Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
acionalnosti, koja se ispoljava u nezavisnom sudstvu i samostalnosti pravnog formalizma. Imperativ klasne pravičnosti, koji je komunistička ideologija prihvatila iz duboke evropske prirodnopravne struje, više se izgleda kosio sa racionalizacijom u privredi i pravu, nego sa predvidljivošću u ostalim društvenim delatnostima. U relativno samostalnoj i institucionalizovanoj političkoj delatnosti teže je izdvojiti univerzalno jezgro racionalizacije, jer je celishodnost političkih ustanova određena karakterom društvenih protivrečnosti i snagom nasleđa (višepartijski režimi su na Balkanu više donosili haos i stagnaciju nego režimi nepodeljene vlasti, dok bi verovatno u konstitucionalno zrelijim sredinama učinak bio obrnut). Uvek je tlo razvijenijih društava posle Drugog svetskog rata bilo zona mira i stabilne podeljene vlasti, a tlo nerazvijenih poprište diktature i lokalnih ratova vođenih uz podršku velikih sila (Pečujlić 1994, str. 103). Evropska trusna područja bila su podložnija autoritarnim nego režimima podeljene vlasti. Gledišta koja ističu neuspelu modernizaciju socijalizma polaze od njegove «genetske greške» i osuđenosti na stagnaciju. Time se modernizacija neosnovano sužava i vezuje za liberalnoburžoaski obrazac (privatna svojina i podeljena vlast), što je svojevrsna neistorična sholastika koja previđa periferni eksploatisani položaj nerazvijenih i njihovu skromnu demokratsku kulturu kao nužni okvir razvoja. Realističnija su gledišta koja govore o nepotpunoj i ograničenoj modernizaciji, čije sastavnice treba raščlaniti i svaku ponaosob ocenjivati. Odnos modernizacije i nepodeljene vlasti isuviše je složen da bi se olako sveo na formulu potpune nespojivosti. Dijalektički posmatrano, kod preispitivanja racionalnosti političke kulture nerazvijenih opravdanije je tragati za odgovorom u kojoj se meri, s obzirom na složenost istorijskog trenutka i realne mogućnosti, otišlo u pravcu demokratizacije, a da ova nije podstakla neprogresivne društvene sukobe. Uprkos autoritarnosti, jugoslovenski socijalizam se u ovom pogledu dugo osvedočavao kao racionalna federativna državna tvorevina. Kada se, uz to, ima na umu i društveno-ekonomska strana demokratizacije, koja se najčišće ispoljava u vertikalnoj pokretljivosti društvene strukture posredstvom ujednačavanja pristupa obrazovanju, lakše je shvatiti nemali modernizacijski potencijal jugoslovenskog socijalizma. Najčešće se kao pokazatelji socijalističke modernizacije pominju centralistička industrijalizacija, urbanizacija i prevazilaženje periferijskog polukolonijalnog statusa u međunarodnoj podeli rada. Još od Napoleona je, tzv. revolucijom odozgo, vojska snažno ubrzavala društvene promene i na bajonetima širila Evropom prosvetiteljstvo. Napoleon i Staljin su verovatno najbrutalniji evropski modernizatori. Još je kritični Dojčer uočio da se Staljin ne bi mogao odupreti neizbežnoj fašističkoj agresiji bez intenzivne industrijalizacije i kolektivizacije sprovedene 1930-ih. I Hobsbaum je prihvatio ovu pretpostavku. Kolektivizirana privreda sa brojnim mašinsko traktorskim stanicama postala je velika škola koja je seljake pripremila za mehanizovani rat. Magacioniranjem hrane i sirovina spašeni su gradovi od gladi, a industrija od paralize u vremenu kada je država ostala bez žitnica. Brzo podizanje nivoa obrazovanja pružilo je Crvenoj armiji obilan rezervoar školovanih ljudi od kojih je mogla stvarati oficire. Da je Rusija kojim slučajem započela intenzivnu modernizaciju samo nekoliko godina kasnije, moglo joj se lako dogoditi da umesto pobede doživi poraz (Deutscher, 1977, str. 474). I jugoslovenska modernizacija tekla je odozgo po sovjetskom obrascu stvaranja industrijskog potencijala kao osnove nezavisne spoljne politike i državne samostalnosti. Na Balkanu bi ekonomski nerazvijena zemlja u vojnom i privrednom pogledu bez sumnje bila i diplomatski manje ubedljiva i ne bi mogla