Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

svetovnih prosvetiteljskih ideologija (prosvećeni apsolutizam, harizma razuma, ateističko
liberalnoburžoasko i marksističko prosvetiteljstvo). U Evropi je tradicija poglavarske države
(Obrigkeitsstaat) lakše prelazila u ne manje centralističku i komandnu vlast partije, dok je u
angloameričkom krugu odsustvo kopnene vojske, birokratije i feudalne tradicije (u SAD) jačalo
lokalnu samoupravu i secesionizam. Dok su u SAD protestantske sekte obećavale izbavljenje
sticanjem i preduzetništvom, ruski carevi su žestoko progonili sekte, a službena pravoslavna
crkva je ponavljala da je car bogu nalik. Zato je M. Veber slobodarski potencijal ruske crkve
cenio kao izuzetno nizak. U Istočnoj Evropi vladari su dugo zadržali patrimonijalne crte, u
centralnoj i Zapadnoj Evropi su se doduše proglasili slugama, a ne posednicima države, ali su
ostajali zapovednici snažnog vojnog i činovničkog aparata, u Engleskoj su bitno sužene
prerogative monarha, a u SAD je politika, lišena izbaviteljske harizmatske oplate, bila najbliža
biznisu. Politička kultura društva sve jasnije se odvajala od političke kulture države. U središtu
prve bilo je leno namesto prebende, sekta namesto crkve, trgovačka mornarica je zauzimala
mesto kopnene vojske, lokalna samouprava je bila važnija od centralističke birokratije, a vladar
kao posednik službe i podređen parlamentu zamenio je vladara kao patrimonijalnog posednika
države u privatnopravnom smislu.
Balkanska politička kultura ne može se jednoznačno svrstati ni u jedan od pomenutih tipova. U
njenom formiranju preplitali su se različiti zakasneli državni i društveni činioci. Balkanska
periferija primala je državne uticaje preko nemačkih i austrougarskih obrazaca poglavarske
države, ali se birokratizaciji protivila uporna patrimonijalna osmanska labilnost poseda, karijere
i zakona. Nije bilo plodnog preduzimačkog «liberalizma sekti» nego isključivog
konfesionalnog i verskog rata. Umesto verske tolerancije, cezaropapizam se razvijao u pravcu
specifično labilnog militarizma. Stalno ratno stanje bilo je samo jedan od razloga nestabilnosti
režima. Civilna vlast skorojevićevskih dinastija bila je u stalnoj senci vojnog prevrata, a
pretorijanski antimonarhizam pratilo je institucionalno i idejno krhko republikanstvo. Čak ni
srpski narod, koji je na Balkanu jedini u 19. i 20. veku imao neuvezenu vlastitu dinastiju, nije
negovao monarhističku političku kulturu. Republikanstvo pojedinih stranaka nije bilo rezultat,
pre svega, zrele i napredne demokratske svesti već više otpora dvoru, dinastičkoj naciji ili
odsustva podaničke poslušnosti koju formira disciplina vojske, birokratska subordinacija ili
harizma vladara po milosti božjoj. U kolebanju između birokratizacije i anormativnih
nacionalnih i socijalnih ideologija, austrougarskog etatizma i osmanskog običaja sa krupnom
ulogom presedana, trajno je opstajala jedino solunaška oslobodilačka politička kultura prožeta
hajdučko komitskim pretorijanstvom. Zbog hronične egzistencijalne nesigurnosti prostora na
razmeđi imperija odveć euforično i emotivno prihvatane su vizije nacionalnog i socijalnog mira
bliže idiličnoj zajednici nego stabilno uređenom društvu. Složene integrativne ustanove
(monarhija, partija i sl.) takođe su bile bliže zajednici nego društvu. Odveć emotivno shvaćeno
zajedništvo troimenog naroda ili socijalističkog bratstva i jedinstva, koje veže zajednički
neprijatelj, bilo je u temelju političke kulture koja je balkanske narode gurala iz zajedništva u
sunovrat i rat i obratno. Istoriografija i predanja su obraćali pažnju na junake i izdajnike, a ne na
kompromisne mirotvorce. Koliko god naizgled homogena, ni politička kultura socijalizma nije
uspevala da trajno prevlada snažne tradicionalne napetosti prostora. U Sovjetskom Savezu je uz
službeni marksizam-lenjinizam opstajala subkultura «samizdata», u Poljskoj je pored
komunističke bila prisutna katolička i zapadna laicistička politička kultura, a jugoslovenska
samoupravna ideologija pokrivala je još šarenije nasleđe koje nije bilo teško razbuditi.
Južnoslovenski narodi su 20. vek ušli sa skromnim demokratskim i državnopravnim
potencijalom, ali sa solidnim oslobodilačkim, zavereničkim i pretorijanskim iskustvom. Bio je
to balast nasleđa koji je trajno pritiskao prosvetiteljski boljševički laicizam. Istini za volju, ni u
ostalim delovima sveta liberalna tradicija nije bila naročito postojana. Kako je zapazio Robert
Dal (Dahl), 1971. godine samo je 7 od ukupno 26 razvijenih poliarhija imalo stabilne
demokratske strukture koje su u ovom veku bile lišene režima nepodeljene vlasti. Ostale je ili
direktno ustoličio pobednika nakon Drugog svetskog rata (Nemačka, Italija, Japan, Filipini), ili
su uvedene direktnim ili indirektnim uticajem američke vojske (Cit. prema Glaessner 1994, S.
58