Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

i prototip seljačkog demagoga (govorio je «svi smo ravni, što je knjaz to je i svinjar»),
nepoverljive i nepredvidljive ćudi, uvek je imao oružje pri ruci, što je odavalo starog krdžaliju.
Vreme je oblikovalo ove nepoverljive crte političara, ali i pritvornost. Vučić je bio iz onog
starijeg naraštaja koji je umeo da temena pred Turcima, imao, je lukavu mačkastu gipkost kao i
Miloš (Jovanović 1925, str. 189-190). Borba za opstanak i nezavisnost naroda je stvarala
političku kulturu primerenu okruženju, što većini nije bilo neprirodno (izuzev usamljenih
pripadnika inteligencije formirane na Zapadu). Otuda i neophodnost mere u kritici vazalne
patrimonijalne nepodeljene vlasti. Važnije od opreza istoričnosti je uočavanje kontinuiteta
osnovnog obrasca političke kulture vladara oslobodioca. Što je vladarev ratni učinak bio
nesumnjiviji to su bile manje šanse zakonski regulisane podele vlasti (od Miloša do Tita). Ređi
pokušaji birokratizacije i liberalizacije vezani su za vladare bez harizme ratnog oslobodioca
(Mihailo Obrenović, kralj Petar I Karađorđević 1844-1921). Miloš je prema Porti uvek bio
energičan, istovremeno se čuvajući da mu niko ne može osporiti vernost sultanu. On nije
govorio s Portom kao njen skromni štićenik koji svoja prava izvodi iz propisanog ustava, nego
kao čovek koji je vlast dobio od jedne narodne bune i koji se pred Portom javlja kao tumač
narodnih želja (Jovanović 1923, str. 64-65). Iz istog razloga ni Tito pred Staljinom nije
temenao, za razliku od ostalih komunističkih vođa lagerskih zemalja koje su se vratile u zemlju
u prtljažniku voza Crvene armije i preuzele vlast u senci sovjetske vojske (Rakoši, Gomulka,
Ulbriht, Dimitrov). Kod vladara koji su kod naroda osvedočeni, ali ipak ne do kraja suvereni,
verovatno se jače izoštrava osećanje jasnog i tačnog raspoznavanja snaga, do sitnica, i veštog
prilagođavanja novoj situaciji, nego kod izbornih šefova čija je vlast regulisana zakonom. U
odnosu prema Turcima i Rusima Miloš i Tito su prilično tačno uočavali kada i koliko treba
popuštati ili zatezati. Istovremeni osećaj egzistencijalne ugroženosti i vlastite snage kod
izuzetno nadarenih političkih vođa stalno usavršava politički refleks i čulo za precizno
sagledavanje granica manevarskog prostora. Izgleda da odveć ambiciozno zamišljeni ciljevi
sprečavaju realističnost u proceni odnosa snaga i ubrzavaju popuštanje političke koncentracije.
S. Jovanović poredi Miloševu gipkost sa hitrinom guje koja krivuda kroz kamenjar. Ova ocena
nije manje primerena Titovoj elastičnoj spoljnoj politici. Miloš je bio lišen ličnog ponosa i bio
gotov na savijanja, a i Tito dok nije učvrstio međunarodni ugled, da bi kasnije ponos isticao do
sujete. Spoljna politika je opreznija od unutrašnje jer zahvaljujući priznatom učinku u svetu
kritičnost prema autoritarnim sredstvima bledi.
Neodvajanje od naroda u najtežim situacijama jeste neobično trajna sastavnica ratne
harizme. Posle sloma 1. ustanka 1813. deo vojvoda i ratničke aristokratije prebegao je u
Austriju ispred Turaka. Miloš je ostao s narodom, slično kralju Petru I i regentu Aleksandru,
koji su se s vojskom 1915. povlačili preko Albanije. Ni Tito se nije odvajao od vojske 1941-
1945. Harizmatsko junaštvo ima krupnu ulogu u obezbeđenju plebiscitarne podrške, ali se
vremenom lako pretvara u tzv. solunaštvo ili partizanštinu tj. u polaganje prava na trajnu vlast
na osnovu osvedočenog ratnog učinka bez obzira na mirnodopske uspehe. Neodvajanje od
naroda u ratu i skromno obrazovanje vođe koje ga približava običnom čoveku je Miloša i Tita,
a delom i Petra I učinilo «vladarima iz naroda». To se ne bi moglo reći npr. za kneza Mihaila
Obrenovića i kralja Aleksandra I Karađorđevića (1888-1934), koji se nisu kao Miloš mešali sa
gomilom niti često mitingovali kao Tito. Njihovi izlasci u narod bili su više paradni. Premda
obrazovani, u govorničkom pogledu, zbog distance prema narodu, bili su manje ubedljivi.
Političkoj kulturi podvlašćenih najuspešnije su se i sa najmanje napora prilagođavali Miloš i
Tito, dok je zatvoreni, melanholični, autoritarno nadmeni i zagonetno nepristupačni knez
Mihailo u tom pogledu najviše odudarao nastojeći da bude prosvećeni apsolutista lišen harizme
ratnika. Mihailo je bio plemić koji nije umeo sa narodom. Uvodeći ceremonijal i audijenciju,
dao je srpskom dvoru zakasneli evropski sjaj. Titova sklonost ceremonijalu nije, međutim,
ugrozila njegov oslonac, jer je naporedo na paradoksalan način zadržao Miloševu sugestivnost
neposrednog plebejskog dodira s masom. Tito je u vlastiti raskošni ceremonijal vešto ugradio i
patrijarhalno nezvanično saobraćanje vladara sa narodom, prisutno još u srpskoj ustaničkoj
tradiciji. Bio je to relativno spontani plebejski čin mladih dinastija izraslih iz ratnika i stočnih
trgovaca, a ne izdvojenog staleškog plemstva sa vlastitom kulturom i stolećima dugim
24