела да 

се развије у велики градски центар, 

али су те околности, с друге 

стране, учиниле да природа у 

овом крају остане нетакнута. У 

овом месту и околним селима 

сваке године одржава се чак 

шест вашара. Највећи је онај 

на Ивандан, сваког 7. јула. 


„Подгорина“, Осечина 

Карађорђева 59, 14253 Осечина 

Тел: (014) 452 311 

Е-пошта: topodgorina@gmail.com 

www.osecina.com 


општине Љубовија 

Војводе Мишића 45, 15320 Љубовија 

Тел: (015) 661 050 

Е-пошта: sgtoolj@gmail.com 

www.tolj.rs

Југозападно од Београда, на 95. километру магистралним 

путем Е 760, на реци Колубари, налази се Ваљево. Овај 

град развио се на старом трговачком путу од Београда 

ка Босни, под огранцима планина Медведник, Повлен, 

Јабланик и Маљен. 

Сам центар града препознаје се по споменику војводи 

Живојину Мишићу, истакнутом војсковођи из Првог 

светског рата, по коме је назван и централни трг. На тргу, у 

згради подигнутој 1870. године, налази се Народни музеј. 

С друге стране Колубаре је стара чаршија Тешњар, грађена 

у српско-балканском стилу током 18. и 19. века. До Првог 

светског рата ова четврт је била најважнији део вароши, 

а данас се у овом делу града живи са новим садржајима – 

кафићима, ресторанима, бутицима... „Тешњарске вечери“ 

и традиционални „Џез фестивал“ само су две од мноштва 

одличних културних манифестација у овом јаком 

културном центру. 

Ипак, најстарија зграда у Ваљеву је Муселимов конак. 

Грађена је у 18. веку, а сада је у њој стална поставка 

посвећена Првом и Другом српском устанку. Једноставне 

је архитектуре и представља редак остатак турског 

градитељства. Кулу Ненадовића, надомак Ваљева, на 

Кличевцу, подигао је 1813. године Јаков, брат убијеног 

кнеза Алексе Ненадовића. 

На 12 километара од центра Ваљева налази се село 

Бранковина. У овом селу сачувана је стара целина 

са школом и црквом. Своју славу стекла је током 

драматичних збивања у 19. веку, а посебно као родно 

место и завичај низа личности значајних за српску 

културу. Везана је за Ненадовиће, истакнуту породицу из 

времена српске револуције. 

Најближе и најпосећеније излетиште Ваљеваца је 

Петница, удаљена пет километара од града. У Петничкој 

пећини бројни су археолошки налази из праисторије, 

као и остаци фауне из леденог доба. Петница има и 

акумулационо језеро погодно за риболов, као и спортско 

рекреативни центар са четири отворена базена. Такође, 

Петница је позната и по „Истраживачкој станици за 

младе“ чија интересовања прелазе оквире редовног 

школског програма. 

Река Градац, са својим притокама, представља једно 

од ваљевских чуда. Има много воденица и рибњака и 

изузетно је богата живим светом. 

Јужно од Ваљева простире се планина Маљен (1108 м), 

позната по својим цветним ливадама, где је посебан 

украс бели нарцис. Њему је посвећена и манифестација 

која се сваког јула одржава на Маљену. На овој планини 

је ваздушна бања и излетиште Дивчибаре. Обилује 

изворским и текућим водама, а посебну атракцију 

представља водопад Скакало на реци Манастирици. На 

овој планини, као и на другим у околини Ваљева налазе 

се добри планинарски домови које треба посетити. 

Села ове општине су типично шумадијска, и чувена по 

оригиналним дуван-чварцима. 

Мионица је од Београда удаљена 92 километара. 

Њена црква позната је по иконама Хаџи-Рувимове 

сликарске школе. Заштитни знак овог града је споменик 

војводи Живојину Мишићу. У селу Струганик, десетак 

Седам километара од Ваљева налази се, у свету чувен, 

манастир Ћелије из 14. века. У овом крају постоји још 

неколико манастирских здања из 15. и 17. века. 

– посету родној кући Живојина Мишића 

– обићи манастир Пустињу, код Ваљева 

– отићи у Јолића воденицу код Лајковца 

Име Бранковине у 20. веку највише је 

прославила Десанка Максимовић, једна 

од најбољих српских песникиња. Врхунац 

њеног песничког стваралаштва је збирка 

„Тражим помиловање“. Сахрањена је у родној 

Бранковини, где се налази и њен спомен музеј. 

У мају сваке године одржава се манифестација 

у њену част – Десанкини мајски разговори. 

Бранковина је и домаћин Дана малине, који се 

одржавају сваког јуна.


километара од Мионице, налази се Мишићева родна кућа. 

У полубрвнари – получатмари очуван је ентеријер времена 

када се Мишић родио. Војводи у част, сваког јула, одржавају се 

„Мишићеви дани“ који окупљају народ овог краја. 

Већина становништва бави се воћарством и сточарством, али 

како ово место привлачи све више посетилаца, у Мионици се 

развио и сеоски туризам, у чему предњаче места Берковац, 

Планиница и Попадић. Лов, риболов, живописна клисура реке 

Рибнице и одлична храна – део су понуде љубазних домаћина. 

У општини Мионица налази се и чувена Бања Врујци, једно од 

најбољих лечилишта у Србији, са првокласном водом за пиће 

која се флашира и извози без икакве технолошке дораде. 

Лајковац је познато железничко место, једна од важних 

станица на прузи Београд–Бар. Налази се на 70 километара од 

Београда. Живописна и историјским споменицима опасана 

околина овог места привлачна је за туристе из читаве Србије. 

Најпознатији споменик културе је манастир Боговађа која је на 

старим темељима подигнута 1543. године. Лајковац, такође, од 

27 воденица, колико их је постојало на Колубари од Ваљева до 

ЈП „Ваљево-турист“ 

Проте Матеје 1/1, 14000 Ваљево 

Тел: (014) 221 138, 236 393 

Е-пошта: valjevoturist@open.telekom.rs, 

vtmarketing@open.telekom.rs 

www.divcibare.co.rs 

www.valjevo-turist.co.rs 

www.divcibare.rs 

ТИЦ Ваљево 

Тел: (014) 236 393 

ТИЦ Дивчибаре 

Тел: (014) 277 252 

Туристичка организација „Рибница“ 

Мионица 

Војводе Мишића 30, 14242 Мионица 

Тел: (014) 62 080 

Е-пошта: tomionica@gmail.com 

www.mionica.org.rs, www.mionica.webs. 

com 

ТИЦ Бања Врујци 

Тел: (014) 66 030 

Обреновца, једини има камену Јолића воденицу 

која још увек меље жито. Направљена пре 300 

година, на садашњем месту је од 1895. године. 

Општина Уб традиционални је житарски крај, 

а његови мештани су признати произвођачи 

пољопривредних култура. Ово место важи за 

расадник фудбалских талената, посебно због 

чињенице да је оно завичај Драгана Џајића, 

једног од најбољих српских фудбалера. Његова 

слава условила је да у Убу има изразито много 

спортских терена и атлетских стаза. 

Језеро у Паљувима омогућава развој спортског 

риболова, док је лов добро развијен, пре свега, 

захваљујући томе што овде постоји солидан 

ловно-туристички комплекс.

Свакако најпримамљивији споменик у месту је Ужичка 

тврђава. Њени остаци налазе се западно од центра града 

на високој стени под којом Ђетиња прави окуку у облику 

слова С. Испод Старог града, у сликовитом окружењу и са 

дивним, малим водопадом налази се и минијатурна стара 

хидроцентрала из 1900. године. Друга је у свету на којој 

је примењен Теслин принцип полифазних струја. Данас 

старе машине поново раде, али у оквиру Музеја технике. 

Иначе, на реци Ђетињи, у самом центру, испод Старог 

града, налази се плажа јединствене лепоте која је 

омиљено купалиште Ужичана. Традиционално, сваке 

године, на Ђетињи се организује и такмичење у скоковима 

у воду са Старог железничког моста. 

Главни градски трг настао је планском градњом после 

Другог светског рата. На њему су Народно позориште и 

Народна библиотека, док се на Тргу Светог Саве налази 

Саборна црква Светог Ђорђа, саграђена половином 19. 

века. Недалеко од града, у селу Каран, налази се Бела 

црква. Саграђена је 1337. године и припада Рашкој школи. 

У њој су очувани портрети ктитора Брајана с породицом, 

цара Душана и царице Јелене. 

– вожњу Ћиром Шарганском осмицом 

– упознати село Кремну и наслеђе Тарабића 

– попити чашицу шљивовице у Пожеги 

До Ужица, које је од Београда удаљено 187 километара, 

може се доћи магистралним путем, као и железничком 

пругом која иде до Бара. Град на реци Ђетињи смештен 

је у уској долини, стешњеној са свих страна шумовитим 

брдима и високим стенама. Урбани део места стално се 

шири, а како нема где, насеља се пењу уз стрме падине, 

претварајући неке од улица у праве серпентине, док се 

нека од предграђа налазе брдима потпуно издвојена од 

центра. 

Историја града сеже још од римског доба, а градска 

хроника наводи да су прва редовна основна школа 

и прва гимназија у Ужицу почеле да раде 1839, пошта 

1841, болница и читалиште 1853. године. Године 1866. 

Ужице се и званично сврстава међу вароши у Србији. 

На почетку Другог светског рата било је седиште 

слободне територије, такозване Ужичке републике. Под 

контролом партизана град је био 67 дана, а потом је 

заузет, уз сурову одмазду. Ужице је, због тога, већ 1946. 

године понело придев Титово, који је задржан до 1992. 

године. 

Надомак Ужица налази се село Злакуса. Осим 

што привлачи очуваном природом и ливадама 

пуним јагода и лековитог биља, ово место у свету 

је познато по мајсторству грнчара, традицији 

која траје преко три века. Њихови производи су 

употребни глинени судови, као што су лонци, 

ђувечаре, пржуље, сачеви... Храна спремљена 

у овим посудама је изузетног укуса и мириса. 

Амфоре најбољег грнчара Злакусе налазе се на 

свим континентима. Сваког лета овде се одржава 

манифестација „Међународна колонија керамике 

и грнчарства” а сваке јесени „Јесен у Злакуси“.


Близу магистрале Београд–Ужице и пруге за Бар, у селу 

Потпећ, налази се и најзначајнија пећина западне Србије – 

Потпећка пећина. Улаз јој је висок 50 метара, а осветљена 

је 555 метара. Богата је ретким облицима пећинског 

накита. 

Кадињачa, 14 километара од Ужица, je висораван коју 

обележава споменик изгинулом партизанском батаљону, 

после губитка слободне територије Ужичке републике. 

Севојно је препознатљиво и по цркви брвнари, док је 

етно-парк Терзића авлија познат кроз очување традиције 

и фолклора овог краја. Чувени Тарабићи живели су у 

селу Кремна, између Таре и Златибора. Они су заслужни 

за постојање и данас врло атрактивног Креманског 

пророчанства. Иначе, село Кремна је почетком 20. века 

проглашено за ваздушну бању. 

Недалеко од села Кремна, у оквиру Парка природе 

„Шарган – Мокра гора“ налазе се чувена Шарганска 

осмица и Дрвенград. Шарганска осмица је 

најатрактивнија туристичко-музејска железница у Европи. 

Висинска разлика од 300 метара, од Шаргана до Мокре 

Горе, решена је пружном петљом у виду броја осам, и њом 

саобраћа воз Ћира. 

Дрвенград је филмско етно-село на Мокрој гори. Изградио 

га је редитељ Емир Кустурица на брду Мећавник. 

Мећавник надвисује село Мокра Гора и висински је на 

истом нивоу са железничком станицом Јатаре, кроз коју 

пролази уска пруга. Дрвенград је необично етно-село у 

градском стилу. На једном крају има улазну капију, а на 

другом малу дрвену цркву. Црква је грађена по угледу 

на руске и посвећена је Светом Сави. У централном делу 

села је трг, поплочан дрвеном коцком и сеченим дрвеним 

праговима. Опкољен је брвнарама, које су аутентичне 

и пренете из тог краја Србије и Босне. Дрвенград има 

галерију слика, библиотеку, биоскоп... Манифестацију 

„Завичајни дани Мокре Горе“ посећују бројни туристи из 

земље и иностранства. 

По свему нераздвојна од Ужица, Пожега са много шума, 

бистрих потока, чистих планинских река, изворишта 

минералних вода... чувена је и по роду квалитетне 

шљиве, по којој је и једна од ракија добила име. Од 

Београда је раздваја 180, а од Ужица 25 километара. 

Стара црква у Пожеги подигнута је 1839. године, а 

посвећена је цару Константину и царици Јелени. 

Манастир Годовик, посвећен светом Ђорђу, подигнут је 

међу првима у овом крају, током златне ере Немањића 

и од самог места удаљен је 8 км. Црква брвнара у селу 

Горобиље, надомак Пожеге, позната је по томе што 

се у њој чувају иконе светог Јована Крститеља, светих 

Апостола, Тајна вечера... Аутор је непознат, али је на 

њима приметан утицај руског барока. 

Барском пругом и магистралним путем према Црној 

Гори стиже се и до Косјерића (136 км од Београда). У 

пет планинских села ове општине нуди се одличан 

смештај код сеоских домаћина. Средином јула, за време 

одржавања “Чобанских дана”, манифестације која негује 

традицију и обичаје у Косјерић дође више од 1000 

извођача и десетине хиљада гостију. 

Туристичка организација Ужица 

Трг партизана 10, 31000 Ужице 

Тел: (031) 513 485 

Е-пошта: tours@open.telekom.rs, toursoffice@ 

open.telekom.rs 

www.turizamuzica.org.rs, www.tours.org.rs 

ТИЦ Ужице, Димитрија Туцовића 52 

Тел: (031) 500 555 

Е-пошта: infocentar@neobee.net 

Туристичка организација општине Пожега 

Француска бб – Бизнис центар, 31210 Пожега 

Тел: (031) 714 650 

Е-пошта: topozega@nadlanu.com 

www.topoz.org.rs 

Туристичка организација општине Косјерић 

Карађорђева бр. 66, 31260 Косјерић 

Тел: (031) 782 155 

Е-пошта: tokos@nst.co.rs, 

tokos@open.telekom.rs 

www.kosjeric-online.com, www.cobanskidani.rs

До Бајине Баште може се из Београда 

доћи преко Ужица (180 км), али и краћим 

правцем преко Ваљева (150 км). Налази 

се на обронцима Таре, а крај ње пролази 

река Дрина. Називају је бисером западне 

Србије. Овај град је још 1882. године 

урбанистички уређен тако да се у урбаном 

језгру све улице секу под правим углом. 

Пријатном боравку у Бајиној Башти 

доприноси и атмосфера на коју утиче и 

архитектура. Лепе куће које су градили 

локални градитељи, као и плажа на 

Дрини, крај самог моста који прелази 

у Босну, доприносе добром осећају при 

боравку у овом месту. 

– одлазак у манастир Рачу 

– шетњу Тепих ливадом 

– спуст кањоном Дрине 

Око шест километара на југ, међу северним 

обронцима Таре, налази се манастир Рача. 

Сматра се да је ово једна од задужбина 

краља Драгутина, која је подигнута у 13. 

веку. Био је центар преписивања и писања 

црквених списа, а и данас се Рачанска 

преписивачка школа сматра чуварем 

националног идентитета. У првој недељи 

октобра у Бајиној Башти и Рачи одржавају 

се Дани Раче украј Дрине. Богат уметнички


програм и научни скупови завршавају се доделом Рачанске 

повеље истакнутим ствараоцима. 

Подручје Националног парка Тара обухвата планину Тару, 

западно од ње планину Звијезду, као и део кањона Дрине. 

Биљно богатство Таре, са преко 1000 врста, заузима готово 

трећину флоре Србије. Око 80 одсто Националног парка 

покривају шуме у којима владају мрки медведи и дивокозе, 

као и ендемит – Панчићев скакавац. Тара чува преко 130 

врста птица и 37 врста риба. Чувена је и Тепих ливада – 

тресиште близу дечјег одмаралишта, јер шетња по њој 

ствара осећај шетње по тепиху. 

Тара је позната по свом богатству водама. Бројни извори 

стварају потоке и речице који се обрушавају ка Дрини. 

Највеће врело је Перућац. Вода и буквално шикља брзином 

од 300 литара у секунди. Тако настала Перућка река тече 

свега неколико стотина метара, а онда се стропоштава у 

Дрину. Од неколико водопада најпознатији су Велики и 

Мали Скакавац. Са западне и северне стране Национални 

парк је оивичен спорим током реке Дрине која је преграђена 

браном на Перућцу. 

На Дрини се, традиционално, сплавари и пеца, као и на 

језеру Перућац, насталом преграђивањем Дрине и које 

се пружа све до Вишеграда. Ту је и језеро Заовине, које је, 

заправо, акумулација реверзибилне хидроцентрале, док 

га за језеро Перућац везује тунел. Брана на Перућцу је 

висока 93 метра, па језеро има површину од 28 квадратних 

километара, дужину од 55 километара и дубину од 88 

метара. 

Кањон Дрине, узводно од бране, трећи је по дубини у свету. 

Стогодишњу традицију сплаварења низ Дрину прекинула је 

изградња хидроцентрале, али се и даље успешно организује 

спуст низ Дрину у десантним чамцима којима управљају 

искусни кајакаши. Бајина Башта је и центар релиспорта 

у Србији. Сваке године, највећи мајстори 

аутомобилизма надмећу се у релијима „Брдска ауто 

трка“, „Рели Тара Меморијал Обрена Тешића“ и „YU 

рели Европски шампионат“. Смештај је разнолик, 

од хотела „Оморика“ и „Бели бор“ до приватних 

пансиона како на Тари, тако и низ обалу реке Дрине. 

Међу ретким биљним врстама које постоје 

на Тари издваја се – Панчићева оморика, 

ендемична врста која је име добила по Јосифу 

Панчићу, чувеном српском природњаку 

и првом председнику Српске академије 

наука. Ова оморика, коју је Панчић открио 

1871. године, живи једино у средњем току 

Дрине и под заштитом је државе. Дрво 

досеже висину од око 35 метара, али је врло 

витко и са кратким гранама које га визуелно 

чине још вишим. Кажу да је најбоље место 

за осматрање овог дрвета Биљешка стијена 

изнад Перућког језера. 

Туристичко-спортски центар 

Бајина Башта 

Милана Обреновића 34/2, 

31250 Бајина Башта 

Тел: (031) 865 900 

Е-пошта: turizam@tara-bajinabasta.com 

www.tara-bajinabasta.com, www.regata.rs

туристичкој организацији. 

Током летње сезоне гости могу уживати у релаксирајућим 

шетњама, планинарењу, вожњи бицикала, јахању коња 

и купању на многобројним базенима и купалиштима. 

Разноврсни спортски терени, базени, стазе, трим 

вежбалишта, теретане и друга опрема погодна је и за 

рекреативце и за врхунске спортисте. 

– посету Музеју Старо село у Сирогојну 

– водопад у Гостиљу 

– пршуту и „комплет лепињу“ 

Чајетина је прелепо место на северним падинама 

планине Златибор. Од Београда је удаљена 230 

километара, а до ње се долази магистралним 

путем преко Ужица, који наставља ка црногорском 

приморју. 

Планина Златибор је позната по својој изузетно 

пријатној и благотворној клими, пејзажима и чистом 

ваздуху. Просечна надморска висина златиборске 

висоравни износи 1000 м, док су највиши врхови 

Торник (1496 м) и Чигота (1422м). Вегетацију чине 

простране ливаде, пашњаци, сувати и борови 

шумарци. Бројни потоци и речице су испресецали 

планину, на Црном Рзаву је направљено живописно 

Рибничко језеро, а на Гостиљској реци се налази 

велелепни водопад. Велика инсолација од 2000 

сунчаних сати годишње ствара идеалне услове за 

боравак и активности на отвореном. 

Културне и забавне манифестације се готово свакодневно 

организују у овом периоду; на летњој позорници крај 

језера одржавају се концерти, представе, фестивали и 

различите презентације; а у хотелима се организују ликовне 

изложбе, књижевне вечери и трибине. У Чајетини се налазе 

библиотека, биоскоп и позориште у којима се смењују 

културни догађаји. Околна села су идеална за одмор и 

посету некој од локалних манифестација. 

Гостима су на располагању организовани излети до 

многобројних туристичких атракција у околини: Стопића 

пећина са својим јединственим бигреним кадама, 

пећинским водопадом и вигледима; водопад у Гостиљу који 

је један од највиших у Србији; манастири Увац и Дубрава – 

чувари духовности и историје; цркве брвнаре у Јабланици и 

Доброселици – дела верујућег народа; уметничке галерије 

на Боровој глави, Трнави и Шљивовици које излажу дела 

инспирисана мотивима Златибора; родне куће Димитрија 

Туцовића и Сава Јовановића Сирогојна; видиковци Торник и 

Чигота, као и други занимљиви локалитети. 

Као посебан излет препоручује се посета Старом селу у 

Сирогојну које презентује традиционалну архитектуру и 

живот овог краја. Пре тридесетак година најбоље очувани 

део овог села стављен је под заштиту државе, као насеље 

типичних зграда југозападне Србије. Уз већ постојеће, 

додато је још неколико објеката из околних села тако да 

Златибор је туристичка дестинација која се посећује 

током читаве године. Највише гостију долази 

због рекреације и спорта, телесног и душевног 

опоравка, конгреса и активног одмора. Лечење 

болести тироидне жлезде је изузетно ефикасно 

због природних карактеристика и због савремене 

медицинске услуге Специјалне болнице. 

Већина туристичких и угоститељских објеката 

концентрисана је у истоименом туристичком 

центру Златибора. Многобројни хотели, пансиони, 

коначишта, одмаралишта нуде идеалне услове 

за смештај и боравак гостију, који подразумевају 

одличан смештај, домаћу храну и додатне садржаје 

као што су велнес програми. У ресторанима, 

кафанама и крчмама могу се пробати надалеко 

чувени специјалитети овог краја: кајмак, пршута, сир 

и златиборска комплет лепиња. Кафе барови и ноћни 

клубови су сјајно место за ноћни живот и забаву. 

Одличну препоруку о томе где одсести и где пробати 

националну кухињу, најбоље је потражити у локалној 

Туристичка организација „Златибор“,Чајетина 

Језеро бб, 31315 Златибор, Чајетина 

Тел: (031) 841 646 

Е-пошта: toz@ptt.rs 

www.zlatibor.org.rs


је добијен потпуни преглед народног градитељства овог краја. Цео 

комплекс данас ради као Музеј на отвореном – Старо село. Састоји се 

од педесетак објеката, уређених и опремљених покућством и осталим 

употребним предметима који дочаравају живот у овом делу Србије 

у прошлим вековима. Куће ове области карактеристичне су, не само 

за Златиборску област, већ и за Босну, а добрим делом и Хрватску. 

