Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

lakša. Posle sloma lagera 1989. NATO je definisao Jugoslaviju kao zemlju izvan svoje oblasti
delovanja (Vudvord 1997, str. 149). U vakuumu te vrste (Jugoslavija je prepuštena Zapadnoj
Evropi i Nemačkoj, a ne više SAD i SSSR-u kao za vreme Tita), iščezavanjem bipolarne
ravnoteže, jača unutrašnji haos, koji je, međutim, pogrešno svesti isključivo na ove činioce.
Jugoslavija nije izdržala promene okruženja. Tito je, pak, zahvaljujući lagerskoj podeli i
napetosti uspevao da suzbije uticaj okruženja. Suverenitet je doživeo eroziju kada se podudarilo
iščezavanje bipolarne ravnoteže sa snažnim unutrašnjim višepartijskim rasulom. Ove dve
okolnosti tesno su povezane jer je malo verovatno da bi višepartijski režim (kao nužno
prilagođavanje okruženju) mogao biti uveden u periodu blokovske ravnoteže. Godine 1985.
nestali su i poslednji elementi međunarodne stabilnosti i sigurnosti koji su jugoslovenskoj vladi
40 godina služili kao osnova spoljne politike (Vudvord 1997, str. 372). Domaće snage su
unutrašnju ravnotežu pokušale da održe nacionalnim interesima, a spoljni činioci nisu
garantovali nenasilno rešenje. Za vreme Tita bilo je drugačije. Naruku mu je išla blokovska
podela, dok su oba bloka strahovala od haosa u Jugoslaviji koji bi mogao da ugrozi njihove
vlastite interese.
Tito je delovao u uslovima skraćenog 20. veka (1914-1989) i njegove hladnoratovske bipolarne
napetosti (1945-1989) i u ovim okolnostima stvorio relativno čvrstu, snažnu i uglednu državu.
Uspeo je da zatečene uslove neobično aktivnom spoljnom i unutrašnjom politikom, još više
prilagodi komunističkoj viziji federacije ravnopravnih nacija i podigne je na zavidni nivo
prestiža. Međunarodni ugled bio je važan uslov stabilnosti zemlje, jednako kao što je kasnije
borba secesionističkih republika za pridobijanje svetskog javnog mnjenja uticala na raspad
Jugoslavije koliko i same borbe na terenu. Pre i nakon svoga doba Tito bi, verovatno, teže
ostvario svoju integrativnu ulogu, ali to ne umanjuje njegovo umeće jer svako dela u zatečenim
uslovima. Sa nestankom stabilne bipolarne ravnoteže u Jugoslaviji je nacionalni problem
rešavan referendumom, ponovnim nacionalnim izjašnjavanjem. Tito je bio lišen te potrebe jer
su oba lagera pokazivala interesovanje za celovitu Jugoslaviju, pa je načelo da je pravo nacija
na otcepljenje doduše legitimno, tretirano kao potrošeno. Komunistički internacionalizam i
oslobodilački učinak Tita i partije potiskivali su načela istorijske izvornosti i pravo nacije da
upravlja konkretnom teritorijom u etnički izmešanom prostoru, a načelo UN (sve do ujedinjenja
Nemačke 1989) o nepovredivosti međunarodno priznatih granica činilo je secesionizam
nemogućim i apsurdnim. Pod uticajem nemačkog načela o pravu na samootcepljenje (što je
odvelo nemačkom ujedinjavanju i menjanju unutarevropskih granica) prodrli su referendumi i
na Balkan, što je uz zdušno sadejstvo razbuđenog domaćeg šovinizma (koji su ovim postupcima
u stvari legalizovani) odvelo haosu i ratu. Uz podršku okruženja i monopolske partije Tito je
mnoge proceduralne mehanizme (kao referendum o nacionalnom izjašnjavanju), lako
eksplozivne, potisnuo kao formalne. Stvorio je složen i isprepleten sistem samoupravne
ravnoteže nacije i regiona, koji je, međutim, počivao na takvoj ravnoteži da niko nije mogao da
iziđe iz Jugoslavije, a da je ne razori. Svako otcepljenje narušavalo je složenu ravnotežu SFRJ i
koalicije što se pokazalo već jula 1991. kada je odlučeno da se JNA izvuče iz Slovenije. I ovde
bi bilo pogrešno navedeno «preorganizovanje» političkog sistema socijalističkog
samoupravljanja uzimati kao potencijalnu osnovu potonjeg haosa, koji je mogao nastati zbog
minimalnog narušavanja složenog balansa. Pomenuta složena ravnoteža dugo je u
jednopartijskom obliku omogućavala funkcionisanje različitih delova sistema (ekonomskih i
političkih) uz istovremeno obezbeđenje državne celovitosti. Umešnim korišćenjem vlastitog
autoriteta Tito je suzbijao dezintegrativne tendencije i opstao na vlasti punih 35 godina. Između
ostalog, i zbog dužine vladavine njegova uloga neće biti beležena kao efemerna, već kao režim
koji je propao, ali i ostavio značajne tekovine. Lako je pojmljivo da je duži period vladanja
pouzdanija osnova za istorijski učinak od kraćeg (Ivan Grozni je na prestolu proveo 31 godinu,
Luj XIV 55, Fridrih Veliki 46, Franc Josif I 68, a Staljin je vladao punih 30 godina).
Vrlo uopšteno govoreći, Titov režim jednopartijske i lične vlasti podsticao je kosmopolitizaciju
jugoslovenskog prostora, koju je pratila modernizacija i laicizacija. Kult vladara, koji se
razvijao iznad nacionalne osnove, većina nije prihvatala kao vlast hrvatskog predstavnika već
jugoslovenskog «kosmokratora», u doduše nedovoljno usklađenom i prilično protivrečnom
212