postati osnova stabilnosti regiona. Titova lična uloga u ovom procesu je značajna jer se u nekim prelaznim trenucima pokazao kao nedoktrinaran. U njegovoj politici stalno se preplitala revolucionarna marksistička vizija pravednog društva sa težnjom za nezavisnim državnim razvojem izvan patronaže Sovjetskog Saveza i lagerski shvaćenog proleterskog internacionalizma. Kombinaciju pragmatizma i ideološke postojanosti spajala je težnja za snažnom državom bez koje nema samostalnog razvoja. Industrijska modernizacija svuda je na evropskom kontinentu zahtevala osim prostranog ujedinjenog tržišta, i državni centralizam oličen u neprikosnovenom autoritetu vladara. Snažna, prostrana i jedinstvena balkanska država bila je moderna ideja koju su komunisti primili u nasleđe od srpske socijaldemokratije. Početkom 20. veka srpski socijaldemokrati uočili su da se 88
ni razvoj ni nacionalno pitanje ne mogu rešiti ratom niti stalnim unutrašnjim podelama balkanskog prostora koje obnavljaju sukobe i revanšizam. Njihova načelna vizija bila je moderna integracija što većeg prostora u privrednom, monetarnom, i konačno federativnom obliku. Shvatanje etnički izmešanog Balkana kao nedeljive celine pripadalo je modernim pravcima evropske misli i temeljilo se na demokratskom pravu naroda da odlučuje o svojoj sudbini (Stojanović 1994, str. 303). Više je razloga što se kod Tita zamisao nedeljivog jugoslovenskog prostora učvrstila prilično rano: (1) iz rata je izišao sa oreolom prvog antifašističkog gerilca Evrope i armijom od blizu 800.000 ljudi, koja je u ekspanzivnom zamahu prodrla na teritorije susednih zemalja. Teritorijalno državne pretenzije mu nisu bile skromne, pa je Staljin morao da obuzdava ekspanziju Jugoslovenske armije; (2) nakon odvajanja od SSSR-a i zaokreta ka politici nesvrstanosti Tito, uprkos stalnoj pacifističkoj frazi, nije gajio iluzije da svetski poredak garantuje jednakost među narodima. Bio je uveren da vazalni položaj nerazvijene države može izbeći samo širi industrijski razvijeni prostor sa nezavisnom oružanom silom i jačanjem međunarodnog ugleda; (3) na Jugoslaviju je gledao kao na lično životno delo i bio neobično zainteresovan za njeno očuvanje. Već je uočeno da se modernizacija odvijala na trusnom prostoru opterećenom raznovrsnim sukobima. Kao i svaki višenacionalni prostor opterećen teškom prošlošću i Balkan je bio osetljiv na podele, spreman na integraciju, ali i eksplozivan. Reč balkanizacija i danas ima negativnu konotaciju jer potiče iz oznake nesređenog rezidualnog prostora koji je bio deo Turskog i Austrougarskog carstva u kom su formirane brojne nezavisne državice. U nemačkom jeziku koristi se termin «skup malih država» (Kleinstaaterei). Bio je to geopolitički nedefinisan prostor, zakasneo u razvoju nakon raspada imperija u čijem je sastavu dugo bio, ali bez jasnog spoljnopolitičkog oslonca (za razliku npr. od Španije, Portugalije i Belgije koje su stalno bile u interesnoj sferi zapadnih sila). Složena sukobljavanja iziskivala su naročitu nadnacionalnu ideologiju, ali i umešnog vladara. Osobenost prostora i haotični neprogresivni sukobi nametnuli su, dobrim delom, autoritarne obrasce modernizacije odozgo. Razbijanje konzervativne balkanske tradicije, slom monarhizma i dvorske poltike u apolitičnom seljačkom okruženju i senci pretorijanske opasnosti, teklo je u institucionalnim obrascima nepodeljene prosvetiteljske komunističke vlasti. Ipak autoritarni okvir modernizacije nije prisutan samo kod nerazvijenih. Ralf Darendorf (Dahrendorf) je provokativno tvrdio da je nacionalsocijalizam nepovratno razorio političku kulturu vilhelmovskog carstva i uvođenjem rasne jednakosti sunarodnika suzbio uticaj aristokratije. Rečju, fašizam je ukidajući feudalne staleške ostatke na brutalan način krčio put ka savremenom društvu (Dahrendorf 1968, S. 442). Fašizam, kao antiaristokratski spoj tehnike i arhaičnog rasizma je, doduše, rušio ostatke nemačkog feudalizma, ali se po modernizatorskom potencijalu ne može porediti sa socijalizmom. Rasizam ne može biti modernizacijski. U socijalizmu je nepodeljena vlast bila u službi prosvetiteljskih ciljeva, u čijem je jezgru bio autoritet razuma, a ne magija krvi i rase. U Jugoslaviji je centralizacijom započeti privredni uspon 1950-ih bio izrazit, sa jednom od najviših stopa rasta u svetu. Stopa rasta industrijske proizvodnje u periodu 1953-1965. iznosila je 12,7% godišnje, a u periodu 1972-1981. 