Zbornik Mednarodnega literarnega srečanja Vilenica 2004 - Ljudmila

Vojislav Karanović
ali drvo gleda pravo
u tvoje oči.
3.
Listovi, zeleni i meki kao reči,
raspadaju se i trule, vraćaju se
zemlji, iz koje su i nikli.
Da li se i dalje plašiš
za pesmu, da će ti pobeći?
Pesma ne odbacuje svoje reči.
Stihovi — kome oni da se vrate?
Od koga su uopšte potekli?
Još uvek si na prozoru. Gledaš.
Krošnja, taj šumni kovitlac,
skuplja se u tačku
malu kao zenica.
Asfalt je boje beonjača.
Vetar preko njega klizi
kao kapak preko oka.
Zemlja ima crte tvog lica.
I ovo nije prozor nego ogledalo.
Koliko si mu puta samo prišao,
a to nisi shvatio,
nisi primetio.
185