Zbornik Mednarodnega literarnega srečanja Vilenica 2004 - Ljudmila

Elegija o bagremu pod prozorom
1.
Koliko si puta gledao tu krošnju,
lišće što treperi ili miruje,
grančice tanke kao popucali
kapilari na oku;
to stablo, uspravno
kao znak usklika,
i grane, pružene u stranu
kao da nešto pipaju i traže.
Plašio se da nećeš naći
reči za neku pesmu,
da će ti ona izmaći:
kao da pesma može da nestane,
da se izgubi, pretvori u tišinu, u vazduh.
U jesen drvo bi gubilo listove,
u proleće ga opet sticalo.
Tako se tebi činilo.
A bagrem je bio tu, pod tvojim
prozorom, i nije se pomerao —
osim u olujnom košmaru.
2.
Opali listovi kotrljaju se
asfaltom, polako menjajući
boju, od zelene u tamnomrku.
Sve više su nalik
licima dece u sumrak, kad je dan na izmaku .
Toliko si puta gledao to drvo
i ono se davalo tvom pogledu,
ravnodušno, umirenog daha.
Žilice, tkivo, sokovi koji
hrane to telo što se migolji
i beži iz zagrljaja u koji ga
steže tvoja svest. Možda ne vidiš
Vojislav Karanović
183