Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

toga bio je prisutan niz statutarnih demokratskih normi : ograničavanje ponovnog izbora,
redovna zamena dela najviših organa itd. (Imširović 1991, str. 162-163, 172-175). Član je
imao pravo da zadrži svoje mišljenje uz obavezu sprovođenja usvojenih odluka, član nije
mogao u isto vreme obavljati izvršnu funkciju u SK i organu vlasti itd. U lagerskom okruženju
Statut SKJ bio je nesumnjivo demokratski, premda je praksa, kao i svuda, odudarala od načela.
Naročito su «idejna skretanja» i sumnje u «svetlu prošlost partije i revolucije» budno nadzirani i
sankcionisani. Partija je kao najveće učinke isticala oslobodilačku ulogu u ratu i revoluciji,
zatim obnovu zemlje i privredne uspehe i na kraju veliki ugled u svetu. Moralizovana i
dogmatizovana prošlost KPJ, revolucije i NOB-a bila je važna osnova legitimnosti sadašnjice i
obezbeđenja lojalnosti. Lojalnost počiva na spremnosti za poslušnost, a legitimnost je prisutna
onda kada vlast kao opravdanu priznaje većina odraslog stanovništva. U najdužem periodu
vlasti SKJ je važila za legitimnu partiju i relativno uspešno je obezbeđivala integraciju i
stabilnost složenog poretka. Premda nije bilo višepartijskog sistema, priznavan je izvesni
pluralizam interesa, čije je ostvarenje trebalo da garantuje politički sistem sastavljen iz mreže
organizacija, povezanih, ali ne i istovetnih sa partijom. Osim toga, milionska partija bila je neka
vrsta skrivenog višepartijskog sistema izdeljenog na republičke i regionalne organizacije
prožete raznorodnim obrazovnim, profesionalnim, starosnim, konzervativnim i liberalnim
strujama.
Delegatski sistem je 1970-ih donekle obezbeđivao neposredni uticaj radnih ljudi i građana, ali
uglavnom ne na nivou višem od opštinskog (Imširović 1991, str. 196-197). Ustavni delegatski
princip je omogućavao da u delegacije bude izabran veoma veliki broj radnih ljudi i građana.
Premda je u realnosti bilo dosta formalizma i nedoslednosti, delegatski sistem je u složenoj
državi bio zanimljiv pokušaj demokratizacije jednopartijskog režima. Tito je u referatu na 11.
kongresu SKJ 1978. pomenuo da ima oko 2,5 miliona članova različitih delegacija, što je bio
dokaz da jugoslovensko društvo «ulazi u eru u kojoj – kako je govorio Lenjin – stvarno čitavo
stanovništvo uči upravljati i počinje upravljati». Bio je to impozantan kvantitativni pokazatelj
harizme razuma jugoslovenskog samoupravljanja, zavidno široke neposredne demokratije
ograničenog domena. U zamisli delegatskog sistema SKJ je još jednom demonstrirao moć
autonomnog razuma i odlučivanja na osnovu široke saglasnosti, a ne dekreta. Kao i u nizu
drugih mera, i ovaj napor se u procesu posvakodnevljavanja otrežnjavao od utopijskog.
Savremene istraživače ideologije SKJ ne bi trebalo da zavede njen ortodoksni marksistički
tenor (diktatura proletarijata, partija kao avangarda, klasna borba i sl.) prožet naizgled
oprečnom neposrednodemokratskom antibirokratskom samoupravnom retorikom (neposredno
samoupravljanje, pluralizam samoupravnih interesa, samoupravno sporazumevanje i
dogovaranje, miroljubiva koegzistencija i sl.). Ortodoksni stavovi (radnička klasa, klasna borba
i diktatura proletarijata) nisu nikada napuštani, ali su različito shvatani i akcentovani u
različitim fazama razvoja od različitih struja unutar SKJ. Pomenuti okvirni termini ritualno su
isticani da bi se sugerirao kontinuitet ideologije i doslednost partije, a Tito bi ih naglašavao
opominjući na različita partijska skretanja (liberalna, nacionalna i sl.) Kao i kod niza drugih
političkih partija u svetu, gde demokratska frazeologija pokriva različite i oprečne kurseve, i
unutar SKJ je rastegljivost ideološke retorike i ključnih stavova širila manevarski prostor
unutrašnjoj i spoljnoj politici. Iza naizgled dogmatske partijske retorike krila se elastična gipka
ideološka tvorevina umnogome različita od srodne lagerske. Samoupravna ideologija pružala je
široke mogućnosti različitog akcentovanja u zavisnosti od trenutnog kursa ili od potreba
određenih delova partije. Elastičnost politike iz više razloga trebalo je braniti prividom čvrstog
ideološkog kontinuiteta. Bilo bi pogrešno ovaj kontinuitet svoditi samo na ideološku
postojanost vrha i vođe i njihov otpor promenama. Snagu komunističkog opredeljenja trebalo je
demonstrirati pre svega zbog Sovjetskog Saveza koji je budno pratio jugoslovenski razvoj i
neretko pretio, a uporno isticanje reformskog demokratskog potencijala samoupravljanja bilo je
upereno ka reformističkim strujama u radničkom pokretu. Najzad, pravo na vlastiti put razvoja
bila je operativna formula spoljne politike okrenute Trećem svetu. Pomenuta gipka frazeologija
takođe je trebalo da amortizuje unutrašnje napetosti (odnose između nacija, decentralizaciju
države i zadržavanje prioriteta partijskog prava, razlike između liberalnih i dogmatskih struja,
85