Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Svaka partija insistira na disciplini i jedinstvu, ali je u partijama boljševičkog tipa jedinstvo bilo
više od rutinskog ustrajavanja na slozi, a disciplina više od preduslova organizacione
efikasnosti. Poštovanje jedinstva partije bila je dužnost ne prema sebi samom niti partijskim
drugovima, nego moralni dug klasi koja ima istorijsku misiju oslobođenja društva. Jedinstvo
komunističke partije na vlasti bio je spoj zajedničkog oslobodilačkog iskustva, fetišizovanog
jedinstva i samokritike. Sa povlačenjem starih boraca i izmenom strukture članstva menjali su
se i mehanizmi očuvanja partijskog jedinstva. U ratu i neposredno nakon toga disciplina je bila
gotovo vojna, što je bio odraz strukture članstva. Na početku rata KPJ je brojala oko 12.000
članova, a na kraju oko 140.000, od toga u armiji oko 85.000 (Bilandžić 1979, str. 101). Posle
sovjetske komunističke partije bila je to najjača komunistička partija na vlasti. Do 1948. u
strukturi članstva prevladavali su siromašni seljaci i seoski proleteri (49%), radnici (29%),
intelektualci (14%), ostali 7%. Od tada raste udeo službenika iz partijskog i državnog aparata
(Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 717). Neuko članstvo nije, doduše, donosilo glavne
odluke, ali ih je sprovodilo po obrascu netolerantne tradicionalne političke kulture. Situacija se
postupno menjala sa rastom mlađeg neboračkog partijskog članstva, pa je SKJ 1966. dosegao
milion članova, nakon čega se ovaj broj ustalio. Sa opadanjem starih boraca u partiji slabio je
duh ratnog drugarstva (kamaraderije) prekaljenog u oružanoj borbi, gde članove partije veže
uvek budni neprijatelj. Borci su nakon zaposedanja vlasti ostali među sobom odani, patron je
štitio klijenta, ratnom drugu se tolerisao i prestup, neproverenom članu ne. To je jačalo
jedinstvo vrha, ali je širilo dezintegrativni nebirokratski duh.
Samokritika je javno priznanje greške u radu vrednosno nadređenoj partijskoj organizaciji i
važila je za sve članove partije bez obzira na hijerarhijski položaj. Živu sliku samokritike
dočarava nepotpuni zapisnik sa sednice Politbiroa CK SKJ 4. marta 1947: «Povodom propusta
u otkupu kritikovan je B. Nešković, a sve to Marku izgleda kao da kod Blaška nema vjere u
Partiju... Blaško ne može da dođe svjesti. Shvata da može da griješi. Ali sumnja da radi protiv
linije partije – kad pomisli koža mu se naježi... Tito - Đido (koji je pitao kako se odnosi Blaško
prema kritici, a ne cifre ?) ima pravo. Nije bitno kad je šta bilo, nego kako se odnosiš prema
kritici. Hoćemo da odeš s ubeđenjem da je kritika pravilna... Milentije – Posle Blaška najkrivlji
on, jer je u CK Srbije odgovoran i on. Usvaja kritiku i smatra da su išli 'svojim' pravcem, kao
tele, nisu imali izrađen stav nego od situacije do situacije. U otkupu smo imali oportunističku
liniju» (Zapisnici 1995, str. 192-194). Komunisti su bili ubeđeni u nepogrešivost kursa partije.
Ova vera objašnjava njihovu ideološku doslednost, ali i odsustvo otpora i samokritiku
uklonjenih. Samokritika je bila rezultat interiorizovane samosvesti da je emancipatorska partija
uvek u pravu i da bez jedinstva nema akcije. Đilas je pamtio da su najhrabriji sa bojišta, kao
Sava Kovačević, znali na sastancima da se dirljivo raskritikuju i šibaju po sebi. Premda
svetovne, komunističke partije su koristile sredstva za snaženje jedinstva oprobana u verskim
organizacijama. Poistovećenje sa partijom bilo je do te mere snažno da je mogući ili realni
raskid dovodio u pitanje smisao života komunista. Tako je, kajući se zbog kolebanja između
dve harizme Rodoljub Čolaković jula 1948. dospeo na ivicu sloma iz koga ga je iščupala
samokritika: «Čitav spor između nas i VKP(b) mene je ne samo pokolebao nego i potpuno
demoralisao... Tvrdio sam da mi ne bismo mogli izgraditi socijalizam bez pomoći SSSR-a...
Doživeo sam moralni slom. Hteo sam da se ubijem. A onda pomislim: Reći će da ga je ubio
Tito. Napisao sam izjavu da hoću da istupim iz Partije. Drugarska kritika – dezerterstvo,
kapitulantstvo. Što će vam čovek kome je sve pusto, prazno; kad bi se čovek mogao za nešto da
bije, pa makar i protiv CK, onda bi mogao da živi. Postavilo se pitanje daljeg razvitka
revolucije. Tuku nas braća komunisti, tuku nas imperijalisti. Razgovori su me doveli do toga da
sam na ovom primeru naše partije shvatio, postalo mi je jasno da se ima zašto živeti i boriti.
Zahvalan sam Titu i Bevcu. Gde su uzroci moje kolebljivosti – teoretska zaparloženost –
dogmatizam. Ne radimo već dugo, teoretski ne radimo. Teoretska nesposobnost. Ja sam
pokušao da to objasnim. Moje poreklo, vaspitanje, Kominterna. Lično pozdravljam. Slažem se
sa tim što je naša Partija preduzela po pitanju odnosa sa VKP(B)» (Zapisnici 1995, str. 1995,
str. 254-255). Ovom navodu ne treba komentara jer dovoljno svedoči o prožimanju ličnog i
partijskog. Verovatno ovakvog «kuvanja» i ubeđivanja nije bilo na nižim stupnjevima partijske
62