Грађене су у косини, а свака има камену основу која је служила као 

полуукопани подрум, и горњи део куће у којем се живело, који је, без 

икаквог учвршћивања, рађен само од дрвета. У ове куће није укуцан, 

такође, ни један ексер. Музеј има врло богату понуду сувенира, па и 

ручно рађених џемпера са специфичним мотивима овог краја, а који 

су Сирогојно прославили широм света. Ту су и биљна апотека и крчма, 

наравно у старинском амбијенту. На врху брда, изнад свих кућа, 

налази се црква Светих Петра и Павла, подигнута 1764. године. 

Златибор је чувен по производима старих заната који се праве у 

овом крају. Најчувеније су златиборске плетиље чији џемпери и 

други одевни предмети представљају мала уметничка дела. Остали 

производи се могу наћи на живописној и богато снабдевеној пијаци. 

Током зимске сезоне гостима се нуде активности на снегу као што су 

скијање, санкање, клизање, вожња запрежним саоницама, вожња 

моторним санкама и слично. Златибор је погодан за скијање како за 

децу и почетнике у самом туристичком центру, тако и за напредне 

скијаше у Ски центру Торник, који располаже са седам километара 

стаза различите захтевности. 

Изузетна природа, богато културно наслеђе, одлични услови за 

смештај, туристичке атракције, многобројне 

активности и програми за госте су 

разлог зашто ову планину 

велики број гостију 

походи и изнова 

јој се враћа. 

Златиборска пршута један је од 

специјалитета овог краја. Почела 

је да се производи пре више од 

једног века, а ни до данас се процес 

производње није променио. Све је 

потпуно природно, без адитива, 

осим соли. 

Било је покушаја да се и у другим 

крајевима направи пршута 

по златиборском рецепту, али 

квалитет и јединствени укус није 

био ни приближно исти. Процес 

производње обједињује читав 

циклус, од пашњака где се стока 

узгаја, па све до стола. Клима, ваздух 

и со су кључни фактори доброг 

квалитета. Најпознатија је пршута из 

села Мачкат, јер је ту први пут почела 

да се производи. Последњих година, 

у јануару, у овом селу се одржава 

и манифестација позната као – 

Пршутијада.

Туристичко-спортски 

центар „Златар“ – Нова Варош 

Карађорђева 36 31320 Нова Варош 

Тел: (033) 62 621 

Е-пошта: tsczlatar@novavaros.rs, 

tozlatar@verat.net 

www.zlatar.org.rs 

Туристичка организација Пријепоље 

Трг братства и јединства 1, 

31300 Пријепоље 

Тел: (033) 710 140 

Е-пошта: toprijepolje@gmail.com 

www.turizamprijepolje.org.rs 


општине Прибој 

12. јануар, 31330 Прибој 

Тел: (033) 451 599 

Е-пошта: topriboj@yahoo.com 

www.topriboj.org.rs 

ТИЦ Прибојска Бања 

Тел: (033) 448 500 

У средишњем делу Златиборског округа, на југозападу Србије, 

налази се Нова Варош. Кроз ову општину пролази магистрални 

пут М 21 Београд–Јадранско море, а од главног града удаљена 

је 280 километара. Одликују је изузетна природа, бројна 

изворишта пијаће воде, хидроенергија и квалитетне шуме. 

Нова Варош позната је по пољопривредној производњи, 

пре свега по развијеном сточарству и производњи млечних 

производа, од којих је најпознатији чувени златарски сир. 

Значајни потенцијали постоје и у развоју воћарства, пчеларства 

и преради шумских плодова. Позната је и по узгоју житарице 

хељде, која је, са ознаком „еко“, врло тражена у свету, а од које се 

у овом крају спремају различити национални специјалитети. 

Над Новом Вароши издиже се планина Златар, дугачка 22 и 

широка 12 километара, са највишим врхом Голо брдо, од 1627 

метара. Златар је смештен између Лима на Западу, Увца на 

истоку, Бистрице на северу и Милешевске реке на југу. Ова 

планина је непоновљиво богатство овог краја. На Златару 

свакако треба видети цркву брвнару у Радијевићима коју је 

подигао свештеник Василије Пурић, 1808. године. На овој 

цркви се могу уочити одлике старовлашке куће брвнаре, 

магаза и баџа на крову. У њој се налази пет веома вредних и 

добро очуваних икона које су рад зографа Андрије Раичевића. 

Под заштитом је државе као споменик од изузетног значаја. 

Осим Златара, овим крајем доминира и планина Муртерница. 

На њеним огранцима, у месту Пети, налази се најстарија црква 

брвнара у овом крају. Подигнута је уз помоћ митрополита 

Михаила, 1832. године, на месту раније постојеће 

цркве, а посвећена је рођењу Пресвете 

Богородице. 

Љубитељима спелеологије долазак у овај крај 

може бити врло занимљив. Наиме, овде је 

изузетно велики спелеолошки потенцијал. У 

том смислу, не сме се заобићи пећина Буковик 

и Ушачки пећински систем (6,2 км), као најдужи 

спелеолошки објекат у Србији. Занимљивост 

овог система је и у томе што се у неке пећине, 

које се налазе на простору Специјалног резервата 

природе „Увац“, може ући директно са воде, 

чамцем, и дивити се прелепом пећинском накиту. 

Овде постоје четири подједнако лепа језера – 

Златарско, Сјеничко, Радоињско и Потпећко, на 

којима су подигнуте хидроцентрале „Увац“, „Кокин 

брод“, „Бистрица“ и „Потпећ“, а која нуде различите 

могућности за одмор (камповање, пливање, 

пецање, вожња чамцем, посматрање „небеског 

краља”...). 

У Кокином Броду, 11 километара северно од Нове 

Вароши ка Златибору, подигнута је велика брана 

(једна од највећих у Европи). Тако је, наиме, и 

створено Златарско језеро, дугачко 30 километара, 

са акумулацијом од преко 100 милиона кубних 

метара воде. Од знаменитости у граду издвајају 

се црква Свете Тројице и џамија. Свакако треба


посетити манастир Дубницу у Божетићима и етно село Штитково из 

доба Немањића. 

У Златиборском округу, на простору средњег Полимља, налази 

се Пријепоље. Овај град пресеца долина Лима. Старо Пријепоље 

развило се на додиру река Лима и Милешевке. Специфичну климу 

може да захвали чињеници да је од мора, ваздушном линијом, 

удаљено 140 км, а од Панонске низије 160 км. Реч је о брдско 

планинском крају, чија је највиша тачка врх планине Јадовник (1734 

м), а најнижа на ушћу Милешевке у Лим, на 440 м надморске висине. 

Овде су разне цивилизације оставиле своје трагове. На то подсећају 

бројне археолошке ископине. Ипак, град на Лиму и Милешевки 

израстао је у крилу манастира Милешеве, славне задужбине краља 

Владислава, који је утемељен 1234. године у питомој долини, пет 

километара узводно од ушћа Милешевке. Захваљујући томе што се у 

њему налазе изузетне фреске, као што је позната фреска „Бели анђео“, 

и што се ту дуги низ година налазио гроб Светог Саве, првог српског 

архиепископа и просветитеља, манастир Милешева има изузетан 

углед. У њему се 1377. године крунисао и босански бан Твртко. Током 

15. века овде је било седиште Милешевске митрополије, а у 16. веку 

радила је и једна од првих српских штампарија. Поред Милешеве, 

значајни су манастири Куманица, Мили и Давидовица, који је 

обновљен пре десетак година. 

По препоруци локалне туристичке организације обавезно треба 

посетити неко од бројних сеоских домаћинстава која су надалеко 

позната по својој гостопримљивости, али и присуствовати бројним 

манифестацијама као што су „Лимски дарови“, „Петровац на Лиму“, 

„Лимска регата“... 

Прибој је лоциран на обалама Лима, а подељен је у два дела – стари 

и нови. На овим просторима су се смењивали ратови, буне, али и 

различити владари (Римљани, Турци, Аустро-Угари...). Познато је 

да је у средњем веку овуда пролазио стари каравански пут који је 

био најкраћа веза између Цариграда и Дубровника. Завичајни музеј 

у Прибоју вреди посетити, јер се у њему могу видети сви детаљи 

живота на овим просторима. 

Прибојска Бања налази се одмах изнад Прибоја, на 550 метара 

надморске висине. Термални и минерални извори, доминирајући 

положај заравни изнад реке, брдовито и шумовито залеђе, били су 

идеални за настанак овог насеља пре доста времена. 

За развој туризма у Прибоју заслужни су и ловни резервати. С 

обзиром на значајно пространство шума у овој општини, ловна 

дивљач је разноврсна. У ловишту Јаворје заштићена врста је медвед. 

Овде се, око 15. октобра, традиционално организује хајка на вука. 

– посету средњовековном Јеринином граду на Лиму 

– одлазак у Милешеву 

– сплаварење Лимом и Увцем 

Белоглави суп (Gips fulvus) 

најзначајнија је врста птица у 

резервату „Увац“ и последња врста 

из подфамилије лешинара која се у 

Србији одржала до данашњих дана. 

То је ретка врста орла лешинара, 

импозантне величине, распона 

крила и до три метра. 

Улога белоглавог супа у ланцу 

исхране у екосистему је јединствена 

и незаменљива – искључива храна 

су му угинуле животиње, чиме 

спречава ширење зараза и на тај 

начин врши природну рециклажу.

На југозападу Србије, на 224 километра удаљености 

од главног града, налази се Ивањица. Граничи се са 

општинама Сјеница, Нова Варош, Рашка, Нови Пазар, 

Краљево, Лучани и Ариље. Лежи на обали реке Моравице, 

која извире на планини Голији, на надморској висини од 

468 метара. Званично је – ваздушна бања. На неколико 

места овог, Моравичког краја, постоје лековити извори. 

Између осталог, њих има и у самом граду Ивањици. 

Од културно историјских споменика Ивањице издвајају се 

црква Св. цара Константина и царице Јелене, подигнута 

1836. године и камени мост на реци Моравици, саграђен 

1904. године, који је највећи једнолучни мост на Балкану. 

На Моравици је 1911. године саграђена и електрична 

централа са прелепим водопадом који је визуелни симбол 

Ивањице. Још увек је у функцији, осветљава градски парк, 

али је, у исто време, и музејски експонат. 

Надомак града је Палибрчки гроб, по предању гробница 

браће Југовић, на којој је подигнута црква Лазарица. 

Десетак километара од града налази се Хаџи-Проданова 

пећина. Сматра се да је изузетно богата пећинским 

накитом, па је увршћена међу значајне туристичке и 

археолошке локалитете. Пећина је испитана у дужини 

од око 400 метара, а састоји се од два спрата. Доњи 

спрат, поред главног, има и два споредна канала. Улазни 

део пећине је око три метра ширине 

и завршава се сужењем, иза кога се 

налазе простране дворане, дужине 

око 50, а ширине око 15 метара. 

Са врха Голије се, кажу, 

види пола Србије. Њени 

предивни терени са 

доста снежних дана 

идеални су за развој 

зимских спортова. 

Овде је и пуно 

извора са 

чистом 

планинском водом, преко 100 врста лековитог биља, 

много дивљачи, као и реке и потоци препуни риба. На 

надморској висини од 1500 м, на Дајићком брду, налази 

се језеро Тичар које добро познају риболовци овог краја. 

Друго је језеро на Округлици, настало 1974. године након 

земљотреса који је погодио Румунију. Кашиново језеро је 

зарасло у тресавску вегетацију. Предивни су и 

водопади на реци Изубри. Лов и риболов значајне су 

делатности у овом крају. Традиционална „Хајка на вука“ 

на Голији највећа је манифестација тог типа у земљи. 

Планина Јавор не заостаје по лепотама за Голијом. 

Позната је по листопадним шумама и многим изворима. 

Највиши врх је Василијин врх (1520 м), а испод њега је 

споменик мајору Илићу, јунаку Јаворског рата. 

Само 28 километара југоисточно од Ивањице налази 

се манастир Придворица, у истоименом селу. По 

архитектонском решењу типичан је представник 

средњовековне Рашке школе. Помиње се и у Немањиној 

повељи, што значи да је веома стар. Манастир Ковиље, 

налази се у селу Смиљевац. Изграђен је у стени поред 

реке, а први пут се помиње 1606. године. Овде је 

– Фестивал изворне српске песме у Приликама 

– малињаке у Ариљу 

– обилазак Хаџи-Проданове пећине


постојала школа за будуће свештенике, а од 1813. године 

манастир врши активну функцију редовне парохијске цркве. 

Градић Ариље удаљен је од Београда 195 километара. Сава 

Немањић је ово место 1219. године прогласио за седиште 

Моравичке епископије. Симбол града је црква Светог Ахилија, 

коју је подигао Драгутин Немањић између 1283. и 1296. године. 

Данас је Ариље град малине и приватне привреде. Место 

је богато чистим изворима и захваљујући томе направљен 

је систем водоснабдевања који обезбеђује воду за пиће 

за око 300.000 људи у пет општина. У селу Висока, поред 

Ариља, налази се Бања чија вода извире у самом кориту реке. 

Температура воде је 28 °C и лечи болести костију, срчане тегобе 

и побољшава вид. На граници између села Брекова и Добрача, 

у кањону реке Пањице, налази се улаз у атрактивну водену 

пећину која још увек није у потпуности испитана. 

Планина Голија је одлуком комитета MAB – UNESCO, 

15. септембра 2001. године, проглашена за Подручје 

биосфере, а одлуком Владе Србије за Парк природе, 

на простору од 53.804 ха као један од 211 резервата у 

свету и једини у Србији. 

Туристичка организација општине Ивањица 

Зорана Ђинђића 47, 32250 Ивањица 

Тел: (032) 665 085, 650 290 

Е-пошта: tooivanjica@eunet.rs 

www.ivatourism.org

Нови Пазар се налази на 280 километара од Београда, 

путем преко Краљева и Рашке. Регионални центар 

смештен је на ушћу Јошанице у реку Рашку. Подигнут 

је у 15. веку на подручју Раса, престонице прве српске 

државе, неколико километара низводно од Старог Пазара 

(Трговишта). На том простору, где су рођени најзначајнији 

српски средњовековни духовници и владари, мешају се 

утицаји хришћанске и исламске културе, о чему и данас 

сведоче многи споменици. 

Темеље вароши, у оријенталном стилу, ударио је Изабег 

Исаковић, а првобитно име града било је турско – Јени 

Базар. Најважнији исламски споменик у граду је Алтуналем 

џамија – џамија с драгим каменом – изграђена у 

првој половини 16. века, као једнопросторна грађевина 

са тремом и каменим минаретом. Зидана је, кажу, 

наизменичним редовима од камена, ломљеног и тесаног, 

и од опеке. 

У центру Новог Пазара налази се градски парк, са 

остацима турског утврђења из 17. века. Два века касније 

на Новопазарској тврђави дозидане су и две нове куле, 

касарна и мала џамија. Стари амам, из друге половине 

15. века, најстарије је турско купатило у Србији, 

грађено наизменично опеком и 

каменом, са једанаест купола 

различите величине, на којима 

се налазе застакљени отвори. 

Подељено је на мушки и 

женски део, има свлачионице, 

просторије за одмор, масажу, 

купање, као и могућност за 

загревање воде. Стари амам, 

више од 400 година у употреби, 

налази се и у Новопазарској 

Бањи. 

Ово подручје је, због повољног 

географског положаја и 

природне лепоте, одувек 

било густо насељено. Данас 

је Нови Пазар трговачкозанатска 

варош. Многе занатске 

радионице прерасле су у 

фабрике, пре свега текстила 

и обуће. Неки га зато зову и 

градом џинса. 

Иако ово подручје није до краја истражено, 

споменички комплекс Стари Рас стављен је 1979. 

године на листу Унеска, као подручје од значаја 

за светску културну и природну баштину. 

Области Старог Раса некада су припадали и 

манастири Градац и Студеница. Данас се под 

Старим Расом подразумевају Петрова црква, 

Ђурђеви ступови, Црна Река, Кончул и – пре 

свих – манастир Сопоћани. 

Поред занатства, у Новом Пазару негује се и култура. 

Позната је новопазарска школа старих сликарских 

техника и фестивал хорског певања. 

Престоница прве средњовековне српске државе, по 

којој је и Србија у доба Немањића називана Рашком, 

налази се на 8 километара западно од Новог Пазара, 

на локалитету Градина, изнад Трговишта. Током 

археолошких истраживања, започетих пре више од 30 

година, из земље је „изронила“ тврђава, неправилног 

четвороугла у основи, са јужном и западном капијом 

и једном великом кулом изнад главног улаза. 

Истраживања су и даље у току. 

Подно утврђења, 

је био двор 

за које се верује да 

Стефана Немање, 

налази се 

пећински 

манастир, 

са црквом 

посвећеном 

Светим 

– посету манастиру Сопоћани 

– сјенички сир и пештерску јагњетину 

– шетњу старим трговачким делом Новог Пазара


Арханђелима. Верује се да је баш ту писано Вуково 

јеванђеље. Постојећи остаци фресака су из 8. века, а 

сачувани су и урезани записи из 16. и 17. века. Трећи део 

овог комплекса јесте група зграда на Пазаришту, сложено 

насеље у којем се разликује више хронолошких фаза. 

Назиру се зграде, цркве, некрополе. У Расу је, иначе, краљ 

Радослав отворио прву српску ковницу новца. 

На 16 километара југозападно од центра Новог Пазара 

налази се најстарија црква у Србији – Ротонда, посвећена 

Св. Петру и Павлу. Била је средњовековно епископско 

седиште и саборно место српских владара. Кружне основе, 

са четири радијално распоређене апсиде, куполом и 

галеријом, саграђена је у 8. или 9. веку, али њено језгро 

чини ранохришћанска грађевина, вероватно из 6. века. 

Сачувано је неколико слојева фресака, од којих је највећи 

део из 13. века. На овом месту, испод цркве, налазио се 

протоисторијски тумул у коме су пронађене вредне грчке 

вазе, златни накит, ћилибар и друге вредности из 6–5. века 

пре нове ере. 

На извору реке Рашке, 

15 километара западно 

од Новог Пазара, 

налази се манастир 

Сопоћани, још један 

бисер средњовековне 

градње и фреско 

сликарства. Спада међу 

најлепше манастире у 

Србији и важи за једну 

од највећих светиња. 

Задужбина је краља 

Уроша Првог Немањића 

(1243–1276), чија је жеља 

била да овде почива. 

Последњу годину свог 

живота Урош је провео 

у Сопоћанима, где 

се замонашио и узео 

име Симеон. Од већег манастирског комплекса данас је 

сачувана само црква Свете Тројице, једнобродна базилика 

с кубетом која припада рашкој градитељској школи. У 

Сопоћанима су, ипак, најимпресивније фреске, осликане у 

другој половини 13. века. Задивљујуће композиције, којима 

владају склад и узвишена лепота, прославиле су Сопоћане 

широм света. Успење Пресвете Богородице, представа на 

западном зиду цркве, на изложби у Паризу 1961. године, 

проглашено је за најлепшу фреску средњег века. 

Стефан Немања саградио је, у знак захвалности Св. Георгију 

који га је спасао тамнице, манастир Ђурђеви ступови 

(око 1170. године). Име је добио по високим звоницима, 

јединственим у српском средњовековном градитељству. 

Архитектуру, под романским утицајем, одликује степенасто 

слагање маса око централног дела са куполом. Сачувани су 

фрагменти првобитних фресака, као и фреске у припрати 

из 13. века. 

Сјеница, град који је такође доминантан у Рашкој 

области, носи лепоту и терет давних времена. 

Међутим, ово место најчувеније је по Пештерској 

висоравни, добрим сточарима и производима, 

попут пештерског сира, који долазе од пештерскосјеничких 

оваца. 

Висораван садржи многе понорнице, а највећа је 

Боровштица, дуга око 15 км, која на само 5 км тока 

има 140 понора. Мост на Увцу, код села Урсуле, 14 

км северно од Сјенице, један је од малобројних 

средњовековних споменика те врсте у Србији. 

Недалеко од Сјенице и Новог Пазара је и варошица 

Тутин. Ова област позната је као она у којој је 

забележена најнижа температура – минус 37 степени 

Целзијуса. Ипак, за народ овог краја важи и то да 

је изузетно топао и дружељубив. Кренете ли пешке 

кроз села, поздравиће вас сви, од најмлађег до 

најстаријег мештанина. 


Новог Пазара 

28. новембра 27, 36300 Нови Пазар 

Тел: (020) 338 030 

Е-пошта: info.tonp@gmail.com 

Туристичка организација Сјеница 

Трг Светозара Марковића бб, 

36310 Сјеница 

Тел: (020) 744 843 

Е-пошта: info@turizamsjenica.com 

www.turizamsjenica.com 

www.pester.org.rs

Рашка спада међу најмлађе варошице у овом делу земље. 

Основана је указом кнеза Александра Карађорђевића 1845. 

године, а налази се 82 километра јужно од Краљева и 252 

километра од Београда. Смештена је на ушћу реке Рашке 

у Ибар, а названа је по реци и области у којој се налази. 

Рашка је од настајања планирана као градска средина, а и 

данас се сматра најурбанијом вароши оновремене Србије. 

И поред кратке „градске“ историје, археолошки налази 

указују на то да је цивилизација у овој области постојала 

много пре оснивања данашњег места. 

У околини вароши налазе се многи археолошки 

локалитети, још увек недовољно испитани, као што су 

Зајчака и село Рвати. Осим тога, у близини Рашке налазе 

се бројни манастири и цркве из раног средњег века. 

Међу њима се истиче прелепи манастир Градац из 13. 

века. Богородичина црква манастира Градац зидана је 

као гробна црква краљице и велике задужбинарке Јелене 

Анжујске, жене краља Уроша Првог. Манастир Кончул, 3 

километра југоисточно од Рашке, на самој обали Ибра, 

основао је, како се верује, неки од највиђенијих Срба тог 

времена, можда и сам Немања. Данас још постоји црква 

Светог Николе. 

Манастир Стара Павлица налази се у селу Павлица, 6 км 

северно од Рашке. Потиче из преднемањићког периода 

и подигнут је крајем 12. века. Од манастира је остала 

само делимично очувана црква посвећена Светом Петру 

и Павлу, по којој и манастир носи име. У непосредној 

близини манастира Стара Павлица налази се и манастир 

Нова Павлица који су, као своју задужбину, подигли српски 

великаши браћа Мусић, крајем 14. века. Манастирска 

црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. У 

манастиру се замонашила мајка браће Мусић и сестра 

кнеза Лазара, Драгана, која је у њему и преминула, као 

монахиња Теодосија. 

Град Рашка сада је савремено место. О природним 

лепотама овог подручја можда најбоље говори податак да 

на сваком квадратном километру у Рашкој, у просеку, 

има око 550 метара воденог тока. Река Ибар, са својим 

притокама (Бреневицом, Јошаницом, Рудничком и 

Радошичком реком), чини овде густу хидрографску 

мрежу. Област је такође богата рудама и изворима 

минералних вода. У близини саме вароши су лековити 

извори Марина вода, водопад Барска река, Семетешко 

језеро, као и падине Копаоника, чувеног зимског 

планинског центра. 

