Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
usklađivanje plana i tržišta itd.). Složena samoupravna socijalistička ideologija prilično uspešno osiguravala je idejno ideološku legitimnost i doslednost partije i usklađivala je sa lojalnošću raznolikih grupa unutar društvene strukture. Premda je Tito bio duboko lično vezan za komunističko opredeljenje, ipak je prilično elastično i pragmatično tumačio i akcentovao pojedine sadržaje ideologije, naročito na spoljnopolitičkom planu. Krupne prekretnice u razvoju slabile su ideološki balast ortodoksije izražen u retorici klasne borbe, diktature proletarijata, monolitne partije i sl. Prekretnice su bile: VI kongres SKJ 1952, program SKJ iz 1958, privredna reforma i promene u federaciji 1965-1971. Ni donekle drugačije akcentovanje ideologije nije smelo da dovede u sumnju prošlost i ključna mesta sećanja: istorijat partije i njen antifašistički učinak. Ideologija SKJ imala je čvrsto uporište u snažnoj moralistički obrađenoj neprikosnovenoj svetloj prošlosti. U ovoj oblasti jeresi nije smelo biti, a boračke komemoracije bile su važna strana integracije partije, države, ali i međunacionalne sloge. Partijski ideolozi su bili svesni da ukoliko se javi sumnja u dekretiranu prošlost, rasulo će zapretiti sadašnjici. Kod svih komunističkih režima o negovanju istorijata partije i ideologije starali su se posebni organi i naučni instituti. Slabljenje klasičnih komunističkih sadržaja teklo je sporo i mukotrpno i bilo praćeno čistkama u vrhu. Osim toga, sve do polovine 1960-ih relativno visoka stopa rasta proizvodnje, produktivnosti i rast standarda su kod mnogih zamagljivali potrebu promena. Na jačanje prilično raširene svesti o autentičnom pravcu razvoja samoupravnog socijalizma, koji ne treba menjati već samo korigovati, uticao je duh vremena i međunarodnog okruženja. Posle pobede nad fašizmom Sovjetski Savez je bio na vrhuncu svog međunarodnog ugleda, a u Evropi su bile snažne kritike kapitalizma od hrišćansko demokratskih do socijalističkih. Nekoliko godina kasnije više od trećine sveta bilo je pod socijalističkim režimima, a kritička levičarska strujanja i snažne komunističke partije bile su pretnja i razvijenom kapitalizmu. Ubrzano oslobađanje Trećeg sveta od kolonijalizma takođe je više odgovaralo levici nego metropolskom kapitalizmu. Iznenadno odvajanje Jugoslavije od lagera pojačalo je zanimanje za Tita na Zapadu. Samoupravljanje je dugo bilo moderna ideja, koju su samo ortodoksni buržoaski liberali i konzervativci smatrali prividom, dok je za razne reformističke struje bila zanimljiva. Štaviše, jedno vreme je samoupravna retorika bila osnova levičarske kritike staljinizma na Zapadu, a jugoslovenski režim bio je živi dokaz mogućnosti otpora. Zato bi bilo krajnje jednostrano tvrditi da je jugoslovensko samoupravljanje za vreme Tita bilo anahrono ili ispod duha vremena. Kod liberalnih struja u lageru, zatim kod reformističke levice u razvijenom kapitalizmu, a naročito u Trećem svetu, Titov režim bio je privlačna verzija harizme razuma. Uloga vođe kao probojnog simbola sistema nije bila mala. Distanca od lagera je jugoslovenskom režimu i vođi pružala dodatnu atraktivnost i zagonetnost. Titovu spoljnu politiku, koja je postala važna komponenta ekonomskog razvoja zemlje, ponajmanje je pritiskala ideologija. Zahvaljujući nesrazmerno visokom ugledu zemlje u odnosu na njen stvarni značaj, obezbeđivani su strana pomoć i krediti, ali je preterani ugled u određenoj meri bio i kočnica reformi. Jugoslovenski socijalizam se reformisao pod uticajima unutrašnjih kriza i spoljnih pretnji, a ugled u svetu, koliko god bio pragmatički korišćen, snažio je svest o izuzetnosti i jačao konzervativizam komunističke elite. U razvijenom socijalizmu je postvarenje harizme revolucije svuda iziskivalo racionalizaciju i birokratizaciju kao preduslov modernizacije. Posle 20. kongresa KP SSSR-a svi socijalistički režimi su se okrenuli u tom pravcu, ali je ovaj kurs u pogledu racionalizacije uprave (slabljenja