Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

pregovoru sa Turcima stalno je nosio glavu u torbi. Pašić je bio evropeizirani intelektualac,
inženjer, zatvorenik, prognanik, političar u ratu i miru. Tito je bio sindikalni vođa, zatvorenik,
boljševik formiran u Sovjetskom Savezu, ilegalac, vojskovođa i diplomata u ratu i miru.
Određena otvorenost za nove ideje morala je biti prisutna, a uvažavanje obrazovanih savetnika
(V. Karadžića, J. Cvijića, M. Krleže) bio je nužan uslov modernizacijske aktivnosti. Raznoliko
iskustvo usavršavalo je osećaj za uspešno kombinovanje pritiska i nagodbe u složenim
situacijama. Gipkost ove vrste, uz vanserijski organizacioni dar, izdvajala ih je iz kruga
saradnika i savremenika. Miloš je bio osion i prek, ali je, za razliku od Karađorđa, bio
realističan težeći miru koji će sačuvati narod. S druge strane, bio je realista u održanju vlasti, za
razliku od svoga sina Mihaila – idealiste, koji je polagao nade u evropske metode vladanja u
hajdučkoj Srbiji. Bio je vođa sa istančanim državotvornim nervom i snalažljivošću, ali ne onom
«koja može biti samo proizvod božjeg nadahnuća», kako teozofsko – mistički tvrdi R. Ljušić
(Ljušić 1994, str. 68), već okretnošću i gipkošću koje je formiralo vreme, jer je borba srpskog
naroda za samoodržanje, preko kolektivnog iskustva, nalagala vešto kombinovanje bune i
ustupaka. Premda istočnjački pritvoran i dovitljiv (slao je srpske ustaničke glave u Stambol da
bi izborio šira vazalna prava), Miloš je ostao konzervativni patrimonijalni knez kočeći političku
modernizaciju Srbije. Kada je 1836-39 otvaranjem konzulata Srbija uvučena u evropsku
diplomatiju, Miloševe sposobnosti su postale anahrone. Na turskom terenu borio se vešto
novcem i mitom, u novom diplomatskom prostoru se spoticao (Ljušić 1986, str. 462). Ni Pašić
nije izdržao do kraja. Premda školovan u Zapadnoj Evropi, robovao je konzervativnom
slovenofilstvu; bio je ideološki i dinastički konvertit (zbog vlastoljublja, ali i nacionalnog
interesa), uporni organizator značajne parlamentarne partije, a po vizionarstvu i gipkosti nije
zaostajao za duhom vremena sve do osnivanja Kraljevine SHS. Njegovo evropejstvo gasi se
1918. bez čula za federaciju i republikanstvo. Ostao je zabeležen kao snažna ličnost uzdignuta
iznad lokalnih provincijskih taktičara zbog postojanog staranja za celinu i jedinstvo države, ali
ne uvek i dovoljno razvijenog čula za elastičnost njenog jedinstva. Ni Titova modernizacijska
aktivnost nije lišena konzervativne faze. Dospeo je do vlasti u zrelim godinama sa raznovrsnim
iskustvom spreman da ga promišlja i usavršava. U ilegalnim uslovima formirao je trajno
nepoverljivu crtu, ali je bio odmeren, realan i oprezan političar i državnik. U starosti je ostao
konzervativni zatočnik monopolskog položaja partije kada je već bila prevaziđena njena
sveopšta regulativna vodeća uloga.
Unutar sve tri karijere mogu se uočiti ključne faze samostalnog i modernizacijskog učinka na
vlasti: 1830-1836, 1903-1919, 1945-1968. Stanković je kod sve tri ličnosti uočio usmerenost ka
snažnoj i samostalnoj jugoslovenskoj državi: Miloš Obrenović je stvorio modernu srpsku
državu i otvorio joj put za prožimanje sudbine sa ostalim jugoslovenskim narodima. Pašić je
znalački projektovao budućnost srpskog naroda u stvaranje jugoslovenske države, a Tito je
obnovio jugoslovensku državu u Drugom svetskom ratu (Stanković 1988, str. 173). Uprkos
krupnim probojima, pomenute istorijske ličnosti nisu do kraja života pratile duh vremena koji
su pronicljivo uočili. Premda se u politici uopšte, a ne samo na Balkanu, retko koji vladar znao
na vreme samoinicijativno povući, poslednja faza vlasti bila je senka na učinku Miloša, Pašića i
Tita. I ova okolnost je, izgleda, više posledica političke kulture u kojoj su se oblikovali
pomenuti režimi lične vlasti (lišene mandata) nego lične neodmerenosti. Na neprosvećenom i
trusnom Balkanu vekovima izdeljenom između imperija, oslobodilačka politička kultura je
istorijska reka ponornica čiji je podzemni tok uticao na razvoj i kada ne bi izbijao na površinu.
Kod najuticajnijih ličnosti boračka komponenta podjednako je oblikovala njihovu progresivnu
nacionalno oslobodilačku, ali i konzervativnu ulogu, onda kada bi vođa osloboditelj polagao
pravo na neograničenu vlast na osnovu ratnog učinka. Miloš se protiv hajduka, bundžija i
opozicije borio sa ne manje odlučnosti nego protiv Turaka, Pašić nije razumevao federaciju
zbog trajne solunaške predrasude. Odbijao je svaku federaciju osim plemenske, odnosno one u
kojoj bi ceo srpski narod bio obuhvaćen u jednoj federalnoj jedinici, što je bilo praktički
neizvodljivo zbog izrazite etničke izmešanosti (Stanković 1995, str. 94). Nije dozvoljavao
cepanje srpskih zemalja za račun nekog drugog plemena u državi koju je oslobodio srpski
41