Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Share Embed Flag
Download ePaper

Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

kczr.org
19.03.2014 Views

Tito se pojavio s lenjinskom buktinjom u mraku i njegov put od Kumrovca do Beograda je put našeg naroda iz srednjevekovne zaostalosti ka civilizaciji. „Tito, to je slavoluk između mrkih i krvavih zidina naše srednjovekovne prošlosti i put do civilizacije koja više neće da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama” (Krleža o Titu, 1980: 76). Krleža se novoj vlasti 1945. pridružio bez patetike i lažnog oduševljenja. Gledao je u njoj istorijsku nužnost i osnovu prevladavanja balkanske zaostalosti. Revolucija - prosvećivanje - Lenjin - Tito - jugoslovenstvo - istorijski proboj ka civilizaciji su krležijanski uobličene sastavnice Titove harizme. Njih je Krleža jasno istakao 1952. povodom Titovog šezdesetog rođendana: digao je proleterski ustanak, očistio zemlju od tuđina, vratio domovini oteto more, ostrva i gradove, oslobodio narod od klasnog izrabljivanja, položio temelje socijalizmu i digao zemlju iz zaostalosti (Krleža o Titu, 1980: 82). Ne bez kulturnog aristokratizma, Krleža je govorio o gomilama i „narodu pastirskom, bijednom i nepismenom”, unoseći u Tita svoja htenja i visoke prosvetiteljske kriterije. Krležini članci posvećeni Titu verovatno su književno najpromišljenija pohvala Brozove vlasti. Premda je opredeljena Krležina misao jeste i nadideološka, jer stalno ističe civilizacijske proboje pokreta čiji čelnik razbija balkanski provincijalizam i primitivizam. U hegelovskom tonu pisao je o Titu kao „našoj historijskoj volji koja se objavljivala u mnogobrojnim naporima kroz vjekove” (Krleža, 1952: 46). Ipak Krležin odnos prema partijskim organima nije bio bez nesporazuma i sukoba. U otporu partijskim pritiscima čuvao se od kritike Titovog doprinosa. S druge strane, kako svedoče M.Đilas, R. Čolaković i P. Matvejević, Tito je budno štitio Krležu, svestan krupnog značaja vodećeg hrvatskog pisca. Posle sukoba sa Staljinom 1948. Krleža nije solunašio, nenametljivo je ćutao i bio čak sklon priznanju da je njegova svađa sa partijom bila pogrešna (Đilas, 1991: 44). Međutim, nije propuštao da istakne antistaljinski Titov učinak: „Pobijedivši naše ukleto srednjevekovlje, razvio si danas barjak novih bitaka i tako spriječio da se socijalistička zamisao o oslobođenju proletarijata ne udavi u vlastitoj krvi” (Krleža o Titu 1980: 83). Ne manje je značajna Titova uloga u državnom organizovanju jugoslovenstva „nonkonformističke magistrale naše srednjovekovne istorije” koja traje „Bizantu, Rimu, Veneciji, franačkogermanskom carstvu uprkos sve do provale Turaka u XV stoljeću i koja pada, ali neće da živi u proskinezi” (Krleža, 1958: 16). Krležina eruditska književno-filozofska osmišljavanja južnoslovenstva s kraja četrdesetih godina bila su važna podrška novom režimu. Potsmehujući se „kulturnim vezama sa Papom i zapadom u srednjem veku” i ističući jeretičko bogumilstvo kao uzor slovenskog otpora, Krleža je pružio idejnu podršku Titovom oštrom antivatikanskom kursu (Krleža, 1958: 27-32). Kada je 1947. kao potpredsednik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti predlagao Tita za počasnog člana ove ustanove, izričito je ustvrdio da je „on među našim političkim ličnostima, ideolozima i državnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta prekinutu još u ranom srednjem vijeku” (Krleža o Titu, 1980: 106). Isticanje etičke nadmoći i izuzetnosti postojećeg je, kod Krleže, osnova pravdanja Titove vlasti: „Njegovo ime javlja se kao završna formula na kraju dugotrajnog stogodišnjeg procesa kojim se naš narod razvija iz zaostalog feudalnog, kmetskog i graničarskog austrijskog stanja do suvremenih i naprednih oblika ... idealne jugoslovenske političke i kulturne zajednice (Krleža o Titu, 1980: 110-111). Ni Krležin nekrolog Titu nije lišen filozofske patetike: „Tito je idealni barjaktar kantovske zamisli svjetskog mira”, zapisao je maja 1980. godine. Krležina podrška Titu bila je trajna i postojana uprkos njegovim povremenim sukobima sa partijom. Izgleda da je pored velikog ugleda pisca i lično prijateljstvo uticalo da ga Tito čuva i štiti od političkog kraha. U sukobu sa KPJ 1939, Krleža je izuzet od partijske osude, prilikom oslobađanja Zagreba 1945. Tito ga je zaštitio od moguće osvete tvrdih boljševika, a 1967, kada je Krleža pružio neuspelu podršku oživljenom hrvatskom nacionalističkom kursu, Titova zaštita opet nije izostala. O Titovom ličnom staranju o Krleži ima više svedočanstava. Đilas tvrdi da je ovaj bio sve vreme pod Titovom ličnom ingerencijom i zato bio „maza Politbiroa” (Đorgović, 1989: 81). Praštano mu je kao stožeru idejnog uticaja među inteligencijom, ali i kao Titovom ličnom prijatelju. Tripalo piše da je aprila 1967. zatekao Krležu kod Tita u Beogradu. Tito je rekao da želi uveriti Krležu da javno izjavi kako povlači svoj potpis ispod deklaracije o 182