nadmoći partije) zaostajao iza potreba predvidljive modernizacije. Naučno tehnološki imperativi bili su stalno nesporni, ali je odbir kadrova bio nemodernizacijski. Vizija besklasnog društva pokušavala se spojiti sa zahtevima naučno-tehnološke revolucije i sprovesti uz pomoć klasične političke kulture boljševizma. Na određenom stupnju razvoja sredstva su postala kočnica daljeg razvoja, obelodanjujući unutrašnju protivrečnost harizme razuma, ključnog obrasca pravdanja vlasti u socijalizmu. U svim socijalističkim režimima ideologija je sažimala preterano ambiciozne integrativne zadatke koji su inače u režimima sa podeljenom vlašću bili raspodeljivani između različitih manje ili više nezavisnih ustanova (država, partija, crkva, sekta, sindikati, potkulture itd.). U socijalizmu je ideologija mirila utopijsko i moguće, ostvarljive i eshatološke ciljeve, racionalni i 86
harizmatski autoritet, ubeđivanje i prinudu. Uz to je u Jugoslaviji ideologiji pripao i složeni zadatak bratimljenja različitih nacija i neravnomerno razvijenih oblasti. Trebalo je katkad lomiti i feudalne plemenske otpore. Jedinstvena ideologija bila je poluga stvaranja države ujednačavanjem različitog nasleđa od osmanskog do austrougarskog. Harizma razuma oličena u prosvetiteljskoj i ujedinjavajućoj ulozi partije i njenog čelnika, sa manje ili više uspeha, na Balkanu je lomila raznolike arhaične otpore modernizaciji. Razgradnja konzervativnog nasleđa neretko je morala biti autoritarna. Pored partije, u njoj je učestvovala i armija. Sprovodili su je partijski kadrovi istekli iz istih sredina, «sirove i surove naravi otvrdle u ratu». Prosvećivanje je shvatano kao oslobađanje, središnje vrednosti bile su herojske, a grobovi palih boraca mesta zaveta (učvršćenja lojalnosti) da se neće posustati u borbi neprestanoj. Pomenuti zadaci preplitali su se, prožimali i podrazumevali u opštim ideološkim stavovima, u organizacijama se postvarivali i manje ili više otuđivali od izvornog smisla (propaganda na selu pretvarala se u prinudno razvlašćivanje, a ubeđivanje u naređivanje i hapšenje). Ideologija je neutralizovala verske, nacionalne i imovinske suprotnosti, mirila raskošni ceremonijal vrha i asketsko ratno drugarstvo, puritanstvo komunista i opori karijerizam. Na delu je bila preterana koncentracija integrativnih funkcija u jednoj ustanovi i njenoj racionalističkoj ideologiji na koju je nekada mogla da pretenduje samo razvijena hijerokratska crkva. Trajni partijski monopol, bez dodatnih i pravovremeno razvijenih osigurača, tj. alternativnih neideoloških integrativnih sredstava (nezavisno sudstvo, sindikati, dezideologizovana vojska), pokazao se hazardnim jer se posle uvođenja višepartijskog sistema naglo pojavio vakuum integracije. Slom dekretirane komunističke slike istorije stvorio je niz novih eksplozivnih isključivosti. Prikazano pravdanje vlasti po obrascu harizme razuma, opterećeno tradicionalnom političkom kulturom, bilo je ideološko pokriće modernizacije jugoslovenskog društva druge polovine 20. veka. Tekovine nepotpune modernizacije jesu pokazatelj istorijske funkcije komunističke ideologije. U ostvarenju modernizacije centralizam je neretko bio nužna mera i uslov planske politike. Iskustvo kontinentalnog klasičnog i prosvećenog apsolutizma možda je najbolji dokaz za to. Pruski apsolutizam, ali i francuski i španski, uspeli su da svladaju lokalni regionalizam, integrišu vojsku i državnu upravu. U višenacionalnim državama modernizacijska uloga centralizacije i vladarskog apsolutizma bila je još upadljivija. I ovde je iskustvo Austrije iz druge polovine 18. veka (Marija Terezija i Jozef II) najsličnije zakasnelom balkanskom ujedinjenju. Jozef II je pojačao centralizaciju uprave, otklonio ostatke staleške države, sebe proglasio za slugu države, uveo opšte državno građansko pravo, oslobodio seljake, osigurao ravnopravnost konfesija i odvojio crkvu od države. Dvorski sistem vladanja nasilno je zamenjen birokratskim, a udeo plemstva i crkve u politici bitno su