Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

prerušenim oblicima kao balast tradicije pritiskali i političku kulturu Sovjetskog Saveza. Ruski
car kao svedržitelj svekolikog hrišćanstva svojom ekumenskom pretenzijom opterećivao je i
svoje republikanske naslednike. Njegovo odlučno cezaropapističko odbijanje svake mogućnosti
uplitanja sveštenstva u državne poslove i ne manje čvrsto pokoravanje staleškog plemstva bilo
je najjača brana konstitucionalizmu. Od Ivana Groznog do poslednjeg Romanova samodrštvo je
bila carska dužnost pred bogom. Samodržac vlada po milosti božjoj i nije potčinjen nikakvoj
zemaljskoj vlasti. U staleškom zapadnoevropskom feudalizmu otpor organizovanog plemstva,
naročito viteškog, i pape, zalaganjem za bezličnu monarhiju i apstraktnu krunu, stvarao je
drugačiju konstitucionalnu političku kulturu zapadnoevropskog lenskog feudalizma, razlikujući
je od druge celine koju su činili vizantijski, osmanski i ruski prebendalni feudalizam. Glavne
razlike između ovih celina bile su u stupnju sigurnosti zemljoposeda, snazi staleškog plemstva
i uticaju crkve. Sekularizacija države i oživljavanje rimskog prava je u Zapadnoj Evropi nošena
materijalnim interesima građanskih slojeva u usponu, koji su posed stečen u prekomorskoj
ekspanziji želeli da čvršće osiguraju od hegemonije vladara. Sve do novovekovnog apsolutizma
na Zapadu je poglavarska vlast bila razdvojena na crkvenu i svetovnu oblast, a unutar ove
poslednje bila razmrvljena lenskim podelama. Feudalno-staleška podela vlasti opirala se
apsolutizmu, dok je na Istoku bilo cezaropapističko poglavarstvo sa birokratsko-centralističkom
strukturom. Ovde se državi nije protivila organizovana hijerokratska moć, pa otuda pravoslavni
Istok u Srednjem veku nije poznavao nikakvu celovitu doktrinu o prirodnom pravu niti o pravu
na otpor. Ovo, pak, učenje Rimokatolička crkva uvek je koristila u sukobu sa uzurpatorskom
svetovnom vlašću.
Sumnju u legitimnost vlasti i pravo na otpor uneće u Rusiju tek socijalističke ideje, što su u
Zapadnoj Evropi učinile druge političke snage znatno ranije. Neravnomerno širenje ovih i
docnijih prosvetiteljskih ideja iz 18. veka (u Rusiji odozgo vojno-birokratskim reformama, na
Zapadu ranije snagom relativno samostalne mlade trgovačke buržoazije) još više je produbilo
razlike u vizijama poželjne zamisli politike. U 19. veku legalno postojanje organizacija
radničkog pokreta u Zapadnoj Evropi će nasuprot zavereničkoj aktivnosti levice u Rusiji biti
samo naredna karika u lancu političke kulture koja će još više produbiti pomenute razlike.
Modernizacijski učinak racionalističkog marksizma bio je u Istočnoj Evropi upadljiv, ali i
hazardan, jer je, dijalektički posmatrano, radikalne promene uvodio sredstvima oblikovanim u
autoritarnom nasleđu. Osobenost modernizacije nije toliko ležala u osnovnim ciljevima
(centralizacija, razvoj teške industrije, puritanska radna etika, urbhanizacija, privredni rast itd.)
koliko u načinu organizacije proizvodnje, izmeni karaktera vlasništva i društvene strukture.
Zadatak socijalističke modernizacije bio je uvođenje svih tehničko-tehnoloških dostignuća
industrijalizacije, ali uz izbegavanje nepravdi kapitalizma. Najsnažnija idejna poluga ovog
procesa bila je racionalistička marksistička beskonfliktna vizija modernog društva. Što je
željene promene valjalo izvesti brže, to su autoritarni obrasci bivali aktuelniji, jer su naglije
promene izazivale veći otpor. Kombinovanom i s vrha ubrzavanom procesu modernizacije i
izmene društvene strukture tradicionalna autoritarna politička kultura nije uvek bila smetnja.
Neznanje, govorila je Klara Cetkin (Zetkin), je u određenoj meri olakšavalo revoluciju, štiteći
mozgove od kontaminacije buržoaskim idejama. Lenjin se sa tim slagao, dodajući da to važi
samo za određeno razdoblje u fazi nasilnog prevrata, ali se «analfabetizam teško može pomiriti
sa zadacima izgradnje». Ponavljao je da se socijalizam ne može graditi bez sveopšteg osnovnog
obrazovanja.
Da modernizaciju uspešnije ubrzavaju autoritarni od liberalnih režima, bio je uveren i američki
ekonomista Karl de Švajnic (Schweinitz). On je polovinom 1960-ih čak tvrdio da se liberalnodemokratska
tradicija Zapada protivi najvećem broju procesa modernizacije 20. veka, a da je u
19. veku uspešan spoj liberalizma i modernizacije bio rezultat jedinstvene i neponovljive
koincidencije specifičnih okolnosti. Prihvatajući ovu tvrdnju, Mansilja dodaje da savremenim
procesima modernizacije na periferiji više pogoduje autoritarna politička kultura, a da liberalni
obrasci u svetskim razmerama imaju u tom pogledu sporednu ulogu (Mansilla 1995, S. 28).
Složili se ili ne u celosti sa pomenutim izričitim ocenama, jedno je van spora: odnos autoritarne
političke kulture i modernizacije jeste daleko složeniji nego što se to danas priznaje u misli o
17