6%, a udeo poljoprivrednog stanovništva je sa 80% iz 1938. opao na 28% u 1984. godini (Pečujlić 1994, str. 59-61). Ugled zemlje i njenog vođe u svetu bili su daleko iznad njene moći, ne samo otuda što je Jugoslavija bila strateški važan jezičak između blokova, nego i zbog neobično aktivne i vešte politike kojom je država postala predvodnik šireg kruga nerazvijenih zemalja. Od predratnog statičkog polupismenog stagnantnog društva evropske periferije, u kojoj je gotovo polovina celokupne industrije pripadala strancima (Obradović 1994, str. 35-46), stvorena je srednje razvijena evropska zemlja. Industrijska proizvodnja je 1970-ih u odnosu na predratni period porasla 5 puta, proizvodnja električne energije 25 puta, nepismeno stanovništvo starije od 10 godina je sa 49,2% iz 1931. palo na 15% u 1971. godini. Samostalnost socijalističke Jugoslavije bila je daleko veća nego predratne. Krajem 1930-ih strani kapital je kontrolisao najznačajnije privredne grane (npr. petroleja 99,5%, elekt. Energije 94%, rudarstva 82% itd.). (Obradović 1995, str. 197). Pošto je Jugoslavija bila svedena na polukolonijalni status vodeće grupe, kako s razlogom zapaža Dedijer, nisu mogle da izrade plan industrijalizacije sve i da su htele. KPJ je 89
- Page 38 and 39: hervanija (ogrtač koji je dobio od
- Page 40 and 41: narodnjačke slavenofilske vizije s
- Page 42 and 43: vojnik. Ne manje odlučno, Tito je
- Page 44 and 45: azumevanjem smisla i namera najutic
- Page 46 and 47: neistoričnom poređenju i poistove
- Page 48 and 49: ovom regionu (vojne pobune, štrajk
- Page 50 and 51: ponovne centralističke snage (Đor
- Page 52 and 53: puta deluju razorno. Treba prelazit
- Page 54 and 55: prećutno. Nerado je gledao na meš
- Page 56 and 57: Titova samostalnost do zaposedanja
- Page 58 and 59: svetovnih prosvetiteljskih ideologi
- Page 60 and 61: aktuelnost ideologije i kulta vođe
- Page 62 and 63: Svaka partija insistira na discipli
- Page 64 and 65: ehabilitovani. Tito je oktobra 1949
- Page 66 and 67: mobilizacijama menjao društvenu st
- Page 68 and 69: itualno dodeljivana u opomeni član
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
- Page 132 and 133: procenila da novom politikom treba
- Page 134 and 135: uzmičući pred domaćim staljinist
- Page 136 and 137: 1963, a krajem iste godine Tito je
acionalnosti, koja se ispoljava u nezavisnom sudstvu i samostalnosti pravnog formalizma.<br />
Imperativ klasne pravičnosti, koji je komunistička ideologija prihvatila iz duboke evropske<br />
prirodnopravne struje, više se izgleda kosio sa racionalizacijom u privredi i pravu, nego sa<br />
predvidljivošću u ostalim društvenim delatnostima. U relativno samostalnoj i<br />
institucionalizovanoj političkoj delatnosti teže je izdvojiti univerzalno jezgro racionalizacije, jer<br />
je celishodnost političkih ustanova određena karakterom društvenih protivrečnosti i snagom<br />
nasleđa (višepartijski režimi su na Balkanu više donosili haos i stagnaciju nego režimi<br />
nepodeljene vlasti, dok bi verovatno u konstitucionalno zrelijim sredinama učinak bio obrnut).<br />
Uvek je tlo razvijenijih društava posle <strong>Drugo</strong>g svetskog rata bilo zona mira i stabilne podeljene<br />
vlasti, a tlo nerazvijenih poprište diktature i lokalnih ratova vođenih uz podršku velikih sila<br />
(Pečujlić 1994, str. 103). Evropska trusna područja bila su podložnija autoritarnim nego<br />
režimima podeljene vlasti. Gledišta koja ističu neuspelu modernizaciju socijalizma polaze od<br />
