Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
76). Neslaganja sa Kočom i Nikezićem bila su druge prirode. Nikezić je u razgovorima s Titom bio otvoren, odmeren i tvrd, na šta ovaj uopšte nije bio navikao. Iznosio je Titu istine o Srbiji hladno, argumentovano i racionalno, ne gubeći se u velikoj priči. Niko drugi iz Srbije nije tako s Titom razgovarao. Prvi je predočio Titu da se sa Srbijom ne može manipulisati. Nije bio glagoljiv. Ali kada je govorio, njegove logične, argumentovane i odlučne reči su delovale poput malja. Tito to nije voleo, niti je to mogao da podnosi (Čkrebić 1995, str. 213). Tripalo piše da je krajem 1960-ih postojala tendencija jedne grupe rukovodilaca, u čijoj je pozadini stajao Koča (a indirektno i Kardelj), da smanje Titovu «autokratsku vlast» i omoguće normalno funkcionisanje Ustava (Tripalo 1990, str. 84). Još neka svedočenja mogu upotpuniti sliku Titovog ponašanja. Pored prigušenog otpora saradnika, bilo je i nekoliko kriznih situacija u kojima je bilo reči o Titovoj ostavci. Jednu od prvih iz decembra 1941. pominje Đilas, kada je zbog neuspešnog napada na Pljevlja Tito ponudio da se povuče, ali je to bilo odbijeno. Pod pritiskom Staljinovih kritičkih pisama s proleća 1948. Tito je pretio ostavkom na mesto predsednika vlade ukoliko se ne uspostavi jedinstvo u vrhu. U zapisnicima Politbiroa CK SKJ stoji da je Tito 1948. mislio na ostavku (Zapisnici 1995, str. 258), a Petranović dodaje da se Titova ostavka pominjala na sastanku Plenuma CK KPJ od 12. i 13. aprila 1948. na kome je usvojen odgovor na prvo Staljinovo pismo (Petranovićeve napomene u Zapisnici 1995, str. 670). Izgleda da je ovde više reči o pretnji ostavkom nego o stvarnoj nameri ili probi. Jedna od ozbiljnijih kriza režima bila je juna 1968, kada su se među studentima čule i antititovske parole. Po svedočenju Stambolića, od Tita koji je bio na Brionima, tražena je saglasnost da se jedna vojna jedinica pokrene iz Požarevca. Njegova prva reakcija bila je: «Šta je bilo, uplašili ste se? (Đukić 1992, str. 235). Bunt mu je smetao i bio je zabrinut zbog svog renomea i ugleda koji je Jugoslavija uživala u svetu. Obraćajući se javno studentima preko TV, odlučno je stavio svoj ugled na probu, pominjući i moguće povlačenje. Kriza je prevladana jer su studenti izolovani, a partijska mašinerija uspešno je presekla njihovo povezivanje sa nezadovoljnim radništvom. Juna 1968, u jeku studentskih zbivanja, prilikom dočeka predsednika Indije, služba bezbednosti je predlagala da se ne ide pored studentskog grada, ali je Tito to odbio (Vuković, 1989, str. 191). Nuđenje ostavki može biti proba, tj. ispitivanje lojalnosti saradnika preko reakcije na taj test. Juna 1945. Staljin je posle velike parade na Crvenom trgu održao čudan govor na ručku sa rukovodiocima, pominjući mogućnost skorog povlačenja. Većina je posumnjala da je želeo da ispita reakciju prisutnih koji su odmah protestovali. Slično je pomenuo oktobra 1952. na sastanku CK. Reakcija je bila ritualni protest prisutnih (Boffa 1985, II, str. 259. i 311). Početkom 1970. Tito je rekao Nikeziću da je umoran i da bi počeo da nešto prepušta drugima. Pitao je, koju dužnost? Nikezić mu je rekao da ostavi partiju, da je kao šef države poznat u svetu, a to je važnije za narod. Predsednik SKJ može biti i neko od bliskih saradnika. Tito se složio. Ipak je to bila više proba nego stvarna rešenost (Perović 1991, str. 125). Stambolić svedoči da se Tito zalagao za stvaranje neformalne grupe za stalno konsultovanje (4-5 ljudi), a znao je da sazove najuži vrh na dogovor, a da je odluku već bio doneo. Trebalo je ispitati raspoloženje. U više navrata prkosno je naglašavao kontraostavku. Jula 1971. obraćao se hrvatskom rukovodstvu: «Ja neću govoriti o drugima, ali