Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

ehabilitovani. Tito je oktobra 1949. otvoreno rekao da je trockizam bio štetan i ta ocena je
ostala konačna. Zbog opreza od pravdanja frakcionaštva jugoslovenski komunisti vraćaju se
Marksu i Lenjinu, a ne boljševičkim jereticima iako su trockistički argumenti prećutno
korišćeni u kritici staljinizma.
3. Organizovanost masa
Osim bojazni od strane intervencije i unutarpartijskog raskola Tito je strepeo i od
nekontrolisanog ponašanja masa. Premda je često mitingovao i procenjivao raspoloženje masa,
pribojavao se od «unošenja nacionalizma u mase». Odmah je uočio 1968. opasnost da se
studentski pokret poveže sa radničkim nezadovoljstvom (na čijem sprečavanju je radila čitava
mašinerija CK Srbije), osećao je da je u hrvatskom nacionalizmu 1971. bio najopasniji pokret
izvan kontrole partije i ponavljao «mi moramo raditi da učvrstimo situaciju i ne dozvolimo da
nas odozdo jednog dana pokrene stihija za koju ne znam gde bi završila» (Dragosavac 1985, str.
537). Izvan partije nije smelo biti političke akcije pogotovo ne nacionalnih pokreta. Klasno je
imalo bezuslovni prioritet nad nacionalnim, a podvlašćeni su morali živeti u uverenju da je
rukovodstvo jedinstveno što utiče i na jedinstvenost naroda. Kada je Tito aprila 1971. pitao
Nikezića zašto je sednica CK Srbije bila zatvorena, ovaj mu je odgovorio: «Da smo objavili ono
što je bilo na toj sednici, nas i Hrvate niko više ne bi mogao pomiriti». A Tito se složio: «No
dobro ako je tako» (Đukić 1990, str. 64). Raskoli između frakcija prikrivani su «staniolom
doktrinarne rasprave» u kojoj su se svi pozivali na službene marksističke partijske stavove.
Zbog Titovog ugleda borba različitih struja unutar SKJ stalno se vodila uz uzajamno citiranje
Titovog mišljenja i stalno pozivanje na njega. Inače se nije mogla obezbediti prohodnost iskaza.
Refomističke struje unutar partije su svaki pokušaj promene zavijale u debelu ideološku
ambalažu. Tako je ovaj ostajao neprepoznatljiv za mase i konzervativne struje koje su mogle
promenama da se odupru. Tito je, međutim, brzo odbacivao ambalažu i nepogrešivo otkrivao
zrno promene, dešifrovao ga masama i uspostavljao direktan kontakt sa njima. Kritiku unutar
SKJ uvek je držao opasnijom od one koja dolazi spolja (Perović 1991, str. 256-257). Tito je
prozirao fasadu partijske fraze i osećao opasnost od pokreta izvan partijske kontrole. Hrvatski
nacionalisti su 1971. ponavljali da je njihov pokret «dijalog partije, radničke klase i naroda»,
slično srpskom nacionalističkom pokretu 1988-1989. Masovne nacionalne ekstaze su
eksplozivne, otimaju se kontroli i lako šoviniziraju kolebljivo javno mnjenje. Tito je to savršeno
uočavao, pa je strahovao od «spontane akcije i slobodne inicijative masa». Njegova politika,
uprkos čestom mitingovanju, bila je forumska. Mitinzi su brižljivo pripremani i služili kao
plebiscitarna fasada kabinetskih odluka, a nisu bili dijalog sa masama. Svestan zapaljivosti
prostora, Tito je bio populistički oprezniji od masovnog pokreta 1971. i potonjih
nacionalističkih plebiscitarnih ekstaza. Plebiscitarni mitinzi bili su ultima ratio odbrane zemlje.
Početkom 1950-ih u Jugoslaviji je naglašavanje uloge masa u državnim poslovima i kritika
birokratije bio Titov pokušaj da osigura kontinuiranu podršku vanpartijaca u sukobu sa
Staljinom. Slično je bilo avgusta 1968, kada je Titova prva reakcija na mogući sovjetski pritisak
bila pomisao na javne mitinge širom zemlje. Ali sveopšte mitingovanje takođe je bilo rizično,
pa se ubrzo od toga odustalo. Nije to bila masovna spontanost, nego kontrolisana aktivnost
masa, za razliku od kampanja u NR Kini i Albaniji 1960-ih godina i Srbiji krajem 1980-ih, gde
je instrumentalna mobilizacija masa bila uperena protiv delova partijskog aparata koji se mogao
razbiti jedino vaninstitucionalnim putem.
Tito se opirao različitim reformističkim pokušajima slabljenja uticaja partije jer je, kako zapaža
D. Bilandžić, osećao da gubi Galilejevu polugu, bez koje je nemoguće držati Jugoslaviju. Kada
god bi osećao da se kritička energija van partije više ne bi mogla kontrolisati, prizivan je bauk
klasnog neprijatelja, kao krajem 1960-ih kada je privredna reforma otvorila nove sukobe
između republika. Do tada je u ideologiji SKJ prevladavala kritika birokratije. Različito
akcentovanje javnog neprijatelja u ideologiji SKJ (buržoazija, birokratija, liberali,
anarholiberali, unitaristi, nacionalisti itd.) i stalno zalaganje za dosledno samoupravljanje
pokrivali su različita htenja i kurseve vrha. Kritika birokratije je stalno imala funkciju
64