Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

materijalnoj klasnoj pravdi. U ovom pogledu Pašić se razlikovao od Miloša i Tita. U svakoj
ozbiljnoj situaciji najpre je ispitivao stavove u poslaničkim klubovima, strpljivo se konsultovao
sa vrhom svoje stranke i bio u redovnim audijencijama u dvoru. U vlastitoj partiji bio je
neprikosnoveni izmiritelj frakcija i arbitar koji je ne manje energično oktroisao kompromise.
Širok manevarski prostor na vlasti je nužan, ali ne i dovoljan uslov istorijskog učinka jer ovu
okolnost treba vešto koristiti. Isto važi i za spoljnopolitičke okolnosti. Premda su u
geopolitičkom pogledu situacije bile slične (male zemlje između hegemonih velikih sila), Tito
je delovao u najpovoljnijim okolnostima, koje je delom i sam stvorio. Miloš nije mogao
izmeniti vazalni položaj Srbije bez dogovora velikih sila, pogotovo ne na način na koji je Tito
raskinuo sa Staljinom. Milošev spoljnopolitički manevarski prostor bio je znatno uži. Pašić se
oslanjao na Rusiju i Francusku, ali monarhijska Jugoslavija, zbog vojne i ekonomske slabosti,
nije imala veliki izbor u spoljnoj politici. Tito je imao snažniju vojsku, pa u spoljnoj politici nije
bio upućen samo na diplomatiju. Posle 1948. stekao je i potpuno samostalni ugled van lagera,
koji je u biopolarnom svetu neobično vešto iskoristio. Pašić se prilično vešto snalazio u
balkanskoj politici, a u evropskim okvirima je pokazivao manje sposobnosti. Tito je vodio veštu
svetsku politiku, koja je po ugledu nesrazmerno odudarala od veličine i snage zemlje. Veštom
spoljnom politikom Tito se od umešnog političara izdigao do državnika, što se ne bi moglo reći
za Miloša i Pašića, koji su u tom pogledu ostali lokalne veličine.
4. Granice istorijskog proboja
Uprkos krupnim učincima sve tri ličnosti ostale su zarobljenici svoje epohe bez dovoljno
kritičnosti u sagledavanju prevaziđenosti nekih ključnih načela svoje vlasti. Bilo bi pogrešno
njihov konzervativizam u starosti pripisivati samo okolnosti da su odveć dugo trajali ili
nespremnosti da se ranije povuku sa vlasti. Trebalo bi imati na umu nepoljuljanu snagu
početnog tvrdog uverenja, ali i snažnog autoriteta i harizme koja je jačala svest o ličnoj
nepogrešivosti. Miloš je ukinuo feudalizam u Srbiji, ali je ostao zatočnik patrimonijalizma. Od
Porte je iščupao znatne privilegije Srbima, a uz pomoć Rusije Hatišerif dvadesetih godina i
Berat 1830. kojim je Srbija postala vazalna kneževina. Time je Srbija uvedena u međunarodne
odnose (Ljušić 1986, str. 459). U zaslugu mu treba pripisati i sprečavanje nastanka
konkurentskog naslednog srpskog plemstva, čime je olakšao prodor kapitalizma. Opirao se
žestoko ustavu, koji su mu zajednički nametali Rusija i Porta. Strepeo je od podele vlasti, pa je
srpska buržoaska revolucija okončana u krilu patrimonijalne kneževe samovolje. Pašić je bio
prvi uticajni srpski političar koji je pokušavao da nove evropske ideje (najpre socijalističke, a
zatim seljačko-sitnoburžoaske) uvede u Srbiju. Harizmom plebejskog seljačkog vođe branio je
određena načela buržoaske pravne države. U slavenofilskom duhu kritikovao je zapadnjaštvo
Obrenovića, a konzervativizam je uočljiv u njegovim upozorenjima da nacionalnoj ideji preti
opasnost od industrijsko-kapitalističkog i saobraćajno-trgovačkog internacionalizma. Liberal
više iz nužde nego iz uverenja, branio je seosko antievropejstvo, a u starosti mu se
konzervativizam ispoljavao u tvrdom unitarizmu i solunaškom velikosrpskom hegemonizmu.
Titova vlast je ostvarila krupne modernizacijske pomake (prosvećivanje, laicizacija,
industrijalizacija, urbanizacija, rast standarda, otvaranje prema svetu, društvena pokretljivost) u
okviru levičarskog duha epohe. Jedinstvenom ideologijom zbližavao je balkanske nacije, a
nesrazmerno veliki ugled zemlje u svetu podsticao je deprovincijalizaciju. U starosti je
modernizacija postupno blokirana ustrajavanjem na krutoj kadrovskoj upravi i presudnom
monopolu partije nad ključnim segmentima državne organizacije.
Prilično jasna antizapadna usmerenost uočljiva je kod sve tri ličnosti, ali bi bilo pogrešno svesti
je na isti imenitelj. Miloševo protivljenje položaju ustavnog monarha i ustrajavanje na
običajnom pravu u sudstvu ne može se u pogledu pobuda niti istorijske funkcije, izjednačavati
sa Titovim nadustavnim položajem i nebirokratskim prioritetom partijskog prava.
Konzervativni feudalni patrimonijalizam nije istovetan sa revolucionarnim komunističkim
anormativizmom ni po klasnoj osnovi niti po viziji modernizacije. Još manje je moguće tražiti
čvršću liniju kontinuiteta između Pašićevog i Titovog antizapadnjaštva, odnosno pravoslavno –
39