Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
integrativne ideje (marksizam i katolicizam) bile suštinski različite. Uprkos krupnim društvenoekonomskim<br />
i idejnim razlikama, postoje određene zakonitosti u funkcionisanju<br />
višenacionalnih država i sličnosti u tehnikama integracije i kultizacije vladara. Nadnacionalni<br />
kult Josipa Broza počivao je ne samo na novoj idejnoj, marksističkoj osnovi već se i u<br />
taktičkom pogledu razlikovao od Karađorđevog jugoslovenstva, zbog drugačije polarizacije<br />
nacionalnih snaga. U jugoslovenskoj monarhiji bila su priznata samo tri naroda, pa se<br />
Karađorđević trudio da hrvatski secesionizam suzbije srpsko-slovenačkim savezom.<br />
Socijalistička Jugoslavija počivala je na 6 republika i dve snažne narodnosti. Uprkos<br />
jednopartijskom režimu stvoren je prostor za složeniju političku kombinatoriku, ali i za veći<br />
haos nakon iščezavanja harizmatskog vođe i jedistvene partije. Uvođenjem autonomnih<br />
pokrajina nastojao se institucionalno suzbiti nacionalizam najbrojnije nacije, ali je ovom<br />
politikom izgleda potcenjen haotični potencijal stvaranjem novih nacija i uzdizanjem<br />
nacionalnih manjina u narodnosti. U pogledu regulisanja odnosa među nacijama novo stanje je,<br />
po svemu sudeći, bilo posledica prioriteta spoljne nad manje ili više improvizovanom<br />
unutrašnjom politikom. Vreme je pokazalo da je precenjena trajnost integrativnog uticaja<br />
internacionalističkog marksizma u političkom vrhu, ali i kod širih društvenih slojeva. Ovde nije<br />
potrebno ulaziti šire u složeni i protivrečni odnos partije prema nacionalnom pitanju već samo<br />
uočiti da je pomenutim usložnjavanjem međunacionalne situacije autoritet vođe stekao širu<br />
osnovu.<br />
Titova politika nije bila u toj meri samostalna niti je stvarala sama sebi uslove, razarajući<br />
ograničavajuće delovanje «struktura u senci», kako bi se npr. moglo zaključiti samo ocenom<br />
trajnosti njegove harizme. Lepeza političkih alternativa nije bila široka, a Titova harizma nije<br />
mogla razarati glavne zatečene uslove koji su je stvorili. Zatečene uslove su 1945. činili slom<br />
fašizma, napredovanje Crvene armije na Balkanu i podela interesnih sfera između velikih sila.<br />
Doduše, i KPJ je donekle stvarala nove uslove relativno samostalnom izgradnjom snažne armije<br />
1945. Istorijski izbor, osim pomenutih okolnosti, bio je sužen i neobično čvrsto izgrađenim<br />
marksističkim idejnim opredeljenjem i uverenjem da se višenacionalna država može integrisati<br />
samo jedinstvenom ideologijom. Mogućnosti važnih modifikacija već izabranih alternativa<br />
nenadano su se otvorile nekoliko godina kasnije, kada se, Staljinovom nepromišljenošću,<br />
nekoliko nesporazuma pretvara u ozbiljan sukob. Da bi se očuvala vlast, 1948. je postojala<br />
samo jedna alternativa – otpor Staljinu. Nije to bio slobodan izbor između vazalnog položaja<br />
(npr. kao T. Živkova ili V. Ulbrihta) i rizičnog samostalnog puta, već je ova druga alternativa<br />
bila jedino moguća (ukoliko se želela sačuvati vlast vođe i vrha partije). U kasnijem razvoju<br />
lepeza izbora puta bivala je sve uža zbog nepokolebljivog idejnog opredeljenja, učvršćene<br />
kadrovske organizacije partije i uhodanog opravdanja vlasti. Nakon relativno učvršćenog<br />
položaja države otvorile su se, doduše, mogućnosti modifikacije izabrane alternative, ali ne i<br />
izbor druge. Međutim, sada se alternative izbora nisu mogle sresti među savremenicima kao<br />
1948 (vraćanje u vazalni položaj prema Sovjetskom Savezu). Da bi opstao, režim je morao<br />
istrajati na novom samoupravnom kursu ili se dalje liberalizovati. Tito je bio oprezan u daljoj<br />
liberalizaciji režima iz više razloga. Verovatno je prevagnulo uviđanje da bi dalja višepartijska<br />
liberalizacija 1952. ili tolerisanje partijskih frakcija(ili čak, kako je Tito govorio u proleće 1952,<br />
odumiranje partije) ugrozili monopolski položaj SKJ, državno jedinstvo i njega lično. Osim<br />
toga, po svedočenju njegovih saradnika, Tito je uvek vodio računa o odnosima sa Sovjetskim<br />
Savezom, računajući na njega kao na međunarodni oslonac i u periodu najžešćeg<br />
antistaljinizma. Da se odvojio od marksizma i socijalizma (ako je to uopšte bilo moguće s<br />
obzirom na svest vrha partije i marksizam kao monopolsku osnovu ideje jugoslovenstva),<br />
pitanje je da li bi u spoljnoj politici mogao naizmenično i istovremeno koristiti podršku Istoka i<br />
Zapada i kakav bi bio odnos velikih sila prema državnom jedinstvu Jugoslavije. Izgleda da je na<br />
vreme uočeno da najširi manevarski prostor u spoljnoj politici pruža upravo pozicija<br />
«disidentskog marksiste» u koga su nade polagala oba bloka.<br />
Možda je najodmerenija ocena da su zbog pomenutih okolnosti alternative Titovog izbora bile<br />
sužene, ali ne i isključene. O šansama izabrane alternative svedoči i aktuelnost lične vlasti u<br />
Evropi sredinom 20. veka. Ova nije bila ograničena samo na socijalizam. Titovi autoritarni<br />
214
Change language