Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

društvenih promena. Istini za volju retki su bili vladari koji su, zaneti vlašću i misionarstvom,
osećali kada bi nužno nasilje prelazilo u bespotrebni teror, a autoritarna praksa prestajala da
bude u službi zamišljenog demokratskog cilja. U jednopartijskim boljševičkim režimima teško
je sresti vladarski oprez ove vrste. U celini uzev, ocena uloge uticajnih vladara mora biti
diferencirana i višeslojna, sazdana na sintezi pogleda iz različitih vremenskih perspektiva,
opredeljena, ali natpartijska, koja će uvek voditi računa o «zarobljenosti» ličnosti epohom, ali i
njenom probojnom potencijalu. Danas je ocena Titove nadnacionalne politike složenija utoliko
više jer je misao o društvu u prostorima bivše Jugoslavije ponovo vraćena na problem uspona
nacionalne države (kao u Evropi 19. veka). Jedna provizorna klasifikacija vladara može
olakšati sagledavanje stupnja njihove samostalnosti u odnosu na zatečene strukture, a time i
uočavanje domašaja Titovog učinka.
1. Revolucionari - istorijske ličnosti koje razaraju stare i stvaraju nove strukture:
Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Petar Veliki, Napoleon Bonaparta, Lenjin.
2. Veliki birokrati - istorijske ličnosti koje deluju u senci moćnih struktura,
racionalizujući i učvršćujući ih: Luj XIV, Franc Jozef I, L.Brežnjev.
3. Reformatori - istorijske ličnosti koje stvaraju manevarski prostor za izbor između
alternativa koje nameću strukture: Kromvel, Knez Miloš Obrenović, Tito, Gorbačov.
Tito spada u krug značajnijih neterorističkih reformatora socijalizma, u koje se, pored njega,
mogu još ubrojati Gorbačov, Hruščov, Dubček i Deng Hsiaoping. Tito je, ne kao tvorac nego
kao selektor ideja, presudno i direktno uticao na razvoj Jugoslavije na nekim ključnim
prekretnicama (a indirektno i na stanje u međunarodnom socijalizmu). Da se 1948. izjasnio za
rezoluciju Informbiroa Sovjeti se verovatno ne bi drznuli da ga uklone, već bi se trudili da za
sebe iskoriste njegov nesvakodnevni autoritet. Posle smrti Staljina Tito je ukočio započeti kurs
slabljenja partije sa VII kongresa SKJ i vratio se opreznijem boljševičkom metodu, polovinom
1960-ih bilo je presudno njegovo odvajanje od konzervativne struje A. Rankovića, a 1971. je
jedino on bio u stanju da obuzda hrvatski nacionalizam. Krupne ličnosti rešavaju složene
probleme, ali ih i stvaraju, jer iza sebe ostavljaju prazninu koja može da se pretvori u rizičan
vakuum. U oceni Titovog učinka treba imati na umu obe okolnosti.
Istorija će po svemu sudeći pokazati da je uspeh u rešavanju međunacionalnih odnosa za
autoritet svih jugoslovenskih političara, a pogotovo vladara, imao odlučujuću ulogu. Rešavanje
nacionalnog pitanja je na Balkanu bila pretpostavka ne samo razvoja društva nego i njegovog
opstanka. Zbog opterećenosti tradicijom međunacionalnih sukoba, nacionalno osećanje se lako
politizuje, a u društvenim krizama zahvata koren bića jer se vezuje za opstanak i osnovni
životni interes. Uloga vladara u višenacionalnoj državi opterećenoj borbenim nekompromisnim
etničkim mentalitetom (koji ne shvata da je u politici kao i u trgovini poravnanje bolje od
parnice) neobično je složena, pa otuda pouzdanija ocena istorijskog učinka i funkcije kulta
mora biti diferencirana.
Kakva je bila Titova uloga u istoriji Balkana? Još uvek je najudobnije Titovu državu posmatrati
u krutim antitezama opterećenim sa kategorijama prijatelj- neprijatelj. Za konzervativce bila je
to bezbožnička tiranija koja je srušila tradiciju, nacionalisti podvlače da je Tito gušio
nacionalnu državu i nacionalna osećanja, za liberale je Tito totalitarni vladar, a za komuniste
klasni borac, branilac samoupravne demokratije i proleterskog internacionalizma. Moglo bi se
pomisliti da pomenute tvrdnje zavise od vrednosnog i idejnopolitičkog stanovišta posmatrača,
pa su i razlike kod ocene Tita otuda prirodne. Medjutim, ovim bi se problem neopravdano
relativisao. Istorijski učinak ipak nije relativan. Relativizam se može prevladati ukoliko se
razjasne neki u nas zapostavljeni kriteriji kod ocene lične vlasti.
Pre svega, kao i mnogi drugi složeni istorijski režimi, i Titov se potpunije može shvatiti nekim
naizgled paradoksalnim teorijskim kategorijama. Paradoks uvek sugerira unutrašnju napetost i
protivrečnost pojave, pa omogućava višeslojno sagledavanje njenih različitih segmenata. Uslov za
uočavanje paradoksa je odsustvo politizacije, ali i širina perspektive. Najpoznatiji paradoks jeste
Sokratov: “Ja znam da ništa ne znam”. Najprikladnija sociološka formula za obeležavanje Titove
vlasti jeste složeni pojam autoritarna modernizacija. Ovaj pojam prevazilazi jednostranosti
209