Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
koalicije, raskidao ranije, ali uvek diplomatski i sa elegancijom «čistih ruku». Po svedočenju M. Nikezića, u starosti je kod Tita odbrambeni mehanizam bio vidljiv, ništa se od njega nije moglo naučiti, jer je primenjivao samo ranije naučene manevre (Đukić 1990. str. 323). Oslanjao se na raznolike saradnike, koji su, ne uvek iz istih razloga, bili zainteresovani za jačanje Titovog autoriteta. Uslovno rečeno, Titovi saradnici mogli bi se podeliti na komuniste koji su isticali prioritet klasne, jugoslovenske i na one koji su davali prednost nacionalnoj komponenti. Tito se (doduše najviše u Srbiji) oslanjao na jugoslovenski usmerene tvrđe komuniste, a taktički je povremeno dopuštao delovanje raznovrsnih nacionalističkih i jugoslovenskih liberalnih struja koje su manje isticale nadmoć partije. Saradnici su se razlikovali i po tome u kojoj su meri mogli da izraze neslaganje sa Titom: odrešiti oponenti (Koča Popović, A. Ranković, M. Nikezić), odmereni i vešti individualisti (Kardelj, Bakarić), lojalni, ali samo naizgled otvoreni oponenti (Tempo, D. Marković), do kraja lojalni generali i kohorte servilnih i pritvornih poslušnika. U krugu ovih struktura sa promenljivim uticajem naročito aktivnu ulogu imali su pojedinci koji su nadzirali i monopolisali pristup Titu. U svakom režimu lične vlasti krupnu ulogu imaju kontrolori kanala pristupa vođi. Pristup ostarelom predsedniku nadziralo je «Titovo neprobojno okruženje»: vrh KOS-a, šefovi kabineta, supruga i, izgleda, neki visoki partijski i vojni rukovodioci : S. Dolanc, V. Žarković, N. Ljubičić, B. Badurina, B. Mikulić itd. (Čkrebić 1995, str. 132). Što je vođa nepoverljiviji, to raste značaj neformalnog okruženja, a sa starošću, po pravilu, raste uloga laskavaca. Struktura Titovih saradnika bila je složena: političari koji su imali više hrabrosti nego dara i bili hrabriji u ratu nego u miru, uzdržaniji i sposobniji kadrovi, istinski lojalni i karijeristi. Uprkos uticaju neformalnih grupa, Titov režim bio je lišen skrivene druge ličnosti (tipa Suslova). Do 1954. govorilo se o nekoj vrsti kolegijalne četvorke u vrhu (Tito, Kardelj, Ranković, Đilas), od 1954. do 1966. o udarnoj trojci (bez Đilasa), a od 1966. do 1980. u trijumviratu je Rankovića donekle zamenio Bakarić. U ovom periodu pa sve do smrti 1979, Kardelj je slovio kao javna druga ličnost, nevezana za republičku bazu, sa neograničenim, pretežno ideološkim ovlašćenjima. Slične idejne, premda nešto skromnije pretenzije, imao je Bakarić, koji je dobrovoljno izabrao Zagreb kao stalno sedište. Tandem Tito – Kardelj (1966- 1979) može se porediti sa komunističkim dugotrajnim tandemima tipa Staljin-Molotov (1930- 1953) ili Mao Cedung - Ču En Laj (1958-1976). Kod pomenutih tandema prva ličnost bila je upadljivo dominantna. Uprkos nadmoćnom položaju, Tito je znao da poštuje uspostavljene odnose snaga kada bi naišao na jedinstveni blok, ali nije prestajao da u bloku traži pukotinu. Kod nametanja autoriteta nije bilo inata, zadrtosti i narcisoidnosti, jer, kao beskonkurentski vođa, nije robovao strastima nepotvrđenih i drugorazrednih političara. Sam je stajao na vrhu, brinući se više o neprolaznosti svoje uloge svetskog mirotvorca i jugoslovenskog izmiritelja nego o opasnosti od zavere. Kada bi se radi nužnog arbitriranja spuštao u dnevnu politiku, nije prezao od obračuna, a katkad i revanšizma. Kao narodni vođa, a ne uvređeni intelektualac ili aristokrata, nije spadao u red onih političara koji smatraju da svet katkada ne zaslužuje da se o njemu stara (FridrihVeliki, Koča Popović). Možda i otuda što nije imao rezervnu stručnu aktivnost. Bio je samo političar, a intelektualni rezervat u koji bi se povukao, za njega nije postojao. O inferiornosti ove vrste svedoči i nepostojanje Titovih pisanih memoara ili ličnih zapisa druge vrste. Tito se najduže oslanjao na provereni borački partijski kadar, iako odmah nakon rata nije istupao kao partijski vođa nego kao predsednik vlade i komandant vojske. Glavne odluke su donošene u uskim