Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

napetosti srodnih nacija itd. Oslobodilačka politička kultura podjednako je oblikovala
revolucionarne i modernizatorske proboje, ali i žestoke neprogresivne međunacionalne sukobe.
Raspoznavanje čvorne nadindividualne istorijske strukture kao izvora sporo promenljivih
procesa, koji se u prerušenoj formi dugo održavaju, olakšava izbor najznačajnijih istorijskih
aktera u širem vremenskom sklopu. Knez Miloš, Pašić i Tito nisu to zbog vanserijskih ličnih
vrlina (hrabrost, obrazovanje, politički refleks), niti zbog izuzetno skladnog podudaranja
potreba naroda u jednoj epohi i manje ili više slučajne ponude vođa, već zbog sposobnosti da
promišljaju, usklađuju i usavršavaju političke mehanizme različite vrste. Kolektivno iskustvo
živo se iskazivalo u pomenutim politički darovitim pojedincima i krupnom učinku njihove
vlasti. Sva tri aktera je vezivala težnja za stvaranjem samostalne snažne države u složenim
okolnostima koje su iziskivale kombinaciju različitih sredstava (od borbe do lukavstva) i
višeslojni manevar primeren neprijatelju i okruženju. Miloš je uvideo da se protiv Turaka može
više lukavstvom nego oružjem (što je opet isticalo iz kolektivnog iskustva srpskog naroda i
borbe za preživljavanje i samoodržanje), Pašić je učvršćivao srpsku državu gipkošću modernog
evropskog partijskog političara, a Tito je eksplozivni jugoslovenski prostor najduže držao u
miru i gotovo nezamislivom stanju nezavisnosti od velikih sila. Premda u različitoj meri
suvereni (Miloš je bio vazalni sultanov knez, Pašić je kao šef partije i vlade bio podređen
kraljevima, a Tito je bio šef partije i suverene države), svi su bili neobično moćni, autoritarni i
ugledni. Sposobnost neoportunističkog prelaza iz buntara u kompromisera i izmiritelja, a da se
ne naruši osnovni sklop lične harizme i ova očuva u drugoj ulozi, bila je važan uslov učinka i
duge vlasti pomenutih vladara. Harizma je morala biti prilagođena ratnom i mirnodopskom
stanju podjednako, a na skladu pravdoljublja, hrabrosti i političke mudrosti počivali su složeni
kultovi balkanskih oslobodilaca i presuditelja.
Strukturnoistorijski i procesnoistorijski pristup je, s obzirom na prirodu istraživačkih prioriteta,
pogodniji za poređenje vremenski udaljenih istorijskih zbivanja i aktera nego što je to
istoricistički pristup, koji naglašava neponovljivost i individualnost događanja. S druge strane,
prioritet istraživanja struktura donekle umanjuje značaj hermeneutičke rekonstrukcije namera
vodećih aktera, jer subjektivne namere ne mogu dočarati deterministički splet koji se formira
nezavisno od volje pojedinca, a još manje rekonstruisati početni zatečeni manevarski prostor
akcije koji se, doduše, može širiti, ali ne i suštinski menjati. Miloš i Tito su vešto koristili
suprotnosti između svetskih sila, ali širi geopolitički kontinentalni sklop nisu mogli menjati.
Njima nasuprot, npr. moćnim vladarima (Napoleonu, Hitleru ili Staljinu) za zapaženiji učinak
nije bilo neophodno da budu jezičci između velikih sila. Svest i samopoimanje aktera su
donekle nezaobilazan, ali ni izdaleka pouzdan pokazatelj kursa režima na čijem su čelu. Ne
samo otuda što se namere vođa u toku sprovođenja preko nužne, manje ili više složene
hijerarhije menjaju i iskrivljavaju, već i zato što čelnici nisu uvek svesni dalekosežnih
progresivnih posledica svojih postupaka. Miloševa naredba da se krče šume i unapređuje
ratarstvo postupno je menjala pasivni stočarski način života, ubrzavala trgovinu i stvarala
preduslove za potonju industrijalizaciju. Titov otpor Staljinu, podstaknut strahom vrha partije
od pada s vlasti i Staljinove odmazde otvorio je put dubokim promenama jugoslovenskog
socijalizma i učinio Jugoslaviju aktivnim virusom lagera koji je njegove ostale članice
zaražavao težnjom za nezavisnošću. Ništa ređe nije ni nepodudaranje namera i konzervativnih
posledica politike. Miloš nije uviđao da je uvođenje kapitalizma 1835. osudilo osmanski
kneževski patrimonijalizam na propast, Pašić se nije mogao prilagoditi vladavini u
višenacionalnoj državi niti shvatiti suštinu modernog federalizma, a Tito se uprkos odvajanju
od Staljina teško oslobađao krutog boljševizma. Upravo zbog pomenutog nepodudaranja
namera i posledica politike raste značaj strukturnoistorijskog pristupa u objašnjenju složenog
društvenopolitičkog determinizma.
Kod svakog poređenja, a naročito vremenski udaljenih razdoblja, potreban je višestruki oprez.
Uočene trajnije procese i čvršće strukture trebalo bi istorično razmatrati u svakom obliku
njihovog konkretnog ispoljavanja. Oslobodilačka politička kultura je postojan obrazac
ponašanja, ali je u teorijskom pogledu reč o formalnoj kategoriji koju ispunjavaju različiti
sadržaji, tj. interesi različitih društvenih grupa koji mogu biti u različitoj meri isprepletani za
32