Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
itualno dodeljivana u opomeni članstva na budne neprijatelje partije i socijalizma. Ipak su to ostale pretnje jer sve do kraja 1960-ih nije bilo ozbiljnijeg masovnog kažnjavanja. Inteligencija je plašena verbalnim deliktom, ali masovne represije nije bilo. Program SKJ iz 1958. sa prilično liberalnim shvatanjem uloge partije i stavom «da je nauka sama sebi sudija» podstakao je dalju liberalizaciju režima, ali i zebnju od novih čistki. Naredna Titova čistka, ograničena takođe na vrhove vlasti i policijskog aparata usledila je 1966. posle uklanjanja centralističko-konzervativnog krila u SKJ na čelu sa A. Rankovićem. Ovoga puta na udaru su bili protivnici novih reformi, a ne oni koji su ih odveć radikalno shvatali. Centralističko krilo unutar SKJ našlo se u makazama Titovog kursa s početka 1960-ih po kom je trebalo jačati samostalnost republika, ali i jedinstvo SKJ. Kod Tita je stalno bila prisutna bojazan od odveć radikalnih odrednica VI kongresa SKJ iz 1952. «da SKJ nije i ne može biti u svom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac», već treba «u prvom redu da deluje ubeđivanjem». Premda je i sam početkom pedesetih godina u nekoliko navrata nagovestio ne samo odumiranje države nego i partije, i mada se Kardelj Đilasu poveravao još 1953. «možda ćemo tako doći i do opozicije», ove primisli su ubrzo nestale. Kardelj verovatno nikada ne bi prešao Rubikon ka višepartizmu, a Tito pogotovo. Decembra 1971. otvoreno je priznao: «Ali vam kažem, drugovi, da sam bio dosta nezadovoljan sa VI kongresom. Nije mi se to svidjelo, ali sam popustio. To je bio prvi znak da se SK pomalo pasivizirao, da ljudi često ne znaju razlog zbog čega postoji, jer se ne smiju ni u šta miješati. Mislilo se da će sve ići glatko, demokratski i da će visoka svijest sve regulisati» (Tripalo 1990, str. 216). Po usmenom svedočenju P. Stambolića piscu ovih redova Tito je bio kivan na saradnike prebacujući im u užem krugu da su ga prevarili menjajući ime partije u Savez komunista. Do rascepa u vrhu dve struje došlo je početkom 1960-ih: konzervativci su se zalagali za centralizaciju, a liberali za reformu i decentralizaciju. U pozadini su stajali ekonomski interesi republika, ali i različito shvatanje uloge partije i države. O tome se na ovom mestu neće šire raspravljati. Tito je uvek bio jezičak na vagi između konzervativnih i liberalnijih struja zbog snage lične harizme koja je uvek mogla pridobiti latentno autoritarno partijsko članstvo. Premda nepoverljiv i u osnovi centralist, Tito se dugo kolebao između Rankovićeve i Kardelj–Bakarićeve struje. Promene je prihvatao, ali uvek sa oprezom i nepoverenjem. Đilas izričito tvrdi da je Tito bio najkonzistentnija ličnost u vrhu koja je dosledno ostajala na svojim pozicijama do kraja (Đorgović 1989, str. 35). U Srbiji se, po Stamboliću, otpor konzervativizmu početkom 1960-ih svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića i da se oslabi partijsko državna centralistička osovina. Premda je u ideološko-organizacionom pogledu bio bliži Rankoviću, Tito se iz instinkta opasnosti posle višegodišnjeg manevrisanja priklonio liberalnoj struji. Rušenje Rankovića za Tita je bilo teško, čak i bolno, jer se sa njegovim padom lišio nekih ključnih kontrolnih ustanova sistema (Petranović 1994, str. 269). Ranković je kritikovao srpski nacionalizam, ali je bio protiv demontaže federacije. Bilo je mišljenja da ga pravi nacionalisti po republikama nisu prihvatili upravo zbog njegovog centralizma, jer je svako težio da sam davi u svom toru. I Čolaković je u svom dnevniku zabeležio da je u osnovi sukoba bio sudar dveju različitih zamisli razvoja (Antonić 1991, str.124). Sukob sa Rankovićem nije bio lišen ni elemenata borbe za nasledstvo i rivalstva sa Kardeljem. U visokim krugovima UDB-e držali su da oni treba da vide ko šta misli u partiji, pa su počeli da se mešaju. U tim krugovima razvila se kombinatorika o nasledniku Tita, pri čemu se mislilo na Rankovića. Tripalo i Tuđman pišu da se u hrvatskoj partiji govorilo da je Tito već toliko dugo na čelu