Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

aktuelnost ideologije i kulta vođe kao sredstva integracije i osiguranja lojalnosti. Premda u
osnovi postojana, isključivo odozgo dozirana politička kultura je, u skladu sa političkim
zaokretima, povremeno modifikovana. Sve do 1949. prevladavali su sovjetski obrasci, u drugoj
fazi do 1965. na delu je bio samoupravni federalizam uz blagi nadzor partije, od 1966. do 1980.
uključivanje konfederalnih sadržaja praćeno je jačanjem uloge partije, a od Titove smrti do
1992. naporedo slabe partija i država. Prikazano stanje bilo bi jednostrano svoditi na goli
dualizam ili kolebanje između oprečnih teorijskih modela: liberalna demokratija i totalitarna
država, partijska konstitucionalna država, stabilna autoritarna i konfliktna demokratska
višenacionalna država, prividno samoupravljanje i tvrda kadrovska uprava. Još manje je korisno
političku kulturu jugoslovenskog socijalizma svoditi isključivo na pomenute manje ili više
poznate modele, jer iako ovi pomažu razumevanju funkcije pojedine komponente, ne mogu
objasniti prirodu njhovog manje ili više protivrečnog spoja.
1. Partija
Partija je bila glavna poluga Titove vlasti bez čijeg monopola, kako god se ovaj nazivao
(rukovođenje, vođenje, usmeravanje), nije mogao da zamisli socijalizam. Odlučno je odbacivao
višepartijski sistem iz više razloga. Partija je bila organizator patriotskog antifašističkog otpora,
dok je građanska opozicija bila uglavnom pasivna ili sarađivala sa okupatorom. Višestranački
sistem je u međuratnoj Jugoslaviji delovao dezintegrativno, a u novom režimu postojala je
opasnost da u legalizovanim strankama oživi revanšizam i izbiju novi unutrašnji sukobi. Osim
toga Sovjetski Savez je budno pratio razvoj stanja u Jugoslaviji, a Tito je dugo strepeo od
sovjetske intervencije. Uz sve to, politička kultura velikog dela evropskog okruženja bila je
jednopartijska, a u nerazvijenim zemljama još više. Na kraju, protivljenje Staljinu i izlazak iz
lagera ojačali su Titov ugled u svetu i u dobroj meri neutralizovali prigovore o nedemokratskoj
prirodi jugoslovenskog režima. Bilo bi pogrešno ove razloge odbacivati kao puku
ideologizaciju, ali ne treba zaboravljati da je monopolska uprava bila lišena provere u
nadmetanju za vlast sa rivalskim partijama, što je jačalo neodgovornost rukovodećih kadrova.
Kadrovi, doduše, za učinak jesu odgovarali partiji, ali je ova odgovornost bila osobena zato što
nije pretila padom s vlasti cele partije.
U više navrata Tito je direktivno osporavao racionalnost višepartijskog sistema, a monizam je
bio ključna sastavnica samoupravne političke kulture: «Višepartijski sistem bi kod nas uneo
konfuziju... Sva rukovodstva buržoaskih partija su se kompromitovala saradnjom sa
okupatorom... Narodne mase su prišle nama i prihvatile naš program. Zašto sada da izmišljamo
neke nove partije» (Tito 1980, str. 327). Na drugom mestu on višepartijski sistem osporava
verom u nužno odumiranje partije i države: «Jasno je da mi ne odobravamo višepartijski sistem.
Kod nas je jedino KP sprovela revoluciju i vodila oslobodilački rat. I ta partija će jednoga dana
odumrijeti. Kod nas se ide putem demokratizacije koja povlači za sobom i nestanak države»
(Štaubringer 1976). Ovde bi se odmah moglo zapaziti da oslobodilački učinak, na kome Tito
insistira, u drugim sredinama nije bio presudan za održanje na vlasti. Čerčil je jula 1945.
poražen na izborima iako je nekoliko meseci pre toga izišao iz rata kao pobednik. U balkanskoj
političkoj kulturi,međutim, oslobodilački učinak bio je ključni i nije slučajno Tito uvek
podsećao na ratni učinak partije kao legitimnu osnovu trajnog posedovanja vlasti.
Revolucionarni suverenitet počivao je na ratnom učinku, a prioritet partijskog prava bio je
samorazumljiv. To je Tito jasno podvukao na 5. plenumu CK SKJ maja 1952: «Mi smo članovi
plenuma izabrani od 100.000 članova partije (očigledna greška jer je partija još 1948. imala
468.000 članova – prim, red.) i ako mi stojimo na tom stanovištu da Partija odgovara za
cjelokupni društveni i privredni razvoj života uopšte, onda mi koji smo izabrani važniji smo
nego svi zakonodavni odbori i te komisije, i ovdje u prvom redu treba da padnu te osnovne
zamjerke, primjedbe i drugi dodaci» (Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 667-669).
Ogoljeni oslobodilački mentalitet komunističkih kadrova živo pokazuje iskaz jednog borcakadra
koji je u ratu ranjen: «Kada si dao ulog u krvi, onda si odbojan prema svemu što ruši taj
60