smanjeni. Revolucija odozgo, kako su je izvodili Napoleon, Bizmark i Staljin, gde su vojska i država postajale velike škole, koje su pripremajući zaostalo seljaštvo za rat nužno ga i prosvećivale, u socijalizmu bila je agens krupnih promena. Autoritarna modernizacija nosila je u istočnoevropskim zemljama pečat militarizma. Isak Dojčer je Crvenu armiju nazvao «jedinom velikom pravom partijom revolucije», jer je u socijalizmu vojska, pored partije, bila glavni sprovodnik društvenih preobražaja. Zbog stalnog oslonca na vojsku socijalističke vođe nikada se nisu lišavale epiteta borca. U Jugoslaviji je revolucija odozgo nastavljena i posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Dekretima partije ubrzavani su društveni procesi, planski i jedinstveno, naravno ne bez lutanja, perioda stagnacije i izlišne represije. U Jugoslaviji se s vrha nametana politička kultura nalazila u složenim odnosima međusobnog uticaja sa drugim činiocima modernizacije (pragmatične političke potrebe, privredna i kulturna tradicija, geopolitički položaj zemlje itd.), pa se njen uticaj ne može izolovati iz složenijeg determinističkog spleta, već samo proučavati u sklopu celovitih procesa razdvojenih na manje ili više samostalne faze. I u središtu socijalističke modernizacije je racionalizacija, tj. proces unošenja predvidljivih sadržaja i postupaka u neku delatnost. Ona je, međutim, neravnomerno prodirala u pojedine segmente društvene organizacije. Njen učinak je svakako najupadljiviji i najtrajniji u posvetovljavanju i širenju obrazovanja kao najvažnijeg kanala vertikalne društvene pokretljivosti. U oblasti privrede razvoj je bio neravnomerniji iako je stopa rasta i produktivnosti bila u usponu. Još su upadljivija kolebanja u afirmisanju specifične pravne 87
- Page 36 and 37: ugled borca koji pada, ali se staln
- Page 38 and 39: hervanija (ogrtač koji je dobio od
- Page 40 and 41: narodnjačke slavenofilske vizije s
- Page 42 and 43: vojnik. Ne manje odlučno, Tito je
- Page 44 and 45: azumevanjem smisla i namera najutic
- Page 46 and 47: neistoričnom poređenju i poistove
- Page 48 and 49: ovom regionu (vojne pobune, štrajk
- Page 50 and 51: ponovne centralističke snage (Đor
- Page 52 and 53: puta deluju razorno. Treba prelazit
- Page 54 and 55: prećutno. Nerado je gledao na meš
- Page 56 and 57: Titova samostalnost do zaposedanja
- Page 58 and 59: svetovnih prosvetiteljskih ideologi
- Page 60 and 61: aktuelnost ideologije i kulta vođe
- Page 62 and 63: Svaka partija insistira na discipli
- Page 64 and 65: ehabilitovani. Tito je oktobra 1949
- Page 66 and 67: mobilizacijama menjao društvenu st
- Page 68 and 69: itualno dodeljivana u opomeni član
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
- Page 132 and 133: procenila da novom politikom treba
- Page 134 and 135: uzmičući pred domaćim staljinist
usklađivanje plana i tržišta itd.). Složena samoupravna socijalistička ideologija prilično uspešno<br />
osiguravala je idejno ideološku legitimnost i doslednost partije i usklađivala je sa lojalnošću<br />
raznolikih grupa unutar društvene strukture. Premda je Tito bio duboko lično vezan za<br />
komunističko opredeljenje, ipak je prilično elastično i pragmatično tumačio i akcentovao<br />
pojedine sadržaje ideologije, naročito na spoljnopolitičkom planu. Krupne prekretnice u razvoju<br />
slabile su ideološki balast ortodoksije izražen u retorici klasne borbe, diktature proletarijata,<br />
monolitne partije i sl. Prekretnice su bile: VI kongres SKJ 1952, program SKJ iz 1958,<br />
privredna reforma i promene u federaciji 1965-1971. Ni donekle drugačije akcentovanje<br />
ideologije nije smelo da dovede u sumnju prošlost i ključna mesta sećanja: istorijat partije i njen<br />
antifašistički učinak. Ideologija SKJ imala je čvrsto uporište u snažnoj moralistički obrađenoj<br />
neprikosnovenoj svetloj prošlosti. U ovoj oblasti jeresi nije smelo biti, a boračke komemoracije<br />
bile su važna strana integracije partije, države, ali i međunacionalne sloge. Partijski ideolozi su<br />