njegove «genetske greške» i osuđenosti na stagnaciju. Time se modernizacija neosnovano<br />
sužava i vezuje za liberalnoburžoaski obrazac (privatna svojina i podeljena vlast), što je<br />
svojevrsna neistorična sholastika koja previđa periferni eksploatisani položaj nerazvijenih i<br />
njihovu skromnu demokratsku kulturu kao nužni okvir razvoja. Realističnija su gledišta koja<br />
govore o nepotpunoj i ograničenoj modernizaciji, čije sastavnice treba raščlaniti i svaku<br />
ponaosob ocenjivati. Odnos modernizacije i nepodeljene vlasti isuviše je složen da bi se olako<br />
sveo na formulu potpune nespojivosti. Dijalektički posmatrano, kod preispitivanja racionalnosti<br />
političke kulture nerazvijenih opravdanije je tragati za odgovorom u kojoj se meri, s obzirom na<br />
složenost istorijskog trenutka i realne mogućnosti, otišlo u pravcu demokratizacije, a da ova<br />
nije podstakla neprogresivne društvene sukobe. Uprkos autoritarnosti, jugoslovenski<br />
socijalizam se u ovom pogledu dugo osvedočavao kao racionalna federativna državna<br />
tvorevina. Kada se, uz to, ima na umu i društveno-ekonomska strana demokratizacije, koja se<br />
najčišće ispoljava u vertikalnoj pokretljivosti društvene strukture posredstvom ujednačavanja<br />
pristupa obrazovanju, lakše je shvatiti nemali modernizacijski potencijal jugoslovenskog<br />
socijalizma.<br />
Najčešće se kao pokazatelji socijalističke modernizacije pominju centralistička<br />
industrijalizacija, urbanizacija i prevazilaženje periferijskog polukolonijalnog statusa u<br />
međunarodnoj podeli rada. Još od Napoleona je, tzv. revolucijom odozgo, vojska snažno<br />
ubrzavala društvene promene i na bajonetima širila Evropom prosvetiteljstvo. Napoleon i<br />
Staljin su verovatno najbrutalniji evropski modernizatori. Još je kritični Dojčer uočio da se<br />
Staljin ne bi mogao odupreti neizbežnoj fašističkoj agresiji bez intenzivne industrijalizacije i<br />
kolektivizacije sprovedene 1930-ih. I Hobsbaum je prihvatio ovu pretpostavku. Kolektivizirana<br />
privreda sa brojnim mašinsko traktorskim stanicama postala je velika škola koja je seljake<br />
pripremila za mehanizovani rat. Magacioniranjem hrane i sirovina spašeni su gradovi od gladi,<br />
a industrija od paralize u vremenu kada je država ostala bez žitnica. Brzo podizanje nivoa<br />
obrazovanja pružilo je Crvenoj armiji obilan rezervoar školovanih ljudi od kojih je mogla<br />
stvarati oficire. Da je Rusija kojim slučajem započela intenzivnu modernizaciju samo nekoliko<br />
godina kasnije, moglo joj se lako dogoditi da umesto pobede doživi poraz (Deutscher, 1977, str.<br />
474). I jugoslovenska modernizacija tekla je odozgo po sovjetskom obrascu stvaranja<br />
industrijskog potencijala kao osnove nezavisne spoljne politike i državne samostalnosti. Na<br />
Balkanu bi ekonomski nerazvijena zemlja u vojnom i privrednom pogledu bez sumnje bila i<br />
diplomatski manje ubedljiva i ne bi mogla postati osnova stabilnosti regiona. Titova lična uloga<br />
u ovom procesu je značajna jer se u nekim prelaznim trenucima pokazao kao nedoktrinaran. U<br />
njegovoj politici stalno se preplitala revolucionarna marksistička vizija pravednog društva sa<br />
težnjom za nezavisnim državnim razvojem izvan patronaže Sovjetskog Saveza i lagerski<br />
shvaćenog proleterskog internacionalizma. Kombinaciju pragmatizma i ideološke postojanosti<br />
spajala je težnja za snažnom državom bez koje nema samostalnog razvoja.<br />
Industrijska modernizacija svuda je na evropskom kontinentu zahtevala osim prostranog<br />
ujedinjenog tržišta, i državni centralizam oličen u neprikosnovenom autoritetu vladara. Snažna,<br />
prostrana i jedinstvena balkanska država bila je moderna ideja koju su komunisti primili u<br />
nasleđe od srpske socijaldemokratije. Početkom 20. veka srpski socijaldemokrati uočili su da se<br />
88
Change language