Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

imperatorem (vojska stvara vladara). Zbog ratnog učinka i realne moći vojnog zapovednika
mogao je lakše napustiti neke tradicionalne oblike pravdanja socijalističkih vođa (npr.
naslanjanje na Staljinovu harizmu). U tom pogledu je nalik Kromvelu ili Napoleonu Bonaparti.
Bila je to vojska izašla iz rata mlada, čiji su kadrovi, stareći, ostajali snažno vezani za
legendarnog komandanta. U rukovodećem kadru JNA pri kraju rata bilo je 53,2% mladih do 26
godina, a skoro dve trećine rukovodstva JNA činili su mladi do 28 godina (Damjanović 1972).
Sličnu strukturu imali su i rukovodeći kadrovi u državi i partiji, a omladina je dugo činila važnu
osnovu Titovog autoriteta. Osim toga, velika pažnja poklanjana je sistematskom ideološkom
obrazovanju omladine i vojske i njihovom vezivanju za Titov autoritet. Posle 1948. popravljen
je materijalni položaj oficira radi obezbeđenja lojalnosti. Tito se uvek starao da se vojsci
obezbedi privilegovan položaj u društvu (školovanje, plate, stanovi). Troškovi maršalata bili su
na vojnom budžetu, koji je stajao van javne kontrole i usvajan bez velikih rasprava. Oficirski
kadar kontrolisan je preko snažne partijske organizacije u JNA, na čijem je čelu stajala politička
uprava.
Premda se nastojala obezbediti podjednaka regrutacija oficira iz redova svih nacija, Srbi su
prevladavali, delom iz tradicionalnih motiva, a delom iz ustaničkih okolnosti. Izgleda da je Tito
otuda 1948. više strepeo od proruskih osećanja kod srpskih kadrova nego kod drugih. Inače Srbi
i Crnogorci bili su u srazmeri sa svojim udelom u ukupnom stanovništvu prezastupljeni posle
rata u partijskom i državnom aparatu na svim nivoima. To je bilo nužno jer je režim počivao na
partizanskim kadrovima u kojima su dominirali Srbi iz Crne Gore, BiH i Hrvatske. Slično je
bilo u JNA i u UDBI. U zapisnicima sa sednica Politbiroa 5.12.1945. stoji da je «ideološko
stanje najslabije u Sloveniji i Hrvatskoj..., a da u Slavoniji, gde su kadrovi slabi, izdignutije
kadrove imamo kod Srba» (Zapisnici 1995, str. 112-113). Etnička struktura nove civilne i vojne
uprave stvarala je potencijal za obnovu «velikosrpske prevlasti». Srpska prevlast u aparatu
vlasti je 1918. i 1945. istekla iz nadmoći u oslobodilačkoj vojsci, a o nacionalnoj strukturi
vojske je i kasnije bilo sporova u vrhu u duhu «čistih računa». Kada je Kardelj rekao D.
Markoviću februara 1971. da treba razumeti Slovence i njihova osećanja kada traže uvođenje
svog jezika u Armiju, ovaj mu je odvratio da treba razumeti Srbe i njihova osećanja, jer
Sloveniji treba Srbija kao tržište i za odbranu Slovenije. Srbija daje 200.000 regruta godišnje, a
Slovenija 17.000 (Vuković 1989, str. 454). Iste godine u duhu politike «čistih računa», koju su
nametale razvijene republike, srpsko rukovodstvo je bilo čvrsto u stavu da «ako bi se oko
Armije išlo dalje u zahtevu za istim brojem generala iz svake republike, onda se mora postaviti
i pitanje istog broja vojnika iz svake republike» (Vuković 1989, str. 468-469). Politički vrh
JNA je za vreme Tita stajao van nacionalnih sukoba republičkih vrhova, pa je Tito vojskom
pretio nacionalistima.
Vojska mu je u svim fazama vlasti bila lojalna, a Tito je presekao dugu pretorijansku tradiciju u
srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, u kojoj je civilna vlast bila u stalnoj opasnosti od vojnog
prevrata. Pod Titom vojska nije postala apolitična neutralna sila već partijalizovana i odana
vođi. Nije bilo crnorukaških aspiracija jer je vojska verovala svom komandantu i njegovoj
politici. Zato nije bilo ni potrebno da Tito stvara vlastitu frakciju u vojsci poput regenta
Aleksandra, koji je već 1915. stvorio Belu ruku. Međutim u krilu iste oslobodilačke tradicije ne
manje je bila izrazita potreba vojske za odlučnim vođom. Belorukci su 1916. ponavljali:
«Nemačka je stvorila Velikog Viljema, sad on stvara Veliku Nemačku, tako ćemo i mi stvoriti
velikog Aleksandra da bi on stvorio Veliku Srbiju» (Gligorijević 1996, str. 262). Oficirima JNA
takođe je imponovao Titov antihitlerovski i antistaljiniski pobednički oreol, pa su i zbog svog
interesa bili zainteresovani za održavanje Titove legende. Na Balkanu je stabilnost vladara uvek
zavisila od lojalnosti oružane sile. Ni u ratu, a pogotovo nakon oslobođenja za Tita se nije
moglo reći da nije uhvatio korena u vojsci (što je inače Apis govorio Slobodanu Jovanoviću
1916. za regenta), niti pak da je upustio vojsku koju su preuzeli zaverenici (kako je S.
Jovanović govorio regentu za kralja Petra) (Gligorijević 1996, str. 263). Tito je bio omiljen u
vojsci, ali se o njoj starao i istovremeno nastojao da preko partije ojača njenu lojalnost.
Pretežno srpska struktura oficirskog kadra JNA bila je snažno jugoslovenski opredeljena pa se
Tito u kriznim situacijama često pozivao na vojsku kao ultima ratio. Ima mišljenja da je Armija
77