krugovima i potvrđivane na javnim i državnim skupovima. Po Tempovom svedočenju, glavne odluke donosile su se kod Tita, između partija bilijara i gledanja filma ili u Titovim neposrednim susretima sa odgovornim rukovodiocem. Bilo bi pogrešno misliti da je ovo osobenost komunističkog odlučivanja, jer se i u režimima sa podeljenom vlašću na sličan način odlučuje. Jedino je kod ovih potonjih moguća javna kritika politike, ali ne i suštinski različita tehnologija odlučivanja vladajuće partije. Tito je posle rata, sa razvitkom države, morao znatno više da se oslanja na ljude oko sebe i njihova mišljenja. Ipak je u Politbirou krajem 1940-ih imao ličnu inicijativu u partijskim, vojnim i spoljnopolitičkim pitanjima uz stalnu arbitražu među saradnicima i frakcijama. Što je više stario, uticaj okruženja bivao je snažniji. A što je 80
sticao veći ugled u svetu, to je češće prepuštao da odluke o unutrašnjim pitanjima (Dedijer 1984, str. 31). Bila je to ponajpre spoljna politika u kojoj su manevar, lukavstvo i skrivanje ciljeva bili značajni koliko i realna vojna snaga ili svetski ugled. Još u ratu Tito je po direktivama Moskve vešto krio komunističku suštinu pokreta postavljajući na čelo organa AVNOJ-a građanske političare, postupno i diplomatski uklanjajući monarhiju. Posle rata slično se ponašao prema velikim silama. Zbog odnosa sa Zapadom dugo je izbegavao da lično prisustvuje dogovorima u Moskvi, a sa Sovjetima je bio još oprezniji. O tome slikovito govori jedno Nikezićevo svedočanstvo. Kada je ovaj na jednom užem partijskom skupu, kao šef diplomatije, davao informaciju o međunarodnoj situaciji i rekao kako su Kina i oblast Pacifika značajni za zemlju, pa sa njima treba uspostavljati podnošljivije odnose, Tito mu je upao u reč: «Ja se ne slažem sa ovim što je rekao Nikezić», i odmah dao pauzu. Kada ga je Nikezić u pauzi upitao «šta nije bilo u redu», Tito mu je uzvratio: «Sve je bilo u redu, ali te stvari možeš samo sa mnom interno». Nije želeo da to stigne do Rusa; mogao je Rusima uvek da kaže da se nije složio, ali nije sprečavao SIP da radi svoj posao (Đukić, str. 313). Stalna ugroženost od velikih sila nužno je jačala nepoverenje i usavršavala manevrisanje. Ni unutrašnja politika nije bila lišena opreza i zaobilaznih vizantijskih pravdanja čistki, premda je ovde vođa bio manje prinuđen na skrivanje namera. Iz snažno uzdignutog Titovog položaja nužno je izrastao monopol na arbitražu u sukobima saradnika. I ova je okolnost prisutna kod niza političkih partija i režima. Na apsolutističkim dvorovima vladala je konkurencija i sukob dvorjana oko vladareve milosti, a borba svih protiv sviju nije se završavala anarhijom, već je,naprotiv, učvršćivala moć vladara ukoliko je ovo stanje znao da reguliše. Napetosti između saradnika i frakcija vođinog okruženja razrešavane su najčešće autoritarnom arbitražom. Dojčer je beležio da su u okolini ruskog cara uvek postojale napetosti između «žandara» i poluliberala, a u opoziciji između umerenih očeva i radikalnih sinova. Svaki pokušaj radikalne omladine da sruši autokratiju aktivirao je žandare u carevom okruženju. Slične su prilike bile u vrhu SKJ početkom 1970-ih kada su srpski liberali, s razlogom, strepeli da će hrvatski nacionalisti isprovocirati konzervativne snage (JNA i rukovodstvo BiH) i da će proraditi gvozdena metla neprikosnovenog arbitra po neizbežnom zakonu nacionalne simetrije. SKJ je nakon 1965. bio sve više nalik skrivenom višepartijskom sistemu kom je neophodan arbitar radi jedinstva. U latentnom srpsko-hrvatskom sukobu kao arbitar se nametala Slovenija sa svojim istaknutim prvacima (A. Korošec, E. Kardelj, S. Dolanc). Ima svedočanstava da je krajem 1920-ih A. Korošec, kao ministar unutrašnjih poslova, znao za planirani atentat na S. Radića i da nije želeo da ga spreči. U obe Jugoslavije Slovenija je gradila svoj politički uticaj na poziciji jezička na vagi ili aktivnog arbitra u srpsko-hrvatskom sukobu. Određena srpsko-hrvatska napetost joj je odgovarala, ali ne i preterana, jer se situacija mogla razrešiti pravom