Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

pamćenja. Nosila ih je najpre (1) antistaljinska generacija koja se formirala se u sukobu KPJ i
IB, zatim (2) generacija formirana 1968, koja je ovaj režim posmatrala kao birokratsku
deformacija izvorne komunističke ideje, potom (3) antikomunistička i nacionalistička
generacija formirana tokom raspada SFRJ, koja je u Titu i socijalizmu videla upropastitelja
nacionalnog interesa, i napokon (4) tzv. e-mail generacija koja se formira početkom 21.veka,
ili generacija posnih patriota, koja socijalizam ne nosi u iskustvu već ga posredno prima kao
autoritarnu i stabilnu prošlost. Ovde bi ukratko trebalo pokazati kako se početkom 21.veka
pamćenje na Tita iskazuje u (1) javnoj kulturi sećanja, (2) istoriografiji i (3) svakodnevici
običnog pojedinca.
1. Tito u javnoj kulturi sećanja
U svakoj epohi pogled na prošlost oblikuje se u važnoj meri unutar sklopa aktuelne
dominantne kulturne hegemonije vladajuće grupe, pa treba najpre rekonstruisati taj
idejnoideološki sklop i njime tumačiti prioritetne tačke pamćenja i poimanje istorijskog
determinizma. U globalnim razmerama više od pola veka nepoljuljana vizija stabilnog
socijalizma nametala je drugačije vidjenje presocijalističke prošlosti od poslehladnoratovske,
koja jeste,doduše, obogaćena distancom, ali i novim isključivostima. Nove jednostranosti nisu
plod samo tekućeg antikomunizma, nego i zasićenosti bivšom komunističkom selektivnom
vizijom prošlosti, pa se reakcija javlja lako u isto tako jednostranom obliku. Dakle, kultura
sećanja socijalizma takodje je odgovorna za poslesocijalističku kulturu sećanja. Krajem 20.
veka u središtu nove restaurativne prerade istorije u Jugoslaviji je ličnost i simbol Tita. Uz
demonizaciju njegovog lika trebalo je dovesti u sumnju i idejni sklop u kom je stvarana Titova
harizma.
Antikomunizam je multifuncionalni okvir srpske kulture sećanja s kraja 20. veka. Kao oznaka
zbirnog i rastegljivog neprijatelja komunizam je postao opšte mesto govora opozicije još od
kraja 1980-ih: ”komunjare”, ”banda crvena”, «komunistički teror", "pedeset godina mraka",
"jedno od zala koje nas je zadesilo", "pakao komunizma", "Titova despotija" "komunistička
despotija", "Tito - krvnik i zlikovac","noćna mora" i "brozomora", "carstvo laži" - jesu formule
koje su stekle status apriornih istina i postulata. Pod "komunjarama" i pod "Brozom" sve je bilo
strašno, a sve što je strašno sada, takvo je jer dolazi iz "komunizma". Antikomunizam je
zapravo bio prvi "govor mržnje" kod nas - tek posle se prešlo na druge nacije (Gojković 1998).
Antikomunizam je mrzilački grč inteligencije, proizvođač alibija i grandiozni generator
socijalne neodgovornosti (D.Gojković), koji je na Zapadnom Balkanu zamagljavao uočavanje
složenosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Dok se u drugim bivšim socijalističkim
režimima sećanje na socijalizam uglavnom hladi, o sličnoj funkciji vrelog sećanja na
komunizam u Rumuniji svedoči D.Barbi (Barby 2000). Rastegljivi antikomunizam srpske
opozicije, a naročito inteligencije, zamagljavao je i analizu Miloševićevog režima i skretao je
na pogrešan teren. Danas se, naime, sve više probija shvatanje da je reč o političaru bez
ideologije, veštom pragmatičaru (kom je dobrodošlo bilo sve što je upotrebljivo), a koji nije bio
ni veliki nacionalista, a još manje komunista. Milošević je operacionalizovao nacionalizam
takoreći savršeno (D.Gojković), iako ozbiljniji nacionalista nije nikada ni bio (Ante Marković,
Piter Galbrajt). Nakon pada Miloševića nacionalizam nije napušten između ostalog i stoga jer
je njegov kontinuitet uspešno zamaglila ideologija novog nultog časa. Naime, novi trijumfalni
antikomunizam 2000. obznanio je “definitivni slom epohe komunizma” od 1945. do 2000,
normalizujući novi “demokratski nacionalizam”.
Unutar rastegljivog bezobalnog antikomunizma rušeni su i neki konkretniji okviri Titovog
autoriteta, harizme i kulta. Titova harizmatizacija bila je dugo uokvirena antifašizmom i
antistaljinizmom. Izmena odnosa prema Titu iziskivala je rušenje ovih okvira, pre svega
antifašističkog. U atmosferi normalizovanog nacionalizma uvek je antifašizam nepoželjan, a u
190