Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

U političkoj kulturi socijalizma armija nije neutralna sila nego aktivno sredstvo u posredovanju
ideoloških ciljeva monopolske partije. U Jugoslaviji armija je bila i škola bratstva i jedinstva,
nadnacionalna ustanova koju su ponajmanje nagrizala međunacionalna trvenja. Pored realne
sprege partije i vojske upadljiva je i organizaciona srodnost njihovih načela. Odavno je poznato
da je disciplina vojske kolevka discipline uopšte, a u boljševizmu je vojna disciplina dugo bila
obrazac partijske. Titov neprikosnoveni autoritet ujedinjavao je vrhove obeju hijerarhija.
Između partije i JNA stajala je organizacija Saveza boraca, a veza sve tri organizacije,
podjednako prekaljene u ratu i revoluciji, snažila je neposustalu oslobodilačku kulturu. «Niko
ne može ugroziti tekovine revolucije, a najmanje oni koji u njoj nisu učestvovali» - bio je
uporišni slogan polaganja prava na trajni monopol vlasti boračkih kadrova. Koliko god
upadljiv, pomenuti militaristički aksiom nije bio uvek spojiv sa nekim drugim važnim načelima
organizacije države i društva. Sa njim je na donekle protivrečan način sapostojala ideologija
neposrednog radničkog samoupravljanja sa nizom izbornih neposredno demokratskih načela.
Samoupravljanje je unutar zemlje prikazivano kao najviši stupanj demokratije, a u svetu je bilo
važan i atraktivan dokaz razlike Jugoslavije od lagera. Ova međunarodna okolnost sprečavala je
osamostaljivanje vojske u kriznim situacijama. Doduše, i sve vidljivija neslaganja u vrhu i
slabljenje državnog jedinstva ugrožavali su ugled zemlje, pa je Tito bio razapet između
očuvanja civilne odore svoje vlasti i upotrebe armije u čistkama. Pouzdanim instinktom
iskusnog političara opredeljivao se za čistke posredstvom partije kombinovane vojnom
pretnjom. Iz sukoba bi izlazio kao arbitar neokaljanih ruku, kod vojske ostajao odlučan i
harizmatski neprikosnoven, unutar partije nezaobilazan presuditelj, kod naroda uvek pravičan, a
u svetu kao lider nesvrstanih – mirotvorac koji sve rešava pregovorima bez korišćenja sile. Sa
upadljivom retorskom lakoćom, neposrednošću i jednostavnošću narodnog vođe, a ne
kabinetskog funkcionera, vrhovni komandant, šef partije i države neposrednih proizvođača
mirio je oprečna načela različitih ustanova čije je jedinstvo simbolizovao. Izgleda da su više od
lične umešnosti, Titova sinkretička retorika, neposredni pristup i višeslojni manevar bili izraz
strukturne potrebe balkanskog prostora za ujedinjavajućim simbolom formiranim u tradiciji
lokalne političke kulture. Bez vojne komponente autoriteta ovaj funkcionalni spoj različitih
načela bi verovatno bio neodrživ.
6. Arcana dominationis
Društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju pod nadzorom vladajuće partije, kao i
partijska kontrola vojske, policije, činovništva, obrazovanja i propagande su realna osnova
Titove vlasti. Osim toga, Tito je preko lično lojalnih vrhova raspolagao polugama vlasti
nezavisnim ili poluzavisnim od partije (garda, tajna policija, kontraobaveštajna služba). Za
stabilnost vladara bilo je važno to što vojska nije bila prema njemu pretorijanski raspoložena, tj.
spremna na prevrat, već ga je kao osvedočenog ratnika smatrala oficirom sa nezavisnim vojnim
autoritetom. Iz saveza vodećeg kruga vladajuće partije i delova stare birokratije stvoren je novi
oblik kadrovske uprave koji je započeo modernizaciju zemlje i radikalnu izmenu društvene
strukture. Kao i ostale komunističke vođe i Tito nije bio samo simbol jedinstva zemlje već i
ideologije klase koja je u velikom delu sveta smatrana istorijski najprogresivnijom. Zbog
naročite klasne misije, partijski vođa, kao ni čelni kadrovi nisu podlegali birokratskoj
kompetenciji niti bilo kom obliku podele vlasti. Sam Tito je bio prilično ideološki indoktriniran
i tvrd, ali je u rukovođenju bio elastičan, nesitničav i neprgav (Đilas 1990, str. 132-133). Takav
stil je podsticao inicijativu, pa su se funkcioneri više osećali saradnicima nego činovnicima.
Uniženost i uvređenost se, kako svedoči Đilas, javljala najčešće u vezi s Titovim «kraljevskim»
autokratskim držanjem u pregovorima. Bio je neprikosnoveni vrh jugoslovenske kadrovske
uprave, koja je do polovine 1960-ih bila centralistička i nalik sovjetskoj, sa jedinstvenom
nomenklaturom kadrova. Decentralizacijom federacije stvorena je policentrična kadrovska
uprava, a integrativna uloga vođe je porasla, jer je jačala borba za vlast između nacionalnih
frakcija vladajuće partije. Iza fasade jednopartijskog režima krila se mreža sukoba i koalicija.
Ostareli vođa je pokazivao sve manje razumevanja za novo, pa je lavirao, sklapao nove
79