Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

mobilizacijama menjao društvenu strukturu (Janssen 1979, str. 205-206). U Maovoj
antibirokratskoj kulturnoj revoluciji dominirao je kult vođe-učitelja, koji se u konfučijanskoj
tradiciji učenjaka i prosvetitelja družio sa radnim masama, ali i osamljivao učeći sebe i druge. U
procesu prevaspitavanja nije bila partijska elita nepogrešiva nego mase, a na vrhuncu
antibirokratskog revolta Mao bi povremeno bio sam s masama protiv partije. Mehanizam
izolovanja političkih protivnika u NR Kini i SSSR-u više se izgleda oslanjao na političku
tradiciju minulih režima nego što je izvirao iz komunističkih načela. Ruski carevi i tajna
policija proganjali su političke protivnike u udaljeni Sibir, odakle su teško mogli pobeći, a
šaljući intelektualce na polja Mao je sledio konfučijansku etiku po kojoj je fizički rad lek od
zlih primisli.
U odnosu na Maoa evropske komunističke vođe bile su birokrate koje su na vlasti ređe koristile
plebiscitarne metode. Tito, a još više Staljin, razlikovao se od Maoa strepnjom od masovnog
haosa. Mao je plebiscitarnom haotičnom mobilizacijom masa sprovodio reforme, Staljin
policijom, logorima i likvidacijom miliona nedužnih, dok je Tito čistke završavao
manipulativno, uz pomoć partijskog aparata i sučeljavanja različitih frakcija. Upadljivo niži
stupanj terora ne da se objasniti samo različitom političkom tradicijom (odsustvo masovnih
izolatora na Balkanu ili plebiscitarne tradicije) niti različitim autoritetom partije, već i nekim
ličnim crtama. Poznato je da vođe askete, koje su strože prema sebi, lakše pribegavaju teroru i
manje su osetljive na tuđe patnje. U tom pogledu Tito se, kao neasketski komunistički vođa,
razlikovao od savremenika koji nisu svlačili uniformu neposustalog borca i budnog borbenog
pregaoca. Osim toga,Tito je izvlačio pouke iz političkog iskustva. Kako je zapazio Đilas, iz
Staljinove prakse naučio je da uništenje opozicije i teror mora da se plati političkom i
moralnom cenom.
Do čistki u Jugoslaviji dolazilo je posle krupnih zaokreta politike, kada je deo članstva partije
teško prihvatao novi kurs ili ga pogrešno shvatao, pa bi razvoj krenuo u neželjenom smeru. Još
u ilegalnom periodu Tito je iskusio čistke u Moskvi, a i sam je bio aktivan u čišćenju KPJ od
frakcija u zemlji. Nakon oslobođenja zemlje masovnija hapšenja usledila su zbog otpora seljaka
u otkupu, pa je u Srbiji do maja 1947. uhapšeno oko 10.000, a osuđeno oko 1.200 ljudi
(Petranović 1995a, str. 22). Prva masovnija partijska čistka usledila je 1948, kada je povodom
Staljinovih optužbi otvorena realna mogućnost obnove starih frakcijskih borbi. Na zasedanju
Kominforma novembra 1949. G. Dež je istakao da je «jugoslovenska partija u rukama ubica i
špijuna». U dokumentima ovog organa osporava se komunistički karakter KPJ i poziva na
borbu protiv Titove klike «plaćenih ubica i špijuna» kao na internacionalističku dužnost svih
komunističkih i radničkih partija (Halperin 1957, S. 229). Tito je, sasvim prirodno, sumnjao da
će Staljin pokušati da oživi stare frakcije i oslabi KPJ. Osim toga, pribojavao se tradicionalnih
proruskih osećanja srpskih komunista i zavere dela vojske. Komunistima nije bilo lako 1948. da
se opredele između dva ideološka autoriteta, Tita i Staljina, pa je bilo kolebanja i u vrhu partije.
Tito je, pak, strepeći od nagle promene, vršio zaokret polako i gotovo godinu dana nije izlazio
sa javnim protivoptužbama protiv Staljina. Istovremeno je sumnjivi deo oficirskog tela odmah
stavljen pod pojačan nadzor. Informbirovci su bili označeni kao kontrarevolucija, dojučerašnji
drugovi su preko noći postali neprijatelji, a jugoslovenski otpor Moskvi primio je karakter
staljinskog antistaljinizma (prevaspitavanje terorom, logorima i samokritikom). Prosovjetska
opredeljenost jednog člana porodice uticala je na to da rođaci pođu za njim. Partija je
pojačavala patrijarhalne tradicije dinarskih brđana, pa je tradicijom prožeta Crna Gora postala
informbirovska tvrđava (Banac 1990, str. 151). Premda su primenjivane brutalne metode
prevaspitavanja (o kojima, po nekim svedočenjima, partijski vrh nije bio dovoljno obavešten),
bilo je odlučeno da se ne sudi na smrt. Đilas piše da je utvrđena politika «po glavi, a ne glave»,
a Tito je ponavljao da «naša revolucija ne jede svoju decu». Istovremeno je upozoravao da mi
nećemo da ih uništavamo kao u SSSR-u nego da ih prevaspitamo. I na ovom mestu se vidi kako
se namere razlikuju od sredstava u domaćoj političkoj kulturi. Naime, pomenuta direktiva data
je aparatu, ali i zadatak da se informbirovci najpre demorališu. Kod mahom neobrazovanih
kadrova UDBE, izišlih iz oružanog rata i formiranih u tradiciji monolitne partije, metodi nisu
mogli biti mnogo drugačiji. Partijski vrh je bio odgovoran za pokretanje brutalnog postupka
66