Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
objavljena arhivska građa, (5) radovi domaćih istoričara i publicista, (6) radovi stranih naučnika i publicista. Pošto su u vladajućoj partiji najvažnije odluke donošene u užem krugu ili u razgovorima u četiri oka, a na širim forumima uglavnom potvrđivane, memoarski zapisi Titovih saradnika su važan izvor. Poređenje različitih iskaza povećavalo je pouzdanost činjenica, a pored obaveštenosti pisca u kritici izvora uziman je u obzir i tok njegove političke karijere. Neki su prema Titu bili oštri iako ga nisu osporavali (M. Nikezić, K. Popović), a bilo je i onih koji su mu za života pevali himne, a ubrzo ga potom demonizirali. Još je M. Nikezić zapazio da će posle Titove smrti nastati provala osvete lakeja. Osim toga, treba imati na umu da živimo u dobu u kom je antikomunizam moderni nonkonformizam inteligencije sa svim predrasudama i pristrasnostima tog pogleda na svet što se odražava u misli o društvu. Ove pristrasnosti nisu manje isključive od vulgarnih apologija i kultizacije Tita u jednopartijskom režimu. Pored toga, konvertitstvo kod mnogih bivših levičara upadljivo je ne samo u publicistici nego i u nauci posle 1990, a prevrtljiv odnos prema Titu i tu je vrlo raširen. U horu masovnog konvertitstva unutar jugoslovenske misli o društvu početkom 1990-ih godina i grčevitog traganja za novim idejnim osloncem mnogi levičari završavali su u nacionalizmu, konzervativizmu postmoderne, eshatološki shvaćenom liberalizmu i sl. Neistorična demonizacije Tita je otuda vrlo raširena u ovim kolebljivim i često pomodnim naučnim krugovima. Kritika ovog izvora, tj. neretko obaveštenih konvertita, još je složenija. Trebalo je uvek imati na umu hijerarhijsku poziciju svedoka (visinu osmatračnice, obaveštenost, ali i svesno i nesvesno prisutno nastojanje da se ocenom Titove politike pravda i vlastita praksa), tok političke karijere (pad je po pravilu skopčan sa pojačanom kritičnošću vođe) i stupanj nacionalne vezanosti i isključivosti, zatim udeo «naknadne pameti» u tumačenju minulih zbivanja (Đilas), katkad i dopisivanje, i sl. Pouzdanost ocena povećavale su saglasnosti u radovima pisaca oprečnog opredeljenja (Tripalo, Perović), a uprkos težnji za iznošenjem istine, razilaženja kod raznomišljenika bila su razumljiva (Đilas, Tempo, Stambolić). Nedoumice su donekle izazivala različita mišljenja o Titu kod pripadnika iste partijske struje (K. Popović, L. Perović). Svedočanstva o «sivim zonama» odlučivanja (tajnim dogovorima izvan partijskih i državnih skupova) ponajmanje su pouzdana i svode se na podudarnosti u nagađanjima analitičara ili nekih «obaveštenih» svedoka. Ni arhivska istraživanja ne mogu rekonstruisati dogovore i nagodbe o kojima nije ostalo nikakvih tragova. Jedna od dopuna pomenutih izvora bila je živa reč, tj. autorski razgovori objavljeni sa nekim visokim komunističkim funkcionerima, Titovim saradnicima. U toku 1996. i 1997. objavljeni su razgovori sa sledećim licima čije su najviše funkcije u Titovom režimu bile: dr Latinka Perović (sekretar CK SK Srbije), Petar Stambolić (predsednik SIV-a), Mirko Tepavac (ministar inostranih poslova), dr Miroslav Pečujlić (član Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ). Korišćenje ovih svedočenja u obliku slobodnog razgovora trebalo je da osvetli mehanizme Titovog odlučivanja, snagu njegovog autoriteta i lične crte. A poređenje samopoimanja pomenutih učesnika tj. njihovih viđenja smisla, racionalnosti i propusta politike vrha SKJ trebalo je da ubedljivije dočara epohalnu levičarsku svest Titovog doba, njena lutanja i uzroke slabljenja. Politička evolucija pisaca i svedoka (pristalice iz ubeđenja, apologete, karijeristi, disidenti) pretežni je, ali ne i jedini ključ za dešifrovanje pouzdanosti iskaza o Titu. Obrazovanje svedoka i teorijska promišljenost analitičara uticali su na oštrinu zapažanja i distanciranost od vođinog relativno jednostavnog i naizgled neposrednog političkog stila, a lična čestitost