Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Tuhačevskim na čelu, Hruščov je 1957. smenio Žukova, a 1991. vojska je bezuspešno pokušala
vojni udar protiv Gorbačova. Tito je manje bio izložen pretorijanskoj opasnosti jer je bio realni
vrhovni vojni naredbodavac sa osvedočenom harizmom vojskovođe. Vojska je pretila mnogim
socijalističkim vladarima, dok je Tito znao da preti vojskom u zavođenju reda. Boljševičke
partije formirane u ilegalnim uslovima u strahu od provala i unutrašnjih raskola lako su
prihvatale militaristički obrazac odrganizovanja. To je olakšavalo saradnju vojske i
komunističkih partija. Posle zaposedanja vlasti vojsku je trebalo ideologizovati. To nije bilo
teško jer je deo posla obavljen u ratu posredstvom političkih komesara. Krajem rata KPJ je
brojala 140.000 članova, a od toga ih je u JNA bilo oko 85.000. Komunisti su činili 94%
komandnog kadra (Bilandžić 1979, str. 108).
U složenim međunarodnim uslovima potreba za snažnom armijom u Jugoslaviji bila je dugo
aktuelna. Zbog rizičnog geopolitičkog položaja (nemogućnost savezničke pomoći u ratu)
trebalo je stvarati samostalnu vojnu industriju u monarhijskoj i socijalističkoj Jugoslaviji
(Bjelajac 1994, str. 357). San svih jugoslovenskih vladara bila je autarktična vojna industrija,
čime bi država u slučaju rata postala nezavisna od vojne pomoći iz inostranstva. Zbog
mogućnosti prekida ključnih komunikacija (naročito ka Solunu u oba svetska rata) bila je
akutna potreba da se veliki deo budžeta direktno ulaže u samostalnu vojnu industriju. Posle
Staljinove pretnje 1948. pojačana su ulaganja u vojnu industriju, naročito u centralnim
delovima zemlje. Bosna i Hercegovina je najviše profitirala od ove politike, pa se pričalo da
zato bosanci treba da podignu spomenik Staljinu. Sve do izgradnje vlastite vojne industrije
primana je vojna pomoć sa Zapada. U prihvatanju zapadne pomoći jugoslovenska diplomatija
se pokazala neobično veštom. Prihvatala je vojnu pomoć, ali ne i vojne misije niti je davala
vojne baze. Nekim stranim posmatračima bilo je neshvatljivo kako je ova drska politika uspela
(Halperin 1957, S. 178). Tokom 1951. Tito je javno isticao da vojnu pomoć neće prihvatiti, ali
je na IV plenumu CK KPJ juna 1951. partijskom vrhu jednostavno objasnio svoju politiku
pozivajući se na Lenjina da socijalistička zemlja treba da koristi suprotnosti dva tabora: «I mi
ćemo primati oružje, i mi ćemo ga uzeti, a dobićemo ga na osnovu suprotnosti koje postoje
između imperijalističkog Zapada i istočnih zemalja, premda je Sovjetski Savez agresivniji od
onih na Zapadu. Ovi na Zapadu kažu ovako: 'Ovi su se posvađali sa Rusima i sa Rusima ne
mogu više natrag jer ih čeka Sibir da ih tamo strpaju i sada je došlo vrijeme da se njima može
dati oružje, jer se i oni boje Rusa...' Nama je oružje potrebno za očuvanje zemlje i mi ćemo ga
uzeti i to besplatno i bez ikakvih uslova» (Sednice CK KPJ 1985, str. 613-614). U isto vreme
Koča Popović je pregovarao u Vašingtonu tražeći da se oružje preda još u američkim lukama, a
da vojne stručnjake Jugoslavija neće primati. U duhu ovih zahteva potpisan je ugovor sa SAD o
isporuci naoružanja novembra 1951. Tito je bio oprezan i prema mogućem uticaju Zapada na
JNA, znajući da je vojska važna poluga nezavisnosti zemlje i vlasti partije.
Od 1949. počinju velika ulaganja u vojnu industriju, uz stranu pomoć i kredite koje je
obezbeđivala elastična spoljna politika i visoki ugled zemlje i vođe u svetu. U vojnoj industriji
je 1990. bilo zaposleno oko 80.000 ljudi, a ova je bila najviše raspoređena u Srbiji 43,3% i BiH
41,8% (Dragojević, Politika 24.11.1996). Autarkičnost vojne industrije bila je dugoročna
osnova samostalnosti zemlje, a o izdvajanju iz budžeta za vojsku nije bilo rasprava u skupštini.
Vojnoprivredni kompleks je u opremanju armije učestvovao sa preko 80% proizvodeći
najsavremenije naoružanje ne samo za svoje potrebe nego i za izvoz. Ima tvrđenja da je devizni
priliv od izvoza naoružanja i inžinjeringa dugo bio veći od priliva turizma (Dragojević, Politika
24.11.1996). I. P. Stambolić svedoči da se vojna industrija razvijala grandomanski, prodajući
oružje nerazvijenima. Dragojević čak tvrdi da je poslednjih godina SFRJ izvozila naoružanje i
inženjering u vrednosti 1,5 milijardi dolara godišnje, pa je postala konkurencija
vojnoindustrijskom kompleksu SAD u Trećem svetu, zbog čega je ova država bila
zainteresovana za razbijanje SFRJ (Dragojević, Politika 25.11.1996). Buduća istraživanja će
pokazati da li su ove tvrdnje preterane, ali je vojni značaj Jugoslavije na Balkanu bio ključni.
Armija je bila u zavidnom stupnju ideološki i politički homogena i iz više razloga lojalna
vrhovnom komandantu (oslobodilačkih, ideoloških i pragmatičkih). Tito nije na vlast došao
partijskim nego vojnim putem, a izvorni autoritet je stekao po obrascu exercitus facit
76