jačega, u kom slučaju bi i posmatrači stradali. Latentne frakcije u Titovom režimu nisu se razlikovale samo po nacionalnoj nego i po ideološkoj usmerenosti, pa je arbitraža bila delikatnija. Partijski konzervativci, reformisti i tehnokrate preplitali su se sa nacionalnim frakcijama i stvarali raznorodne koalicije; konzervativci protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, čvrstorukaši protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, čvrstorukaši protiv separatista itd. Kardelj je strahovao od Srba, vojske i SSSR-a, početkom 1960-ih izbio je snažan sukob između Rankovića i Kardelja, a postojala je i napetost između K. Popovića i I. Gošnjaka, D. Markovića i Kardelja itd. U sukobima širih struja Tito je arbitrirao pošto bi prethodno uočio pukotinu unutar struje koju je uklanjao, a pravog individualnog otpora nije moglo biti. Otpor je donekle mogao biti samo grupni (kao npr. blok celog republičkog partijskog vrha Srbije 1971), a neslaganja su bila luksuz pretežno uglednih saboraca (Koča Popović, Bakarić, Kardelj). U vreme pripreme Ustava 1962. bilo je ozbiljnih neslaganja između Tita i Kardelja. Slovenac je protivrečio Titu, a Tito je zahtevao da Ranković iznese to pitanje pred Izvršni komitet, držeći da Kardelj ne može ostati u rukovodstvu. Ranković se nije složio. Koliševski se sukobio sa Titom 1961. za vreme puta po Africi zato što je protokol davao Jovanki tretman člana državne delegacije odmah iza Tita. Tito je po povratku u zemlju tražio od Rankovića da i ovo iznese pred IK, ali je ovaj odbio držeći da sam Tito to treba da učini. Koliševski je tražio da se pred IK iznese da je Tito popustljiv pred Jovankom, što je Ranković takođe odbio (Vuković 1989, str. 81
- Page 30 and 31: uržoaskom parlamentarizmu, plansko
- Page 32 and 33: napetosti srodnih nacija itd. Oslob
- Page 34 and 35: klasnog preobražaja od socijaliste
- Page 36 and 37: ugled borca koji pada, ali se staln
- Page 38 and 39: hervanija (ogrtač koji je dobio od
- Page 40 and 41: narodnjačke slavenofilske vizije s
- Page 42 and 43: vojnik. Ne manje odlučno, Tito je
- Page 44 and 45: azumevanjem smisla i namera najutic
- Page 46 and 47: neistoričnom poređenju i poistove
- Page 48 and 49: ovom regionu (vojne pobune, štrajk
- Page 50 and 51: ponovne centralističke snage (Đor
- Page 52 and 53: puta deluju razorno. Treba prelazit
- Page 54 and 55: prećutno. Nerado je gledao na meš
- Page 56 and 57: Titova samostalnost do zaposedanja
- Page 58 and 59: svetovnih prosvetiteljskih ideologi
- Page 60 and 61: aktuelnost ideologije i kulta vođe
- Page 62 and 63: Svaka partija insistira na discipli
- Page 64 and 65: ehabilitovani. Tito je oktobra 1949
- Page 66 and 67: mobilizacijama menjao društvenu st
- Page 68 and 69: itualno dodeljivana u opomeni član
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
sticao veći ugled u svetu, to je češće prepuštao da odluke o unutrašnjim pitanjima (Dedijer<br />
1984, str. 31). Bila je to ponajpre spoljna politika u kojoj su manevar, lukavstvo i skrivanje<br />
ciljeva bili značajni koliko i realna vojna snaga ili svetski ugled. Još u ratu Tito je po<br />
direktivama Moskve vešto krio komunističku suštinu pokreta postavljajući na čelo organa<br />
AVNOJ-a građanske političare, postupno i diplomatski uklanjajući monarhiju. Posle rata slično<br />
se ponašao prema velikim silama. Zbog odnosa sa Zapadom dugo je izbegavao da lično<br />
prisustvuje dogovorima u Moskvi, a sa Sovjetima je bio još oprezniji. O tome slikovito govori<br />
jedno Nikezićevo svedočanstvo. Kada je ovaj na jednom užem partijskom skupu, kao šef<br />
diplomatije, davao informaciju o međunarodnoj situaciji i rekao kako su Kina i oblast Pacifika<br />
značajni za zemlju, pa sa njima treba uspostavljati podnošljivije odnose, Tito mu je upao u reč:<br />
«Ja se ne slažem sa ovim što je rekao Nikezić», i odmah dao pauzu. Kada ga je Nikezić u pauzi<br />
upitao «šta nije bilo u redu», Tito mu je uzvratio: «Sve je bilo u redu, ali te stvari možeš samo<br />
