Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

distanciranja od lagera, a unutar zemlje služila je pravdanju tržišta i privredne reforme, ali i
republičkog separatizma. U različitim formama je antibirokratizam pokrivao različite interese
frakcija kadrovske uprave. Najrazličitiji interesi mogli su se izražavati samo kroz službeni
partijski antibirokratski žargon i zalaganje za samoupravljanje. Gipki politički iskazi su
svojstvo političkog jezika uopšte, jer se težište akcije može pomerati, a da se ne naruši ideološki
kontinuitet. Danas se npr. iza zalaganja za pravnu državu i kritike totalitarizma kriju interesi
najrazličitijih političkih grupa. Zato se ideološka fraza može dešifrovati samo poznavanjem
konkretne situacije i konkretnih sukoba koje pokriva nespecifična ideološka formula.
I Titovi zaokreti krili su se iza naizgled stereotipne frazeologije. Ipak je, bez obzira na vrstu
aktuelnog neprijatelja, Tito do kraja života bio čvrsto uveren da se bez jedinstvene partije stvari
ne mogu držati na okupu. Odobravao je privrednu reformu, tržište, federalizovanje i
konfederalizovanje države, ali je uvek istrajavao na jedinstvenoj partiji. Partijom je otvarao
promene, ali ih je partijom i zaustavljao, zaključuje Bilandžić (Đorgović 1989, str. 243-244).
Još više od toga, kako tvrdi Đilas, partija je za Tita bila emocionalno i intelektualno uporište,
životni i sudbinski smisao. Bez obzira na namere, ustrajavanje na čvrstoj partiji sa širokim
zadacima bilo je prilično hazardno. Naime, kao što velike ličnosti ostavljaju veliku prazninu iza
sebe, tako je i raspad stožerne ustanove, na kojoj je gotovo isključivo počivala integracija
složene države, bio katastrofalan. Slom monopolske partije 1990. lišene dodatnih elastičnih
neideoloških integrativnih mehanizama značio je i slom države kojoj je ova bila kičma. U tom
lancu zbivanja Titova odgovornost nije mala, a njegovo insistiranje na obrascu klasične
boljševičke partije umnogome je odudaralo od ostalih neobično gipkih, dalekovidih i
promišljenih segmenata njegove politike. Revolucionarna partija, koja je odozgo otvarala
mnoge modernizacijske procese u Jugoslaviji, sa svojom klasičnom organizacijom i ulogom
već krajem 1960-ih postala je zastarela. Titovo lično opiranje izmeni uloge partije u
konzervativnoj fazi vratilo ga je u krug svojih lagerskih savremenika, ispred kojih je smelim
reformama dugo prednjačio.
4. Čistke
Način uklanjanja političkih raznomišljenika podjednako je važan segment političke kulture kao
i obrazac sticanja pristalica. Titovi politički zaokreti vodili su nekontrolisanim, a katkad i
euforičnim idejnim i organizacionim promenama: odvajanjem i izolovanjem prosvetiteljske
struje 1949-1951, zahtevima za razvlašćivanje partije i birokratije 1950-1953, jačanjem
republičkog separatizma i nacionalizma 1966-1971. i nastojanjima da se izmeni i oslabi
direktivna uloga partije 1966-1972. I kada je prihvatao reforme sistema, Tito je bio sumnjičav i
nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji. Neželjene procese suzbijao je lično čistkama u
vrhu, a potom su sledile čistke u bazi koje se nisu mogle uvek kontrolisati. Ipak, Titove čistke
su se razlikovale od sovjetskih i kineskih obrazaca, po stilu, ali i obimu i stupnju brutalnosti.
Staljinove pojedinačne ili kolektivne čistke podsticane su strahom od trockista i pretorijanskog
vojnog udara. Masovni pogromi zahvatali su partijske i državne kadrove, a o iščezavanju
neprijatelja starala se tajna policija. Sumnjičavost, nepoverenje i strah prožimali su vladajuće
strukture, što je podsticalo anarhiju nadležnosti i smanjivalo racionalnost uprave. Bez čvršćeg
oslonca, videći izdajnike na sve strane, Staljin je svuda uočavao sabotažu i periodično menjao
miljenike. U atmosferi stalnih čistki i sveopšteg sumnjičenja sistem je, uz pomoć
permanentnog procesa uklanjanja i imenovanja, dovođen na ivicu rasula. Smena šefova državne
bezbednosti i policije kao i masovni logori izolatori bili su svedočanstva osobene nestabilnosti
sovjetskog režima pod Staljinom. Maove čistke šezdesetih godina u tzv. «kulturnoj revoluciji»
imale su drugačiji, više plebiscitarni karakter. Mao je sam oživljavao i sputavao kritiku i uz
pomoć masa vršio čistke državnog aparata, šaljući intelektualce u fabrike ili na pirinčana polja.
Činovnici u ovom periodu u Kini nisu nikada bili sigurni u svoj položaj jer je Mao
antibirokratskim ustankom masa čistio državnu upravu i partiju i nagoveštavao novi kurs. Nije
to bio teror tajne i političke policije kao kod Staljina nego su to bile «plebiscitarne čistke»
protiv nove buržoazije, primitivni komunizam, koji je ukidao podelu rada i masovnim
65