partije, kao nijedan srpski vladar, pa je normalno da ga Ranković zameni (Tripalo 1990, str. 69, Tuđman 1990, str. 205, Vuković 1989, str. 23). Glasine o Rankoviću kao Titovom nasledniku mogle su da izazovu podozrenje i bojazan od srpske dominacije, ali nema dokaza da je sam Ranković tome smerao. Opovrguta su i mišljenja da je ozvučavanje Titovih prostorija uzrok čistke, jer je obezbeđenje Tita bilo u nadležnosti vojne bezbednosti (Vuković 1989, str. 70). Ima mišljenja da su jula 1966. Sovjeti pokušali da spreče obaranje Rankovića. Po nekim svedočanstvima (o čemu nema tragova u domaćoj literaturi), Brežnjev je to pokušao preko Gomulke, a post festum i lično septembra 1966. u Beogradu (Clissold, 1975, p. 110). Teško je verovati da je Ranković bio prosovjetski usmeren, ali je verovatno da i Rusima nije odgovarala 68
eforma iz 1965. jer je Jugoslaviju još više odvajala od sovjetskog modela. Pre Brionskog plenuma jula 1966. Tito je po običaju, obavio nužne konsultacije i, po Tempovom svedočenju, pridobijao vodeće saradnike protiv Rankovića tvrdeći da ga je ovaj prisluškivao. Bio je ogorčen i govorio je da je u Rankovića imao najveće poverenje, jer ga je sam izdizao, pa se razočarao. Tvrdio je da je Državna bezbednost prejahala partiju. Formirao je komisiju za ispitivanje prisluškivanja, ali je ova utvrdila da to nije bitno, jer je i vojna kontraobaveštajna služba radila isto što i UDBA. Tražili su istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali Tito nije dozvolio istraživanje rada vojne obaveštajne službe (Tripalo 1990, str. 73, Vuković 1989, str. 29). Čak je i stranim posmatračima bilo jasno da je optužba o prisluškivanju telefona i ozvučavanju Titovih prostorija bila vizantijski dekor čistke. Sukob sa Rankovićem značio je sklanjanje struje koja se opirala novom kursu decentralizacije države. Ranković je uklonjen 1966. da bi se ustrojila disciplina u nastavljanju reforme. Tito se konačno priklonio zagovornicima reforme. To na Brionskom plenumu nije javno rečeno jer je još bilo dosta protivnika reforme, već je čistka pravdana antistaljinističkom fazeologijom (svemoć policije) (Wilson 1979, p. 164). Po dalekosežnom značaju Brionski plenum pre se može porediti sa 20. kongresom KP SSSR-a 1956. (kada je poražena struja sa Molotovim i Kaganovičem koja se borila da očuva dogme staljinizma) nego sa fizičkom likvidacijom Berije decembra 1953. Uklanjanje ministra unutrašnjih poslova Berije, «čoveka koji je počistio one koji su sproveli čistku», značila je samo smenjivanje moći tajne policije, dok je Brionski plenum, kao i 20. kongres KP SSSR-a, oslobodio razmah novog tržišnog kursa. U oba slučaj na delu je bilo učvršćenje drugačijeg sistema upravljanja, a ne dobra ili loša uspomena na Staljina u SSSR-u ili prisluškivanje Tita u Jugoslaviji. Uz to je kod oba slučaja upadljivo oslanjanje na vojsku zbog snage uklonjenih rivala. Premda je imao bonapartističke ambicije, Žukov je podržavao Hruščovljeve reforme protiv staljinista. U Jugoslaviji je čistku u UDBI obavila vojna služba bezbednosti, koja je potom i preuzela mnoge poslove UDBE. Od pada Rankovića Tito se sve više oslanja na KOS umesto na Državnu bezbednost. Uklonivši protivnike iz staljinističke struje, Hruščov je 1957. ostao zavisan od vojske (Deutscher 1979, str. 101), dok je Titu vojska bila najpouzdaniji oslonac do kraja života. Sve Titove čistke bile su dobro pripremljene i na zajedničkoj raspravi sa optuženim potvrđene u prisustvu užeg ili šireg partijskog tela. Samokritika je bila neizbežna. Razlikovala se samo po stupnju mazohizma kod informbirovaca, Đilasa, Rankovića, hrvatskih nacionalista i srpskih liberala. Svuda je manje ili više bila prisutna svest da je jedinstvo partije važnije od ličnog poraza. U pogledu ove svesti politička kultura SKJ nije se mnogo razlikovala od komunista iz lagera, a posle Staljina čak ni po stupnju tolerantnosti prema uklonjenima. Uostalom disciplinske mere protiv raznomišljenika prisutne su kod svake partije, iako se sankcije razlikuju. U Sovjetskom Savezu pravdane su rezolucijom protiv frakcionaštva koju je partija izglasala 