i doslednost takođe je katkad sprečavala pragmatično iskrivljavanje suda. Uz to treba imati na umu da je neprikosnovenom autoritetu Tita malo ko uspevao da se odupre. Pošto je harizma imala racionalnu osnovu (osvedočavala se više puta) i iracionalno-emotivnu (bespogovorna lojalnost vođi partije i ratnom komandantu), lako je pojmljivo da je šire kritičke iskaze bližih saradnika bilo teško sresti za vođinog života. Tito je bio simbol jedinstva partije pa je ritualno prizivanje njegovog autoriteta razumljivo. Kritičnost prema Titu često je ublažavana (Tito je neobavešten, s njim se manipuliše), ali i u ovom obliku svedoči o indirektnim neslaganjima. Sa daleko više rezervi treba uzimati provalu prigušene kritičnosti nakon 1990. Bilo bi pogrešno naglo demoniziranje Tita u ovom periodu svesti na golo pravdanje konkretnijih partijsko- 8
nacionalističkih interesa, olako konvertitstvo i pomodni antikomunizam. Premda je nagla politizacija upadljiva u šarolikom raznoglasju i graji, pažljivijom analizom mogu se uočiti zanimljivi i opravdani prigovori Titovoj ličnoj vlasti. Samo vreme je obelodanilo neke pogrešne političke poteze jer su se procesi začeti u Titovom dobu u ratnom rasulu SFRJ ispoljili u neprerušenom obliku. Osim toga, odsustvo obaveznog poštovanja Titovog kulta podstaklo je mnoge učesnike da slobodnije iznesu neka ranije prećutkivana zapažanja. Pažljivim poređenjem opravdani prigovori mogu se razdvojiti od osvetoljubivosti ranijih lakeja. Kritičnost prema harizmatskom vođi vremenom se menjala i nije zavisila samo od pritiska partije koja zbog svog jedinstva štiti kult čelnika, već i od stanja opšte svesti doba koja nije mogla uvek da uoči ograničenosti vlastite politike i predvidi tok nekih hazardnih poteza vrha. Trebalo je sačekati trenutak kada se određena epoha jasnije raspoznaje spolja sa okončanjem nekih snažnih procesa. Iako je epoha za savremenike uvek u izvesnoj meri neprepoznatljiva dok se ne «okonča», viđenja savremenika nisu izvori drugog reda. Tek sinteza više perspektiva može olakšati prepoznavanje suštine određenog doba. Osim toga, nesumnjivo veliku ugled Tita u svetu ublažavao je kritičnost prema njegovoj unutrašnjoj politici. Uza sve rečeno, treba imati na umu da nije samo u širokom masama bilo rašireno uverenje o nepogrešivosti vođe, već i kod vrhunskih intelektualaca i da u toj okolnosti ne treba potcenjivati uspehe Titove politike. Titova vizija razvoja bila je na horizontu u velikom delu sveta tada priznate progresivne vizije društva – socijalizma i mira. Da 20. vek, koji omeđavaju 1914. i 1991. godina, nije bio vek socijalizma i levice, Tito ne bi bio veliki državnik. Osetivši prilično rano duh epohe, uspeo je da vlastiti politički dar uskladi sa poželjnom vizijom društva svoga doba. Pisac ove knjige kao savremenik zbivanja koja prikazuje nije bio neutralni posmatrač Titove aktivnosti, već je najpre bio student, a zatim kao nastavnik Filozofskog fakulteta u Beogradu iz pozicije vanpartijca kritički pratio politiku SKJ. Svest o Titu sazrevala je pune tri decenije prolazeći kroz različite faze kritičnosti, od kojih su najvažnije svesno ili nesvesno ostavile traga na stranicama ove knjige. Burna politička zbivanja i tok vremena nužno su sažimali utiske i oblikovali idejnopolitičko opredeljenje pisca, a istraživačko iskustvo osmišljavalo je teorijski pristup složenoj političkoj pojavi kao što je režim Titove vlasti. Po sebi se razume da ni piščevu svest kao ni ostale pomenute izvore ne treba izuzeti od kritike. Iz nacrta istraživačkog pristupa vidi se kojim se istorijskim vremenima (u Brodelovom smislu) bavi ova studija o Titu i zašto je neophodno suočavati više istorijskih perspektiva koje se razlikuju po dužini vremenskog raspona. Pouzdanost rezultata istraživanja trebalo bi da poveća poređenje različitih vremena, ali i izvora. Pomenuti izvori primereni su različito razdvojenim vremenima. Tek iz višeslojne perspektive mogu se razumeti razilaženja oko Titove uloge u misli