sada je počeo kurs napada na mene i kod vas i u Srbiji. Meni je dosta vlasti, ali sada kada je ovakva situacija, neću da idem» (Tripalo 1990, str. 154-155, Dragosavac 1985, str. 49). Istom prilikom je pripretio: «Ja ću morati javno istupiti i znam da ću radnike imati na svojoj strani» (Dragosavac 1985, str. 51). Sigurnost u masovnu podršku nije ga lišavala opreza i uzdržanosti od «suvišnog» zbližavanja sa saradnicima. Tripalo pominje da je Tito imao prema svima vidnu distancu i nikome nije dao da mu priđe preblizu. Po svedočenju Čolakovića, Bakarić je tvrdio da nikada nije bio prisan sa Titom, već da je Stari bio prisan sa Kardeljem i Rankovićem, a onda sa Ivanom Mačekom, Krajačićem i Kopiničem (Antonić 1991, str. 515). Kardelj je Stamboliću februara 1972. rekao da je Tito površan i da nije više u stanju da dublje ulazi ni u jedno pitanje, nego da obično reaguje na osnovu neposrednih utisaka ili informacija koje najviše dobija od vojne obaveštajne službe (Vuković 1989, str. 641). U ovom sklopu pominje se i aktivna uloga Jovanke Broz (Vuković 1989, str. 586). I Tepavac pominje slično Kardeljevo mišljenje o Titu (Đukić 1990, 82
str. 294), dok M. Pečujlić smatra da su ova mišljenja prestroga. Početkom 1970-ih u užim krugovima vrha govorkalo se da Tito više ne može da vlada, ali da nije ni spreman da neke poslove prepusti drugima (Vuković 1989, str. 510), a maja 1978, na čestitanju rođendana, Čolaković je u dnevniku zabeležio: «Stari je oronuo, teško ide, ali se svejedno uparadio u belu uniformu i nakalmarao da to tužno izgleda... teški šećeraš, noge mu otkazuju. I Kardelj je teško bolestan... teško će biti bez njih i njihovog autoriteta» ( Antonić 1991, str, 437). U vrhu je bio prisutan strah od vakuuma u rukovođenju. Prikaz međurepubličkih i nacionalnih sukoba u vrhu nije celina situacije. Svakodnevicom je vladala mešavina latentne napetosti i bratstva i jedinstva u zavisnosti od obaveštenosti nižih partijskih i širih narodnih slojeva. Privredna saradnja je tekla, državne i partijske svečanosti i skupovi su isticali radne uspehe i jedinstvo zemlje, novi spomenici NOR-u su to simbolički utemeljivali, a sukobi unutar vrha (sa izuzetkom kriznih raspleta i čistki) vešto su zatvarani u uže krugove obaveštenih partijskih kadrova. To je otvaralo prostor čaršijskim glasinama, ne mnogo uticajnim. Zapisnici sa sednica najužeg vrha su ostajali u arhivi Predsedništva SKJ, katkad su davana selektivna obaveštenja. Režim se polako pripremao za funkcionisanje bez vođe, a Tito je u dubokoj starosti, slično kineskom vođi Dengu, bio sve manje aktivni, ali i dalje stožerni simbol jedinstva i kontinuiteta vlasti. Uprkos masovnom šoku i emocijama koje je izazvala njegova smrt, prelaz od pasivnog živog simbola u dubokoj starosti ka posthumnom kultu vođe bio je pripremljen. Međutim, slabosti doživotne vlasti će postupno sve jasnije pokazivati sukobi unutar vrha nakon Titove smrti i konačno eksplozivni vakuum nakon ukidanja njegovog posthumnog kulta. 7. Harizma razuma i modernizacija Način pravdanja vlasti je važan sastojak svake političke kulture. Svaka vlast nastoji da probudi veru u vlastitu legitimnost i da je što duže održava. Socijalistički režimi su se u tu svrhu služili svetovnim ideologijama u kojima su se preplitali racionalni i harizmatski sadržaji. Racionalno pristajanje uz izabrani ideološki cilj (pravedno besklasno harmonično društvo) i sredstva njegovog ostvarenja (partija kojoj je podređen i vođa) je u zavisnosti od situacije primalo određene harizmatske primese. Komunistička vlast se pravdala različitim argumentima: kvalitetima avangarde, demokratizacijom kanala vertikalne društvene podretljivosti, učinkom (naročito u privredi), modernizacijom i progresivnom revolucionarnom