Масив Копаоника, иначе највећи у Србији, налази 

се у самом географском средишту Балканског 

полуострва. Протеже се од севера ка југу, у дужини од 

70 километара, али је заштићен само његов северни 

део – Суво Рудиште, висораван на надморској висини 

од око 1600 метара од које се уздиже неколико врхова, 

међусобно повезаних превојима – Караман и Гобеља 

У подгорини Копаоника и на местима изразитог 

раседања пробијају се многи термоминерални 

извори. Вода Јошаничке бање (78,5 °C) користи 

се за лечење, купање, пиће и инхалирање. 

Уколико у овој води кувате јаје, оно ће бити 

тврдо скувано за мање од пет минута.


(1934 м), Кукавица (1726 м) и највиши, Панчићев врх (2017 м) са којег 

се види добар део Србије. Врх носи име по чувеном биологу Јосифу 

Панчићу (1814–1888), честом посетиоцу ове планине, чија је посмртна 

жеља била да на Копаонику буде и сахрањен. Ова жеља му је и 

испуњена 1951. године, када су његови земни остаци покопани на 

највишем врху ове планине. 

Национални парк обухвата и пошумљене падине које се спуштају ка 

долинама Расине и Брзећке реке на северу. Северно од Сувог Рудишта 

налази се Бањски Копаоник са највишим врхом Вучаком (1718 м) који 

се надвисује над Јошаничком Бањом. 

Копаоник поседује изузетно богат биљни и животињски свет. Шуме 

су овде тако распоређене да праве одређене појасеве који се смењују 

са порастом висине. Прво иду храстови, затим букве, а онда и бор. 

Изнад зоне шума налазе се сувати, увек богати травом за испашу, са 

бројним извориштима која се брзо спуштају низ падине планине. 

Становници Копаоника су и вукови, лисице, зечеви, орлови, као и 

ретка врста лептирова (colias balcanica). 

– шетњу пешачким стазама Копаоника 

– скијање на Копаонику 

– Рашке духовне свечаности 

Туристичко-спортска организација 

Рашка 

Немањина 1, 36350 Рашка 

Тел: (036) 738 670 

Е-пошта: office@raska-turizam.rs, 

toraska@eunet.rs 

www.raska-turizam.rs 

Омиљено је место оних који воле зимовање. Наиме, Копаоник је 

познат по великој количини снежних падавина, али, због своје 

отворености ка југу, има просечно и 200 сунчаних дана годишње. 

Копаоник је препознатљив по туристичком центру који углавном 

гравитира ка комплексу Конака. Ка њему воде два пута. Један је 

од Јошаничке Бање, а други од Бруса, преко Брзеће. Поседује 22 

ски-лифта који воде ка 23 стазе – 4 дечје, 12 лаких, 5 средње тежине 

и 2 тешке. Укупна дужина ски-стаза је 44 километра, а постоји и 

20 километара уређених стаза за трчање на скијама. Током лета, 

посетиоцима су на располагању пешачке стазе, отворени терени за 

тенис, фудбал и кошарку... 

Име је добио по коповима средњовековних рудара који су из планине 

вадили руду, пре свега гвожђе и сребро по којој је Млечанима ова 

планина била знана као ‘Montagna dell argento’.

из Милошевог времена, са елементима балканске 

архитектуре. Саграђен је у првој половини 19. века, а 

данас се ту налази Духовни центар „Владика Николај 

Велимировић“. 

– упознавање са фрескама Жиче 

– мирис јоргована у долини Ибра 

– манифестацију „Весели спуст“ 

Готово на самом ушћу Ибра у Западну Мораву налази 

се Краљево, по површини највећа општина у Србији 

и један од најзначајнијих градова средишње Србије – 

административни, привредни и културни центар Рашког 

округа. Из Београда се магистралним путем Е 75 до 

Краљева долази после 174 километра вожње. 

Шест километара од Краљева ка Матарушкој 

Бањи, у плодној равници села Крушевица, уздиже 

се Жича – прекрасан манастир од опеке, камена и 

сиге, препознатљив по својој црвеној боји. Ако се за 

Краљево каже да је краљевски град, онда је Жича 

краљевски храм. Једна од највећих светиња српског 

народа, задужбина је Стефана Првовенчаног (1195– 

1223), првог краља крштене средњовековне српске 

државе, који је у овом манастиру и крунисан 1217. 

године. Записи говоре да је градња овог манастира 

започета по повратку Светог Саве из Хиландара, 

највероватније 1206. године, а задатак је био да буде 

завршена пре крунисања ктитора 1217. године. 

Жича је саграђена као манастирски комплекс, 

седиште Српске архиепископије и место на којем 

се посвећују црквене старешине и владари. Од 

некадашњег здања данас су остале црква Светог 

Спаса и мала црква Светих Петра и Павла, док су 

остале зграде новијег датума. По архитектури, Жича 

До 1882. године звао се Карановац, а када је у оближњем 

манастиру Жича миропомазан Милан Обреновић, као 

први краљ у нововековној Србији, ослобођеној од турског 

ропства, добија садашњи назив Краљево. Други светски 

рат донео је овом граду велику трагедију, када је окупатор, 

у знак одмазде, стрељао 5.750 Краљевчана. Њима у помен 

изграђен је и спомен парк. 

Први урбанистички план данашњег Краљева нацртао је 

кнез Милош Обреновић „прстом на дну тепсије с песком“. 

Ова скица формално необразованог, али промућурног 

владара послужила је Лази Зубану да 1832. године осмисли 

како ће ово насеље претворити у модеран град. Тако су 

усечена три главна сокака, након чега је створена и мрежа 

улица које полазе од централног кружног трга, правилно 

се укрштају и шире у четири правца. Краљево се сматра 

ремек-делом српске урбанистике. 

Савремено Краљево је значајан културни, просветни, 

привредни, али и туристички центар. Поред музеја, 

позоришта, библиотеке, градског архива и осталих важних 

институција, у граду функционишу и многа културноуметничка 

друштва, организују се ликовне колоније и 

занимљиве манифестације, попут традиционалних „Дана 

јоргована“ или „Ибарског веселог спуста“. 

У самом граду вреди видети цркву Успења Пресвете 

Богородице, храм који је саградио кнез Милош 

Обреновић. То је главно сакрално здање сачувано у 

самом месту. Ту је и Господар Васин конак, у стилу конака


припада Рашкој школи. Једнобродна грађевина, са 

полукружном олтарском апсидом на источној, спољном 

припратом са кулом на западној, и правоугаоним 

певницама на јужној и северној страни. 

Зидно сликарство у Жичи, распознају стручњаци, 

настајало је у три фазе, током читавог века (1219–1316) и 

састоји се од три целине различите по стилу и времену 

настанка. Драгоцена је и група фресака у којој су портрети 

ктитора Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава, 

који је и сам био крунисан у овом манастиру. 

Тридесетак километара југозападно од Краљева, на 

врху тешко приступачног брда, налази се један од 

најочуванијих средњовековних утврђених градова у 

Србији – Маглич. Тврђава са седам кула, чије порекло 

никада до краја није расветљено. Ако вас пут на правцу 

Краљево–Рашка нанесе у мају, долину Ибра запамтићете 

по јоргованима у пуном цвату. Јоргован је овде први пут 

засадио краљ Урош Први, јер је желео да пут којим ће доћи 

његова будућа супруга Јелена Анжујска буде налик њеној 

родној Прованси. 

Некадашње политичко, културно и духовно 

средиште средњовековне Србије, манастир 

Студеница, налази се на путу Краљево–Нови 

Пазар, недалеко од места Ушће. 

Основао га је Стефан Немања 1190. године. 

Манастир је посвећен Успењу Пресвете 

Богородице. Комплекс манастира чине три 

цркве: Богородичина црква, црква Светих 

Јоакима и Ане и црква Светог Николаја. 

Богата ризница Студенице једнако привлачи 

вернике, историчаре и љубитеље уметности. 

Манастир је под заштитом Унеска од 1986. 

године. 

На само осам километара од Краљева, на десној обали 

реке Ибар, окружена планинама Столови и Чемерно, 

налази се Матарушка Бања. Она је, заправо, парк 

површине 15 хектара, у живописном окружењу. Врућа 

лековита вода која овде извире, температуре од 42–51 

°C, садржи доста сумпора и погодна је за лечење многих 

болести. Поред Краљева је и Богутовачка Бања, чувена 

„бања за живце“. Ова бања, која је окружена шумом и кроз 

коју пролази река Лопатница, право је место за одмор. 

На 20 километара од Краљева налази се планина Гоч, 

која је због спортских објеката и садржаја погодна за 

спортисте, али и децу, па је неки 

називају дечјом планином. 

Туристичка организација Краљева 

Трг Српских ратника 25, 36000 Краљево 

Тел: (036) 316 000, 311 192 

Е-пошта: jutok@tron.rs 

www.jutok.org.rs 


Тел: (036) 316 000 

Е-пошта: tokinfo@tron.rs

Најпознатија бања и бања са најдужом традицијом, 

Врњачка Бања, налази се 195 километара од Београда. До 

ње се, из престонице, долази магистралним путем Е 761 

или Е 75 (до Појата). У ово лепо место, подно планине Гоч, 

од почетка јула до краја августа, може се доћи и возом 

„Романтика“, са парном локомотивом. 

О времену настанка Врњачке Бање нема писаних 

докумената, али се на основу пронађеног материјала са 

сигурношћу може рећи да су врњачке минералне воде 

коришћене и у античком периоду. Још 1924. године овде 

су пронађени делови базена за купање и стари римски 

извор – Fons Romanus. На истом месту откривено је око 

500 римских новчића, неколико и из времена пре нове 

ере, а највећи број из периода од 2. до 6. века. Римско име 

Бање није познато, а садашње је добила по имену села 

Врњци, у чијем су атару минерални извори и откривени. 

Неке легенде говоре да је лековитост врњачких вода била 

позната и коришћена у време позније турске владавине. У 

Врњачкој Бањи, кажу легенде, лечиле су се турске спахије, 

тражећи да их месно становништво храни и служи. Да би 

избегао служење бегова, народ је изворе затрпавао. 

Бања доживљава процват у време кнеза Михаила, када је 

и званично 1867. године отворена прва сезона, а Врњачка 

Бања постала елитно летовалиште. Крајем 19. и почетком 

20. века, око топлог извора и на два суседна брега, 

изграђене су бројне виле. Данас су ти објекти понос Бање. 

Тако дворац краљевског намесника Белимарковића (1886), 

грађен у стилу пољских вила северне Италије, данас служи 

као културни центар и као галерија. Познат је и као Замак 

културе. По лепоти градње истичу се куће смештене на 

Чајкином брду. На самом врху овог узвишења налази 

се црквица коју је 1856. године подигао свештеник 

Јефтимије Поповић. Он је, као велики љубитељ лепота 

Бање, исте године отворио и први извор. 

Заштитни знак Врњачке Бање је врабац са опанцима и 

шајкачом на глави. Његова скулптура налази се у самом 

центру Бање. Фотографисање крај њега готово да је део 

обавезног ритуала сваког посетиоца овог места. Осим 

његове, позната је и скулптура девојке. 

Врњачка Бања располаже са седам минералних 

извора. Четири извора се користе за терапије, док 

се два флаширају као стона минерална вода. Топла 

вода је најстарији и најпознатији извор минералне 

воде, а судећи по случајним археолошким налазима, 

била је коришћена у римском периоду од 1. до 4. века. 

Температура воде на овом извору је изједначена са 

температуром људског тела – 36,5 степени. Као топао 

извор води се и Језеро, док су Снежник (17,5 °C) и Слатина 

(14 °C) хладни минерални извори. Вода ових извора 

помаже код лечења шећерне болести, обољења жучи, 

многих болести органа за варење... 

Током целе године, посебно у месецима летње 

туристичке сезоне, Врњачка Бања својим посетиоцима 

нуди изузетно богат и садржајан културно-забавни 

програм. Фестивал филмског сценарија, који прати 

годишњу домаћу продукцију, одржава се сваког августа. 

– карневалску атмосферу шеталишта у Врњачкој Бањи 

– купање на извору Топла вода 

– сликање поред скулптуре врапца


Да није катанаца којима је буквално обложен, нико 

не би ни приметио један од петнаестак мостова 

преко Врњачке реке, код чувеног ресторана 

„Швајцарија“ у центру Бање. На изглед обичан, 

овај мост са својом тужном причом, постао је 

симбол Врњачке Бање. Причају Врњчани како 

су се некада волели Реља и Нада. Најчешће су 

се састајали баш на овом мосту, Мосту љубави. 

Али, кад је букнуо Први светски рат, Реља, иначе 

официр краљевске војске, отишао је у бој и никада 

се више није вратио. Ратни вихор га однео у Грчку, 

где се и оженио, а Наду заборавио. Она га је чекала 

и временом почела да вене и побољева. Иако је 

Рељина родбина раскинула веридбу, Нада је, до 

последњег дана свога живота, чекала Рељу на 

Мосту љубави. Зато су и Врњачке девојке, поучене 

горким Надиним искуством, тајно, ноћу, почеле 

да долазе на мост њених уздисаја и катанцима 

„закључавају“ срца својих момака. Да их љубав не 

прође и да их не забораве... 

Током јула месеца у Врњачкој Бањи је „Карневал“. Тада 

се, осим поворки које шетају градом, могу видети 

и разна такмичења, спортски сусрети, маскенбал и 

забавни програм. Рачуна се да ову манифестацију 

сваке године прати преко 200.000 људи. Током сваке 

сезоне одржавају се и „Врњачке културне свечаности“, 

а на Дан заљубљених на Мосту љубави, млади се 

такмиче чији ће пољубац бити најдужи. 

Врњачка Бања располаже са преко 15.000 лежајева, 

од којих се око 4.500 налази у хотелима, пансионима 

и апартманским насељима, 850 у здравственим 

центрима и око 10.000 у домаћој радиности. 

Туристичко-спортски центар 

Врњачка Бања 

Врњачка 6/2, 

36210 Врњачка Бања 

Тел: (036) 611 106, 611 107 

ТИЦ Променада 

Тел: (036) 621 900, 611 105 

Е-пошта: tsc_vb@ptt.rs 

www.vrnjackabanja.co.rs

Трстеник је место у централној Србији, на магистралном 

путу Појате–Краљево, а од Београда је удаљен 205 

километара. Сам град смештен је на месту проласка 

и укрштања моравских путева који повезују овај крај 

са Крушевцем, Краљевом, Врњачком Бањом, Жупом, 

Левчом. Кроз град, долином Западне Мораве, пролази 

железничка пруга Сталаћ–Краљево, а у његовој 

непосредној близини смештен је и мали аеродром. 

Град Трстеник је свој углед градио на изворном 

земљорадничком занимању, са мало јавних културних 

добара, али на прелепој, богатој и дарежљивој 

западноморавској земљи. Морава и плодна земља 

око ње, изванредни природни, климатски и еколошки 

услови представљали су окосницу убрзаног развоја 

овог краја. Пре рата, Трстеник је био на гласу као град 

занатлија, трговаца и кафеџија, а после рата је у општој 

индустријализацији земље доживео буран привредни 

развој. 

У центру Трстеника налази се црква Свете Тројице, грађена 

од 1898. до 1900. године. Прва је црква у Србији саграђена 

у неоморавском стилу. Приметна је и њена сличност са 

црквом краља Милутина у Хиландару. Старо језгро града 

Трстеника једно је од најочуванијих у Србији. Кућа Катића 

је најстарија очувана грађевина средине 19. века и сматра 

се једном од најлепших кућа моравске Србије. У приземљу 

куће налази 

се национални 

етно-ресторан. Музеј Трстеника занимљив је по сталној 

етнографској поставци. Легат завичајних уметника у 

Трстенику представља ризницу завичајних стваралаца, 

који ће трајно сведочити о могућој и успешној сарадњи 

привреде и културе. 

У околини Трстеника налазе се два средњовековна 

манастира. Манастир Љубостиња, с краја 19. века, 

са црквом посвећеном Успењу Пресвете Богородице, 

познат је по ктиторским фрескама кнеза Лазара 

и кнегиње Милице, у природној величини, као и 

фрескама њихових синова Стефана и Вука. Љубостиња 

је вековима била културно средиште краја. У манастиру 

је настала чувена Похвала кнезу Лазару, извезена на 

свили руком Јефимије, прве српске песникиње. Унутар 

цркве налазе се ктиторске гробнице кнегиње Милице 

и Јефимије. У овом манастиру, у другој половини јуна, 

одржавају се песнички, „Јефимијини дани“. Манастир 

Велуће, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете 

Богородице, најстарији је очувани манастир моравске 

школе. Некада се звао Сребреница, по истоименој 

реци и рудоносном подручју. И данас се на обалама 

Туристичка организација општине Трстеник 

Кнегиње Милице бб, 37240 Трстеник 

Тел: (037) 715 263 

Е-пошта: tots03@ptt.rs 


Александровац 

10. август бб, 37230 Александровац 

Тел: (037) 3554 404 

Е-пошта: zupa.turist@yahoo.com 

– одлазак на пољане 

– посету Катића кући у Трстенику 

– печење у селу Велуће


Сребренице може наћи покоји трагач за златом и сребром. 

Око Трстеника су живописна села која свакако треба 

видети. Село Брезовица, на обронцима 

планине Гоч, пружа 

бројне могућности 

за рекреацију. Од 

недавно овде је и 

ловни резерват. Село 

Велуће познато је по 

одличном прасећем 

и јагњећем печењу. 

Природа је овом 

селу подарила извор 

минералне воде, која 

квалитетом задовољава 

светске стандарде. 

Трстеник и околина 

могу се посматрати и из 

ваздуха. Ту могућност пружају 

локални аеро-клубови, а ближе 

информације могу се добити у 

локалној туристичкој организацији. 

Општина Александровац налази се 

у централном делу Србије. Западни 

део општине представља крајње делове 

динарског планинског система – Гоч, Жељин и 

Копаоник. Грожђе и вино у средишту су живота овог 

градића. Само место налази се у старој виноградарској 

области Александровачка жупа. Виноградарска насеља, 

у којима не живе људи, а у овом крају их има чак 22, зову 

се пољане. Груписана су углавном поред потока или на 

узвишицама. Пољана у Прибојевцу некада је припадала 

виноградима кнеза Лазара. 

Кнез је пио жупско вино, одавде је одлазио у лов, а по 

једној од легенди (без историјских доказа) у близини 

ове пољане се и родио. Неке од пољана у Жупи, попут 

Лукаревине, данас су под заштитом државе, као 

јединствене етно целине. 

У Жупи постоји вековна традиција да се берба грожђа 

слави као општенародни празник. Сваке године, крајем 

септембра и почетком октобра, одржава се манифестација 

„Жупска берба“. Део пешачке зоне у самом центру града 

претвара се у Винску улицу. Из фонтане у центру града, 

у којој се налази скулптура грожђа, као симбола рађања 

и трајања Жупе, у време манифестације узлете млазеви 

рујног вина које се посетиоцима дели бесплатно. У 

Александровцу постоји музеј посвећен вину у коме се 

чувају Жупске богиње, фигурине из неолита у природној 

величини. У близини Александровца налазе се манастир 

Руденица, Дренча и стари жупски град Козник, који има 

доминантан положај над целим пределом, који се данас 

назива Расина. Од самог града очувани су зидови са три 

четвртасте куле великих размера и са неколико мањих, 

које делимично постоје. 

Сваке године, у оквиру Жупске бербе и њој 

у част, организује се избор за Богињу вина, 

односно најлепшу девојку те године. Идеја је 

поникла усвајањем старе латинске изреке – 

Где је бог вина Бахус, ту је и Венера, богиња 

љубави.

Град Брус је седиште истоимене општине са просечном 

надморском висином од 450 метара. Настао је и растао 

поред Грашевачке реке, оивичен пропланцима што га 

чини посебно атрактивним. Од Београда је удаљен 246 

километара, а до њега се стиже преко Крушевца. 

Општина Брус се простире у централном делу Србије и 

граничи се са општинама Александровац, Рашка, Блаце, 

Куршумлија, Лепосавић и Крушевац. Припада Расинском 

округу, са седиштем у Крушевцу, а са суседним комунама 

и светом повезана је добром мрежом регионалних и 

локалних путева. 

Крајем 19. века Брус је постао средиште Козничког среза 

и то је остао све до 1953. године. Управо у овом месту су 

се састали српски регент Александар Карађорђевић, 

бугарски краљ Фердинанд и црногорски сердар Јанко 

Вукотић и ту се договорили о Балканском савезу против 

Турака. 

Брус је ваздушна бања. Обилује изворима топле и 

хладне воде. Развијени су ловни, а нарочито спортски 

туризам. Већина становништва живи од пољопривреде 

и пољопривредне производње. Од укупно 60.000 

хектара земљишних површина, пашњаци чине 53,2 одсто. 

У мањем обиму, пољопривредна газдинства баве се 

ратарским културама, а највише малинама, купинама, 

рибизлама, а затим и гајењем шљива, јабука и грожђа. 

Становништво се бави и сточарством. 

У Брусу се налазе остаци светилишта Метође, подигнутог 

још у 3. веку, док је манастир Лепеница из 15. века. На 

25 километара од Бруса, на источној страни обронака 

Копаоника је село Крива Река, а у њему црква Св. Петра и 

Павла из прве четвртине 17. века. 

Грабовница – Градиште или Гобеља место је на коме 

се, на купинастом брду изнад Бруса, налазе остаци 

средњовековног града. Град се простирао на два брега, 

која су била повезана природном гредом преко које је 

Туристичка организација општине Брус 

Краља Петра I бб, 37220 Брус 

Тел: (037) 825 185 

Е-пошта: toob@nadlanu.com 

www.turizamopstinebrus.co.rs


ишао зид. Због положаја који доминира погледом на Расину 

и путева који туда пролазе ово место туристи радо посећују. 

Занимљиви су и остаци града Златари – Градиште које се 

налази на брегу, на саставу Градишког и Сувајског потока. 

Средњовековни град био је, бар по остацима, у облику 

елипсе, а зидан је од ломљеног камена и малтера. 

– пробати брусничке рибизле 

– обићи остатке светилишта Метође 

– купити рукотворину мештанки подкопаоничких 

села 

Источна страна планине Копаоник до највишег, Панчићевог 

врха (2017 м), припада територији општине Брус. Он је и срце 

општине Брус. Иако планински масив, околним долинама 

му се врло лако прилази, што је због великог рударског 

богатства доста коришћено у прошлости. Богата рударска 

прошлост Копаоника у историјским изворима бележи 

рашког краља Стефана Уроша I који овде доводи најамнике 

познатије као Сасе. Рударска насеља имала су и топионице 

и ковнице новца. Копаоничко рударство доживело је 

процват у 14. и 15. веку, за време деспотовине, када се развија 

трговина са Дубровачком републиком. Преко Копаоника 

и Бруса водили су римски путеви, а њиховим трагом 

касније ишли су и дубровачки каравани према Софији и 

Цариграду. И данас се овде могу наћи остаци тих римских и 

средњовековних времена. 

Кулина, по свом називу указује на постојање старог 

утврђења које се данас голим оком не може уочити. По овим 

утврђењима је извесно да су коришћена у римско доба, али 

и касније, у средњем веку, као систем утврђења којима је, 

вероватно, штићен рудник на Копаонику. 