bili svesni da ukoliko se javi sumnja u dekretiranu prošlost, rasulo će zapretiti sadašnjici. Kod<br />
svih komunističkih režima o negovanju istorijata partije i ideologije starali su se posebni organi<br />
i naučni instituti.<br />
Slabljenje klasičnih komunističkih sadržaja teklo je sporo i mukotrpno i bilo praćeno čistkama<br />
u vrhu. Osim toga, sve do polovine 1960-ih relativno visoka stopa rasta proizvodnje,<br />
produktivnosti i rast standarda su kod mnogih zamagljivali potrebu promena. Na jačanje<br />
prilično raširene svesti o autentičnom pravcu razvoja samoupravnog socijalizma, koji ne treba<br />
menjati već samo korigovati, uticao je duh vremena i međunarodnog okruženja. Posle pobede<br />
nad fašizmom Sovjetski Savez je bio na vrhuncu svog međunarodnog ugleda, a u Evropi su bile<br />
snažne kritike kapitalizma od hrišćansko demokratskih do socijalističkih. Nekoliko godina<br />
kasnije više od trećine sveta bilo je pod socijalističkim režimima, a kritička levičarska strujanja<br />
i snažne komunističke partije bile su pretnja i razvijenom kapitalizmu. Ubrzano oslobađanje<br />
Trećeg sveta od kolonijalizma takođe je više odgovaralo levici nego metropolskom kapitalizmu.<br />
Iznenadno odvajanje Jugoslavije od lagera pojačalo je zanimanje za Tita na Zapadu.<br />
Samoupravljanje je dugo bilo moderna ideja, koju su samo ortodoksni buržoaski liberali i<br />
konzervativci smatrali prividom, dok je za razne reformističke struje bila zanimljiva. Štaviše,<br />
jedno vreme je samoupravna retorika bila osnova levičarske kritike staljinizma na Zapadu, a<br />
jugoslovenski režim bio je živi dokaz mogućnosti otpora. Zato bi bilo krajnje jednostrano tvrditi<br />
da je jugoslovensko samoupravljanje za vreme Tita bilo anahrono ili ispod duha vremena. Kod<br />
liberalnih struja u lageru, zatim kod reformističke levice u razvijenom kapitalizmu, a naročito u<br />
Trećem svetu, Titov režim bio je privlačna verzija harizme razuma. Uloga vođe kao probojnog<br />
simbola sistema nije bila mala. Distanca od lagera je jugoslovenskom režimu i vođi pružala<br />
dodatnu atraktivnost i zagonetnost. Titovu spoljnu politiku, koja je postala važna komponenta<br />
ekonomskog razvoja zemlje, ponajmanje je pritiskala ideologija. Zahvaljujući nesrazmerno<br />
visokom ugledu zemlje u odnosu na njen stvarni značaj, obezbeđivani su strana pomoć i krediti,<br />
ali je preterani ugled u određenoj meri bio i kočnica reformi. Jugoslovenski socijalizam se<br />
reformisao pod uticajima unutrašnjih kriza i spoljnih pretnji, a ugled u svetu, koliko god bio<br />
pragmatički korišćen, snažio je svest o izuzetnosti i jačao konzervativizam komunističke elite.<br />
U razvijenom socijalizmu je postvarenje harizme revolucije svuda iziskivalo racionalizaciju i<br />
birokratizaciju kao preduslov modernizacije. Posle 20. kongresa KP SSSR-a svi socijalistički<br />
režimi su se okrenuli u tom pravcu, ali je ovaj kurs u pogledu racionalizacije uprave (slabljenja<br />
nadmoći partije) zaostajao iza potreba predvidljive modernizacije. Naučno tehnološki<br />
imperativi bili su stalno nesporni, ali je odbir kadrova bio nemodernizacijski. Vizija besklasnog<br />
društva pokušavala se spojiti sa zahtevima naučno-tehnološke revolucije i sprovesti uz pomoć<br />
klasične političke kulture boljševizma. Na određenom stupnju razvoja sredstva su postala<br />
kočnica daljeg razvoja, obelodanjujući unutrašnju protivrečnost harizme razuma, ključnog<br />
obrasca pravdanja vlasti u socijalizmu.<br />
U svim socijalističkim režimima ideologija je sažimala preterano ambiciozne integrativne<br />
zadatke koji su inače u režimima sa podeljenom vlašću bili raspodeljivani između različitih<br />
manje ili više nezavisnih ustanova (država, partija, crkva, sekta, sindikati, potkulture itd.). U<br />
socijalizmu je ideologija mirila utopijsko i moguće, ostvarljive i eshatološke ciljeve, racionalni i<br />
86
Change language