o društvu. U protivrečnom pluralističkom društvu današnje različite ocene Tita mogu se objašnjavati različitom vizijom poželjnog društva i porediti npr. sa sporovima oko Bizmarka u nemačkoj istoriografiji ili diskusijama oko Robespjera i Francuske revolucije u francuskoj misli. Preovlađujuća svest vremena jeste uvek selektivna prema prošlosti, ali izbor uzora iz prošlosti nije nikada konačan. Danas se na Balkanu istorija pretežno poima kao vid uzvišenog nacionalnog dostojanstva, a istoriografija kao sredstvo buđenja nacionalnog rodoljublja. U toj klimi Tito kao nadnacionalni vođa demonizira se ili ignoriše. Potpuniju celinu Tita daće vreme, a sa ne manje pouzdanosti buduća istraživanja će odmeriti vrednost objašnjenja koje se iznosi u ovoj knjizi. Može se samo pretpostaviti da će novi imperativ ujedinjenja Balkana nužno promeniti odnos prema Titu iziskujući preispitivanje njegove možda ne toliko levičarske koliko kosmopolitske uloge, premda su obe ove komponente tesno povezane. Neccesitas facit ius (Potreba stvara pravo). P.S. Ova knjiga je konkretizacija i nastavak istraživanja započetog u knjizi «Oblici lične vlasti» (1994). Zahvalan sam svima koji su mi pomogli: Ministarstvu nauke Republike Srbije, koje je finansiralo projekat, pomenutim Titovim saradnicima koji su se ljubazno odazvali na moj poziv da obavimo istraživački razgovor, kolegama i studentima sociologije sa kojima sam razmenjivao mišljenje, recenzentima i Institutu za političke studije koji se prihvatio štampanja i ove moje knjige. 9
- Page 1 and 2: Todor Kuljić TITO -sociološkoisto
- Page 3: Literatura i izvori Summary Regista
- Page 6 and 7: moćnih pojedinaca, ali koji su tak
- Page 10 and 11: U Zrenjaninu, januara 1998. Predgov
- Page 12 and 13: Slika Tita ipak ne zavisi samo od p
- Page 14 and 15: modernizacije, koja sporo menja ust
- Page 16 and 17: spojem domaćih i iberijskih idejni
- Page 18 and 19: društvu opterećenoj različitim v
- Page 20 and 21: II TRADICIJSKE KOMPONENTE BALKANSKO
- Page 22 and 23: neravnomerno (u Zapadnoj Evropi je
- Page 24 and 25: i prototip seljačkog demagoga (gov
- Page 26 and 27: labilni autoritet rivalskih mladih
- Page 28 and 29: sastavni deo dinarskog mentaliteta.
- Page 30 and 31: uržoaskom parlamentarizmu, plansko
- Page 32 and 33: napetosti srodnih nacija itd. Oslob
- Page 34 and 35: klasnog preobražaja od socijaliste
- Page 36 and 37: ugled borca koji pada, ali se staln
- Page 38 and 39: hervanija (ogrtač koji je dobio od
- Page 40 and 41: narodnjačke slavenofilske vizije s
- Page 42 and 43: vojnik. Ne manje odlučno, Tito je
- Page 44 and 45: azumevanjem smisla i namera najutic
- Page 46 and 47: neistoričnom poređenju i poistove
- Page 48 and 49: ovom regionu (vojne pobune, štrajk
- Page 50 and 51: ponovne centralističke snage (Đor
- Page 52 and 53: puta deluju razorno. Treba prelazit
- Page 54 and 55: prećutno. Nerado je gledao na meš
- Page 56 and 57: Titova samostalnost do zaposedanja
nacionalističkih interesa, olako konvertitstvo i pomodni antikomunizam. Premda je nagla<br />
politizacija upadljiva u šarolikom raznoglasju i graji, pažljivijom analizom mogu se uočiti<br />
zanimljivi i opravdani prigovori Titovoj ličnoj vlasti. Samo vreme je obelodanilo neke pogrešne<br />
političke poteze jer su se procesi začeti u Titovom dobu u ratnom rasulu SFRJ ispoljili u<br />
neprerušenom obliku. Osim toga, odsustvo obaveznog poštovanja Titovog kulta podstaklo je<br />
mnoge učesnike da slobodnije iznesu neka ranije prećutkivana zapažanja. Pažljivim poređenjem<br />
opravdani prigovori mogu se razdvojiti od osvetoljubivosti ranijih lakeja. Kritičnost prema<br />
harizmatskom vođi vremenom se menjala i nije zavisila samo od pritiska partije koja zbog svog<br />
jedinstva štiti kult čelnika, već i od stanja opšte svesti doba koja nije mogla uvek da uoči<br />
ograničenosti vlastite politike i predvidi tok nekih hazardnih poteza vrha. Trebalo je sačekati<br />