Између Бруса и највишег врха на Копаонику, Панчићевог 

врха, налази се село Брзеће које се данас, осим 

пољопривредом, интензивно бави и туризмом. И, иначе 

подкопаоничка села краси гостопримљивост, али и сјајна 

кухиња. Специјалитети овога краја могу се пробати у 

бројним објектима на Копаонику, а сеоске домаћице су међу 

најбољима на традиционалном такмичењу „Златне руке 

Бруса“ – манифестацији која се сваке године крајем августа 

одржава у Главној улици у Брусу. 

Један од специјалитета копаоничких села је и 

припремање шницли од коприве. Припремају се 

на следећи начин: обарити 300 гр коприве и ситно 

исецкати, додати један ситно исецкан празилук, два 

до три чена белог лука, два јајета, мало обареног 

пиринча, две кашике пшеничног брашна, со, бибер 

и једну везу ситно сецканог першуновог листа. Све 

добро измешати, обликовати шницле и пржити на 

уљу.

Крушевац се налази 194 километра од Београда. До 

њега се стиже аутопутем Београд–Ниш, са скретањем 

код Појата (23 км од места). Са истока се граничи са 

Алексинцем и Мерошином, јужно су Блаце, Прокупље, 

Брус и Александровац, на западу Трстеник, а северно 

Варварин, Ћићевац и Ражањ. Средњовековна 

престоница, град богате традиције, у средишњем 

делу Србије, на раскрсници путева који су од давнина 

пресецали Балкан. Средиште је Расинског округа. 

Легенде које говоре о називу града кажу да је име добио 

по бројним крушкама које су овде обилато рађале или 

по крупном моравском облутку, крушцу, којим је зидана 

овдашња тврђава. За Турке је био Алаџа Хисар (шарени 

град). Крушевац је познат по Археолошком парку, који 

чине зидине средњовековног града кнеза Лазара, црква 

Лазарица и Народни музеј. 

Град је подигао кнез Лазар, 1371. године, као престоницу 

и војно утврђење. Лазарица, која се, такође, налази у 

овом комплексу, дворска је црква, а њеном градњом 

започела је моравска градитељска школа. Фасаде цркве 

су оживљене разноликим средствима – наизменичним 

слојевима камена и опеке, бифорама, украшене 

рељефима, розетама и црвено-белим шаховским 

пољима. Како фреске нису сачуване, зидови 

унутар Лазарице су потпуно празни. Сматра 

се ремек-делом српске црквене 

архитектуре. У околини цркве 

налази се полусрушена, али још 

увек импозантна бранич-кула 

висока 15 метара. 

Недалеко одатле је и зграда Народног музеја, за коју кажу 

да је друга зграда по лепоти у Србији. Музеј поседује 

богате збирке које илуструју историју града и околине. У 

његовој колекцији највреднији експонат је одора кнеза 

Лазара. 

У подножју средњовековног града налази се варошко 

језгро из 19. и почетка 20. века. Центром града доминира 

споменик Косовским јунацима, рад вајара Ђорђа 

Јовановића. У згради данашње градске Управе налази се 

велелепни мозаик, рад академика Младена Србиновића, 

посвећен средњовековној, моравској Србији. На јужним 

падинама планине Гоч, 22 километра од Крушевца, налази 

се манастир Велуће. Основали су га браћа, племићи, који 

су сви насликани на зидовима цркве. 

Крушевац организује врло атрактивне манифестације, 

међу којима су: „Видовданске свечаности“, крајем јуна, и 

„Културно лето“, током целог лета. У овом граду постоји 

дуга традиција позоришне уметности, а овдашње 

Народно позориште једно је од најцењенијих у земљи. 

На традиционалним Позоришним данима окупљају 

се позоришта из целог региона. Људи овог краја 

важе за веселе, са пуно смисла за хумор. Овде 

се сваке године одржава и „Златна кацига“, 

међународни фестивал хумора и сатире. 

Ћићевац се налази десетак 

километара северно од 

Крушевца. Ово подручје било 

је мочварно, испресецано 

барама, млакама и 

мртвајама, а 

– посету Лазарици 

– Видовданске свечаности у Крушевцу 

– излет на планину Јастребац


Велики вир, који је народ називао Луди, подземним 

каналима био је повезан с Моравом. Веровало се да 

нема дна, па се у њему нико није купао. У Ћићевачкој 

општини, код Сталаћа, налази се једно од највећих 

позносредњовековних утврђења. Саграђено је 

осамдесетих година 14. века да штити прилазе тадашњој 

престоници Крушевцу. 

Варварин, недалеко од Крушевца, познат је по једној од 

најблиставијих победа у Првом српском устанку, 1810. 

године. Удружена српска и руска војска победиле су тада 

три пута бројнију турску војску. Тој бици претходио је 

двобој у коме је од руке мегданџије Јове Курсуле погинуо 

чувени Омер-ага. 

Јужно од центра Крушевца (15 км) налази 

се манастир Наупаре, саграђен крајем 

седамдесетих година 14. века. Од богате 

декорације најистакнутије су две изванредне 

розете на западној фасади. Као и друге 

племићке цркве, и ова копира структуру 

крушевачке Лазарице. 

Туристичка организација Крушевца 

Мајке Југовића 3, 37000 Крушевац 

Тел: (037) 440 332, 445 180 

Е-пошта: turistks@ptt.rs, 

turizamkrusevac@open.telekom.rs 

www.turizamkrusevac.com

– посету Завичајном музеју у Јагодини 

– шетњу Улицом цара Лазара у Ћуприји 

– фотографисање у порти Раванице 

У Јагодини од 1960. године постоји Музеј наивне 

уметности. То је прва музејска установа за наивну 

уметност у земљи, а ради под називом Галерија 

самоуких ликовних уметника. Музеј ради на 

систематском прикупљању, чувању и проучавању 

дела наивне уметности. Иначе, смештен је у Јагодини 

зато што је почетна збирка имала највише дела Јанка 

Брашића, сељака-уметника из оближњег Опарића. 

Налази се у самом центру, у лепој вили подигнутој 

1929. године. Музеј данас има преко 2.500 експоната 

уметничких дела наших наиваца, што га чини 

једним од највећих музеја овог типа у свету. Око 200 

најрепрезентативнијих дела издвојено је у сталну 

поставку.


Туристичка организација града Јагодине 

Стевана Ивановића 2, 35000 Јагодина 

Тел: (035) 252 983, 282 199 

Е-пошта: togjagodina@gmail.com 

www.togjagodina.autentik.net 

Туристичка организација општине Ћуприја 

13.октобар 7,Ћуприја 35230 

Тел: (035) 470 248, локал 229 

Е-пошта: turizam@tocuprija.com 

www.tocuprija.com 


Тел: (035) 470 248, локал 229

Јужно од Београда на 160. километру аутопута ка Нишу 

налази се Параћин. Кроз град протиче река Црница 

која се после три километра улива у Велику Мораву. 

Општина Параћин захвата део богатог и плодног 

Поморавља, спушта се од Кучајских планина на 

истоку према Великој Морави на западу, испресецана 

токовима река Црнице и Грзе. 

Писани трагови о називу Параћина потичу из 14. века. 

Друга половина 19. века означила је почетак индустрије 

у овом месту. Основане су фабрике вунених тканина, 

цемента и стакла. 

На десној обали реке Грзе, на излазу из Честобродичке 

клисуре, налази се манастир Свете Петке. Црква је 

саграђена у другој половини 14. века. Облици купола 

над наосом и припратом подсећају на куполу цркве у 

Љубостињи. 

Доминантно место у туристичкој понуди Параћина 

чини подручје области Грзе. На 17. километру пута од 

Параћина према Зајечару налази се излетиште Грза. 

Врело ове реке је изузетно атрактивно, а привлачна су 

и два језера у близини. Препуно природних лепота је и 

село Криви Вир, удаљено од 

Параћина двадесетак километара према Зајечару. 

Деспотовац је мали рударски град, 130 километара 

јужно од Београда. Манастир Манасија, Деспотовачка 

Бања, Рударски музеј у Сењском руднику и извор Ресаве, 

са атрактивним слаповима, чине овај град изузетно 

привлачним. 

Манастир Манасија је једно од кључних сакралних и 

културних средишта моравске Србије. Црква Свете 

Тројице у манастиру Ресава, познатијем као Манасија, 

грађена је као маузолеј једног од најзначајнијих српских 

владара, деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара. 

Своју спољашност Манасија је добила тек у 18. веку. 

Читав манастирски комплекс често је страдао у бројним 

ратовима. Од старе припрате очуван је под ретке лепоте, 

израђен у техници мозаика од белог, зеленоплавог 

и црвеног мермера, сличан раскошним подовима 

Милутинове цркве у Хиландару. На зидовима је осликан и 

сам Стефан, како у блиставој одори прима копље и мач од 

крилатих анђела. Стефан је у Манасији имао и најчувенију 

преписивачку школу, Ресавску школу. Фреске манастира 

Манасија спадају међу најлепша остварења српског 

средњег века. 

Планина Бељаница, највиши 

врх 1339 метара, раздваја 

Ресаву од Хомоља. 

Крашки састав је 

узроковао настајање 

многих вртача, 

јама, увала 

и пећина. 

Централна 

висораван 

је гола, 

– обилазак Ресавске пећине 

– посету Манасији 

– видети Ивков понор


али су зато падине покривене буковим и храстовим 

шумама које су повремено и прашумског типа. У сенкама 

великих стабала има доста печурака, нарочито вргања. 

Бројне су пастирске колибе, али нема сталних насеља. 

Из дубине планине Бељанице, на десетак километара 

источно од Манасије улази се у светски познату Ресавску 

пећину. Овај отвор откривен је тек 1962. године. Разлог за 

то је изузетно густо растиње које ову природну лепотицу 

окружује. Пећина има три нивоа и дужину од укупно 

2830 метара. За посете су отворена горња два нивоа, са 

туристичком стазом од 800 метара, док кроз најнижи 

ниво протиче подземна река. У пећини влада увек иста 

температура – непроменљивих 14 степени. 

Туристичка организација општине Параћин 

Краља Петра I 13, 35250 Параћин 

Тел: (035) 565 814 

Е-пошта: turizmparacin@nadlanu.com 

www.paracinturizam.com 

Ресава извире на Кучајским планинама, на 

висини од 1100 метара, а после 65 километара 

улива се у Велику Мораву. У горњем току Ресаве је 

прашума, резерват Витановача. На заштићеном 

подручју од око 38 хектара расту огромна букова 

стабла. 


Тел: (035) 565 814 


општине Деспотовац 

Церска 3, 35213 Деспотовац 

Тел: (035) 613 672 

Е-пошта: turistorgds@nadlanu.com 

www.resava-tourism.com

Путем преко Гроцке, 46 километара удаљен од Београда, лежи град на 

самом Дунаву – Смедерево. У српској историји остао је забележен као место 

чије је освајање означило почетак три и по века дугог ропства Србије под 

Турцима. 

Смедеревска тврђава, монументални објекат, највећи изграђен у 

средњовековној Србији, и данас доминира профилом града. Дужина 

смедеревских бедема износила је према Дунаву 550, према Језави 400, а према 

копну 502 метра. Моћне куле, њих 25, и то 6 у Малом а 19 у Великом граду, биле 

су распоређене дуж бедема. У Великом граду била је и црква чији су темељи 

откривени тек почетком осамдесетих година 20. века. 

Смедеревска црква Светог Ђорђа, саграђена у периоду од 1851. до 1855, прва 

је у низу оних које је у Србији урадио Андреј Дамјанов, неимар из Велеса. 

Смедеревски наручиоци храма, али и других запажених објеката у овом 

граду, хтели су да ове грађевине буду направљене по угледу на 

Манасију. Дамјанов зато овде конструише петокуполну 

цркву, комбинацију базиликалног типа грађевине 

са планом цркве развијеног уписаног крста. Над 

припратом се уздиже високи монументални барокнокласицистички 

звоник. За Смедерево је ова црква 

имала велики значај и због тога што је њеним 

подизањем започела урбанизација централног 

градског подручја. 

У центру града је и зграда Окружног суда саграђена 

на северној страни трга, у периоду између 1886. 

и 1888. године, по пројекту Александра Бугарског. 

Грађевина је изведена у духу академизма крајем 19. 

века, са елементима пластичне декорације који носе 

стилске одлике неоренесансе. Ту је 1919. године саграђена 

и зграда Гимназије. У трећој деценији 20. века на главном 

тргу подигнута је и зграда Општинског дома, дело Пере 

Заштитни знак Смедерева је његова моћна 

Тврђава која се простире на 11 ха. Грађена као нова 

престоница Србије, у време Ђурђа Бранковића, 

на самом ушћу Језаве у Дунав. За само 

две године, по започетој градњи 

(1428), настала је резиденција, 

утврђени двор, познатији као Мали 

град. Троугаони облик града, по 

угледу на Цариград, условљен је 

тереном. Радовима је руководио 

брат деспотице Ирине. Одмах 

потом грађен је и Велики град 

који је, највећим делом, завршен 

1439. године. Турцима је пао у руке 1459. 

године, што је и година која се означава као 

крај српске средњовековне државе и почетак 

дуговековног турског ропства.


Поповића. На кровном венцу грађевине, изнад главног 

улаза, постављене су четири статуе, персонификације 

Правде, Реда, Науке и Културе. Занимљиво је обићи 

летњиковац Обреновића и вилу Златни брег на 

Плавинцу са виноградима. 

Смедерево је данас седиште Подунавског региона. 

Овај град је и ван граница Србије познат по винској 

традицији. Винову лозу, која се узгаја на падинама уз 

Дунав, на ове просторе донео је у трећем веку римски 

император Проб. Сваке године, крајем септембра, 

организује се „Смедеревска јесен“, манифестација 

посвећена берби грожђа и вину. У знак сећања на 

чувеног комедиографа Бранислава Нушића, који је 

један део свог живота провео у Смедереву, сваког 

априла се организују Нушићеви дани, такмичење 

позоришних трупа које изводе комедије. 

Некадашња Бела Црква, а данашња Смедеревска 

Паланка, удаљена је од Београда 80 километара, 

док је нешто мање од 30 километара раздваја од 

Смедерева. Носила је у својој историји разна имена – 

Бинк Паланка, Јени Паланка, Велика Паланка, Хасанпашина 

Паланка... 

Ова општина, на ушћу Кубршнице у Јасеницу, позната 

је по индустрији „Гоша“, произвођачу вагона, мостова 

и друге челичне конструкције. Извори термалне и 

минералне воде нешто су чиме је Смедеревска Паланка 

веома богата, а мештани овог места, као и његови 

гости лети, најрадије одлазе на оближње језеро Кудреч. 

Црква Светог Преображења у Паланци саграђена је у 

периоду 1865–1890. године. Почетком 20. века познати 

српски романтичарски сликар Стева Тодоровић, са 

сликарима своје школе, живописао је овај храм и 

урадио иконостас. Само 15 метара ниже од цркве, 

Туристичка организација града Смедерева 

Омладинска 1, 11300 Смедерево 

Тел: (026) 222 952, 614 726 

Е-пошта: turizam@open.telekom.rs. 

www.toosd.com, www.tvrdjava.com 

ТИЦ Смедерево 

Краља Петра I бр. 8 

Тел: (026) 615 666 

Е-пошта: infocentarsd@open.telekom.rs. 

Општинска туристичка организација 

Смедеревска Паланка 

Првог Српског устанка 2/6, 11420 Смедеревска 

Паланка 

Тел: (026) 322 982 

Е-пошта: oto@verat.net, 

turizamsmpalanka@open.telekom.rs. 

Туристички спортски центар Велика Плана 

Николе Пашића бб, 11320 Велика Плана 

Тел: (026) 521 131, 514 538 

Е-пошта: tscvpla@open.telekom.rs. 

www.velikaplana.org.rs 

налази се и стари камени мост који сведочи о томе да 

је својевремено овуда пролазио Цариградски друм. 

Најстарија урбанистичка целина је Стара чаршија, у 

Карађорђевој улици, на потезу од цркве до каменог 

моста. Недалеко од центра града, у Улици краља Петра, 

налази се и црква Свете Петке. 

Некада се Велика Плана сматрала највећим селом у 

Србији. Налази се на 10 километара од Смедеревске 

Паланке, на самом аутопуту Београд–Ниш. У непосредној 

близини Велике Плане су и две незаобилазне тачке 

српске баштине. 

Шест километара југозападно, у селу Копорину, налази 

се истоимени манастир, са црквом посвећеном Светом 

Стефану. Заклоњен од путева, вишеструко је везан 

за деспота Стефана Лазаревића, чији је портрет, са 

деспотским инсигнијама, осликан на западном зиду 

цркве. 

– смедеревску бербу грожђа 

– шетњу излетиштем Југово 

– одлазак у Покајницу 

Црква брвнара симболичног имена – Покајница, 

налази се, такође, недалеко од Велике Плане. За ово 

место везује се историјски важан догађај. У шуми, у 

којој је данас црква, Вујица Вуличевић убио је свог кума 

Карађорђа 1817. године. Прича се да је, у знак покајања, 

већ наредне године подигао цркву, на месту где је сео да 

одмори приликом преношења одеће, оружја и ордења 

убијеног кума. Цркве брвнаре су, иначе, специфичан 

израз дуга сеоских средина у Србији. Рађене од 

квалитетног храстовог дрвета, погодне су за расклапање 

и преношење на друго место.

Пожаревац се налази на 80 километара од Београда. 

Раскрсница је путева према Хомољу и Ђердапу. Први пут 

се помиње у повељи кнеза Лазара као село Пупораче. Овај 

град, центар Браничевског округа, окружен је Великим 

Градиштем са истока, Малим Црнићем и Жабарима са 

југа, Смедеревом са запада и, на северу, преко Дунава, 

општинама Ковин и Бела Црква. До Пожаревца се може 

доћи и железницом, јер је на прузи Београд–Бор–Зајечар. 

У овом крају користи се и спортски аеродром Љубиша 

Величковић у Костолцу. 

Године 1889. у овом граду саграђена је, у стилу 

академизма, зграда начелства и суда. Саборна црква у 

центру места изграђена је 1819. године, као једнобродна 

неокласицистичка грађевина, а иконостас је 1870. године 

осликао Никола Марковић. У Народном музеју основаном 

1895. године налази се археолошка збирка, од светског 

значаја, из оближњег античког града Виминацијума. 

У Галерији Милене Павловић-Барили која је смештена 

у родној кући чувене сликарке, чува се њена целокупна 

стваралачка оставштина која садржи око 600 слика, 

цртежа, акварела. Пожаревачко позориште познато је по 

томе што је овде још 1842. године одржана прва премијера 

Шекспира („Ромео и Јулија“) на Балкану. 

– посету музеју Милене Павловић-Барили 

– куповину реплике накита у Виминацијуму 

– посету ергели Љубичево 

Етно-парк Тулба један је од многобројних и типичних 

етно-паркова у Србији. Његова поставка садржи окућницу, 

бунар са витлом, кућу брвнару и куће разбијеног типа 

места из осамдесетих година 19. века. Милош Обреновић 

саградио је за себе и своју супругу зграде за одмор, где 

је касније, 1853. године, основана велика ергела коња, 

прва у Србији. Име Љубичево добила је по Милошевој 

жени Љубици. Традиционална туристичко-спортска 

манифестација „Љубичевске коњичке игре“ одржава се 

сваке године првог викенда у септембру. Нарочито је 

занимљив Љубичевски вишебој у коме се храбри момци на 

коњима надмећу у сечи сабљом, курирском јахању, гађању 

копљем, стрелом и топузом. 

Воде око Пожаревца пружају изванредне услове за 

развој туризма. Ово подручје, сиромашно шумама, има 

Регионални парк природе Плугово, споменике природе 

у Драговцу и Љубичеву и пределе посебних природних 

одлика – Криваја, Растова коса и Растовача. 

Северно од Пожаревца, на удаљености од 11 километара, 

недалеко од ушћа Млаве у Дунав, налази се Костолац. На 

њивама Старог Костолца налазе се остаци великог римског 

града Виминацијума. Реч је о римском утврђењу које је 

било главни град Мезије. Првобитно изграђен као логор 

VII римске легије, Виминацијум се због изузетно погодног 

географског положаја брзо развијао, да би за време цара 

Хадријана добио статус града, а од 239. и статус колоније 

и право на ковање новца. У њему је било седиште царског 

намесника провинције и лука Дунавске речне флоте. 

Досадашњим археолошким истраживањима откривено је


око 14.000 гробова на некрополама ове римске метрополе. Ту 

је неколико меморијалних грађевина, али и фреско-осликане 

гробнице и саркофази. Поједини 

златни и сребрни комади накита 

представљају изванредне 

примерке, различите од 

свега досад познатог. 

Скорашњим археолошким 

истраживањима у 

Виминацијуму откривена 

су два аквадукта којима 

је, са удаљености од 9 км, 

довођена вода у град 

и снабдевано преко 

30.000 становника. 

Виминацијум је 

један од ретких 

провинцијских 

престоних градова, 

можда и једини у 

целом Римском 

царству, на чијим 

рушевинама 

касније није 

подигнуто велико 

насеље, попут 

Ниша, Београда 

или Солуна. 

Уз Виминацијум се налази и Маргум – 

локалитет из праисторијског доба и римско утврђење, 

Рукумија из бронзаног доба и Малинац, из праисторијског и 

бронзаног доба. Код Кличевца је пронађена светски позната 

фигура Велике мајке из бронзаног доба – Кличевачки идол. 

У близини Костолца је Иба, подручје од међународног 

значаја, за прелет птица селица (Жилова ада, Стојкова ада). 

Рамсарска подручја су мочваре за пречишћавање воде. 

На 12 километара од Пожаревца налази се варошица Мало 

Црниће. Познато је по предивним шумовитим пределима 

испресецаним многобројним воденим токовима, као и по 

Фестивалу драмских аматера села Србије, који се одржава у 

мају и првој половини јуна. 

Око 36 километара од Пожаревца, у долини реке Млаве, 

смештен је Петровац на Млави. У његовој околини су два 

средњовековна споменика који су и данас врло значајни за 

Србију. 

На 13 километара од Петровца налази се манастир са црквом 

Богородичног Успења, два конака, те остаци пећинске капеле 

и зидова старог утврђења. По народном веровању, манастир 

је дело краља Милутина који га је подигао 1257. године. 

Средњовековни град Ждрело удаљен је 14 км од Петровца 

на Млави. Посебну вредност овог споменика представљају 

надгробне плоче са натписима из 14. и 15. века. 

Туристичка организација Пожаревца 

Стари корзо 8, 12000 Пожаревац 

Тел: (012) 221 941 

Е-пошта: topozarevac@open.telekom.rs, 

topozarevac@gmail.com 

www.topozarevac.co.rs 


Дринска 1 

Тел: (012) 544 155 

Е-пошта: toptic@open.telekom.rs. 

