Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

kadrovski disciplinovane partije, već i svetski državnik okićen mnoštvom međunarodnih
priznanja, čija je reč bila uticajna, naročito u zemljama koje su se oslobađale kolonijalizma.
Tito je, međutim, bio zanimljiv i za veće države, i to ne samo zbog svog uticaja na zemlje
Trećeg sveta. Šezdesetih godina prestao je da bude plebejski partijski vođa sa reputacijom
gerilskog antifašiste i buntovnog antistaljiniste. Postao je iskusni aktivni putujući državnik sa
organizovanom svitom i «španskim» ceremonijalom. Na jugoslovenskom samoupravnom
marksizmu je sa relativno homogenim ortodoksnim sadržajima sapostojao sve deblji sloj
nesvrstanosti i miroljubive koegzistencije, koji se razlikovao kako od učenja klasika o
proleterskoj revoluciji, tako i od nešto opreznijeg blokovski opredeljenog proleterskog
internacionalizama. Bila je to u svakom slučaju nova, neobično važna sastavnica Titove
harizme, koja je razvijana, a da prethodne komponente nisu napuštane već samo različito
akcentovane u zavisnosti od subjekata kojima su upućivane (radnici, seljaci, pojedine nacije,
vojska, druge radničke partije, međunarodne organizacije, nerazvijene zemlje itd.) Širokim
izlaskom u svet preko politike nesvrstanosti jugoslovenska politika napuštala je provincijalne
regionalne i uske blokovske okvire. Novi difuzni međunarodni oslonac (vanblokovske zemlje
Trećeg sveta) trasirao je pravac politike, doduše ne u smeru najrazvijenijih i najkulturnijih
središta, ali je ipak na osoben način krčio Jugoslaviji put u svet. Potkopavan je balkanski
provincijalizam i razbijan vazalni položaj prema svetskim silama – san svake male zemlje.
Titovo ime bilo je važan probojni simbol ove politike, podjednako ugledan u komunističkom i
nekomunističkom svetu. Generalni sekretar UN K.Valdhajm ga je nazvao «poslednjim od
velikih svjetskih ličnosti našeg doba», V. Brant «velikanom našeg doba», A. Hariman
«poslednjim od velikih vođa», Dž. Karter «jednim od najhrabrijih državnika posleratnog
razdoblja koji je svetu doneo mnogo novoga», S. Bandaranaike «najvećim vođom stoleća», V.
Dikin «autentičnim vođom», A. Janeš «jednim od najvećih i najodlučnijih državnika ovoga
stoleća», a CK KP SSSR-a je povodom Titove smrti saopštio da će «ime Josipa Broza Tita
zauvek biti sačuvano u istoriji» («Bilo je časno živjeti s Titom» 1980, str. 188-189). Okolnost
da komunističko opredeljenje nije ugrožavalo Titov međunarodni ugled u bipolarnom svetu
svedoči i o nesvakidašnjem prestižu Jugoslavije u ovom dobu.
Titova harizma je van svake sumnje imala razvijenu masovnu podršku i, u poređenju sa
autoritetom savremenika, bila nesrazmerno trajna i spontana. U proučavanju njene uloge treba
imati na umu i svakodnevicu režima koju ne mogu dočarati manje ili više apstraktni ili
idealnopartiski pojmovi kao što su harizma, kult, autoritarna vlast i sl. Svakodnevni odnos
većine stanovništva prema Titu je bilo radoznalo, polusrdačno i ushićeno divljenje fizički
markantnom i elegantnom maršalu, čoveku iz naroda sa jednostavnim govorom, ali otmenom i
uzvišenom. Doživljavan je kao predsednik sa glumačkim šarmom, koji putuje svetom i
osmehuje se, svečano odeven, sa mladom suprugom, okružen pionirima. Nije to bilo
strahopoštovanje nesigurnog pojedinca pred hroničnim čistkama tajanstvenog Staljina i njegove
policije koja će noću zakucati na vrata. Sporadične čistke u Jugoslaviji i strah od političke
policije bili su u senci široko prihvaćenog komunističkog vođe osloboditelja – koji putuje
okeanima u brodu «Galeb» pod zaštitom američke avijacije da bi stvorio što više prijatelja
svom narodu. Njegove reči ohrabrenja i podsticaja pionirima, omladini i radnicima na
prvomajskoj paradi, partijskim kongresima i državnim praznicima uveličavale su praznični
osećaj svečano zasluženog trudbeničkog odmora. Laka, srdačna harizma i opušteno divljenje
prožimali su svakodnevni odnos običnog čoveka prema predsedniku. Tito je bio komunista,
komunista je bio sinonim dobrog čoveka, a članovi partije su uživali naročiti ugled pravednih i
mudrih ljudi. Najpre na radiju i u «Filmskim novostima», a zatim na televiziji dobro režirani
ceremonijal Titovih poseta, dočeka i govora unosio je svečanu atmosferu u domove i uklanjao
uznemirenost kod ljudi čija su sećanja na rat bila sveža. U nešto starijim godinama delovao je
još neposrednije, dušebrižnički, kao dobroćudni deda koji savetuje razdraganu omladinu oko
sebe. Narod je u dobroj meri bio opijen radnim uspesima zemlje i slavom svoga vođe na
putevima mira. Titovo detinjstvo, revolucionarni rad i politička aktivnost bile su teme pismenih
zadataka u osnovnim i srednjim školama, završnih radova političkih škola različitih stupnjeva i
referata na partijskim i državnim jubilejima. Većina nije osećala ovu ideologizaciju kao prinudu
174