trenutak kada se određena epoha jasnije raspoznaje spolja sa okončanjem nekih snažnih<br />
procesa. Iako je epoha za savremenike uvek u izvesnoj meri neprepoznatljiva dok se ne<br />
«okonča», viđenja savremenika nisu izvori drugog reda. Tek sinteza više perspektiva može<br />
olakšati prepoznavanje suštine određenog doba. Osim toga, nesumnjivo veliku ugled Tita u<br />
svetu ublažavao je kritičnost prema njegovoj unutrašnjoj politici. Uza sve rečeno, treba imati<br />
na umu da nije samo u širokom masama bilo rašireno uverenje o nepogrešivosti vođe, već i kod<br />
vrhunskih intelektualaca i da u toj okolnosti ne treba potcenjivati uspehe Titove politike. Titova<br />
vizija razvoja bila je na horizontu u velikom delu sveta tada priznate progresivne vizije društva<br />
– socijalizma i mira. Da 20. vek, koji omeđavaju 1914. i 1991. godina, nije bio vek socijalizma<br />
i levice, Tito ne bi bio veliki državnik. Osetivši prilično rano duh epohe, uspeo je da vlastiti<br />
politički dar uskladi sa poželjnom vizijom društva svoga doba.<br />
Pisac ove knjige kao savremenik zbivanja koja prikazuje nije bio neutralni posmatrač Titove<br />
aktivnosti, već je najpre bio student, a zatim kao nastavnik Filozofskog fakulteta u Beogradu iz<br />
pozicije vanpartijca kritički pratio politiku SKJ. Svest o Titu sazrevala je pune tri decenije<br />
prolazeći kroz različite faze kritičnosti, od kojih su najvažnije svesno ili nesvesno ostavile traga<br />
na stranicama ove knjige. Burna politička zbivanja i tok vremena nužno su sažimali utiske i<br />
oblikovali idejnopolitičko opredeljenje pisca, a istraživačko iskustvo osmišljavalo je teorijski<br />
pristup složenoj političkoj pojavi kao što je režim Titove vlasti. Po sebi se razume da ni piščevu<br />
svest kao ni ostale pomenute izvore ne treba izuzeti od kritike.<br />
Iz nacrta istraživačkog pristupa vidi se kojim se istorijskim vremenima (u Brodelovom smislu)<br />
bavi ova <strong>studija</strong> o Titu i zašto je neophodno suočavati više istorijskih perspektiva koje se<br />
razlikuju po dužini vremenskog raspona. Pouzdanost rezultata istraživanja trebalo bi da poveća<br />
poređenje različitih vremena, ali i izvora. Pomenuti izvori primereni su različito razdvojenim<br />
vremenima. Tek iz višeslojne perspektive mogu se razumeti razilaženja oko Titove uloge u<br />
misli o društvu. U protivrečnom pluralističkom društvu današnje različite ocene Tita mogu se<br />
objašnjavati različitom vizijom poželjnog društva i porediti npr. sa sporovima oko Bizmarka u<br />
nemačkoj istoriografiji ili diskusijama oko Robespjera i Francuske revolucije u francuskoj<br />
misli. Preovlađujuća svest vremena jeste uvek selektivna prema prošlosti, ali izbor uzora iz<br />
prošlosti nije nikada konačan. Danas se na Balkanu istorija pretežno poima kao vid uzvišenog<br />
nacionalnog dostojanstva, a istoriografija kao sredstvo buđenja nacionalnog rodoljublja. U toj<br />
klimi Tito kao nadnacionalni vođa demonizira se ili ignoriše. Potpuniju celinu Tita daće vreme,<br />
a sa ne manje pouzdanosti buduća istraživanja će odmeriti vrednost objašnjenja koje se iznosi u<br />
ovoj knjizi. Može se samo pretpostaviti da će novi imperativ ujedinjenja Balkana nužno<br />
promeniti odnos prema Titu iziskujući preispitivanje njegove možda ne toliko levičarske koliko<br />
kosmopolitske uloge, premda su obe ove komponente tesno povezane. Neccesitas facit ius<br />
(Potreba stvara pravo).<br />
P.S. Ova knjiga je konkretizacija i nastavak istraživanja započetog u knjizi «Oblici lične vlasti»<br />
(1994). Zahvalan sam svima koji su mi pomogli: Ministarstvu nauke Republike Srbije, koje je<br />
finansiralo projekat, pomenutim Titovim saradnicima koji su se ljubazno odazvali na moj poziv<br />
da obavimo istraživački razgovor, kolegama i studentima sociologije sa kojima sam<br />
razmenjivao mišljenje, recenzentima i Institutu za političke studije koji se prihvatio štampanja i<br />
ove moje knjige.<br />
9
Change language