ulogom u svetu obespravljenih. Titovo ustrajavanje na dogmatskoj ulozi partije bilo bi pogrešno svesti na vlastodržački pragmatizam, pa čak i na otupljivanje osvedočenog političkog refleksa. Uverenje o progresivnosti socijalizma i moralno nadmoćnoj revolucionarnoj zamisli oslobađanja proizvođačke klase od eksploatacije, bilo je rašireno i izvan socijalizma u delu njegovog kapitalističkog okruženja, naročito evropskog. Vera u moralnu i prosvetiteljsku nadmoć komunističke organizacije bila je jedna od sastavnica novovekovne harizme razuma. U sklopu šire idejnoistorijske celine komunistička ideologija pripada prirodnopravnoj prosvetiteljskoj struji novoga veka iz koje su istekle različite verzije svetovnih ideologija. Za razliku od buržoaskog konzervativizma i različitih verzija narodnjačko-fašističkih iracionalnih ideologija, prosvetiteljskim strujama je zajednička vera u razum. Kao i sve drugo u politici, tako i razum, odnosno ustanova koja ga opredmećuje, može biti slavljena, a raznovrsni oblici preuznošenja uloge razuma pripadaju struji koja se može nazvati harizmom razuma. Trebalo bi najpre podsetiti na globalni proces nastanka ove struje, zatim konkretnije osobenosti njene komunističke verzije, a potom na njenu modifikaciju i praktične posledice u socijalističkoj Jugoslaviji. Na jednom mestu u «Privredi i društvu» Maks Veber, gotovo uzgred, pominje harizmatsko veličanje razuma, koje je našlo svoj karakterističan izraz u apoteozi uma kod Robespjera i predstavlja poslednji oblik koji je harizma dobila na svom sudbonosnom putu (Veber 1976, II, str. 296). Sociolozi G. Rot (Roth 1975) i Š. Brojer (Breuer 1993) su, oslanjajući se na Vebera, pokušali da pojam harizme razuma upotrebe u istraživanju savremenih političkih pokreta. 83
- Page 32 and 33: napetosti srodnih nacija itd. Oslob
- Page 34 and 35: klasnog preobražaja od socijaliste
- Page 36 and 37: ugled borca koji pada, ali se staln
- Page 38 and 39: hervanija (ogrtač koji je dobio od
- Page 40 and 41: narodnjačke slavenofilske vizije s
- Page 42 and 43: vojnik. Ne manje odlučno, Tito je
- Page 44 and 45: azumevanjem smisla i namera najutic
- Page 46 and 47: neistoričnom poređenju i poistove
- Page 48 and 49: ovom regionu (vojne pobune, štrajk
- Page 50 and 51: ponovne centralističke snage (Đor
- Page 52 and 53: puta deluju razorno. Treba prelazit
- Page 54 and 55: prećutno. Nerado je gledao na meš
- Page 56 and 57: Titova samostalnost do zaposedanja
- Page 58 and 59: svetovnih prosvetiteljskih ideologi
- Page 60 and 61: aktuelnost ideologije i kulta vođe
- Page 62 and 63: Svaka partija insistira na discipli
- Page 64 and 65: ehabilitovani. Tito je oktobra 1949
- Page 66 and 67: mobilizacijama menjao društvenu st
- Page 68 and 69: itualno dodeljivana u opomeni član
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
str. 294), dok M. Pečujlić smatra da su ova mišljenja prestroga. Početkom 1970-ih u užim<br />
krugovima vrha govorkalo se da Tito više ne može da vlada, ali da nije ni spreman da neke<br />
poslove prepusti drugima (Vuković 1989, str. 510), a maja 1978, na čestitanju rođendana,<br />
Čolaković je u dnevniku zabeležio: «Stari je oronuo, teško ide, ali se svejedno uparadio u belu<br />
uniformu i nakalmarao da to tužno izgleda... teški šećeraš, noge mu otkazuju. I Kardelj je teško<br />
bolestan... teško će biti bez njih i njihovog autoriteta» ( Antonić 1991, str, 437). U vrhu je bio<br />
prisutan strah od vakuuma u rukovođenju.<br />
Prikaz međurepubličkih i nacionalnih sukoba u vrhu nije celina situacije. Svakodnevicom je<br />
vladala mešavina latentne napetosti i bratstva i jedinstva u zavisnosti od obaveštenosti nižih<br />
partijskih i širih narodnih slojeva. Privredna saradnja je tekla, državne i partijske svečanosti i<br />
