Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

ila njegova stvarna politička partija (Perović 1991, str. 305). Bilo je doduše pojedinačnih
smena generala zbog nacionalističkih sklonosti (R. Jovanović, F. Tuđman. J. Bobetko itd.), ali
ne i šire antititovske struje u JNA. Jedina nešto ozbiljnija, Titova čistka u JNA usledila je 1948.
u zbivanjima koja se neopravdano nazivaju «zaverom generala», kada se pokolebala grupa
generala (A. Jovanović. B. Petričević) i nekih viših oficira (V. Dapčević, P. Popivoda, M.
Đurić). Odmah su uhapšena 22 oficira u deset gardijskih pukova, a dva mlađa oficira osuđena
su na smrt zbog navodnih atentata na Tita. Po nekim podacima, Vojna komisija CK KPJ je
označila da bi u slučaju rata sa lagerom oko 4.500 oficira i 1.500 podoficira moglo biti politički
nepouzdano (Banac 1990, str. 158). Ovi podaci iz 1945. mogu biti verovatni jer je vojna
saradnja sa SSSR-om bila intenzivna i još uvek sveža. Od marta do maja 1945. po učilištima
Crvene armije nalazilo se 2.511 oficira, podoficira i boraca, a formirane su i neke jedinice JA
od zarobljenih jugoslovenskih kvinslinških formacija na Istočnom frontu (Petranović 1995b, str.
56). Neuspeli beg u Rumuniju nekolicine jugoslovenskih generala 1948. bio je poraz najveće
sovjetske vojne zavere protiv Tita. U poređenju sa Staljinovom čistkom vojske 1937/38, Titov
obračun bio je blag. Tada je Crvena armija izgubila dve trećine višeg i jednu trećinu nižeg
komandnog kadra (Mikeln 1986, str. 293). Pošto je među ibeovcima u vojsci bilo najviše Srba i
Crnogoraca, izgleda da je izvor Titove povremene srbofobije bio dobrim delom u rusofobiji.
Tito nije 1945. strepeo, kao Trumbić 1918, da će Srbija postati Pruska u novoj državi, već se
pribojavao tradicionalne srpske proruske usmerenosti, koja bi mogla olakšati sovjetsku
intervenciju. Premda se posle rata morao oslanjati na saborce, strepeo je od srpske nadmoći, pa
je vremenom nastojao da pojačanim uključivanjem mladih iz drugih nacija balansira partijsku i
vojnu nacionalnu strukturu. Trebalo je izbeći iskustvo kraljevske vojske, u kojoj je dominacija
Srba bila izrazita. Tako je u jugoslovenskoj vojsci 1926. od 165 aktivnih generala 161 bio Srbin
(Božić, 1972, str. 433), a 1938. je od oko 10.000 oficira oko 10% bilo Hrvata, a od 191
generalštabnog oficira Hrvata je bilo 31, Slovenaca 22, a ostali su bili Srbi (Banac 1998, str.
148). U JNA su takođe dominirali Srbi, ali ne u pomenutim srazmerama, ali im je nakon sukoba
sa Informbiroom uticaj nešto opao. Za razliku od kritike republičkih rukovodstava,Tito armiju
nije nikada javno optuživao za nacionalizam, već ju je isticao kao školu bratstva i jedinstva.
Sam je lično menjao vojni vrh, ali je i popuštao pod pritiscima. Pod pritiskom Koče Popovića
1969. nevoljno je smenio I. Gošnjaka i doveo M. Šumonju i N. Ljubičića na čelo Armije, 1971.
smenio je Đ. Jovanića, koga je Jovanka Broz pokušavala bezuspešno da zaštiti itd. Do kraja
života je kao realni, a ne kao nominalni vrhovni naredbodavac, lišen tradicionalne zebnje
vladara od pretorijanske zavere, osećao vojsku kao najsigurniji oslonac.
Uz partiju, JNA je od 1960-ih bila glavna poluga poljuljanog jedinstva zemlje u kojoj su
zajedničke funkcije države bitno smanjene. Posle Brionskog plenuma 1966. Služba bezbednosti
JNA preuzela je čistku UDB-e, a Tito nije dozvolio novembra 1968. da se pokreće pitanje
odgovornosti vojne obaveštajne službe zbog kontrole partijskih rukovodilaca, držeći da tu nema
niko prava da se meša (Vuković 1989, str. 246). Politički značaj JNA rastao je što su bili
aktuelniji sukobi republičkih partijskih vrhova. Hrvatsko i srpsko rukovodstvo je krajem
šezdesetih godina bilo uvereno da JNA ima veliki uticaj na Tita, jer je on u više navrata pretio
vojskom, iako je teško verovati da bi to učinio zbog odjeka u svetu. Kada je jednom rekao Koči
Popoviću da će armijom zavesti red u zemlji, ovaj mu je odgovorio: «Pa to može svaki
latinoamerički general. Ja od tebe očekujem državničko rešenje» (Perović 1991, str. 257). Juna
1968, u krizi, po Titovom nalogu vojska je krenula iz Požarevca za Beograd, a novembra iste
godine, povodom demonstracija u Prištini, opet je lično naredio Ljubičiću da jedna tenkovska
divizija odmah krene iz Skoplja za Prištinu (Đukić 1990, str. 129). Decembra 1971. hrvatskom
rukovodstvu je rekao: «Bolje da naša armija zavede red nego strana». Tri godine posle Praga
svako je znao šta to znači. Ima više svedočanstava da je Tito pred kraj života jedino još Armiji
bezrezervno verovao jer ga samo ona ni u jednom trenutku njegovog dugog života nije
izneverila (Perović 1991, str. 305, Vuković 1989, str. 187, Dragojević, Politika 15.12. 1996).
Izgleda da je najveća prepreka aktivnoj upotrebi vojske bio strah od rušenja demokratskog i
humanog ugleda zemlje i njene sloge, ali i vlastite harizme mirotvorca.
78