Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

1945. i na razumnoj distanci podržavao njenu politiku do kraja života. Član KPJ postao je 1948.
želeći da pomogne u obnovi i izgradnji zemlje, „jer pisac uvek mora da bude sa svojim
narodom” (Jandrić, 1977). Osećao se Jugoslovenom i u bratstvu i jedinstvu gledao
oživotvorenje svojih mladalačkih snova - čovečnosti, internacionalizma i jugoslovenstva
(Antonić, 1991: 290). Neke važne političke prekretnice nisu kod Andrića, kao kod pomenutih
pisaca, izazivale kolebanja, jer nije bio dublje vezan uz pokret. Andrićeva distanca bi se mogla
razumeti zapažanjima Georga Zimla o strancu i neangažovanom čoveku, koji upravo zato što
nije dublje upleten u neku društvenu situaciju, ima više mogućnosti da je hladnije i odmerenije
sagleda.
Izgleda da je reforma federacije 1960-ih više dovodila u nedoumice organske intelektualce, koji
su bili tešnje vezani za komunističku ideologiju, ali i za naciju, nego tradicionalnog
intelektualca Ivu Andrića. Sužavanjem nadležnosti federacije u ekonomiji 1965. i
razvlašćivanjem savezne policije i uprave zaoštrili su se međunacionalni odnosi, a otpori
konzervativne struje u SKJ državnoj i ekonomskoj decentralizaciji slomljeni su smenom
Rankovića 1966. godine. Tih godina, doduše, i Tito se kolebao. Premda je po uverenju bio
centralist i nikada nije pripadao liberalnom krilu unutar SKJ, teško se odlučio za reformu i
politiku „čistih računa” između republika. Po svedočenju Petra Stambolića, u Srbiji se otpor
konzervativnoj struji u tom periodu svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića. U suštini
sukoba unutar partijskog vrha bile su različite zamisli razvoja. D. Bilandžić pominje da se Tito
dve - tri godine dvoumio između konzervativne (centralističke) i liberalne struje u SKJ
(Đorgović, 1990: 243). Ranković se protivio decentralizaciji, ali je Tita smatrao nezamenljivim.
Čolaković navodi neka svedočanstva da je jula 1966. Ćosić pisao Titu i rekao da je iza Tita
odmah Ranković, a onda drugi niko, pa tek onda neko (Antonić, 1991: 129). Bilo kako bilo,
Tito je podržao decentralizaciju ekonomije i države nadajući se da će ipak jedinstvenom
partijom uspeti da obezbedi elastičniju integraciju sistema. Nova protivrečnost kursa podstakla
je mnoga nezadovoljstva i rasprave među intelektualcima: jedni su neosetno preko nacionalnih
ekonomija postajali nacionalisti, a kod drugih se šovinizam javljao kao otpor decentralizaciji. U
tom periodu je dobro obavešteni R. Čolaković kod Ćosića i Krleže uočio zaokret ka
nacionalizmu, a kod ostarelog Tita kolebljivost i podložnost laskanju (Antonić 1991: 304).
Marta 1972. Čolaković je u svom dnevniku zapisao da je Tito bio heroj 1928, 1938, 1941 i
1948, ali 1970 /71. to nije bio, jer je napravio grub kadrovski promašaj. Podlegao je laskanju
nacionalista, dao zeleno svetlo Hrvatima, najpre podržao Kardeljevu osudu hrvatskog
nacionalizma, pa opet popustio i tek novembra 1971. se trgao. Bili su to gafovi kolebljivog
ostarelog vođe, kome je otupeo nekadašnji izvanredni politički refleks i intuicija. Kritička svest
o „Titovom popuštanju” je za njegovog života postojala i kod najbližih saradnika, a ne samo
kod dela disidentske inteligencije. Razočarani Čolaković je maja 1972 pisao u dnevniku:
„Nema jedinstva, ima mnogo birokratskog i tehnokratskog, baza se ne oseća, čak ni aktiv ni u
najkrupnijim odlukama. Nad svima senka povodljivog i ćudljivog Hazjanina koga okružuju ko
zna kakvi ljudi i obaveštavaju ga na starinski način - prisluškivanjem. On se rukovodi ličnim
simpatijama i antipatijama - te ovoga ne mari, te onoga treba smeniti, onoga tamo, drugoga
ovamo” (Antonić, 1991: 309). Režim je transformisan u neku vrstu poliarhije
institucionalizovanih regionalnih i partikularnih interesa sa nekoliko centara moći, a porastao je
značaj Tita kao arbitra i faktora ravnoteže između vrhova pocepane kadrovske uprave.
U prikazanom stanju sazrevao je Ćosićev kritički odnos prema Titu, a piščev zaokret od
glorifikacije ka demonizaciji Josipa Broza dovršen je krajem osamdesetih godina. Treba imati
na umu da u Titovom režimu vodeću organsku inteligenciju nisu činili pojedinci čiji je jedini
kapital bio obrazovanje, već i određena moć. Doduše, politički sunovrat nije, kao kod Staljina,
vodio u logor i zatvor, ali je disident ostajao obeležen. Što je moć posrnulog intelektualca bila
veća, to je, po pravilu, prigušivani otpor vrhu partije bio dublji (jačan solidarnošću užih
nepartijskih oaza, kao što su bile naučne jedinice, akademije nauka ili izdavačke ustanove).
Provala dugo potiskivanog otpora Titu izbila je 1990-ih kada Ćosić piše o Titu kao „svetskoj
varalici, staljinisti, tiraninu i vlastoljupcu, hedonisti, okrutnom i pokvarenom demagogu,
ignorantu i karijeristi” (Ćosić, 1992: 23). Iako se ne može Titu sporiti antifašizam,
184