Туристичка организација општине Мало 

Црниће 

Улица Главна 80, 12311 Мало Црниће 

Тел: (012) 280 164 

Е-пошта: turisticka@malocrnice.org 

www.toоmc.org 


општине Петровац на Млави 

Српских владара 165, 12300 

Петровац 

Тел: (012) 326 343 

Е-пошта: topetrovacnamlavi@gmail. 

com 

www.topetrovacnamlavi.com 

И Стиг има своју малу Свету гору. Њу прати 

легенда, и народна песма „Бог дужан 

ником не остаје“. Жена, да би завадила 

браћу са сестром, свој ужасан злочин 

приписује заови, и нагони мужа на сурову 

освету. Али, тамо где су падали делови 

тела несрећне девојке никле су богомоље. 

Отуд средњовековни манастири на свега 

неколико километара један од другог, 

и њихова имена – Заова, Сестрољин 

(Пожаревац), Рукумија (Кучево) и Брадача, 

отуд извор Кусан, и у Петровцу на Млави 

извор Панарија, који је и култно место. 

Брадачу, код села чије име асоцира на 

средњовековно утврђење – Куле, и Заову 

предање везује за поменуту песму и 

властелу Радиће, Павла и Радула. У Брадачу 

се иде на ходочашћа због стерилитета. А 

манастир Свете Петке у Смољинцу је поред 

прелепог језера, у тополама.

Кучево се налази у делу североисточне Србије. Од Пожаревца га деле 42, а 

од Београда 130 километара. Сматра се да је Кучево веома старо насеље. 

Пронађен златни новац са ликом императора Хадријана потврђује да су 

Римљани овде били већ 128. године наше ере. Хадријан је у кучевском 

крају имао руднике злата, сребра и гвожђа. Све то чувано је у утврђеном 

граду, у близини места на коме се Кучајска река улива у Пек. Тај се град 

називао Гудускум. 

На месту римског Гудускума данас је Кучево. Оно што се одмах може 

приметити у овом крају јесте да има допадљиву и незагађену природу, 

богато етнолошко и археолошко наслеђе, али и врло гостопримљиво 

становништво. 

Једна од препознатљивости општине Кучево су пећине. Туристима је, због 

своје величине и лепоте, најзанимљивија пећина Церемошња. Налази 

се на 13 километара од самог места, а до ње се долази преко села Кучајне 

и Буковске. Пећина је настала радом Стругарског потока који протиче 

кроз њу, дуга је 775 метара а стаза за посетиоце износи 431 метар. Највећа 

сала ове пећине зове се Арена и једна је од најлепших у Србији. Таваница, 

висока 20 метара, има облик куполе са које се спушта богат пећински 

накит. Одатле се иде у другу просторију, названу Двери, па затим, поред 

малог водопада Стругарског потока ка излазу који се налази стотинак 

метара од улаза. Туристима се нуди и посета пећини Равништарка, 


општине Кучево 

Светог Саве 114, 12400 Кучево 

Тел: (012) 850 666 

Е-пошта: tokucevo@ptt.rs, 

tokucevo@gmail.com 

www.kucevo.org 


општине Жагубица 

Маршала Тита 25, 

12320 Жагубица 

Тел: (012) 443 657 

Е-пошта: tozagubica@gmail.com 

www.tozagubica.rs 

а припрема се и уређење Дубочке пећине, која се за сада користи за 

спелеолошко-авантуристички туризам. 

Кучево је препознатљиво по манифестацији „Хомољски мотиви“, која 

се одржава сваке године, крајем маја и почетком јуна. Ова смотра 

народног стваралаштва источне Србије постоји од 1968. године и веома 

је допринела да се очувају изворна песма и игра, као и архаични обичаји 

ове области, афирмише традиционална храна и народна радиност, али и 

од заборава сачувају древне вештине, као што је испирање злата на Пеку. 

Иначе, област Кучева је од давнина познат рударски крај. Злато се на 

овом подручју вади из три рудника – Благојев Камен, Санта Барбара и 

Грабова река, а деценијама уназад злато се вадило и из реке Пек. Подаци 

говоре да је на потезу између Нереснице, где је свој багер за вађење злата 

из Пека имао краљ Александар Карађорђевић, извађено око три тоне 

злата и то врло примитивном технологијом. Иначе, алат који се раније 

користио за испирање злата на Пеку и његовим притокама није се кроз 

историју мењао. Најједноставнији начин био је да се на дно реке потопи


Река Пек у Кучевској општини надалеко је 

позната као најзлатоноснија река у региону. 

Међутим, и поред евидентних доказа о 

великим количинама злата које овде постоје, 

мештани се радије баве пољопривредом, 

него испирањем и вађењем злата. Овакав, 

многима невероватан однос према могућем 

богатству надомак руке житеља овог краја 

описао је средином 19. века путописац 

Жигмунд Август Хедер. 

Сељаци су испирали злато из Пека, онако 

узгред, поред својих домаћих послова и 

продавали га обично у Чуватима у Видину – 

бележио је Хедер. Парадокс је и то да у Кучеву 

више нема испирача злата. Мештани, наиме, 

верују да оно испирачу доноси несрећу. 

Постоји и занимљива легенда о злату везана 

за цара Трајана. Прича се, наиме, да је Трајан 

пробио Ђердап како би исушио Панонско 

море и омогућио људима да ваде злато из 

Пека и његових притока 

– извор реке Млаве 

– истражити пећину Церемошњу 

– купити земљани суд у Жагубици 

овчја кожа са руном, у коме би се злато, пошто је теже од 

песка, задржавало. По вађењу остало би само да се руно 

протресе и злато покупи. 

У правцу Мајданпека, на 15 километара од Кучева, у 

селу Бродица, налази се „Краку лу Јордан“, занимљив 

археометалуршки антички комплекс из 3. века. С обзиром 

да је већи део општине под шумом, постоји значајан фонд 

крупне, ситне и пернате дивљачи. 

Жагубица је од Београда удаљена 120 километара. 

Територија ове општине захвата горњи део долине Млаве 

и њених притока, па је и природно подељена на два 

дела – подбрђе и планински обод. Средишњи део чини 

Жагубичка котлина чији је нижи део просечне висине око 

300 метара. Највећи део котлинског обода са западне, 

северне и североисточне стране лучно затварају ниже 

Горњачке (до 825 м) и Хомољске (до 940 м) планине. 

Жагубица је општина која је слабо насељена. 

Становништво је углавном равномерно размештено на 

двадесетак насеља, од којих је највеће место Жагубица. 

На 26 километара од Жагубице налази се манастир 

Горњак. Наслоњен је на високу стену са своје северне 

стране. Подигао га је 1378–1381. кнез Лазар уз духовну помоћ 

монаха Григорија који је овде дошао из далеког Синаја. 

Живопис је урађен 1847. године и прилично је вредан. У 

малој капели изнад цркве чувају се мошти суоснивача 

манастира светог Григорија Сианита. У пећиници су 

видљиви и остаци неколико фресака из 14. века. 

За читав овај крај, иначе, карактеристични су облици 

земљаног посуђа, који су украшавани бојењем, 

различитим орнаментним фигурама или цветним 

мотивима. Ликовно изражавање се у Хомољу среће на 

предметима од дрвета – преслице, кудеље и слично.

Велико Градиште налази се на Дунаву, 114 километара 

низводно од Београда. Варошица је пристаниште за 

све бродове који Дунавом долазе из црноморских лука 

на путу ка средњој Европи. Код Великог Градишта у 

Дунав се улива и река Пек. 

Управо због свог положаја Велико Градиште је и у 19. 

веку био важна извозна станица. Из тог доба потиче 

црква Светог Архангела Гаврила (1856) на главном 

градском тргу који се налази непосредно уз Дунав. 

Одмах до цркве налази се и зграда гимназије из 1879. 

године. С друге стране цркве, ближе реци, стоји лепо 

здање Градске куће. У парку испод овог комплекса 

постављени су споменици палима у Првом и Другом 

светском рату. Цео овај део града назива се стара 

Градиштанска чаршија. 

У делу свог тока кроз Градиште, Дунав достиже ширину 

и до 2.000 метара и са правом носи епитет „Дунавског 

мора“. Разнолики садржаји уз реку су и најзанимљивији 

за посетиоце. На око три километара од центра града 

налази се Сребрно језеро, веома популарно међу 

мештанима, али и гостима Великог Градишта. Некада 

рукавац Дунава, језеро је сада дугачко 14 км, широко 

100–300 м, а дубоко 8–9 метара. Између Дунава и 

Сребрног језера налази се Острво, прелепа, велика 

речна ада. 

Туристичка зона „Бели багрем“ надовезује се на 

дунавску обалу и простире све до пожаревачког пута 

на југу. Цела зона је обрасла багремовом шумом, 

а испресецана је ливадама и пољопривредним 

површинама, као и већим бројем канала. Излетиште 

Јаз налази се на километар узводно од ушћа Пека у 

Дунав. Уређено је за потребе купача. 

Изградњом ХЕ „Ђердап“ и подизањем нивоа Дунава, 

на ушћу Пека формирао се мањи залив који је убрзо 

постао станиште за многе птичије врсте, а нарочито за 

Средњовековна тврђава Рам налази се километар 

низводно од села Рам и око 15 километара 

узводно од Великог Градишта. Рам је саградио 

Бајазит II, 1483. године, одмах после подизања 

града Кулича. Данас тврђава представља 

споменик културе, у категорији археолошких 

налазишта. Тврђаву годишње посети око 5000 

туриста дивећи се градитељском подухвату и 

погледу који се са ње пружа преко Дунава све до 

Војводине. 

птице селице, које имају своју Аду у близини Градишта, 

код села Рам. Оне долазе с јесени, из правца средње и 

северне Европе, али и северозападне Азије, тако да им 

је највећа концентрација током јануара. Пре неколико 

година, једна међународна експедиција идентификовала 

је, само на овом месту, око 136.000 примерака 25 птичјих 

врста. Ту се може доћи чамцем изнајмљеним преко 

ловачких удружења. 

Ловци овде имају прилику да уживају у ловишту Рамски 

рит, на ловним површинама од 18.000 хектара. На 

подручју ловишта су стално гајене врсте: срна, дивља 

свиња, зец, фазан и пољска јаребица, а од предатора 

некада у ловиште зађу лисице и шакал. 

Бициклистичка траса, Еуровело 6, на територији Великог 

Градишта прати пут Голубац–Градиште–Затоње–Рам. Код 

села Рам, на обали Дунава, предвиђена је скела за превоз 

бициклиста на другу страну реке, односно на територију 

Војводине. 

Манастир Нимник, познатији као Маријански манастир, 

налази се на 2 км од села Курјаче и посвећен је празнику 

преноса моштију Светог оца Николаја. Стари манастир,


који датира из средине 14. века, био је метох старог 

манастира Раванице и сматра се да му је ктитор био 

војвода кнеза Лазара, Богослав. Касније су га до темеља 

срушили Турци, а обновио га је кнез Милош. Данас је ово 

женски манастир. 

Голубац јесте на реци Дунав, али својим изгледом врло 

подсећа на приморски град. Није ни чудо, јер је Дунав 

код овог места широк чак шест километара. Налази се на 

магистрали Београд–Кладово и од престонице је удаљен 

130 километара. 

Најпознатији је по својој тврђави – Голубачком граду, који 

се налази на неприступачним литицама над Дунавом. 

Ту је подигнут у 14. веку да би се контролисала пловидба 

реком, али и залеђе, а његов владар био је Стефан 

Лазаревић. Турцима га је, каже историја, продао војвода 

Јеремија за суму од 12.000 дуката. Има девет кула, од 

којих се највећа налази на највишем узвишењу. Голубачка 

тврђава заштићена је и проглашена за културно добро 

од изузетног значаја. Управо од ње почиње Национални 

парк Ђердап, као и резерват природе „Голубачки град“ 

са карактеристичним формацијама јоргована, грабића, 

јасена, храста медунца и букве, као и разноврсном 

фауном. Голубац је изузетно занимљив за туристе током 

целе године. 

У јануару се одржава Лов на шакала из пешчаре, у 

фебруару Ловачки сусрет са вуком, у мају су код тврђаве 

– шетњу старом Градиштанском чаршијом 

– једрење на Дунаву, код Градиштанског села Затоња 

– порцију смуђа у околини Голупца 

Дани смуђа, а крајем јуна овде су Изложба паса и 

Етно фестивал. У јулу су разна дешавања у оквиру 

манифестације „Сајам Дунава – Благо Србије“, затим 

и „Голубачки котлић“, „Етно сабор“, кајакашка регата 

и првенство у једрењу. Сабор у Голупцу је на Велику 

Госпојину, а крајем септембра коњичка теренска трка 

од Голубачког града до манастира Туман. За љубитеље 

спортова на води ту је и првенство у бич волеју. 

Јавно предузеће за туризам Велико Градиште 

Војводе Путника 2, 12220 Велико Градиште 

Тел/факс: (012) 663 179 

Е-пошта: info@tovg.org 

www.tovg.org 

Туристичка организација општине Голубац 

Горана Тошића-Мачка 1, 12223 Голубац 

Тел: (012) 678 614 

Е-пошта: togolubac01@gmail.com 

www.golubac.rs

Ђердапска клисура, у свом току кроз општину 

Мајданпек, сматра се најлепшом у долини Дунава. 

Вертикалне стране уздижу се изнад Дунава и до 300 

метара, а ширина корита је 150–170 м. У клисури Велики 

казан има врло дубоких вирова (до 71 м дубине) чија 

дна допиру испод нивоа мора. Над овом клисуром је и 

прелеп видиковац Плоче, који је уређен за посете. 

Археолошки локалитет Лепенски вир налази се узводно 

од Доњег Милановца и представља непокретно 

културно добро од изузетног значаја. Датира из периода 

6500–4500. година пре нове ере. Изградњом ХЕ “Ђердап” 

археолошки локалитет је дислоциран, конзервиран 

и покривен заштитном конструкцијом у оквиру 

савременог и прелепо уређеног Центра за посетиоце. 

Лепенски вир је један од најзначајнијих археолошких 

локалитета у Европи, простор у коме је поникла и 

трајала изузетна култура и уметност. То је јединствена 

споменичка целина која се састоји од стамбених објеката 

– светилишта праисторијских људи, који су на овом 

простору живели око 1.500 година у континуитету. 

– видети Трајанову таблу са Дунава 

– купити риболике фигуре у Лепенском виру 

– ручак у старом селу Манастирица 

Рударски град Мајданпек подно огранка северног Кучаја 

и дан-данас је познатији као рудник него као варош. 

Рударска традиција овде је стара око 7.000 година. Од 

Београда је удаљен 192 километра. Оно што при самом 

уласку у место привлачи пажњу јесте да је то мали град 

са много солитера... За овакву архитектуру, ипак, има и 

објашњења. Градић је изграђен на специфичном терену 

– у уској и краткој котлини, коју са свих страна притискају 

брда. Овако стешњен, није се могао другачије развијати 

осим у висину. 

Дунав у свом току кроз ову општину прави велики „лакат“ 

у чијем се темену налази Доњомилановачка котлина 

са градом Доњим Милановцем. Ту је Дунав широк око 

1.800 м, постојаног водостаја и мирне површине (нема 

вирова), тако да постоје изузетне могућности за оне 

који желе вожњу бродићем или уживају у спортовима 

на води. Доњи Милановац настао је након изградње ХЕ 

“Ђердап” I (делимично је изграђен на вештачком платоу, 

где се данас налазе измештене старе зграде из насеља 

Стари Милановац). Ту је и средиште Националног парка 

и Ђердапске клисуре. 

У близини Мајданпека налази се чак 110 пећина. Рајкова 

пећина, на два и по километра од града, сматра се 

најлепшом и свакодневно је отворена за посетиоце. 

Уз долину Поречке реке, путем Доњи Милановац– 

Клокочевац–Рудна Глава налази се Милошева кула. 

Седам километара од Рудне Главе наилази се на остатке 

зидина града из 14. века. Локалитет Рудна Глава, налази 

се изнад истоименог села, представља остатке једног од 

најстаријих праисторијских рудника метала и припада 

прелазном периоду из каменог у метално доба. 

На Мироч планини свакако треба видети село Мироч 

које представља врло лепу етно-амбијенталну целину. 

Ту је пећина Градашица, велики број вртача и увала, јама 

и понора. Посебну атракцију представља Геруталис – 

остатак монументалног римског утврђења. 

На појединим мање приступачним локацијама 

Националног парка Ђердап налазе се лепи видиковци са 

којих се пружају погледи на ђердапске котлине и клисуре. 

Од асфалтних путева издвајају се онај који води од Доњег 

Милановца преко Омана до Мајданпека и пут који 

води од Доњег Милановца до села Мироч. Оба пролазе 

кроз прелепе пределе националног парка. Парк има и 

развијену мрежу стаза за шетање – Стазе здравља, које 

пролазе кроз неколико строгих резервата природе. 

Ако код Кладова (243 км од Београда) станете на обалу 

Дунава помислићете да сте негде на морској обали. 

Моћна Ђердапска клисура завршава се на територији 

ове општине. У овом делу, одмах низводно од изласка 

из Малог казана, налази се Оршавска котлина, дужине 

16 км, на коју се надовезује последња у низу, Сипска 

клисура, дугачка свега 6,5 км. 

Само градско језгро Кладова има очувану архитектуру и


наслања се на обалу Дунава. Велики број зграда овде је 

под заштитом државе, а посебан значај има Археолошки 

музеј Ђердапа. У Кладову постоји, када се крене 

шеталиштем, и лепо уређена плажа, дужине 900 м. 

На левој обали Дунава, непосредно пре Оршаве 

– некадашње римске Диерне, налази се позната 

атракција новијег доба, монументална фигура дачког 

краља Децебала, урађена у природној стени код ушћа 

Мраконије у Дунав. 

Текија је прво насеље општине Кладово из правца 

запада. Налази се изнад потопљене Старе Текије, а на 

излазу из Казана. Прави је пример типичног рибарског 

места у коме се данас одржава и Златна бућка – лов сома 

на бућку. 

Приступ чувеној Трајановој табли, која се налази испод 

Ђердапске магистрале, данас је могућ само са воде. Овај 

споменик културе је из периода 100. године нове ере. 

Туристичка организација општине Мајданпек 

Краља Петра I бб, 19220 Доњи Милановац 

Тел: (030) 590 184, 596 184, 596 185 

Е-пошта: office@toom.rs 

www.toom.rs 

ТИЦ Доњи Милановац 

Краља Петра I бб 

Тел: (030) 591 400 

Е-пошта: tic@toom.rs 

Туристичка организација општине Кладово 

Дунавска 16а, 19320 Кладово 

Тел: (019) 801 690, 801 773 

Е-пошта: tookladovo@gmail.com 

www.kladovo.rs 

Трајанов мост, на четири километра низводно од 

Кладова, у атару села Костол, изграђен је између 

103–105. године, а градио га је чувени градитељ 

Аполодор. Понтес, како му је прави назив, представља 

монументалну грађевину римске цивилизације у овом 

делу света. Римско и рановизантијско утврђење из 

периода 102–103. године. Диана се налази на узвишењу 

крај саме обале Дунава и представља једно од највећих 

римско-византијских утврђења. 

Кладово има и своју сеоску етно-зону, коју чине четири 

села. Овде се могу видети остаци традиционалне сеоске 

архитектуре, у којима су се делимично задржали обичаји 

и обреди, а посебно је занимљива национална кухиња. 

На праисторијском налазишту Лепенски вир 

откривени су клесани облуци, од којих су 

најнеобичније и у свету најпознатије, риболике 

фигуре које представљају и најстарије 

монументалне фигуре у Европи. Основе 

станишта, у облику зарубљеног кружног исечка, 

и њихове пропорције сведоче о запањујућим 

математичким знањима.

– пробати буковачку Тамјанику 

– проћи Вратњанским капијама 

– обићи Лазареву пећину 

Бор се налази у централном делу источне Србије, на 

230 километара удаљености од Београда. Први пут се 

као насеље помиње у 18. веку. Окружено је високим 

планинама (Стол 1165 м, Велики крш 1148 м и Црни врх 

1043 м). 

Иако у околним градовима има неколико археолошких 

налазишта из бакарног доба, може се рећи да је прво 

озбиљно насеље овде успостављено тек у време 

Римљана. По ослобођењу од Турака, кнез Милош 

Обреновић ангажује барона Хердера да испита природна 

богатства Србије, па и овај крај. Барон открива лековиту, 

минералну воду у Брестовици, недалеко од Бора, али у 

самом Бору налази нешто још важније: рудно богатство. 

Кнез Милош је саградио конак у близини лековитог 

извора. Отварање рудника у Бору морало је да 

сачека неке боље дане. Ипак, Ђорђе Вајферт, један од 

најбогатијих људи у Србији с почетка 20. века, имао је 

жељу да пронађе велико рудно богатство. Срећа му се 

и осмехнула, па је 1903. године у Бору постао власник 

највећег рудника бакра у Европи. Музеј рударства и 

металургије у Бору представља установу јединствену те 

врсте у нашој земљи која има фонд од 15.000 експоната. 

У општини Бор налази се и Лазарева пећина. Њу је у 

мекој земљи издубила Лазарева река, а на самом улазу у 

пећину налази се још један извор. Занимљиво је да је овај 

простор био насељен и у бакарном добу. У њој је била 

смештена нека врста праисторијске радионице за израду 

предмета од метала. Нађена су длета, шила, ножеви, 

секире и украсни предмети стари 5.000 година. Пећина 

је отворена за туристе од 1953. године, а километар од ње 

налази се и пећина Верњикица. 

На 16 километара од Бора, у подножју Црног врха, 

подигнута је 1953. године брана. Тако је од три мале 

планинске реке створено вештачко Борско језеро. Иако 

је првобитна идеја била да се језерска вода користи за 

потребе рудника, испоставило се да је језеро бисерно 

чисто и идеално за купање. Уз језеро је данас и аутокамп 

и други пратећи објекти. 

Jедан од највећих и најдубљих површинских копова у 

Европи налази се на ободу Бора. Није више у функцији 

али представља праву туристичку атракцију. 

Неготин се налази 250 километара далеко од Београда 

и централно је место Неготинске крајине, области 

на тромеђи Србије, Румуније и Бугарске. Од државне 

границе са Румунијом, Неготин је удаљен 70, а од 

Бугарске границе 13 километара.


у пимници грађени су од чистог камена, делимично 

укопавани до метра дубине, и великог су капацитета 

(неколико буради од по 5.000 литара). 

Рајачке пимнице налазе се недалеко од села Рајца. 

Грађене су од половине 18. века, углавном од тесаног 

камена. Сматрају се јединственом атракцијом јер 

представљају прави мали камени град вина, или како 

га називају – Српски Свети Стефан. Овом јединственом 

етнолошком комплексу нису одолели ни филмски 

редитељи, па је неколико домаћих историјских 

филмова снимљено баш овде. Код Рогљева, Смедовца 

и Штубика такође су смештене пимнице, док је село 

Тамнич чувено по великом и јаком комплексу пимница. 

Славни Неготинац, Стеван Стојановић Мокрањац, 

по многима највећи српски композитор свих 

времена, посветио је родном граду своју Четврту 

руковет, једну од 15 руковети које се сматрају 

највишим дометима српске музике. 

