Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

neformalne grupe bliže vladaru imaju veliki uticaj. Milošu je čibukdžija (koji knjaza svlači i
oblači, postelju mu namešta i čibuk i kavu dodaje) bio poverljiviji od popečitelja, dok su na Tita
u starosti više uticale neformalne grupe iz bliskog okruženja, a kontraobaveštajna služba mu je
bila značajnija od visokih partijskih i državnih funkcionera. Između dve snažne lične vlasti
stajale su nestabilne monarhije u čijim je vladama Pašić bio najkrupnija figura. Vlast mu se
oslanjala na skromnu birokratsku upravu regrutovanu doduše iz domaćeg školovanog, ali
korumptivnog činovništva, a sve to u senci pretorijanskih oficirskih struja koje su bile kadre da
menjaju vladare lišene čvrste dinastičke harizme.
Razvijena birokratska uprava i pravni formalizam potiskivani su različitim oblicima materijalne
pravednosti, o čijem se sprovođenju starala različito institucionalizovana kadijska ili klasna
pravda. U sredini bez državnopravne tradicije nepodeljena vlast nije uvek neprogresivna jer se
jedino autoritarnom politikom mogu podstaći krupne društvene promene. Međutim, i
nepodeljene vlasti se razlikuju po modernizacijskoj aktivnosti i krugu pojedinaca koje uključuju
u upravljanje. U tom pogledu Titova politika upadljivo se razlikovala od prethodnika. Miloš se
nije trudio da neprosvećenu srpsku sredinu evropeizuje, a zatečene strukture dugo su određivale
ritam balkanskog zaostajanja. Tako su 1844. od 17 predsednika sudova trojica bila potpuno
nepismena, a 10 je znalo samo da se potpiše (Tokovi istorije 1-2/1993, str. 136). Autoritet
uprave počivao je na junaštvu i fizičkoj snazi. Miloš je za starešine birao fizički naočite ljude
jer je znao da prost svet poštuje fizički izgled, a činovnike je kažnjavao batinama. «Babo voli
starešine krupne, glavate i plećate», govorio je knez Mihailo. Najpre ustavobranitelji, a potom
knez Mihailo i austrofilski Obrenovići razgrađivali su orijentalnu strukturu vlasti postupno je
birokratizujući. Na orijetalnu tradiciju se nadovezivalo zapadnoevropsko iskustvo. Pašić je
delovao u vremenu kada su liberalnoburžoaske ideje prodirale u Srbiju, ali nisu imale oslonca u
državnopravnom nasleđu. Radikalska vlast se oslanjala na partijske organe i mladu srpsku
neuvezenu birokratiju u građanskom društvu bez čvršćih ustanova i stalnom ratnom okruženju.
Tito je uveo boljševički obrazac kontrole države preko monopolske partije i lojalnog boračkog
kadra. Znao je da narod poštuje uniformu, pa ju je često nosio. Sve tri državnopravne tradicije i
obrasci političke kulture (turska, zapadnoevropska i boljševička) nužno su se prelamale kroz
osnovnu oslobodilačku balkansku političku strukturu i njene ključne vrednosti, dozirajući
različite modernizacijske sadržaje, ali i ograničavajući probojne mogućnosti vodećih političkih
ličnosti. U nepismenoj i zaostaloj Srbiji, koja još nije okončala nacionalno oslobođenje, Miloš
nije mogao uvesti staleški parlament zapadnih savremenika, Pašić i kralj Petar I Karađorđević
su u stalnoj senci pretorijanstva i oslobodilačkih ratova bili više liberali iz nužde nego iz
uverenja (jer je početkom 20. veka sa Srba trebalo skinuti mrlju kraljeubica i vandala), a Tita su
boljševička načela, stalni sovjetski nadzor i međunacionalne napetosti u zemlji snažili u
uverenju da bez vodeće uloge partije jugoslovenski prostor nije moguće držati u državnom
obliku.
Balkan nije presedan po tome što su se na njemu krupne istorijske i modernizacijske promene
probijale u autoritarnom obličju lične vlasti. Kao i svuda, i ovde će istoriografija duže beležiti
modernizacijski učinak vladara od cene kojom je plaćen. Osvedočene vojskovođe gušile su
otpor saradnika u ime materijalne pravde (nacionalno i klasno oslobođenje) ne osvrćući se na
običajnu solidarnost ili pravnu jednakost. Miloš je ubio Karađorđa 1817, ugušio Đakovu 1825. i
Čarapićevu bunu 1826. Da bi izbegao osvetu, tražio je da sam narod ubije Đaka, a ne njegovi
momci. Tito je brutalno uklonio prosovjetsku struju u partiji 1949-1953, dok su ostale čistke
bile blaže: Đilas 1954, Ranković 1966, hrvatski nacionalisti 1971-72, srpski liberali 1972-73.
Uvek se trudio da iz čistki izađe čistih ruku, tražeći da drugi urade posao umesto njega, a on se
zadovoljavao arbitražom između sopstvenih suprotstavljenih struja. Oba vladara su znala da
lojalnost saradnika ispituju probama. Miloš je znao da proba vojsku hoće li mu biti u nuždi, da
nenadano uzjaše ata i poviče svoje vojnike da ga slede na tobožnju opasnost (Sećanja A. Simića
1997, str. 122). Tito je u nekoliko navrata nudio ostavke, ali su to uglavnom bile probe da se
ispita reakcija najbližih saradnika. U manevrima slične vrste ne treba tražiti osobenosti lične
vlasti ovoga prostora jer spadaju u ritualnu tehnologiju svake lične vlasti. Još je manje važno
isticati ceremonijal kao nesvakodnevnu crtu režima i autoritarnih ambicija vladara. Miloševa
37