sa mnom interno». Nije želeo da to stigne do Rusa; mogao je Rusima uvek da kaže da se nije<br />
složio, ali nije sprečavao SIP da radi svoj posao (Đukić, str. 313). Stalna ugroženost od velikih<br />
sila nužno je jačala nepoverenje i usavršavala manevrisanje.<br />
Ni unutrašnja politika nije bila lišena opreza i zaobilaznih vizantijskih pravdanja čistki, premda<br />
je ovde vođa bio manje prinuđen na skrivanje namera. Iz snažno uzdignutog Titovog položaja<br />
nužno je izrastao monopol na arbitražu u sukobima saradnika. I ova je okolnost prisutna kod<br />
niza političkih partija i režima. Na apsolutističkim dvorovima vladala je konkurencija i sukob<br />
dvorjana oko vladareve milosti, a borba svih protiv sviju nije se završavala anarhijom, već<br />
je,naprotiv, učvršćivala moć vladara ukoliko je ovo stanje znao da reguliše. Napetosti između<br />
saradnika i frakcija vođinog okruženja razrešavane su najčešće autoritarnom arbitražom. Dojčer<br />
je beležio da su u okolini ruskog cara uvek postojale napetosti između «žandara» i poluliberala,<br />
a u opoziciji između umerenih očeva i radikalnih sinova. Svaki pokušaj radikalne omladine da<br />
sruši autokratiju aktivirao je žandare u carevom okruženju. Slične su prilike bile u vrhu SKJ<br />
početkom 1970-ih kada su srpski liberali, s razlogom, strepeli da će hrvatski nacionalisti<br />
isprovocirati konzervativne snage (JNA i rukovodstvo BiH) i da će proraditi gvozdena metla<br />
neprikosnovenog arbitra po neizbežnom zakonu nacionalne simetrije. SKJ je nakon 1965. bio<br />
sve više nalik skrivenom višepartijskom sistemu kom je neophodan arbitar radi jedinstva. U<br />
latentnom srpsko-hrvatskom sukobu kao arbitar se nametala Slovenija sa svojim istaknutim<br />
prvacima (A. Korošec, E. Kardelj, S. Dolanc). Ima svedočanstava da je krajem 1920-ih A.<br />
Korošec, kao ministar unutrašnjih poslova, znao za planirani atentat na S. Radića i da nije želeo<br />
da ga spreči. U obe Jugoslavije Slovenija je gradila svoj politički uticaj na poziciji jezička na<br />
vagi ili aktivnog arbitra u srpsko-hrvatskom sukobu. Određena srpsko-hrvatska napetost joj je<br />
odgovarala, ali ne i preterana, jer se situacija mogla razrešiti pravom jačega, u kom slučaju bi i<br />
posmatrači stradali. Latentne frakcije u Titovom režimu nisu se razlikovale samo po<br />
nacionalnoj nego i po ideološkoj usmerenosti, pa je arbitraža bila delikatnija. Partijski<br />
konzervativci, reformisti i tehnokrate preplitali su se sa nacionalnim frakcijama i stvarali<br />
raznorodne koalicije; konzervativci protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika,<br />
čvrstorukaši protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, čvrstorukaši protiv<br />
separatista itd. Kardelj je strahovao od Srba, vojske i SSSR-a, početkom 1960-ih izbio je snažan<br />
sukob između Rankovića i Kardelja, a postojala je i napetost između K. Popovića i I. Gošnjaka,<br />
D. Markovića i Kardelja itd. U sukobima širih struja Tito je arbitrirao pošto bi prethodno uočio<br />
pukotinu unutar struje koju je uklanjao, a pravog individualnog otpora nije moglo biti. Otpor je<br />
donekle mogao biti samo grupni (kao npr. blok celog republičkog partijskog vrha Srbije 1971),<br />
a neslaganja su bila luksuz pretežno uglednih saboraca (Koča Popović, Bakarić, Kardelj). U<br />
vreme pripreme Ustava 1962. bilo je ozbiljnih neslaganja između Tita i Kardelja. Slovenac je<br />
protivrečio Titu, a Tito je zahtevao da Ranković iznese to pitanje pred Izvršni komitet, držeći da<br />
Kardelj ne može ostati u rukovodstvu. Ranković se nije složio. Koliševski se sukobio sa Titom<br />
1961. za vreme puta po Africi zato što je protokol davao Jovanki tretman člana državne<br />
delegacije odmah iza Tita. Tito je po povratku u zemlju tražio od Rankovića da i ovo iznese<br />
pred IK, ali je ovaj odbio držeći da sam Tito to treba da učini. Koliševski je tražio da se pred IK<br />
iznese da je Tito popustljiv pred Jovankom, što je Ranković takođe odbio (Vuković 1989, str.<br />
81
Change language