Осим што је његова родна кућа данас Музеј, сваке 

године Неготинци организују и познату музичкохорску 

манифестацију Мокрањчеви дани. 

Од античких локалитета у Крајини треба поменути 

касноантички локалитет Врело Шаркамен и римски 

град Ад Аквас, док се у близини манастира Вратна, 

на планинској речици Јабуци, бистрој и погодној за 

риболов, налазе огромна камена врата-капије које 

је начинила природа. Прва капија носи име Велики 

Прераст, друга Мали Прераст, а трећа Суви Прераст. 

Цео комплекс Вратне окружен је рекама и шумама 

и представља једну од најатрактивнијих овдашњих 

локација. Стеванске ливаде у равни су најпознатијих 

ваздушних бања у Србији, а врло их цене и ловци. 

Брежуљак Бадњево, надомак Неготина, омиљено је 

место одмора људи из овог краја. 

Старо језгро Неготина обухвата простор чаршије, али и 

зграде, споменике, чесме и парк у непосредној близини. 

Реч је о заштићеном културном добру у чијем се саставу 

налазе: родна кућа Стевана Мокрањца, конак кнеза 

Тодорчета – најстарија сачувана неготинска варошка кућа 

(сада Музеј Хајдук-Вељка), зграда Педагошке академије 

из 19. века, као и саборна црква Свете Тројице из 19. века. 

Чувена је и Неготинска тврђава, звана Баба Финка, 

саграђена у 14. веку. 

Око 1000 хектара земљишта на територији Неготинске 

крајине налази се данас под виноградима. Од аутохтоних 

сорти негују се багрина, зачинак, прокупац, вранац и 

смедеревка, али оно по чему је Неготинска крајина позната 

јесте надалеко позната тамјаника. Данас је, по овом вину, 

препознатљив подрум Пољопривредне школе Буково. 

Неготинске пимнице представљају етнолошки комплекс 

винских подрума, саграђених крајем 18. и почетком 19. века 

у неколико тимочких села. Оне заједно са старим гробљима 

у Рајцу и Рогљеву представљају заштићено културно добро. 

Традиционални начин подизања винограда, резидбе, 

обраде и прављења вина, као и надморска висина и 

еколошки чиста средина били су идеално подручје и 

добра рецептура за најквалитетнија вина. Сами објекти 

Туристичка организација општине Бор 

Моше Пијаде 19, 19210 Бор 

Тел: (030) 459 020 

Е-пошта: tobor@ptt.rs, 

tobor030@open.telekom.rs 

Туристичка организација општине Неготин 

Војводе Мишића 25, 19300 Неготин 

Тел: (019) 547 555 

Е-пошта: toonegotin@gmail.com 

www.toon.org.rs

могу се видети и изузетно лепе зграде Гимназије 

и Начелства (1911). На главном тргу, који носи 

име по Николи Пашићу, налази се споменик 

погинулима у ратовима 1912–1918, рад 

скулптора Антуна Аугустинчића. У Зајечару 

се данас одржавају бројне манифестације, 

међу којима је најпознатија чувена 

„Гитаријада“, један од најпопуларнијих 

музичких догађаја у Србији, „Позоришни 

дани Зорана Радмиловића“, „Летња 

филозофска школа“, „Хајдук-Вељкови 

дани“... 

Манастир Суводол, у атару Селачка, на 

планини Манастирска Глама, народно 

предање везује за кнеза Лазара. Према 

многим мишљењима, овај манастир подсећа на 

Жичу. Манастир Св. Петра и Павла код Грлишта, 

био је један од средишта устанка у Црној Реци. 

Зајечар, град на раскршћу путева и самом ушћу Црног и 

Белог Тимока, налази се на 250 километра од Београда 

(путевима Е 75 и Е 761) и 11 километара је удаљен од 

границе са Бугарском. 

Иако је седиште Тимочке области и највећи град у 

долини ове реке, Зајечар је прилично млад, у односу 

на остала места у својој околини. Кнежевини Србији 

коначно је прикључен 1833. године и захваљујући 

марљивости свог становништва и благородности 

своје околине, која је прекривена воћњацима и 

виноградима, врло брзо се прочуо као други по 

богатству град у Србији, одмах иза престонице. 

На 11 километара западно од Зајечара налази се 

Гамзиградска Бања, са топлим изворима и спортским 

теренима, а 8 километара северно од града налази се 

и извор термоминералне воде Николичево. Иако је 

испитивањем доказано да је вода у Николичеву веома 

лековита, овде није изграђено никакво лечилиште. 

Међутим, многи посећују овај извор и користе његова 

исцелитељска својства. 

У општини Зајечар нема природних језера, али су ту 

три вештачка. Грлишко језеро настало је за потребе 

снабдевања града пијаћом водом, да би тек касније 

постало и популарно излетиште. Рготско језеро, пак, 

створиле су подземне воде и кишница која се скупљала 

у ископинама кварцног песка код села Рготине, 11 км од 

Зајечара. 

Зајечар је родно место Николе Пашића, Љубе Дидића, 

Зорана Радмиловића и Хајдук Вељка. Овде је рођен 

и Светозар Марковић, револуционар и главни 

инспиратор социјалистичких идеја на Балкану. 

Неколико старих грађевина у самом граду свакако 

треба погледати. У Улици Љубе Нешића налази се 

Радул-бегов конак, типична кућа овдашње богате 

породице с почетка 19. века. У приземљу овог здања 

могу се купити сувенири, док је на спрату стална 

поставка „Стари Зајечар“. Стара турска воденица која 

потиче из нешто ранијег периода данас је национални 

ресторан. 

У Зајечару свакако треба отићи и у Народни музеј, 

пре свега због ископина из Гамзиграда међу којима 

доминира глава статуе цара Галерија. У шетњи градом 

– посету Народном музеју у Зајечару 

– фотографисање у Ромулијани 

– брање биља и шетњу по Ртњу


места представља ендемска ртањска љубичица од које 

се прави чувени ртањски чај. Успева само у средишњем 

појасу планине Ртањ, а бере се у августу, када се овде 

окупе скупљачи биља из целе Европе. 

На обронку Ртња налази се црква Лозица, из средине 14. 

века. Значајно је поменути и манастир Лапушњу (1501), 

као и цркву Светог Илије у самој варошици. 

Туристичка организација Зајечара 

Светозара Марковића 2, 19000 Зајечар 

Тел: (019) 421 521 

Е-пошта: tooza@open.telekom.rs 

www.tozajecar.co.rs 

Туристичка организација општине Бољевац 

Краља Александра 17/1, 193700 Бољевац 

Тел: (030) 63 593 

Е-пошта: tooboljevac@open.telekom.rs 

Недалеко од Зајечара, у месту Гамзиград, 

налазе се остаци касноантичке утврђене 

палате Felix Romuliana. Палату је по својој 

мајци назвао римски император Gaius Galerius 

Valerius Maximianus, познат као Галерије, 

што у преводу значи говедар. Његова палата 

Romuliana убраја се у грандиозна остварења 

римске архитектуре. Недалеко од палате, на 

једном узвишењу, налази се тумул, где је, како 

се претпоставља, обредно кремиран сам цар 

Галерије. 

Бољевац је општина у занимљивом пределу долине 

Црног Тимока, између Кучајских планина, Ртња, Тумбе, 

Слемена и Тупижнице. 

За праве љубитеље нетакнуте природе планина Ртањ 

представља праву оазу здравља, која лако придобија 

своје обожаваоце. Овде долазе планинари, пењачи 

(фриклајмбери), авантуристи, ловци, риболовци, али и 

травари. Са Ртња се виде Јастребац, Малиник, Кучајске 

планине, Бољевачки крај... Нарочиту вредност овог

– шетњу до Соко града 

– воду са неке од чесми у Јошаници 

– одлазак до водопада Рипљанка 

Сокобања је преко Алексинца, од кога је удаљена 30 км, 

повезана са друмском и железничком магистралом које 

је од Београда (удаљеност 235 км) воде ка Нишу, Солуну, 

Истанбулу... Прва је еколошка општина у Србији, која 

готово искључиво живи од туризма и пољопривреде. 

На обали је реке Моравице, између планина Озрена 

и Ртња, на надморској висини од 400 метара. Данас 

је једно од најпосећенијих бањских лечилишта, 

захваљујући својим термо-минералним изворима, али и 

погодној клими. 

Ова Бања са традицијом туризма дужом од 150 година 

и њени извори спадају међу најбоље у земљи. Богатство 

минералних вода привлачи оне којима је потребно 

лечење (хронични бронхитис, бронхијална астма, 

психонеурозе, повишени крвни притисак, хронични 

реуматизам, исцрпљеност...), али је и омиљено место 

здравих људи жељних одмора и шетњи кроз нетакнуту 

природу препуну чистог планинског ваздуха. 

Бања је овде коришћена још у античко време, у средњем 

веку, за време Турака... Међутим, захваљујући кнезу 

Милошу Обреновићу Сокобања доживљава нагли 

развој. Као и другде, где је хтео да месту да на важности, 

Милош је овде најпре саградио свој конак, обновио храм 

и хамам, и у близини варошице поставио своју Чесму. 

Тако се и данас у центру Бање могу видети здања из 

тог времена. Прелепи Турски амам је још у употреби, а 

посетиоци могу разгледати и Милошев конак. Знаменита 

је и мала црква са централним планом из 1884. године 

која је окружена старим вилама, као и локални Завичајни 

музеј, смештен у старој згради типичној за ову област. 

Град је добио име по тврђави Соко граду која се налази 

на 2 км од центра Бање, узводно уз реку Моравицу. 

Смештена је на високој стени, а изграђена је у позном 

средњем веку на римским остацима. 

Иако читава Сокобања изгледа као велики парк, њен 

најлепши део је шума звана Чука два. На обронцима 

планине Озрен налазе се два санаторијума, а у њиховој 

близини је водопад Рипљанка, највиши у Србији. Ту је и 

вештачко језеро Бован, за које се сматра да је најбогатије 

рибом у Србији. 

Термални извори Сокобање спадају међу 

најрадиоактивније у нашој земљи. Постоји укупно шест 

оваквих извора. Температура воде се креће од 28 до 45 

степени. Избијање радиоактивних гасова је велико, па је 

сваки посетилац константно изложен благој инхалацији, 

што корисно утиче на дисајне органе и читав организам. 

Ту су извориште Сонда Парк, Бунар Преображење, 

Бањица Базен I, Бањица II, Пијаца... 

Овде су боравили многи знаменити представници 

српске културе и науке. Нобеловац Иво Андрић је, кажу,


овде долазио сваке године и управо је овде започео 

свој најславнији роман – На Дрини ћуприја. Стеван 

Сремац, који је својим делима прославио српски 

југ, овде је, не само боравио, већ је ту провео и своје 

последње дане. Знаменити комедиограф Бранислав 

Нушић, стални гост Бање, пре седамдесетак година је, 

преко локалног фотографа лансирао чувени слоган 

„Сокобања, Соко град, дођеш стар, одеш млад“. Овде су 

долазили и касније о томе сведочили у својим делима 

и књижевница Исидора Секулић и географ Јован 

Цвијић. 

У Сокобањи се сваког лета, скоро пет деценија, 

одржава Међународни фестивал хармоника. 

Три дана мајстори хармонике из Србије и 

дијаспоре проводе у Бањи и такмиче се у 

седам категорија, од најмлађих, преко дуета, 

до најстаријих. Трећег дана се на сокобањској 

летњој позорници „Врело“, уз богат културноуметнички 

програм, проглашавају најбољи. 

Организација за туризам и спорт Сокобања 

Трг ослобођења 2, 18230 Сокобања 

Тел: (018) 833 988 

Е-пошта: otks_sokobanja@beotel.rs 

www.otks.org.rs 


Тел: (018) 833 978, 833 988 

За многа места у околини Сокобање постоје разне 

легенде, попут Богородице са Христом чији се лик 

оцртава на једној озренској литици, затим јерменске 

црквице Светих Архангела дубоко у планини, као и 

Хајдук-Вељкове пећине изнад шумског пута за Соко 

град. Црква Успења Пресвете Богородице, недалеко 

од Сокобање, има врло необичне фреске на којима се 

Исус приказује као дете, затим младић, па зрео човек... 

Прелепи су за посету и планински терени у околини 

Сокобање, излетиште Лептерија (на грчком: 

слободиште), као и све оно што нуде села попут 

Јошанице која има и своје термалне изворе. Ту се 

налази необична чесма из које тече вода са шест 

различитих термалних извора.

Ниш се налази у плодној равници окруженој високим 

планинама са три стране, на реци Нишави и близу 

њеног ушћа у Јужну Мораву. Ове две реке представљају 

делове два главна путна правца на Балкану којима су 

одвајкада пролазили важни друмови – један за Софију и 

Цариград, а други за Солун. Спајају се недалеко од Ниша, 

настављају ка Београду и даље ка централној Европи. 

Од престонице Србије Ниш је удаљен 238 км и до њега се 

долази аутопутем. 

Негде око године Христовог рођења, Римљани су 

покорили ово место и тада је, као име града први пут 

забележено – Naissus. Овај град родно је место римског 

цара Константина Великог. За време његове владавине 

(312–337) Ниш је доживео велики процват. Током средњег 

века овај простор налазио се у границама Византије, 

Бугарске, Угарске. Касније је дуго, готово 400 година, 

био под турском влашћу. 

У периоду од 1719. до 1723. године Турци су на десној обали 

Нишаве изградили познату Нишку тврђаву. Данас се у 

унутрашњости тврђаве налазе бројни објекти који су 

– пиће у Казанџијском сокачету 

– поглед на мозаике у Медијани 

– алексиначке ћевапчиће 

адаптирани 

и прилагођени 

савременим 

потребама. Тако је у згради Арсенала из 1857, смештен 

Уметнички павиљон, у џамији Бали Бега из 14. века је 

Салон 77, а у комплексу Пашиног конака смештена је једна 

од градских управа. Зграда старог затвора адаптирана 

је за потребе нишког истраживачког центра. Године 1957. 

на простору Тврђаве саграђена је Летња позорница, 

где се традиционално одржавају: Фестивал глумачких 

остварења, Хорске свечаности и Летњи музички фестивал 

Нисомниа. 

У самом центру града, са Трга ослобођења, од моста је 

кретало пет путева низ које се од 14. века развијао Ниш 

на левој обали реке. На месту данашњег коњаничког 

споменика саграђена је, крајем истог века и прва 

џамија на овој обали Нишаве. Касније, она је срушена. 

Тако је настао велики празан простор који је врло 

брзо попуњен лепим зградама. Данас је ово, свакако, 

најважнији трг Ниша и популарна променада. Ту је и једна 

од првих вишеспратница у граду – хотел „Амбасадор“ 

који је изграђен 60-тих година. У средини Трга налази 

се Споменик ослободиоцима Ниша, рад Антуна 

Аугустинчића, а према реци и парку је дивно здање које 

данас користи градоначелник. 

Од Трга, кроз центар града према југу, иде Обреновићева 

улица, некадашња покривена чаршија, а потом и 

главна трговачка улица. Сада је то пешачка зона у 

којој је мноштво продавница, кафића и ресторана. 

У Кујунџијском сокачету, који подсећа на орјентални 

Ниш, данас је смештено пуно кафеа, а близу је и 

кућа Стамболијских, најлепши примерак стамбене 

архитектуре турског времена, која је данас познати 

ресторан. Нишка Саборна црква налази се на јужном 

ободу старог града у некадашњој хришћанској четврти 

Црквена мала.


Вероватно највећа знаменитост Ниша – Ћеле кула налази 

се на 2 километра од центра града. Настала је након 

крваве битке српске војске са Турцима на Чегру, после које 

је турски командант Хушид-паша наредио да се главе свих 

убијених Срба одеру, напуне сламом и пошаљу султану у 

Стамбол, а да се лобање узидају у кулу која ће служити као 

упозорење српском народу. У кулу су уграђене 852 лобање, 

али их је до данас очувано само 58. 

Још мало даље од града, према Нишкој Бањи, налази 

се археолошко налазиште Медијана. Њу је, као летњу 

резиденцију, саградио цар Константин Велики око 330. 

године. Нађени су остаци царске палате, крстионице, 

житнице, водоторња, терми и паганског храма. Овде 

се могу видети изузетни мозаици попут оних који 

представљају горгону Медузу и једно божанство вода, као 

и неколико са лепим геометријским шарама. 

На 10 километара од Ниша и упола мање од Медијане, 

подно Коритника, вековима се у Нишкој Бањи народ 

лечи од срчаних и кардиоваскуларних обољења, реуме, 

ишијаса... Радонски термоминерални извори, просечне 

температуре воде од 37 °C, били су познати још у доба 

римске и византијске епохе. Развоју Бање, између два 

светска рата, допринело је отварање трамвајске везе 

са Нишом. У лечилишту се користи и пелоид, лековито 

природно блато, препоручљиво за реуматичаре. На 25 км 

од Ниша је и Бања Топило. 

Љубитељи природе обавезно треба да посете Сићевачку 

клисуру, кањон дуг 17 км, кроз који протиче Нишава. Овде 

се налази преко 30 црквица и манастира, а због изузетне 

лепоте проглашена је за Специјални резерват природе. 

Исту „титулу“ има и Јелашничка клисура, која је само 15 км 

одатле. 

Код Алексинца се Моравица улива у Јужну Мораву. Овај 

град је тридесетак километара пре Ниша на аутопуту из 

Београда. Иначе, ово место је било прво у Србији које је са 

престоницом било телеграфски повезано. 

На сваком кораку су трагови ранијих цивилизација. 

Тврђаве Болван, Петрус, Липовац, Градац, Кулина, 

Туристичка организација Ниша 

Вожда Карађорђа 7, 18000 Ниш 

Тел: (018) 521 321, 523 118, 524 877 

ТИЦ Нишка Бања 

Тел: (045) 48 588 

Е-пошта: ton1@open.telekom.rs, ton2@open. 

telekom.rs 

www.nistourism.org.rs 

Општинска организација за туризам и спорт 

„ОТИС“ – Алексинац 

Душана Тривунца 54, 18220 Алексинац 

Тел: (018) 804 025 

Е-пошта: otisaleksinac@open.telekom.rs, 

otisaleksinac@hotmail.com 

Корман, Алексинац јасно сведоче о значају овог краја. 

Историјска заоставштина доказује да је овај град у 

време владавине Кнеза Милоша био једна од важнијих 

српских вароши. Ту су били: Cарина, Карантин, Окружно 

средиште и врло богати рудници. Треба видети и 

Делиград, јединствени систем утврђења од земље и 

дрвета, поприште највећих битака и победа у Првом 

српском устанку. 

Народ овог краја познат је по томе што чува старе 

обичаје. Од далеке 1964. у Алексинцу се одржава Етно 

манифестација „На Морави воденица стара“. У Рутевцу 

је сваког септембра Сабор паприкара, Пекарски дани 

су у октобру... Традиција подразумева и припрему 

одличних алексиначких ћевапчића. 

Храм Свете Тројице, у Горњем Адровцу код 

Алексинца, подигнут је на месту где је погинуо 

руски пуковник Рајевски, који је Толстоју 

послужио за лик Вронског у роману Ана 

Карењина. Кажу да је Рајевски једно време ту 

и почивао.

године и представља један од симбола града. Мост 

са старом чаршијом у позадини и дрворедом кестена 

у непосредној близини чест је мотив љубитеља 

фотографије. Центар града лежи на обалама 

Сврљишког Тимока. 

Улица Аце Станојевића гледа на реку и врло 

је сликовита са својим разнобојним кућама и 

облицима мостова који је красе. Паралелна са 

њом је Немањина улица где се данас налази 

Музеј града, који је смештен у кући Аце Станојевића, 

једног од вођа Тимочке буне. Посебна занимљивост 

овог здања је у томе што је у потпуности сачуван 

ентеријер градског дома с краја 19. века. 

Град Књажевац настао је на ушћу Сврљишког и 

Трговишког Тимока, река које овде заједно формирају 

Бели Тимок. На путу је Ниш–Зајечар, од Зајечара удаљен 

40, док га од Београда дели 173 километара. 

Истраживања кажу да је овде постојало римско насеље 

које се звало Timacum Maius (Велики Тимок), док се 

први пут под именом Гургусовац помиње у 17. веку. У 

тадашњој Србији за ово место чуло се због Гургусовачке 

куле, коју је кнез Александар Карађорђевић користио 

као затвор за политичке кривце. Када је 1859. године 

Александар Карађорђевић побегао, књаз Милош наредио 

је да се кула, као симбол претходне власти, спали. У 

знак захвалности књазу, Гургусовчани су своје место 

преименовали у Књажевац. 

Стари део ове вароши, познат и као „Циган мала“, данас 

је препун модерних занатлијских и трговачких радњи, 

али је сачувана аутентична архитектура и дух старих 

времена. Камени мост у Књажевцу саграђен је 1913. 

На другој страни реке је Завичајни музеј, 

који се налази у раскошној и великој кући 

породице Сибиновић, подигнутој 1906. 

године. Из центра се види и чувена Џервин 

вила, прелепа кућа која је била у власништву 

Ђоке Цветковића. Саграђена је по узору на виле 

из бање у Чешкој. Џервиново брдо је, иначе, локација 

најстаријих винограда у овом крају. Књажевачки 

виноградари који, поред других, гаје и аутохтоне сорте 

– прокупац, вранац и пловдину, иницијатори су Сајма 

пршуте, вина и сира, који постаје традиционалан. У 

Књажевцу се сваког маја организује и Сајам вина. 

На 15 км јужно од Књажевца лежи село Доња Каменица 

и у њему црква коју је почетком 14. века подигао 

бугарски великопоседник Михаило. Црква са западне 

стране има два необична шиљата торња који заклањају 

поглед на куполу иза њих. Живопис овог објекта је врло 

вредан. Посебно се истичу композиције ктитора са 

породицом и представа светих радника загрљених на 

коњима. 

Два километра даље је Горња Каменица, са 

истоименим манастиром, задужбином деспота Лазара, 

сина Ђурђа Бранковића. Једноставна црквица никада 

није осликана. 

У селу Равна, осам километара од Књажевца, налази 

се археолошки локалитет из римског доба – Timacum 

Minus. У оближњем лапидаријуму сакупљени су 

откопани надгробни споменици, а сачуване старе 


општине Књажевац 

Милоша Обилића 1, 19350 Књажевац 

Тел: (019) 735 230, 730 988 

Е-пошта: toknjazevac@open.telekom.rs 

www.toknjazevac.org.rs 


Улица Кеј Вељка Влаховића 21 

Тел: (019) 735 230, 730 988


куће претворене су у етнографску целину. Овде је и мали 

Музеј вина, али и збирка старих двопредених вунених 

чарапа. Иначе, села у долини Тимока типична су по 

преплитању етно-мотива и традиције. 

У околини Књажевца чувене су и две бање – Ргошка Бања 

и Базен Бањица. Воде са њихових извора спадају у топле, 

а пратећи садржаји дају могућност за разне спортске 

активности. Тупужница се налази у околини Књажевца 

и једна је од највиших тачака у самој близини града. 

Мештани га радо користе као излетиште, а с обзиром да 

је и богато ловиште, ловци радо посећују овај крај. 