hrvatskom književnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalističkog dokumenta. Jer po Titovom mišljenju jezička pitanja treba rešavati mirnije - partijskim putem. Krleža je rekao da će dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo da povlači potpis, jer će se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greške kad god se suviše uplitao u politiku - aludirajući na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93). Čolaković takođe svedoči da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krleži, razmazio ga je, a Krleža je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antonić, 1991: 157 i 175). Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu uživali ovakvu zaštitu. Njihova skretanja javno su osuđena, premda su i oni nakon povlačenja iz političkog života nastavili nesmetano sa književnim radom. Polovinom 1960-ih Krleža se približio hrvatskom nacionalizmu, smatrajući da je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu najveći hrvatski književnik štitio je Franju Tuđmana i predlagao ga za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (Antonić, 1991: 93,111-121). Kada je R Čolaković skrenuo pažnju Titu da je Tuđman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao je odmah člana komisije na razgovor i rekao „ pa on mora da se povuče, da se odrekne svojih gledišta", a Krleža je rekao - „razume se” (Antonić, 1991: 111). Po Tuđmanovom svedočenju iz 1989. Krleža mu je bio prijatelj s kim se intenzivno družio i koji ga je 1965. neuspešno predlagao za člana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krleža je kod Tita 1972. uspeo da izdejstvuje da Tuđmanu ne bude suđeno za špijunažu, „da mu se ne pakuje” (Tuđman, 1990: 204 - 208). I književnik Vlado Gotovac, nacionalistički aktivista iz 1971, posle izlaska sa robije 1976. sretao se sa Krležom. Krleža je tada, navodno, kritikovao naivnost i neumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastila cilj, „da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskog obračuna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedočenja treba imati na umu u oceni Krležinih dilema od sredine šezdesetih godina. Ipak Krležino nekažnjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastičnog i pragmatičnog odnosa prema intelektualcima, jer je Krleža uživao naročite povlastice kako zbog prijateljstva s Titom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odveć rizičan za partiju. Premda doktrinaran, i u drugim slučajevima Tito se čuvao isključivosti. Ima svedočanstava da je 1948. dugo ubeđivao, „kuvao” R. Čolakovića i V. Vlahovića koji su se kolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatički čuvao sukoba sa vodećim intelektualcima. Osećanje za konkretno i moguće nije mu slabilo. Bio je svestan krupne uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji. Društvenointegrativni doprinos angažovanog Krleže bio je verovatno najkrupniji. Sve do polovine 1960-ih neutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne i ratnika, jer je pršenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovošću i histerijom, a ne junaštvom. Iako opredeljen, bio je bliži tradiconalnom nego organskom tipu intelektualca. Više je težio da partiji na vlasti nametne poštovanje kulturnih vrednosti nego da osmisli životni stav radničke klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojane podrške Titovoj vlasti. Premda euforično, Krležino viđenje Titove uloge nije vulgarno apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos ličnim političkim nesmotrenostima, Krležina gledanja na Tita su istorična i prilično realna, jer je uočio modernizacijski i kosmopolitski učinak jedinstvene socijalističke države na Balkanu. Po svemu sudeći bio je to glavni razlog što je svojim imenom podupro Titov autoritet. 2. Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju, tešnje su vezani za ciljeve pokreta, organizaciju i vođu, ali kada se odvoje, usled razočarenja, lakše padaju u kritičku isključivost, što psihološki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine 1960/ih Dobrica Ćosić u pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krležom (Mojić, 1995: 144). Ćosić je organski intelektualac, izrastao iz komunističkog pokreta i u početku se upadljivo razlikovao od tradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridružuju. Ivo Andrić (1892 - 1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridružio tek nakon 183

hrvatskom književnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalističkog dokumenta. Jer po<br />

