Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Vuković 1989, str. 516). Posle Praga 1968. Tito je još više vodio računa o sovjetskim ocenama
jugoslovenske krize jer Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu nije bila prazno
slovo na papiru. Brežnjev je avgusta 1971. posetio Beograd i netaktički, otvoreno nudio pomoć
za rešavanje hrvatskog problema. To je moglo uticati na Titov zaokret ka politici «čvrste ruke»
i jačanje partije čišćenjem divergentnih frakcija. Tito je uzvratio posetu Moskvi juna 1972. a
stranim posmatračima nije promaklo da je u jesen iste godine Kardelj upozoravao na opasnost
da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma (Wilson 1979, p. 209-210). Osnovano
je pretpostaviti da je uklanjanje Đilasa 1954. i liberala 1972. povezano sa poboljšanjem odnosa
sa Sovjetskim Savezom, ali je pitanje u kojoj je meri brutalno izolovanje ibeovaca trebalo da
olakša odnose sa Zapadom.
Čistke su sastavni deo razvoja svake partije u kojoj se zbog promene kursa javljaju različita
mišljenja kojih se treba radi partijskog jedinstva, osloboditi. Neretko se partije prepoznaju po
odnosu prema vlastitim disidentima. Što su oštriji zaokreti u politici, rastu neslaganja unutar
vrha, pa su i razilaženja izglednija. Gledano sa stanovišta dinamičkog razvoja jugoslovenskog
socijalizma i složenosti održavanja državne integracije, politički vrh je bio relativno jedinstven i
homogen, a neslaganja se nisu uvek, pa ni pretežno rešavala čistkama, a još manje otvorenom
prinudom. S obzirom na izvorni boljševički karakter kadrova i lagersko okruženje politička
kultura jugoslovenskog samoupravljanja bila je na zavidnom nivou demokratije gledano očima
evropske levice. U liberalnoj i konzervativnoj buržoaskoj misli bio je to režim nepodeljene
vlasti koji je retko označavan totalitarnim. Verovatno su na ove ocene uticale Titove čistke, tj.
način obračuna sa političkim protivnicima koji je u svakom režimu upadljiv pokazatelj obima
represije. Kod Titovih čistki trebalo bi razlikovati i razdvojiti: (1) netipične univerzalne,
političko–organizacione mehanizme koje ističu iz potrebe svake partije za jačanjem jedinstva
oslobađanjem od raznomišljenika, (2) karakteristične ideološke komunističke sadržaje političke
kulture formirane u spoju boljševičkih načela i domaće tradicije, i (3) ličnu boju koju je sam
vođa davao čistkama, a koja je opet rezultat promišljenog pragmatizma i elastičnosti, ali i
trajnih ličnih crta. Kada se pomenuti sastojci analitički razdvoje nije teško uočiti da su Titove
čistke manje specifične i osobene, ali i manje brutalne u poređenju sa sličnim aktivnostima
njegovih savremenika. Jedna provizorna klasifikacija čistki u socijalističkim režimima (s
obzirom na uzroke nastanka)mogla bi olakšati uočavanje osobenosti Titove prakse: (1) čistke
kao posledica sprečavanja dubokog frakcijskog razdora i egzistencijalne ugroženosti partijskog
vrha (Staljinovo uklanjanje trockista i Titovo izolovanje ibeovaca), (2) uklanjanje
konzervativne frakcije koja se protivi krupnim sistemskim promenama (smena struje Molotov-
Kaganovič u SSSR-u, Rankovića u Jugoslaviji, Rakošija u Mađarskoj, Bjeruta u Poljskoj i A.
Pauker u Rumuniji), (3) razvlašćivanje preterano liberalnih frakcija zbog straha od neželjenih i
odveć radikalnih posledica krupnih sistemskih zaokreta (pad I. Nađa u Mađarskoj, A. Dubčeka
u Čehoslovačkoj, hrvatskih nacionalista i srpskih liberala), (4) uklanjanje partijske frakcije zbog
uspostavljanja simetrije u višenacionalnim državama (pad srpskih liberala).
Izgleda da se samo poslednja vrsta čistke mogla sresti u Titovom režimu, dok su prethodne
relativno nespecifične. Ali Titove čistke su se više izdvajale po načinu obračuna, a ne toliko po
uzrocima. Već je uočeno da su u odnosu na ponašanja njegovih savremenika, boljševičkih vođa,
bile manje brutalne, zbog samostalnog sticanja ugleda u svetu nezavisno od autoriteta lagera, ali
i ličnih crta (odsustvo paranoidnog ponašanja, svireposti i osvetoljubivosti). Ni Hruščovljeve
čistke nisu bile brutalne, ali zbog drugih razloga. Kao i Tito, i Hruščov je nastojao da se
praksom distancira od kritikovanih Staljinovih metoda, ali za masovnije čistke nije imao moći
jer je u oligarhijskom vrhu slovio, kao «prvi među jednakima». Više svrgnutih Titovih
saradnika (Đilas, Nikezić, Tepavac, Tripalo) je zapazilo da je Broz u obračunima izbegavao
vladarsku naprasitost i preki put. Nastojao je da vešto nametne svoja uverenja i stvori situaciju
u kojoj će posao obaviti arbitražom. Uvek kada je smenjivana uža ili šira garnitura, prethodno
je pridobijao pristalice, iako mu možda uvek nisu bile neophodne, kao oslonac. Kako je uočio
Nikezić, mnoge čistke mogao je da obavi sam, ali je tražio da to drugi učine. Đilas čak tvrdi da
se uzdržavao od potpisivanja smrtnih kazni, prepuštajući to Rankoviću, dok je pomilovanja
lično odobravao. L. Perović je podrobno prikazala strukturu Titovog manevra u partijskim
74