Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Milošev, Pašićev i Titov realizam nije pretežno, pa ni isključivo motivisan urođenim ličnim
crtama. Vladari i političari malih zemalja po pravilu su realističniji od vođa svetskih sila. Osim
toga, reč je o ličnostima koje su se izdigle iz «plebejaca», a ne dinastičkog reda nasleđa. Vlast
je stečena oslobodilačkim učinkom, a ne krvnim pravom ili slobodnim izborima. Koliko god
bila zaslužena, mogla je na isti način biti nasiljem i kastrirana. Nesigurnost harizme, po pravilu,
jača realizam, dok neprikosnovena harizma vodi megalomaniji, slabi sposobnost jasnog
uočavanja odnosa snaga i precenjuje vlastitu moć. Sva tri političara su delovala u uslovima koji
su jačali realizam i oprez. Premda nacionalni oslobodilac, Miloš je bio u senci sultana i
rodonačelnik skorojevićevske dinastije koju vojvode nisu poznavale. Pašićeva harizma bila je
ograničena na stranku, a u državi je bila u senci kralja. I Titova vladarska harizma bila je pre
osamostaljenja u senci Staljinove. Miloš je strepeo od Porte, nelojalnih vojvoda i narodnih
buna, Tito od hegemonog Sovjetskog saveza i međunacionalnog raskola države. Pašić je iznad
sebe imao kralja, zavereničku vojsku (najpre Crnu, a zatim Belu ruku), moćnu Austriju, a
potom Italiju. Miloša i Tita opasnosti nisu gonile na podelu vlasti, već na pojačani oprez i
realističnost, a Pašić se dugo održavao na vrhu usavršavanjem lukavstva i prepredenosti. Kralj
Petar I i Aleksandar I sujetno su se plašili Pašića jer je bio odveć dominantna ličnost, i po njima
suviše odvojen od dvora, a Pašić je strepeo od «solunske metode», kralja i Bele ruke (Stanković
1995, str. 75).
Dalje, ne povezuje pomenutu trojicu samo snažna težnja za stvaranjem samostalne države već i
upadljiva veština u službi toga cilja. Egzistencijalna ugroženost kod darovitih političara na
osoben način izoštrava osećanje opasnosti, mehanizme odbrane, ali i napada. Miloš je razvio
neslućenu vizantijsku pritvornost pregovarajući sa Turcima i uveravajući ih u lojalnost, a život
mu je stalno bio nesiguran. Pašić je uz levantijsko čaršijsko lukavstvo i izvesno osećanje
istorijskog toka razvio i neobično snažno čulo za kombinovanje ustupaka i pritiska. U
aneksionoj krizi suprotstavio se npr. Milovanovićevoj politici kompenzacija ističući da oko
Bosne i Hercegovine nema pogađanja, jer je bolje da ostane ljuta i otvorena rana koja će Srbe
podsticati na pregnuća preko njihovih mogućnosti (Stanković 1988, str. 273). Ni Tito dugo nije
popuštao u sukobu oko Trsta zbog homogenizacije države i održavanja borbenog morala, nošen
nagonom ka moćnoj i nezavisnoj državi, prožetim nepoverenjem i oprezom sazrelim u zatvoru,
ilegalnosti i ratu. Nesvakidašnji politički refleks i umeće su kod ličnosti prirodno snažne volje
izoštravali permanentno nestabilni balkanski uslovi, gde je u sumrak raspada carstava nastao i
nakon njihovog sloma ostao trajno eksplozivan prostor etnički izmešanih malih nacija i njihovih
nedefinisanih granica. Ova okolnost je, s jedne strane, pružala širok manevarski prostor
domaćim političarima (zbog nejasnih interesa spoljnih i unutrašnjih snaga), ali ga je i sputavala,
jer je svaka vlast bila neukorenjena i sklona nenadanom padu, s druge strane. Borba protiv
stranog zavojevača lako je prelazila u otpor domaćim uzurpatorima, a patriotska hajdučija u
razbojništvo. S. Jovanović je pisao o anarhističkim osobinama srpskog naroda, još sirovog i
neukroćenog, koji na svaki nedostatak vlasti reaguje bunom i hajdučijom. Integracija prostora i
smirivanje tla su stvarali potrebu za natprosečnim političarem (a ne rutinskim činovnikom ili
hrabrim ratnikom) kadrim da odgovori ratu i miru, da bude vođa – detonator (borac i buntar),
ali i onaj koji smiruje uzavrele napetosti energičnim čistkama (Karađorđa, hajduka, vojvoda i
partijskih frakcija), osamostaljuje državu i kosmopolitizuje etnički izmešani prostor. Svu trojicu
karakteriše naizmenično i sinhronizovano menjanje uloge borca i izmiritelja što je svakako
podsticalo usavršavanje političke veštine u različitim okolnostima. Miloša i Tita povezuje
boračka i diplomatska harizma, Pašića i Tita stradalništvo za ideju (zatvor i progonstvo), a svu
trojicu umeće arbitraže i osećanje političkog duha svoga doba. Borački učinak bio je trajna
sastavnica harizme unutar zemlje, ali i van nje. Sultan je govorio da Miloš beg nije manji od
vlaškog i moldavskog knjaza. Štaviše u sultanovom fermanu iz 1835. stoji da je «između
knjaževa histrijanskih, glavni knjaz serbski» (Sećanje A. Simića 1997, str. 158). Sličan ugled
Tito je uživao kod Staljina, kome je ovaj, po svedočenju M. Đilasa, čak obećavao ulogu svog
naddržavnog naslednika. Miloš je uverio Portu da je on jedini čovek kadar da primiri Srbiju, a
poslestaljinski sovjetski vrh nije sumnjao u to da je Tito zdrava snaga koja (za razliku npr.od
Kardelja) neće dozvoliti povratak kapitalizma i slabljenje partije. Pašić je u zemlji imao sličan
35