На 35 километара од Књажевца у селу Балта Бериловац, 

сваког маја одржава се „Молитва под Миџором“, на којој 

се могу видети разни ритуали и обичаји овог краја. У 

овом селу налази се и врло занимљива стара воденица 

поточара. Књажевац је познат и по сјајној народној 

технологији припреме сира, који је прославио ову област 

и ван граница земље. 

На путу Књажевац–Ниш, између Сврљишких планина и 

Тресибабе, на Сврљишком Тимоку налази се варошица 

Сврљиг. Ова мала општина, која припада Нишком 

округу, привредно и административно је везана управо 

за тај град и његове велике системе. 

Област обухвата претежни део слива Сврљишког 

Тимока, а Сврљишка котлина је једна од најмаркантнијих 

попречних котлина у карпатско–балканском луку и једна 

од пространијих котлина уопште. 

Преконошка пећина налази се 5 км југоисточно од 

Сврљига, изнад села Преконога, у благо нагнутој 

крашкој заравни. Пећина привлачи научнике и 

авантуристе, а немерљиво је њено богатство, оно 

доступно, у сталактитима и сталагмитима, подземним 

рекама и језерима, салама чији је свод висок и по 

тридесет метара. У њој су откривени трагови живљења 

најстаријег, палеолитског човека. Ово је прва пећина у 

Србији која је коришћена у туристичке сврхе, а данас је 

заборављена. 

Сврљишки живописни крај има добре могућности за 

развој планинског, сеоског, риболовног и излетничког 

туризма. 

– вино у селу Равна 

– кобасице код сврљишког „Камионџије“ 

– направити излет до Балта Бериловца 

Надалеко је познат сврљишки ресторан 

„Камионџије“ где се кобасице и вешалице 

продају – на метар. Сврљишки специјалитети 

и јагњеће печење могу се наћи у бројним 

кафанама у овој варошици. Већина може 

да понесе и епитет – градске кафане, са 

карираним столњацима и атмосфером 

старих времена.

Пирот се налази скоро у самом седишту Балкана, на 

пола пута између Ниша и Софије, на средини између 

Панонске низије у Подунављу и Трачке низије на самом 

рубу Европе, на најкраћем путу за Азију. По пространству 

је једна од највећих општина у Србији, смештена у 

долини реке Нишаве. 

Први историјски извор, у којем је Пирот, као град, 

забележен јесте римска карта из 4. века, позната као 

Tabula Peutingeriana. Античко насеље на месту данашњег 

града звало се Турес, што на латинском значи куле, а 

служило је за контролу и одбрану главног друма у овом 

делу Царства. У Туресу су путници могли да преноће, да 

се окрепе и замене коње или кола. Од 5. до 15. века Турес 

се нигде не помиње, тако да је овај период остао потпуно 

нерасветљен, али зато о периоду после 15. века постоје 

богати списи. 

Град је најпре добио име Пиргос, заменом латинског 

назива грчким (са истим значењем), а затим се дошло 

и до српског имена Пирот. Овај град су освајале разне 

војске. У 12. веку пиротски крај је у саставу државе 

Стефана Немање, што потврђују и манастири у његовој 

околини. Од петовековног турског ропства ослобођен је 


На брдашцу које се издиже изнад града налази се 

Пиротска тврђава за коју се у народу сматрало да је 

припадала Војводи Момчилу, из народних епских 

песама, те отуд и њено име Момчилов град. Овај град, 

као утврђење, коришћен је од настанка (у 14. веку), па све 

до краја Другог светског рата. 

Река Нишава дели Пирот на два дела. 

На левој обали 

налази се 

Пазар и некада је био насељен Турцима и Србима, док 

је крај на десној обали, зван Тијабара, имао само српско 

становништво. Оба дела имају старе православне цркве, 

још из доба турске власти. Она у Пазару је старија, 

саграђена је 1834. године, а у Тијабари је из 1869. године. 

Занимљиво је да обе цркве имају неколико икона за које 

се верује да имају исцелитељске способности. 

У Тијабари се налази кућа Христића из 1848. године, једна 

од најлепших балканских градских кућа 19. века. Данас 

је у њој Музеј Понишљава, у којем се може видети богата 

збирка народних ношњи, пиротских ћилима и керамике. 

Недалеко одатле је још једно лепо здање из тог времена 

– Бела мачка, названо по истоименој кафани која се ту 

налазила. 

Од зграда које су подигнуте после ослобођења од Турака 

вреди видети неколико смештених у Улици српских 

владара, некадашњем делу цариградског друма који 

је пролазио кроз град. На углу са улицом Драгољуба 

Миленковића налази се Гимназија из 1907. и угаоно 

здање Суда из 1910. године. 

Током векова, најважнија занатска индустрија у Пироту 

било је ћилимарство. То је оригинална ткачка делатност 

поникла међу овдашњим становништвом, на чији развој 

су свакако утицали Турци својим занимањем за Пиротски 

ћилим. Посебан допринос за развој ћилимарства 

у Пироту имало је овчарство, због вуне одличног 

квалитета. 

Пиротски ћилим се битно разликује од персијског, гладак 

је са обе стране и шаре су му увек геометријског облика, 

са израженим контрастима боја, где црвена преовлађује. 

Шаре на ћилимима имају и своје специфичне називе 

– гугтће на диреци, звезда, ђулови, венци, бомбе, 

гроздови... Њихова израда је веома тешка, ради се 

ручно, у седећем положају, 

на тзв. 

пиротском разбоју. 

Државна 

– упознати рад пиротских ткаља 

– пробати вурду и качкаваљ са Старе планине 

– поглед са Бабиног кука


граница између Србије и Бугарске 

поклапа се са природном међом, 

Старом планином, која се у благом луку, 

дугачком преко стотину километара, 

простире од Зајечара до изнад Пирота и 

наставља даље у Бугарску. Друго име овог 

геолошког горостаса је Балкан планина 

по којој је читаво полуострво добило име. 

Овај парк природе богат је седиментима 

различите старости. Рељеф је испресецан 

бројним планинским токовима. Познати 

су долина потока Бигар, уклештени 

меандри Темштице, локалитети Миџор 

и Бабин зуб. Најјачи извор је Јеловичко 

врело, које има изглед „ока“ формираног у 

малом басену. 

На Старој планини, у пећини брда 

Камик код села Рсовци, удаљеног 22 

км од Пирота, налази се црква Светог 

Петра и Павла (13. век), познатија као 

Пећинска црква. Позната је по томе 

што на северном зиду овог светилишта 

стоји јединствена фреска Исуса Христа 

на којој је он млад и ћелав. 

Стара планина се убраја у значајније центре ендемореликтних врста. Утврђено је постојање 1.190 биљних врста. 

Специфичне су криласти звончић, као локална ендемска врста и Панчићева жабља трава, централнобалкански 

ендемитет који код нас постоји само на Старој планини. Од шумских и зељастих заједница занимљиве су заједнице 

планинских тресава на Јабучком равништу, Бабином зубу и у 

пределу Арбиња. 

На Старој планини постоји 116 врста лептира, 18 врста 

водоземаца и гмизаваца, 203 врсте птица и преко 30 врста 

сисара. Овде је главно станиште риђег мишара, пољске 

шеве и шумске шљуке. Ловиште Стара планина II налази се 

на југоисточној страни ове планине. Простире се на 40.408 

хектара. Своје станиште овде су нашли јелен, срна, дивља 

свиња, медвед, вук, јаребица камењарка, дивљи голуб 

гриваш... 

У близини ловишта су и бројни споменици културе као 

што су манастири Свети Јован Богослав из 14. века и Свети 

Ђорђе из 16. века. У самом ловишту, налази се вештачка 

акумулација Завојско језеро, погодна за спортски риболов. 

Оближње планинске реке Височица и Топлодолска река 

пружају услове за риболов, пошто су богате поточним 

пастрмкама. 

У свету је познат старопланински или пиротски качкаваљ. 

Он се, специфичном технологијом, прави од овчијег сира. 

Овде праве и вурду, која се добија цеђењем киселог млека. 

Након превирања од приближно месец дана, заједно са 

паприком, добија се врло квалитетан производ. 

На око 30 км од Пирота налази се Звоначка Бања, познато 

бањско и климатско место. Гребен „Асеново Кале“ је једино 

место у Србији где се још могу видети гнезда сурих орлова. 

Туристичка организација општине Пирот 

Српских владара 77, 18300 Пирот 

Тел: (010) 320 838 

Е-пошта: top010@open.telekom.rs 

www.topirot.com

Власотинца, јесу Дадинце, Шишава, Доња Ломница, 

Скрапеж... У непосредној близини су и Сува планина, 

Чемерник и Чобанац, што утиче на богатство овдашње 

флоре и фауне, као и на изразито чист ваздух. 

У самом месту налазе се бројни културно-историјски 

споменици: Стара чаршија која и данас чува свој 

првобитни изглед, спомен парк на старом гробљу и 

поред реке Власине, споменик ратницима Балканских 

ратова и Првог светског рата у центру града, а који је 

пројектовао руски царски архитекта Николај Краснов, 

Гигина кућа (данас Градска библиотека), млин Поповића, 

некадашњи Соколски дом... 

Општина Бабушница је део Пиротског округа. Окружена 

је пиротском и белопаланачком општином са севера, 

бугарском границом са истока, власотиначком и 

црнотравском општином са југа и гаџинханском 

општином са запада. Налази се на магистралном путу Е 9 

од Лесковца до Пирота, који повезује аутопут Е 75 (ка југу 

Европе) и аутопут Е 80 (ка истоку Европе). 

У долини је реке Лужнице, која гради Лужничку котлину 

на надморској висини до 520 метара. Ово место, на 

обронцима Суве планине, познато је по водницама које 

се налазе на извору Лужничке реке и по Комаричким 

водопадима. 

Општина Власотинце налази се у југоисточном делу 

Србије на ушћу Власине у Велику Мораву, на обронцима 

Суве Планине. У источном је делу Лесковачке котлине, 

на свега пет километара од аутопута Београд–Скопље и 

294 километра од Београда. 

Варошица Власотинце први пут се помиње 

током 16. века. Препоручујемо посету овдашњем 

Народном музеју, где се могу наћи графике из 16. и 

19. века, јединствене у свету. Сам град посвећен је 

виноградарству, и у њему се, већ више од 45 година, 

одржава манифестација „Вински бал“, посвећена 

прављењу вина у овом крају. Организује се током 

августа месеца, на обали реке Власине, крај Нешићевог 

кеја, и на њој се бира „Богиња вина“. За време трајања 

ове манифестације проглашава се Независна 

Кнежевина Власотинце са изабраним кнезом. Поред 

дегустација вина из локалних винограда, ту је и забавни 

програм, праћен дефилеом Кнеза главним улицама 

Власотинца. За време „Винског бала“ власотиначки 

сликари, заједно са гостима, отварају ликовну колонију. 

Тема колоније увек је грожђе и вино. 

Власотиначки виноградари су се још 1923. године 

удружили у Виноградарску задругу. Познати 

виноградарски предели општине, поред самог 

Ипак, најзначајнији туристички центар у општини 

Бабушница је Звоначка Бања, која се налази на 28 км 

источно од Бабушнице. Ова Бања је на 680 метара 

надморске висине, на изузетно атрактивној планинској 

локацији, и позната је по свом благотворном утицају 

на нервни систем човека. Тренутно се гради и мало 

вештачко језеро на Раљинској речици која је притока 

Туристичка организација Димитровград 

Балканска 7, 18320 Димитровград 

Тел: (010) 360 873 

Е-пошта: todimitrovgrad@ptt.rs, 

todimitrovgrad@yahoo.com 

www.todimitrovgrad.org.rs


Мурговице. Планира се да језеро буде дугачко око 

200 метара. Брана је постављена непосредно изнад 

низа водопада, познатих под именом Скокови. 

Димитровград се налази само пет километара од 

бугарске границе. Овај град је често мењао своје 

име, а последњи пут после Другог светског рата, када 

је уместо Цариброда постао Димитровград. Због 

живописног природног окружења, али и бројних 

културно-историјских споменика у њеној близини, 

ова варошица је изузетно примамљива. Ту се налази 

црква Рождества Пресвете Богородице, саграђена 

1892. а реконструисана почетком 1997. године, на 

иницијативу грађана Димитровграда. У непосредној 

близини града је и црквица Светог Димитрија, 

популарно названа Манастирче. Реновирана је 1996. 

године, а у њеној непосредној близини изграђена је и 

стаза за зимске спортове. За то место се може рећи да 

је омиљено излетиште Димитровграђана. 

На 15 километара од Димитровграда, у долини реке 

Јерме, смештен је манастир Свети Јован Богослов, 

познатији као Погановски манастир. Саграђен је 

крајем 14. века, вероватно у последњим годинама 

српске самосталности, у време када су услед турског 

надирања једна за другом нестајале области српских 

владара. Манастир је грађен у моравском стилу, од 

ломљеног камена пешчара и кречњака. Ниједна теза 

о могућем ктитору овог манастира није поткрепљена 

доказима. Овај манастир се, у светским круговима 

византолога и познавалаца уметности, прославио 

због својих икона. Најизузетније и најпознатије су 

иконе Чудо у Латому и Христос Пијета. Манастир 

Јован Богослов је под заштитом државе од 1949, а од 1979. 

године налази се и на листи светске културне баштине, као 

добро од великог значаја. 

Варошица Црна Трава има око 2.500 становника и од 

Власотинаца је удаљена 43 километра. Некада су ово 

место звали Вилин Луг. По лепоти природе, уређеном 

седишту места и кориту реке Власине са више прелепих 

мостова, овај градић чувених градитеља би, слободно, 

могао да врати своје старо име. Место је у прошлости 

увек имало изузетан положај и у време када је било 

манастирски метох имало је аутономију. Статус варошице 

стекла је и пре много већих градова. Уз лепоту столетне 

шуме, бројне речице које обилују поточном пастрмком 

и две реке (Власина и Чемерница), ово слабо насељено 

подручје пружа сјајан одмор сваком путнику. 

– одлазак у „Кнежевину Власотинце“ 

– видети иконе манастира Свети Јован Богослов 

– пецање на речицама у Црној Трави 

Највећа вредност цркве Рождества 

Пресвете Богородице у Димитровграду је 

њен иконостас. Израдили су га мајстори 

Самоковске школе, од шимшировог дрвета, 

у „чипка“ техници.

Град Лесковац налази се на реци Ветерници, недалеко 

од њеног ушћа у Јужну Мораву. Граничи се са општинама 

Дољевац, Гаџин Хан, Власотинце, Врање и Косовска 

Каменица. Од Ниша је удаљен 45, а од Београда 298 

километара. 

Средином 12. века ову област је Стефан Немања добио 

на поклон од византијског цара Манојла Комнина. 

Турци су град освојили 1454. године, а у 18. веку постаје 

важно трговачко место, па Турци у њега премештају 

седиште свог санџака. Касније, након ослобођења од 

Турака, 1877. године долази до наглог преображаја града. 

Захваљујући узгоју конопље и изради производа од ње, 

Лесковац покреће своју индустрију која се углавном 

оријентисала ка текстилној производњи, па је између два 

рата овај град називан и Српски Манчестер, а производи 

из Лесковца продавани су на далеким светским 

тржиштима. 

Иако је највећи део центра града након Другог светског 

рата преуређен у модернистичком стилу, у главној 

улици још увек постоје зграде које својом величином и 

лепотом подсећају на златно доба Лесковца. У Булевару 

ослобођења налази се стара кућа Шоп-Ђокића са 

својим широким двориштем. У питању је леп пример 

грађанске архитектуре 19. века, и у њој је данас смештена 

Туристичка организација Лесковца. Стара и нова црква 

леже одмах у близини куће Шоп-Ђокића. 

Стара црква, Црква оџаклија, с почетка 19. века, има 

врло необичну историју свог настанка. Како Турци 

нису дозволили мештанима да овде саграде цркву, 

они су пријавили да граде кућу за свештеника, а да би 

били уверљиви, на цркву су додали и нефункционални 

димњак. Под аркаде цркве води шест степеника, 

колико је црква укопана у земљу. Унутрашњост је врло 

мрачна, јер је осветљава само неколико малих прозора. 

Одмах до ње смештена је Нова црква која је, 

архитектонски гледано, њена сушта супротност. У 

питању је петокуполна грађевина са лепо изведеном 

декорацијом надахнутом разноликим стиловима 

српског средњовековног наслеђа. Њена изградња 

приведена је крају 1931. године, уз помоћ Жака Конфина, 

познатог лекара и изузетно плодног писца, називаног 

српски Чехов. 

Околина Лесковца прави је дар природе. Ту је планина 

Кукавица, као и планина Радан. До најближег 

излетишта, Пашине чесме, долази се преко Бојника. У 

Бабичкој гори има пуно дивљачи, а Брестовачко језеро 

(Раданско језеро) препуно је рибе. Језеро Борје на 

Ветерници, под Кукавицом, широко је чак километар, а 

дугачко девет. 

У околини Лесковца налази се изузетно богато 

– обићи Царичин град 

– сићи у Цркву оџаклију 

– поручити лесковачки воз у овдашњој кафани


позната манифестација која се одржава у овом граду 

је Лесковачко лето, на коме се сваког дана до краја 

јула организују разне манифестације за све узрасте. 

Лесковчани имају и свој Карневал, где се негују 

традиционални народни облици забаве – додоле, 

коледаре, народне игре... 

На лесковачкој „Роштиљијади“ такмичари се 

надмећу у припреми што веће пљескавице. За 

сада рекорд држи Дејан Цветковић, који је 2008. 

године испекао пљескавицу тешку 45 килограма 

и са 120 цм у пречнику. 

културно-историјско наслеђе. Скоро да нема села у коме 

нису пронађени трагови прошлости, од неолитских дана 

до средњег века; на пример Скобаљића град на Кукавици, 

изнад кањона Вучјанке. 

Своје опредељење да се баве текстилом, Лесковчани су 

потврдили успостављањем Музеја текстилне индустрије 

у Стројковцу, на путу Лесковац–Вучје. На реци Вучјанки, 

у прелепој згради из 19. века, налази се Електрична 

централа из 1902. године (данас музеј) која још увек 

производи струју. Монументална Саборна црква Свете 

Тројице, славе Лесковца, грађена је по угледу на манастир 

Грачаницу. У Рудару је храм Свете Параскеве, неутврђене 

старости, а сачувани су и делови ранохришћанске 

базилике. На Хисару, тврђави-брду изнад Лесковца, 

налазе се споменик Незнаном јунаку и монументални 

Споменик стрељаним и погинулим у Другом светском 

рату. 

У Лесковцу је традиционална производња паприке, 

која је један од симбола овог града. Међутим, Лесковац 

је много славнији по свом чувеном роштиљу – скари. 

Овај специјалитет може да се проба читаве године, 

али је најзанимљивије доћи на „Роштиљијаду“, која се у 

овом граду одржава сваког септембра. У Лесковац тада 

дођу најбољи мајстори роштиља из Србије, Бугарске, 

Македоније. Лесковчани су, иначе, своју основну 

рецептуру за припрему пљескавица и патентирали. 

Познати специјалитет је и лесковачки воз, сачињен од 

разних врста меса са жара које, у малој количини и уз 

разне салате, стиже једно за другим на сто. Још једна 

Лебане се налази у долини реке Јабланице, на 27 км 

од Лесковца. Место је формирано поред истоименог 

села 1878. године. Данас је то мали, пријатан град, у 

чијој околини су сјајни услови за шетњу и рекреацију. 

На шест километара од Лебана налази се Царичин 

град. Ово је друго име за остатке касноантичког 

града Јустинијане Приме. Град носи име по свом 

оснивачу, источноримском цару Јустинијану I који се, 

као и његов стриц и претходник на престолу, родио 

у оближњем селу Таурезијуму. Јустинијан је желео да 

овде подигне велики град, што показују и данашње 

ископине које се пружају на простору од неколико 

хектара, а обухватају утврђен горњи град (акропољ) 

и доњи град. Акропољ се налази на највишој тачки 

града и ту се налазе рушевине катедралне цркве. На 

истоку је Базилика са криптом, прозвана по необично 

великој крипти у којој су сахрањивани важни 

великодостојници цркве. 

Бојник се налази на Пустој реци, двадесетак 

километара северно од Лесковца. Веома је 

старо насеље (у његовој близини био је антички 

град Костуран), чије се становништво бави 

пољопривредном производњом, воћарством и 

посебно виноградарством. На главном тргу је 

споменик, подигнут у знак сећања на пет стотина, 

углавном деце, жена и стараца, које су за један 

дан, фебруара 1942. године, стрељали окупатори. У 

близини овог места налази се акумулационо језеро 

Брестовац. 

Туристичка организација Лесковца 

Масариков трг бб, 16000 Лесковац 

Тел: (016) 233 360 

Е-пошта: toleskovac@yahoo.com 

www.tol.org.rs 


општине Лебане 

Цара Душана 55, 16230 Лебане 

Тел: (016) 847 160 

Е-пошта: tolebane@gmail.com 

www.lebane.org.rs 

Скупштина општине Бојник 

Трг слободе 1, 16250 Бојник 

Тел: (016) 821 139, локал 117 

Е-пошта: so.bojnik@verat.net, 

office@bojnik.org.rs

Град Прокупље, на реци Топлици, удаљен је 250 

километара од Београда а 31 км југозападно од 

Ниша. Варошица у духу архитектонског академизма 

данас делује модерно и младо. Међутим, судећи по 

досадашњим археолошким налазиштима, испод овог 

града има остатака ранијих цивилизација. Археолошка 

налазишта у околини Прокупља сведоче да је овај крај 

био насељен већ у седмом миленијуму пре нове ере. 

Ископине у околини града датирају из различитих 

периода и сведоче о обичајима сасвим другачијих 

култура и цивилизација. 

Из периода када се Прокупље звало Hammemum, на 

брду Хисар изнад града, налази се вредан споменички 

комплекс – Тврђава Хисар, која је са три стране опасана 

реком, а некада је штитила главну везу Поморавља 

са Косметом. Сама тврђава састојала се од доњег и 

горњег града. Турци су је заузели 1454. године, у исто 

време када и Крушевац. Од ранијих утврђења данас 

постоји Југ-Богданова кула, из које се, према тврдњама, 

обезбеђивало коришћење воде са Топлице. 

Народно предање легендарног Југ-Богдана, његових 

девет синова Југовића и мајку Југовића, везује за 

Прокупље. Зато толико места у овом граду носе име по 

Југ-Богдану. Многи трагови ранијих цивилизација могу 

се упознати и у локалном Народном музеју, у центру 

града. 

Црква Светог Прокопија, у подножју Хисара, веома је 

значајна за овај град. Језгро храма потиче из 9. века, 

када је био тробродна базилика. Касније је више 

пута обнављана и дограђивана, па је тако постала 

и петобродна базилика. У њој почивају и мошти 

светог Прокопија, пренете из Ниша, а по коме је и само 

Прокупље добило име. 

У споменичком комплексу на Хисару постоје остаци 

античког храма и једне ранохришћанске цркве. Латинска 

црква, у народу позната као Југ-Богданова, налази 

се у непосредној близини цркве Светог Прокопија. 