1921. i koja nikada nije brisana iz statuta. Juna 1957. Maljenkov i Kaganovič su zbog očuvanja monolitnosti partije glasali za vlastitu osudu i po tome se nisu bitno razlikovali od uklonjenih rukovodilaca SKJ. Od snage i autoriteta vođe, ali i od osećanja njegove ugroženosti zavisi karakter čistki. Kod paranoidnog Staljina čistke su bile iracionalan i organizovani trajni teror. Hruščov nije bio toliko moćan, a u želji da se distancira od Staljinovih metoda nije rivale fizički uklanjao (izuzev Berije). Izvlačeći pouku iz Staljinovog terora, Molotova je poslao za ambasadora u Mongoliju, Maljenkov i Kaganovič su postali direktori preduzeća, a Žukov je penzionisan. Svi su ostali članovi partije. Titove čistke bile su blaže od Staljinovih, ali strože od Hruščovljevih. Titov položaj u vrhu bio je jači od položaja svih Staljinovih naslednika, pa je bespogovorno poštovanje partijskog jedinstva i vođe ključ objašnjenja odlaska optuženih gotovo bez otpora. Za političku kulturu i za mehanizam prinudnog silaska sa vlasti zanimljiva je i javna osuda članova užeg ili šireg partijskog tela, gde je ćutanje ili uzdržana odbrana optuženog takođe bila sumnjiva sa stanovišta jedinstva partije. Uklanjanje Rankovića bila je prilično mirna javna čistka, bez krvi, ali sa dubokim kasnijim posledicama u razvoju zemlje. Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Rankovićem jer će to učiniti sam Tito. Ranković je nekoliko dana pre plenuma bio sa Gošnjakom na Brionima. Verovatno mu je Tito tamo dao neka jemstva pod uslovom da podnese ostavku i da se na Plenumu sve završi kako je bilo 69
- Page 18 and 19: društvu opterećenoj različitim v
- Page 20 and 21: II TRADICIJSKE KOMPONENTE BALKANSKO
- Page 22 and 23: neravnomerno (u Zapadnoj Evropi je
- Page 24 and 25: i prototip seljačkog demagoga (gov
- Page 26 and 27: labilni autoritet rivalskih mladih
- Page 28 and 29: sastavni deo dinarskog mentaliteta.
- Page 30 and 31: uržoaskom parlamentarizmu, plansko
- Page 32 and 33: napetosti srodnih nacija itd. Oslob
- Page 34 and 35: klasnog preobražaja od socijaliste
- Page 36 and 37: ugled borca koji pada, ali se staln
- Page 38 and 39: hervanija (ogrtač koji je dobio od
- Page 40 and 41: narodnjačke slavenofilske vizije s
- Page 42 and 43: vojnik. Ne manje odlučno, Tito je
- Page 44 and 45: azumevanjem smisla i namera najutic
- Page 46 and 47: neistoričnom poređenju i poistove
- Page 48 and 49: ovom regionu (vojne pobune, štrajk
- Page 50 and 51: ponovne centralističke snage (Đor
- Page 52 and 53: puta deluju razorno. Treba prelazit
- Page 54 and 55: prećutno. Nerado je gledao na meš
- Page 56 and 57: Titova samostalnost do zaposedanja
- Page 58 and 59: svetovnih prosvetiteljskih ideologi
- Page 60 and 61: aktuelnost ideologije i kulta vođe
- Page 62 and 63: Svaka partija insistira na discipli
- Page 64 and 65: ehabilitovani. Tito je oktobra 1949
- Page 66 and 67: mobilizacijama menjao društvenu st
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
eforma iz 1965. jer je Jugoslaviju još više odvajala od sovjetskog modela. Pre Brionskog<br />
plenuma jula 1966. Tito je po običaju, obavio nužne konsultacije i, po Tempovom svedočenju,<br />
pridobijao vodeće saradnike protiv Rankovića tvrdeći da ga je ovaj prisluškivao. Bio je ogorčen<br />
i govorio je da je u Rankovića imao najveće poverenje, jer ga je sam izdizao, pa se razočarao.<br />
Tvrdio je da je Državna bezbednost prejahala partiju. Formirao je komisiju za ispitivanje<br />
prisluškivanja, ali je ova utvrdila da to nije bitno, jer je i vojna kontraobaveštajna služba radila<br />
isto što i UDBA. Tražili su istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali Tito nije dozvolio istraživanje<br />
rada vojne obaveštajne službe (Tripalo 1990, str. 73, Vuković 1989, str. 29). Čak je i stranim<br />
posmatračima bilo jasno da je optužba o prisluškivanju telefona i ozvučavanju Titovih<br />
prostorija bila vizantijski dekor čistke.<br />
Sukob sa Rankovićem značio je sklanjanje struje koja se opirala novom kursu decentralizacije<br />