Titovom mišljenju jezička pitanja treba rešavati mirnije - partijskim putem. Krleža je rekao da<br />

će dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo da<br />

povlači potpis, jer će se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greške kad god se<br />

suviše uplitao u politiku - aludirajući na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93).<br />

Čolaković takođe svedoči da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krleži, razmazio ga je, a<br />

Krleža je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antonić, 1991: 157 i<br />

175). Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu uživali ovakvu zaštitu. Njihova skretanja javno su<br />

osuđena, premda su i oni nakon povlačenja iz političkog života nastavili nesmetano sa<br />

književnim radom. Polovinom 1960-ih Krleža se približio hrvatskom nacionalizmu, smatrajući<br />

da je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu najveći hrvatski književnik<br />

štitio je Franju Tuđmana i predlagao ga za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i<br />

umjetnosti (Antonić, 1991: 93,111-121). Kada je R Čolaković skrenuo pažnju Titu da je<br />

Tuđman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao je<br />

odmah člana komisije na razgovor i rekao „ pa on mora da se povuče, da se odrekne svojih<br />

gledišta", a Krleža je rekao - „razume se” (Antonić, 1991: 111). Po Tuđmanovom svedočenju<br />

iz 1989. Krleža mu je bio prijatelj s kim se intenzivno družio i koji ga je 1965. neuspešno<br />

predlagao za člana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krleža je kod<br />

Tita 1972. uspeo da izdejstvuje da Tuđmanu ne bude suđeno za špijunažu, „da mu se ne pakuje”<br />

(Tuđman, 1990: 204 - 208). I književnik Vlado Gotovac, nacionalistički aktivista iz 1971, posle<br />

izlaska sa robije 1976. sretao se sa Krležom. Krleža je tada, navodno, kritikovao naivnost i<br />

neumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastila<br />

cilj, „da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskog<br />

obračuna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedočenja treba imati na umu u<br />

oceni Krležinih dilema od sredine šezdesetih godina.<br />

Ipak Krležino nekažnjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastičnog i pragmatičnog<br />

odnosa prema intelektualcima, jer je Krleža uživao naročite povlastice kako zbog prijateljstva s<br />

Titom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odveć rizičan za<br />

partiju. Premda doktrinaran, i u drugim slučajevima Tito se čuvao isključivosti. Ima<br />

svedočanstava da je 1948. dugo ubeđivao, „kuvao” R. Čolakovića i V. Vlahovića koji su se<br />

kolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatički<br />

čuvao sukoba sa vodećim intelektualcima. Osećanje za konkretno i moguće nije mu slabilo. Bio<br />

je svestan krupne uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji. Društvenointegrativni<br />

doprinos angažovanog Krleže bio je verovatno najkrupniji. Sve do polovine 1960-ih<br />

neutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne i<br />

ratnika, jer je pršenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovošću i<br />

histerijom, a ne junaštvom. Iako opredeljen, bio je bliži tradiconalnom nego organskom tipu<br />

intelektualca. Više je težio da partiji na vlasti nametne poštovanje kulturnih vrednosti nego da<br />

osmisli životni stav radničke klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojane<br />

podrške Titovoj vlasti. Premda euforično, Krležino viđenje Titove uloge nije vulgarno<br />

apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos ličnim političkim nesmotrenostima,<br />

Krležina gledanja na Tita su istorična i prilično realna, jer je uočio modernizacijski i<br />

kosmopolitski učinak jedinstvene socijalističke države na Balkanu. Po svemu sudeći bio je to<br />

glavni razlog što je svojim imenom podupro Titov autoritet.<br />

2.<br />

Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju, tešnje su vezani za ciljeve<br />

pokreta, organizaciju i vođu, ali kada se odvoje, usled razočarenja, lakše padaju u kritičku<br />

isključivost, što psihološki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine 1960/ih Dobrica Ćosić u<br />

pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krležom (Mojić, 1995: 144). Ćosić je organski<br />

intelektualac, izrastao iz komunističkog pokreta i u početku se upadljivo razlikovao od<br />

tradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridružuju. Ivo Andrić (1892 -<br />

1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridružio tek nakon<br />

183

logo

products

Resources

Company

Terms of service
Privacy policy
Cookie policy
Cookie settings
Imprint
Change language
Made with love in Switzerland
© 2024 Yumpu.com all rights reserved

Hooray! Your file is uploaded and ready to be published.

Saved successfully!

Ooh no, something went wrong!