Подигнута је у 14. веку на темељима римског светилишта, 

највероватније посвећеног Херкулу, чија је статуета 

пронађена приликом ископавања. Ову једнобродну цркву 

користили су Дубровчани, који су и овде имали бројну 

трговачку колонију, те је зато и добила назив Латинска. 

У новијој историји, најдраматичнији догађаји у области 

Прокупља догодили су се током Првог светског рата. 

Крајем 1916. године, у време бугарске окупације, овде 

је избила велика буна. У гушењу те буне, познате као 

Топличка, мучки је побијено 20.000 људи. 

На 32. километру југозападно од Прокупља је Куршумлија, 

где се налазио и римски град Ad Fines (На крају). 

Стефан Немања, родоначелник српске светородне лозе 

Немањића, једно време (у 12. веку) боравио је овде. 

Његове задужбине, манастири Пресвете Богородице и 

Светог Николе, биле су прекривене оловним кровом, 

који је бљештао на сунцу. По тим црквама, и град је једно 

време носио назив Беле цркве. Звао се још и Топлице, 

највероватније по изворима минералних вода по којима 

је овај крај познат. Име Куршумлија дали су јој Турци, због 

оловних кровова на црквама (куршум – олово). 

– шетњу по Хисару 

– третман у Пролом Бањи 

– одлазак у Ђавољу Варош


Овај крај познат је и по многим легендама о реци Радун, 

а према једној од њих реке ту теку узводно! У околини 

данашње Куршумлије, у селу Виче, археолози су открили 

остатке бањског лечилишта из III миленијума пре нове 

ере. Овај локалитет сматра се најстаријом бањом на 

свету. И данас се у близини Куршумлије налази неколико 

бањских лечилишта, у којима извире вода чији се квалитет 

сматра најбољим на свету. 

Пролом Бања је од Куршумлије удаљена 23 километра. 

Велики број минерала, у малим количинама, чини ову 

Бању једним од најпогоднијих бањских центара у Европи. 

Флаширана вода „Пролом“ веома је делотворна, као 

допунска терапија, за све који пате од болести бубрега и 

мокраћних путева. 

Луковска Бања, од Куршумлије удаљена 35 км, место је 

где се успешно ублажавају болови настали као последица 

реуме, обољења кичме или повреда. Термоминералне 

воде у овој Бањи извиру са температуром између 59 и 69 

°C, брзином од чак 100 литара у секунди. 

Недалеко од Куршумлије, у подножју планине Радан, 

уздиже се варош без мештана – Ђавоља Варош. До ње се 

долази када се из овог града крене ка Приштини. Овај 

јединствени феномен природе добио је име по свом 

необичном и за народну машту језовитом изгледу. Налази 

се изнад Ђачког потока, у коме због велике концентрације 

гвожђа и сумпора нема никаквог живота. Ђавоља Варош 

састоји се од око 200 земљаних стубова и пирамида 

покривених каменим капама. Стубови су висине од два 

до двадесет метара, дебљине од пола до три метра и 

углавном су сврстани у редове са заједничким основама. 

До настанка ових стубова долази сталним ерозивним 

радом кише од које их штите камене капе, док је остало 

земљиште око њих спрано. Број стубаца варира јер се 

стално стварају нови и урушавају стари, а сваки од стубова 

има свој јединствени облик који се стално мења. 

Народно предање има неколико различитих објашњења 

за настанак ових стубова, а међу њима се истичу два. 

Прво каже да су стубови, заправо, окамењена деца која 

су при једној опклади надмудрила ђаволе. По другом, 

ђаволи су хтели да организују венчање између брата и 

сестре, а нека виша сила је окаменила сватове да не би 

починили грех. Када дува ветар између стубова, ствара 

завијајуће звуке који придоносе необичној атмосфери. 

У близини се налазе Ђавољи извори, названи тако због 

високоминералне киселе воде која има црвену боју. 

Ђавоља Варош кандидована је за једно од светских 

природних чуда. 

Туристичко-спортски центар Прокупље 

Улица Змај Јовина бб, 18400 Прокупље 

Тел: (027) 329 919 

ТИЦ Прокупље, Ратка Павловића 84 

Е-пошта: tscpk@beotel.rs 

Туристичка организација општине Куршумлија 

Палих бораца 15, 18430 Куршумлија 

Тел: (027) 380 963, 385 881 

Е-пошта: tokursumlija@open.telekom.rs., 

info@tokursumlija.rs 

www.tokursumlija.rs 

На југу Србије, на обалама реке Јабланице 

и у подножју планине Гољак, налази се 

Сијаринска Бања. Овде има 18 минералних 

вода, температуре од 32 до 72 °C. Посебну 

атракцију, јединствену у Европи, представљају 

гејзир топле воде чији водени стуб достиже 

висину од осам метара и повремени гејзир 

који еруптира на сваких десет минута.

Влажна и изузетно хладна клима (средња 

годишња температура само 6 °C), као и вулканско 

тло створили су услове за развитак специфичног 

биљног и животињског света. Биљка месождер, 

која расте на плутајућим острвима представља 

само једну од природних реткости овог краја. 

острва која су постала заштитни знак језера. И данас се 

можете попети на неко од њих и провозати језером. 

– посету плутајућем острву на Власинском језеру 

– попити воде код Латинске цркве 

– звук трубе на манифестацији „Власинско лето“ 

Од међународног пута Београд–Скопље–Солун, 

Сурдулица је удаљена само десет километара, а 

од престонице се до ње путује 348 километара на 

југ. Име јој је романског порекла и потиче од Влаха 

Сурдуличана. У средњем веку била је у саставу српске 

немањићке државе. За време турске владавине 

Сурдулица је била рударско село, пошто су у близини 

били рудници гвожђа. Варошицом је проглашена 

1878. године, а данас је то леп и урбанизован град, 

чему је допринела изградња модерног центра 

града, инфраструктуре, као и завршетак савременог 

комплекса базена. 

Планински врхови, кланци, извори и речице са својим 

слаповима могу се видети током шетњи по предивној 

околини језера. На обали су и манастир Паља и црква у 

селу Божица, док су околна забачена села етнографска 

занимљивост сама по себи. Туристичко седиште је на 

северозападној обали језера. 

Владичин хан у Грделичкој клисури спада у ред младих 

насеља. Први пут се помиње пре око 120 година. Име је 

добило по усамљеној кући – хану, која се налазила на 

царском друму и пружала конак караванима. Кућу је 

половином 19. века саградио извесни Стефан Грк. Он је 

касније хан продао скопском митрополиту Пајсију, по чијој 

је црквеној титули хан добио име Владичин, да би убрзо то 

име добило и насеље које се ту формирало. 

Сурдулица је богата беспрекорно чистом пијаћом 

водом, а река Врла и још седам мањих водотока чине је 

веома занимљивом. На Врли су изграђена и два велика 

рибњака за узгој пастрмке. Један од њих служи као 

мрестилиште чијом се млађу обогаћују реке и оближње 

Власинско језеро. Због свог положаја и надморске 

висине, одувек је била позната као ваздушна бања. 

На подручју ове општине, на 12 километара од 

Сурдулице, налази се Власинско језеро, један од 

најатрактивнијих туристичких центара у овом делу 

Србије. Област око Власинског језера је на око 1200 

метара изнад нивоа мора. Ово вештачко језеро 

створено је 1949. године, подизањем бране на реци 

Власини, чиме је потопљено некадашње водоплавно 

земљиште. Од растиња које се нашло под водом и које 

се полако распадало, створена су посебна пливајућа



општине Сурдулица 

5. септембра 27, 17530 Сурдулица 

Тел: (017) 813 712 

Е-пошта: office@surdulica.org 

www.tosurdulica.org 

Центар за културне делатности, туризам и 

библиотекарство Владичин Хан 

Николе Тесле 2, 17510 Владичин Хан 

Тел: (017) 473 824 

Е-пошта: turisticka@vladicinhan.org.rs 

www.vladicinhan.org.rs 

Варош је још 1930. године имала двадесетак трговаца 

који су извозили стоку, јабуке и крушке, а и читав низ 

воденица, као и мајсторе разних заната. Данас је овај 

градић углавном окренут индустријској преради воћа. 

Живописан, окружен обронцима шумовитих планина, 

са реком Врлом која се у самом центру улива у Јужну 

Мораву, као и пругом и аутопутем који се провлаче 

поред градских улица и кућа, овај градић заиста пружа 

посебан угођај. 

На излазу из Грделичке клисуре, 14 км од Владичиног 

Хана, у селу Мртвица налази се истоимени манастир. 

Већ на први поглед грађевина привлачи пажњу својим 

необичним обликом, као и различитим градитељским 

фазама које се уочавају. Основан је, по предању, крајем 5. 

века и византијски је иконописан. Манастир је на платоу 

једва ширем од њега самог, над литицама са севера и 

југа. Од магистрале до манастира води макадамски пут. 

Манастирска црква Светог Илије, у селу Кацапун, 13 км 

од Владичиног хана, потиче из 13. века. И она је осликана 

византијским иконописом. Испосничка црква Свете 

Петке је на осам километара од Владичиног хана, на 

старом путу Врање–Владичин хан. У народу је позната 

и као Латинска црква, с обзиром да су по предању ове 

испоснице постојале још пре доласка Словена на ове 

просторе. Олтар је окренут ка Западу. Саму Цркву чине 

два отвора у стени. У једном отвору се пале свеће, а у 

другом је извор воде која по народном веровању лечи 

вид и главобољу.

Најјужнији град у Србији, Врање, налази се на 35 километара 

од македонске границе, а од Београда је магистралним 

путем Е-75 удаљено 345 километара. Заклоњено околним 

планинама од ветрова, Врање лежи на градској – Врањској 

реци. Да Врање са југом и Оријентом има доста тога 

заједничког види се и по архитектури овог места. 

У писаним документима, први пут се помиње 1093. године 

у чувеној Алексијади Ане Комнине. Српској средњовековној 

држави припојио га је краљ Милутин 1282. године, када је и 

ступио на престо, и тада је Врање постало средиште жупе. 

Данас је Врање значајно средиште јужне Србије. У центру 

града, крај главног трга, налази се Саборна црква посвећена 

Светом Тројству. Завршена је 1841. године, али је својом 

величином одмах изазвала побуну Турака који су је спалили. 

Касније је на том месту саграђена црква, са типичним 

карактеристикама храма који је грађен под турском 

управом. Укопана је у земљу да буде нижа, нема звоника, а 

куполе су јој ниске и без отвора. Са три стране је опкољена 

аркадама. Иконостас су резбарили локални мајстори и 

украсили га биљним и животињским мотивима. Међутим, 

прави бисер ове цркве су иконе са иконостаса које 

је 1859. године израдио Дичо Зограф, тада 

најталентованији иконописац вардарске 

Македоније. На тргу испред порте 

стоји скромни обелиск из 1922. године 

посвећен сећању на жртве бугарске 

окупације у Првом светском рату. 

Низ улицу Краља Стефана 

Првовенчаног долази се до 

Баба Златине улице, старе 

стамбене улице хришћанског 

дела града која је по турском 

обичају затворена високим 

зидовима са обе стране, а названа 

по баби знаменитог писца Боре 

Станковића. Златина и Борина кућа 

налази се на броју 7 и у њој је данас 

Музеј Боре Станковића. У угодном 

амбијенту дворишта препуног цвећа, које 

је давало препознатљив печат свим турским 

градовима, стоји кућа у којој се Бора родио 1875. године. 

Туристичка организација Врања 

29. новембра 2, 17000 Врање 

Тел: (017) 417 545 

Е-пошта: tovranje@yahoo.com 

www.tovranje.org 

Туристичка организација општине Бујановац 

Карађорђа Петровића 111, 17520 Бујановац 

Тел: (017) 651 396, 654 340 

Е-пошта: elutfin@yahoo.com 

Подигнута је двадесет година раније 

у јужноморавском стилу са отвореним 

тремом и карактеристична је грађевина 

породице средње класе. Бора Станковић 

је својим романима и ликовима, попут 

Коштане из Нечисте крви, прославио Врање. 

Северно од Саборне цркве је сам центар града. 

Прометном пешачком зоном стиже се до Пашиних 

конака у Пионирској улици. Комплекс чине две зграде 

које је око 1765. године подигао Раиф бег Џинић у 

репрезентативном стилу као своју резиденцију. Ћерка 

последњег врањског паше продала их је овдашњем 

митрополиту који их је завештао у просветне сврхе, 

па је 1881. године овде отворена прва врањска 

гимназија. Предњи конак – селамлук, који гледа 

– поглед на Врање са тврђаве Марково кале 

– одлазак на врањски Бели мост 

– третман блатом у Бујановачкој Бањи


на улицу, користили су паша и његова мушка свита, а 

заклоњени, задњи део (харемлук) био је резервисан за 

жене. Данас предњу страну користи Народни музеј и у њој 

су изложене збирке римских ископина, средњовековног 

новца, народних ношњи и заната. 

Пешачка зона завршава се на Тргу Републике, на коме се 

налази споменик ослободиоцима Врања из 1878. године, 

рад вајара Симеона Роксандића. Споменик је делио 

судбину града, па је и два пута рушен. Из тог разлога 

приказаном српском војнику недостаје рука и још неки 

детаљи, али га Врањанци баш таквог воле. Из милоште 

су му дали и име Чика Мита. Иза споменика налази 

се велелепна зграда Старог Начелства. Она се сматра 

најбољим делом архитекте Петра Поповића. Чим се пређе 

Градска река наилази се на Стари амам, подигнут још у 17. 

веку. 

Кроз северно врањско предграђе, после четири километра, 

долази се до рушевина тврђаве познате као Марково 

У вишем делу града са Трга слободе лако се 

долази до Белог моста. Складни мостић, 

како се наводи на плочи исписаној арапским 

писмом, подигла је ханума Ајша да окаје своје 

и грехе својих родитеља. Легенда, међутим, 

каже да је муслиманку Ајшу која се заљубила 

у Србина Стојана грешком убио њен гневни 

отац и да је у знак сећања на овај тужан 

догађај он подигао овај мост. Поред моста 

је и црква Светог Николе, најстарији храм у 

граду, који је подигла племићка породица 

Багаша, средином 14. века. 

нове Демократске Федеративне Југославије. 

кале. Народно предање је везује за име највећег јунака 

српске епске поезије – Марка Краљевића. Од ње су данас 

преостали део зида и две куле. Са калеа се пружа диван 

поглед на Врање. Најпознатија манифестација у овом граду 

су „Дани Врања“, који се одржавају сваког септембра. 

Око 32 километра од Врања, уз саму границу са 

Македонијом, у долини реке Пчиње налази се манастир 

Прохор Пчињски. Манастир је посвећен јужнословенском 

свецу Прохору који је своје пустињачке дане проводио у 

овом крају. 

Стара црква данас се налази у северозападном делу нове, 

и ту се чувају мошти свеца Прохора. Врло лепе фреске 

потичу с краја 15. века. Главна зграда манастирског конака 

занимљива је као једна од најмонументалнијих грађевина 

народне архитектуре из 18. века. У овом манастиру су се 

1944. године састали македонски комунисти и донели 

одлуку о проглашењу Македоније за једну од република 

На 10 километара од Врања jе Врањска Бања. 

Топла, лековита минерална вода ове Бање просто 

кључа у каменитом кориту реке Бањштице, а 

листопадна шума дуж обала, која чува котлину 

од јаких планинских ветрова, стално је у магли 

испарења. Није ни чудо када се зна да је температура 

бањске воде између 96 и 100 °C, што их сврстава у 

најтоплије изворе у Европи. У бањском лечилишту се 

вода расхлађује на подношљива 42 °C. Археолошке 

ископине термалних купатила указују да су воду 

Врањске Бање људи користили вековима. 

Бујановац је варошица на крајњем југу Србије, 

поред аутопута према Скопљу. На 2,5 километра од 

овог градића налази се познато бањско лечилиште 

Бујановачка Бања, са температуром извора од 43 °C и 

изузетно ефикасним лековитим блатом и природним 

гасом. У селу Лопардинци, удаљеном 4 километара 

од Бујановца према северу, налази се црква 

Светог Арханђела о којој нема писаних података. 

Истраживања, међутим, кажу да је саграђена у 16. 

веку, а фреске у наосу и олтарски простор осликани 

су у време градње манастира и приказују сцене из 

циклуса Великих празника и Христовог страдања.

5. 6. 

3. 

7. 

4. 

2. 

8. 

9. 

14. 

12. 

10. 11. 

13. 

19. 

20. 

21. 

24. 

25. 

26. 

22. 

23. 

17. 

18. 

1. 

15. 

16. 

37. 38. 39. 

35. 

40. 

27. 30. 31. 32. 34. 

29. 33. 

28. 

50. 

36. 

44. 

45. 

49. 

41. 

42. 

43. 

46. 

48. 

47. 



СРБИЈЕ 


52 викенда у Србији 

Издавач: Туристичка организација Србије 

11000 Београд, Чика Љубина 8 

Тел: +381 11 6557 100 

Факс: +381 11 2626 767 

Е-пошта: office@serbia.travel 


www.facebook.com/turisticka.organizacija.srbije 

За издавача: Гордана Пламенац, директор 

Уредник: мр Олгица Миљковић 

Текст приредила: Гордана Булатовић 

Лектор: Бранислава Црномарковић 

Фотографије: Драган Боснић, Драгољуб Замуровић, Небојша Бабић, архива ТОС-а и 

ТО: Сремски Карловци, Кикинда, Вршац, Ириг, Златар, Опленац, Бајина Башта, Горњи 

Милановац и Шабац 

Дизајн: Маријана Маркоска 

Припрема: Нина Тодоровић 

Штампа: Службени гласник, Београд 

Друго издање на ћирилици, 2011 

Тираж: 8.000 

ISBN 978-86-6005-175-4 

COBISS.SR-ID 185445644 

CIP - Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

338.48(497.11)(036) 

БУЛАТОВИЋ, Гордана, 1964- 

52 викенда у Србији / [текст приредила 

Гордана Булатовић ; фотографије Драган 

Боснић, Драгољуб Замуровић, Небојша Бабић]. 

- 2. изд. на ћирилици. - Београд : Туристичка 

организација Србије, 2011 (Београд : Службени 

гласник). - [112] стр. : фотогр. ; 30 cm 

Податак о аутору преузет из колофона. - 

Тираж 8.000. 

ISBN 978-86-6005-175-4 

a) Туризам - Србија - Водичи 

COBISS.SR-ID 185445644 

52. 

51. 

1. БЕОГРАД, МЛАДЕНОВАЦ 

2. НОВИ САД, СРЕМСКИ 

КАРЛОВЦИ 

3. БАЧКИ ПЕТРОВАЦ, 

БАЧКА ПАЛАНКА, БАЧ 

4. СУБОТИЦА , ПАЛИЋ, КАЊИЖА 

5. СОМБОР, БЕЗДАН, АПАТИН 

6. БАЧКА ТОПОЛА, МАЛИ ИЂОШ, 

СРБОБРАН 

7. ОЏАЦИ, КУЛА, ВРБАС 

8. КИКИНДА, НОВИ БЕЧЕЈ, БЕЧЕЈ 

9 ЗРЕЊАНИН, ЖАБАЉ, ТИТЕЛ 

10.ПАНЧЕВО, КОВАЧИЦА 

11. ВРШАЦ, БЕЛА ЦРКВА 

12. ИРИГ, ИНЂИЈА 

13. РУМА, ПЕЋИНЦИ 

14. СРЕМСКА МИТРОВИЦА, ШИД 

15. ТОПОЛА, ОПЛЕНАЦ, 

АРАНЂЕЛОВАЦ 

16. КРАГУЈЕВАЦ, КНИЋ 

17. ЉИГ, ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ 

18. ЧАЧАК, ЛУЧАНИ 

19. ШАБАЦ, БОГАТИЋ, ЛОЗНИЦА 

20. КРУПАЊ, КОЦЕЉЕВА, 

ВЛАДИМИРЦИ, МАЛИ ЗВОРНИК 

21. ОСЕЧИНА, ЉУБОВИЈА 

22. ВАЉЕВО, ДИВЧИБАРЕ, 

МИОНИЦА, ЛАЈКОВАЦ, УБ 

23. УЖИЦЕ, ПОЖЕГА, КОСЈЕРИЋ 

24. БАЈИНА БАШТА, ТАРА 

25. ЧАЈЕТИНА-ЗЛАТИБОР 

26. НОВА ВАРОШ, ЗЛАТАР, 

ПРИЈЕПОЉЕ, ПРИБОЈ 

27. ИВАЊИЦА, ГОЛИЈА, АРИЉЕ 

28. НОВИ ПАЗАР, СЈЕНИЦА, ТУТИН 

29. РАШКА, КОПАОНИК 

30. КРАЉЕВО 

31. ВРЊАЧКА БАЊА 

32. ТРСТЕНИК, АЛЕКСАНДРОВАЦ 

33. БРУС, КОПАОНИК 

34. КРУСЕВАЦ, ВАРВАРИН, ЋИЋЕВАЦ 

35. ЈАГОДИНА, ЋУПРИЈА 

36. ПАРАЋИН, ДЕСПОТОВАЦ 

37. СМЕДЕРЕВО, СМЕДЕРЕВСКА 

ПАЛАНКА,ВЕЛИКА ПЛАНА 

38. ПОЖАРЕВАЦ, КОСТОЛАЦ, 

МАЛО ЦРНИЋЕ, ПЕТРОВАЦ 

39. КУЧЕВО, ЖАГУБИЦА 

40 ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ, ГОЛУБАЦ 

41 ДОЊИ МИЛАНОВАЦ, 

МАЈДАНПЕК, КЛАДОВО 

42 БОР, НЕГОТИН 

43 ЗАЈЕЧАР, БОЉЕВАЦ 

44 СОКОБАЊА 

45 НИШ, АЛЕКСИНАЦ 

46 КЊАЖЕВАЦ, СВРЉИГ, 

СТАРА ПЛАНИНА 

47. ПИРОТ, СТАРА ПЛАНИНА 

48 ВЛАСОТИНЦЕ, БАБУШНИЦА, 

ДИМИТРОВГРАД, ЦРНА ТРАВА 

49 ЛЕСКОВАЦ, ЛЕБАНЕ, БОЈНИК 

50 ПРОКУПЉЕ, КУРШУМЛИЈА 

51. СУРДУЛИЦА, ВЛАДИЧИН ХАН 

52 ВРАЊЕ, БУЈАНОВАЦ 



СРБИЈЕ 

www.srbija.travel

ÑÑÑÐ¸ÑÑÐ¸ÑÐºÐ° Ð¾ÑÐ³Ð°Ð½Ð¸Ð·Ð°ÑÐ¸ÑÐ° ÑÑÐ±Ð¸ÑÐµ - TuristiÄka organizacija Srbije

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?

ÑÑÑÐ¸ÑÑÐ¸ÑÐºÐ° Ð¾ÑÐ³Ð°Ð½Ð¸Ð·Ð°ÑÐ¸ÑÐ° ÑÑÐ±Ð¸ÑÐµ - TuristiÄka organizacija Srbije