Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

hervanija (ogrtač koji je dobio od sultana kao naročiti znamen kneževskog dostojanstva), Titova
maršalska uniforma i odlikovanja, zatim javna obeležavanja rođendana vladara (18. mart i 25.
maj) jesu sredini i političkoj kulturi primereni obrasci jačanja autoriteta države putem
sugerisanja izuzetnosti vođe. Miloš je dugo nosio tursko odelo, a Pašićeva mirnoća i duga brada
su, kako zapaža Stanković, odavali istočnjačku tromost i fatalizam. Titove službene slike su, po
uzoru na sovjetske vođe, dugo bile slike vladara u uniformi (simbolu neprestane borbe). Vladari
su prilagođavali ponašanje političkoj kulturi podvlašćenih, željenim ideološkim vrednostima i
međunarodnom osloncu.
Važnije od simbola i ceremonijala jeste ovde istaći da je reč o narodnim vladarima koji su imali
plebiscitarnu podršku jer se u ratu nisu odvajali od naroda. Miloš je, za razliku od dela vojvoda
iz 1. ustanka, koji su izbegli u Austriju, ostao s narodom, a Tito se, za razliku od kralja, nije
odvajao od vojske. U oslobodilačkoj političkoj kulturi ova komponenta harizme teško je
bledela. Balkanski vladari koji o tome nisu vodili računa lako su gubili presto. Crnogorski kralj
Nikola je u 1. svetskom ratu vodio kolebljivu i račundžijsku politiku napuštajući zemlju kada je
bilo najteže. Slično ponašanje je Petra II Karađorđevića lišilo preko potrebne boračke harizme u
2. svetskom ratu. Miloš i Tito su, pak, slovili kao narodni, a ne dvorski vladari. Miloš je bio
patrijarhalni plebejski vođa, koji nije na paradni nego na neposredni način izlazio u narod,
mešajući se sa gomilom i pozdravljajući je: «Kragujevčani, košuljo moja» (Jovanović 1923, str.
147). Titu je bilo podjednako stalo da bude klasni vođa i narodni vladar. Često je mitingovao, a
narodu je bio blizak po jednostavnom i neposrednom obraćanju, bez intelektualne distance, koja
neretko odbija mase. Ipak za stabilnost vlasti nije uvek dovoljna snažna plebiscitarna podrška,
već i lojalnost užeg upravnog štaba harizmatskog gospodara. Često staleški privilegovani sloj
strepi od vođe koji se oslanja na emocionalnu odanost masa i koji ne dozvoljava
institucionalizovanje privilegija užeg povlašćenog sloja (vlast senata, ustavobranitelji, partijska
frakcija), ali može biti i zainteresovan za negovanje autoriteta vođe kao važnog harizmatskog
oslonca sigurnosti položaja privilegovanih. Miloševe vojvode nisu mogle zašititi svoje
privilegije bez Ustava, a Titovi saradnici su smišljeno jačali autoritet vođe da bi ojačali ugled
partije i vlastiti položaj. To je verovatno glavna razlika između labilne Miloševe vlasti, praćene
bunama i okončane izvlašćenjem osionog kneza, i Titove harizme osigurane gvozdenim
zakonom partijskog jedinstva. Miloš se opirao straleškim kolegijalnim telima, a bune surovo
gušio. U slučaju retko prisutnog opreznog otpora saradnika Tito je, svestan plebiscitarne
podrške, pretio da će izaći pred skupštinu i narod.
Izuzetna dinamika ovih vladara samo donekle objašnjava prirodu njihove vlasti. Miloš je bio
stalno u pokretu i raspolagao je sa više dvoraca u Kragujevcu, Požarevcu i Točideru. Tito se
kretao između Dedinja, Briona i Kranja. Miloš je bio najbogatiji posednik u zemlji, dok se za
Pašića i Tita to ne bi moglo reći. Tito je bio skup vladar, ali od dobara koje je koristio porodicu
nije opskrbljavao. Dobro obavešteni Tempo pominje da je na njegovoj štednoj knjižici ostalo
između četiri i pet hiljada maraka, a pokloni koje je primao su ostali muzejima (Vukmirović
1996, str. 134-135). Razlika između patrimonijalnog kneza i komunističkog vladara može se, u
ovom pogledu, objašnjavati suprotnošću između vlastelina i nezajažljivog zahvatača, s jedne, i
radničkog vođe, s druge strane, koji su na potpuno oprečan način gledali na sticanje i
bogaćenje. Kod prvog je bogatstvo bilo znak domaćinske umešnosti i zaslužene privilegije, a
kod drugog žig klasne izdaje i moralnog posrnuća. Odnos vladara prema imovini je značajan
tek ukoliko postaje načelo za formiranje društvene strukture. Premda je Miloš arbitrirao
običajnim, a Tito partijskim pravom, nebirokratski potencijal uprave bio je različit, jer je viša
prosvećenost i složenija društvena struktura u socijalizmu iziskivala daleko veći udeo
formalnog prava. Materijalna pravda patrimonijalne vlasti imala je drugačiju istorijsku funkciju
od materijalne pravde komunističkih režima, jer je ova druga revolucionisala društvenu
pokretljivost jednu od ključnih komponenata modernizacije. U političkoj sferi, pak, oba vladara
su ključne sukobe rešavala oktroisanim kompromisom, tj. ne pre svega kao rezultat dogovora
zainteresovanih već bespogovornom odlukom čelnika pošto bi saslušao mišljenja svih.
Oktroisani kompromis je nužnost u trenucima nespojivosti interesa zainteresovanih (sukoba
kneževa ili Srba i Hrvata) i nepostojanja formalnog zakona ili njegovog podređivanja
38