države. Ranković je uklonjen 1966. da bi se ustrojila disciplina u nastavljanju reforme. Tito se<br />
konačno priklonio zagovornicima reforme. To na Brionskom plenumu nije javno rečeno jer je<br />
još bilo dosta protivnika reforme, već je čistka pravdana antistaljinističkom fazeologijom<br />
(svemoć policije) (Wilson 1979, p. 164). Po dalekosežnom značaju Brionski plenum pre se<br />
može porediti sa 20. kongresom KP SSSR-a 1956. (kada je poražena struja sa Molotovim i<br />
Kaganovičem koja se borila da očuva dogme staljinizma) nego sa fizičkom likvidacijom Berije<br />
decembra 1953. Uklanjanje ministra unutrašnjih poslova Berije, «čoveka koji je počistio one<br />
koji su sproveli čistku», značila je samo smenjivanje moći tajne policije, dok je Brionski<br />
plenum, kao i 20. kongres KP SSSR-a, oslobodio razmah novog tržišnog kursa. U oba slučaj na<br />
delu je bilo učvršćenje drugačijeg sistema upravljanja, a ne dobra ili loša uspomena na Staljina<br />
u SSSR-u ili prisluškivanje Tita u Jugoslaviji. Uz to je kod oba slučaja upadljivo oslanjanje na<br />
vojsku zbog snage uklonjenih rivala. Premda je imao bonapartističke ambicije, Žukov je<br />
podržavao Hruščovljeve reforme protiv staljinista. U Jugoslaviji je čistku u UDBI obavila vojna<br />
služba bezbednosti, koja je potom i preuzela mnoge poslove UDBE. Od pada Rankovića Tito se<br />
sve više oslanja na KOS umesto na Državnu bezbednost. Uklonivši protivnike iz staljinističke<br />
struje, Hruščov je 1957. ostao zavisan od vojske (Deutscher 1979, str. 101), dok je Titu vojska<br />
bila najpouzdaniji oslonac do kraja života.<br />
Sve Titove čistke bile su dobro pripremljene i na zajedničkoj raspravi sa optuženim potvrđene u<br />
prisustvu užeg ili šireg partijskog tela. Samokritika je bila neizbežna. Razlikovala se samo po<br />
stupnju mazohizma kod informbirovaca, Đilasa, Rankovića, hrvatskih nacionalista i srpskih<br />
liberala. Svuda je manje ili više bila prisutna svest da je jedinstvo partije važnije od ličnog<br />
poraza. U pogledu ove svesti politička kultura SKJ nije se mnogo razlikovala od komunista iz<br />
lagera, a posle Staljina čak ni po stupnju tolerantnosti prema uklonjenima. Uostalom<br />
disciplinske mere protiv raznomišljenika prisutne su kod svake partije, iako se sankcije<br />
razlikuju. U Sovjetskom Savezu pravdane su rezolucijom protiv frakcionaštva koju je partija<br />
izglasala 1921. i koja nikada nije brisana iz statuta. Juna 1957. Maljenkov i Kaganovič su zbog<br />
očuvanja monolitnosti partije glasali za vlastitu osudu i po tome se nisu bitno razlikovali od<br />
uklonjenih rukovodilaca SKJ. Od snage i autoriteta vođe, ali i od osećanja njegove ugroženosti<br />
zavisi karakter čistki. Kod paranoidnog Staljina čistke su bile iracionalan i organizovani trajni<br />
teror. Hruščov nije bio toliko moćan, a u želji da se distancira od Staljinovih metoda nije rivale<br />
fizički uklanjao (izuzev Berije). Izvlačeći pouku iz Staljinovog terora, Molotova je poslao za<br />
ambasadora u Mongoliju, Maljenkov i Kaganovič su postali direktori preduzeća, a Žukov je<br />
penzionisan. Svi su ostali članovi partije. Titove čistke bile su blaže od Staljinovih, ali strože od<br />
Hruščovljevih. Titov položaj u vrhu bio je jači od položaja svih Staljinovih naslednika, pa je<br />
bespogovorno poštovanje partijskog jedinstva i vođe ključ objašnjenja odlaska optuženih<br />
gotovo bez otpora. Za političku kulturu i za mehanizam prinudnog silaska sa vlasti zanimljiva<br />
je i javna osuda članova užeg ili šireg partijskog tela, gde je ćutanje ili uzdržana odbrana<br />
optuženog takođe bila sumnjiva sa stanovišta jedinstva partije. Uklanjanje Rankovića bila je<br />
prilično mirna javna čistka, bez krvi, ali sa dubokim kasnijim posledicama u razvoju zemlje.<br />
Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Rankovićem jer će to učiniti sam Tito. Ranković<br />
je nekoliko dana pre plenuma bio sa Gošnjakom na Brionima. Verovatno mu je Tito tamo dao<br />
neka jemstva pod uslovom da podnese ostavku i da se na Plenumu sve završi kako je bilo<br />
69
Change language