skupovi su isticali radne uspehe i jedinstvo zemlje, novi spomenici NOR-u su to simbolički<br />
utemeljivali, a sukobi unutar vrha (sa izuzetkom kriznih raspleta i čistki) vešto su zatvarani u<br />
uže krugove obaveštenih partijskih kadrova. To je otvaralo prostor čaršijskim glasinama, ne<br />
mnogo uticajnim. Zapisnici sa sednica najužeg vrha su ostajali u arhivi Predsedništva SKJ,<br />
katkad su davana selektivna obaveštenja. Režim se polako pripremao za funkcionisanje bez<br />
vođe, a Tito je u dubokoj starosti, slično kineskom vođi Dengu, bio sve manje aktivni, ali i dalje<br />
stožerni simbol jedinstva i kontinuiteta vlasti. Uprkos masovnom šoku i emocijama koje je<br />
izazvala njegova smrt, prelaz od pasivnog živog simbola u dubokoj starosti ka posthumnom<br />
kultu vođe bio je pripremljen. Međutim, slabosti doživotne vlasti će postupno sve jasnije<br />
pokazivati sukobi unutar vrha nakon Titove smrti i konačno eksplozivni vakuum nakon<br />
ukidanja njegovog posthumnog kulta.<br />
7. Harizma razuma i modernizacija<br />
Način pravdanja vlasti je važan sastojak svake političke kulture. Svaka vlast nastoji da probudi<br />
veru u vlastitu legitimnost i da je što duže održava. Socijalistički režimi su se u tu svrhu služili<br />
svetovnim ideologijama u kojima su se preplitali racionalni i harizmatski sadržaji. Racionalno<br />
pristajanje uz izabrani ideološki cilj (pravedno besklasno harmonično društvo) i sredstva<br />
njegovog ostvarenja (partija kojoj je podređen i vođa) je u zavisnosti od situacije primalo<br />
određene harizmatske primese. Komunistička vlast se pravdala različitim argumentima:<br />
kvalitetima avangarde, demokratizacijom kanala vertikalne društvene podretljivosti, učinkom<br />
(naročito u privredi), modernizacijom i progresivnom revolucionarnom ulogom u svetu<br />
obespravljenih. Titovo ustrajavanje na dogmatskoj ulozi partije bilo bi pogrešno svesti na<br />
vlastodržački pragmatizam, pa čak i na otupljivanje osvedočenog političkog refleksa. Uverenje<br />
o progresivnosti socijalizma i moralno nadmoćnoj revolucionarnoj zamisli oslobađanja<br />
proizvođačke klase od eksploatacije, bilo je rašireno i izvan socijalizma u delu njegovog<br />
kapitalističkog okruženja, naročito evropskog. Vera u moralnu i prosvetiteljsku nadmoć<br />
komunističke organizacije bila je jedna od sastavnica novovekovne harizme razuma. U sklopu<br />
šire idejnoistorijske celine komunistička ideologija pripada prirodnopravnoj prosvetiteljskoj<br />
struji novoga veka iz koje su istekle različite verzije svetovnih ideologija. Za razliku od<br />
buržoaskog konzervativizma i različitih verzija narodnjačko-fašističkih iracionalnih ideologija,<br />
prosvetiteljskim strujama je zajednička vera u razum. Kao i sve drugo u politici, tako i razum,<br />
odnosno ustanova koja ga opredmećuje, može biti slavljena, a raznovrsni oblici preuznošenja<br />
uloge razuma pripadaju struji koja se može nazvati harizmom razuma. Trebalo bi najpre<br />
podsetiti na globalni proces nastanka ove struje, zatim konkretnije osobenosti njene<br />
komunističke verzije, a potom na njenu modifikaciju i praktične posledice u socijalističkoj<br />
Jugoslaviji.<br />
Na jednom mestu u «Privredi i društvu» Maks Veber, gotovo uzgred, pominje harizmatsko<br />
veličanje razuma, koje je našlo svoj karakterističan izraz u apoteozi uma kod Robespjera i<br />
predstavlja poslednji oblik koji je harizma dobila na svom sudbonosnom putu (Veber 1976, II,<br />
str. 296). Sociolozi G. Rot (Roth 1975) i Š. Brojer (Breuer 1993) su, oslanjajući se na Vebera,<br />
pokušali da pojam harizme razuma upotrebe u istraživanju savremenih političkih pokreta.<br />
83
Change language