Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

antistaljinizam i politika nesvrstavanja, ipak je Tito političar koji je uproprastio i ono što je
dobro uradio (Ćosić, 1992: 27). Tito je inteligentni tiranin koji se naizmenično služio nasiljem i
korupcijom, a njegov režim Ćosić proizvoljno kvalifikuje kao meki totalitarizam, liberalni
despotizam i potrošački staljinizam. Na čelu je stajao čovek od granita, kamen - despot, sa
izvanrednim političkim refleksom. Malo je ljudi koji su ga prevarili i koje je pogrešno ocenio
(Nikolić, 1995: 224-228). Ćosićeva demonizacija Tita je potpuna: „Titoizam je primitivizam -
istorijski, civilizacijski i politički. To je duboko arogantni provincijalizam, hrvatska
malograđanština neostaljinističke birokratske i potrošačke suštine. Najgore u titoizmu je laž”
(Ćosić, 1992: 40). Ćosićeve ocene su emotivne i vrednosno obojene jednostrane kvalifikacije i
osude. Razlikuju se po sadržaju i tonu od Đilasove diferencirane kritike i Krležine
filozofskoistorijske apoteze. Kod duboko angažovanih intelektualaca zaokreti iz jednog
ekstrema u drugi nisu usamljeni. Ćosićev obrt od komunizma ka religiji ne može se ipak
tumačiti samo razočaranjem, već i uvek prisutnim snažnim osećanjem. Tito je, po njemu, uzor
nemorala, koji je učinio legitimnim i sveopštim, pa otuda „danas moralnu obnovu srpskog
naroda možemo očekivati obnovom hrišćanske religije” (Ćosić, 1992: 87). Dublja pretpostavka
Ćosićevog antititoizma je konzervativno konfesionalno antijugoslovenstvo. Jugoslovenstvo je
srpski mazohizam, te se Srbi moraju politički otrgnuti od njega (Ćosić, 1992: 75-76). Bilo bi
jednostrano tvrditi da različit odnos Krleže i Ćosića prema Titu ishodi samo iz različitog toka
književnopolitičke karijere (politički pad i osvetoljubivost Ćosića i trajna Titova zaštita Krleže).
Po sredi su dublja različita gledanja i obrasci istorijskog progresa i deprovincijalizacije
Balkana. Za razliku od Krležine podrške jugoslovenstvu (ne uvek centralistički shvaćenom),
Ćosić je ubeđen da je „Titova Jugoslavija u istoriji ovog tla najdublja i najduža moralna kriza i
moralno ništavilo jugoslovenskih naroda” (Ćosić, 1992: 66). Ovde bi se moglo primetiti da
postoje obične zablude i pogrešne strukture svesti, kao npr. kada se uženacionalni interesi
krajem 20. veka proglašavaju za kriterij progresa u etnički izmešanom balkanskom prostoru, što
neizostavno izaziva povratni šovinizam.
Ćosićev i Krležin oprečan odnos prema jugoslovenstvu je sukob širih idejnih tradicija koje su
različito odgovarale na pitanje da li je višenacionalnu državu uopšte moguće trajno graditi na
prostoru izmešanih zakasnelih nacija i ruševinama viševekovnih imperija . Mogu li se na
Balkanu stvarati čiste nacionalne države i koja je cena ove alternative ? Krleža, Andrić i Đilas
bili su bliži gledištu da je jugoslovenstvo stvarano na prostoru neiživelog nacionalno-državnog
mišljenja krhko, ali ne i neprogresivno. Internacionalističke ideologije i režimi su na Balkanu
ubrzavali razvoj snažnom modernizacijom i laicizacijom. Određena autoritarna cena jeste
plaćena, ali je bilans hazardnog stvaranja etnički čistih država 1991 - 1995. bio katastrofalniji.
Ćosićeva gledanja su drugačija. Uoči i u jeku građanskog rata u Jugoslaviji devedesetih godina
on je osuđivao jugoslovenstvo, snažeći vlastitim minulim disidentskim, aktuelnim političkim i
književnim autoritetom zahuktali nacionalizam. U etnički izmešanim sredinama (naročito
Bosni) kritika jugoslovenstva podsticala je sukobe i stvaranje etnički čistih oblasti. Bila je to
jedna, logična, ali i tragična konsekvenca Ćosićevog dugo potiskivanog antititoizma.
3.
Slično Ćosiću, ni Đilas nije odmah po okončanju političke karijere izneo kritičku ocenu Tita.
Dugo ju je u sebi nosio pre nego što ju je u razvijenom obliku izneo 1980. kada je napisao
knjigu „Druženje s Titom” (Đilas, 1990). U zapažanjima o Titu, rasutim u nekoliko knjiga iz
1990-ih, dopunio je izneta gledišta (Đilas, 1991, Đilas, 1994, Đorđović, 1989). Premda kritička,
Đilasova gledanja daleko su od demonizacije Tita. Verovatno i stoga što su Đilasovi uzroci
razlaza s partijom drugačije prirode od onih koji su uticali na Ćosića. Kao organski
intelektualac, izrastao iz pokreta, pružio je važnu ulogu osmišljavanju komunističkih ciljeva, ali
je i njegova kritika socijalizma istekla iz istih potreba. Naime, talas demokratizacije
jugoslovenskog socijalizma od kraja 1949. do polovine 1953. bio je u znaku idejnog
oslobađanja od nekih ključnih boljševičkih načela. Na kritici sovjetskog iskustva (birokratije i
planske privrede) razvijano je samoupravljanje i tržišna ekonomija. Vrhunac liberalizacije i
185