Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

vladara bio sredini najprimereniji i relativno nauspešniji, a možda i najcelishodniji način
integracije i kosmopolitizacije eksplozivnog jugoslovenskog prostora? Nužno hipotetički
odgovor na ovo pitanje morao bi biti diferenciran i istoričan, tj. valja imati na umu kada je
prevladavanje prošlosti tradicionalnom političkom kulturom anahrono, a kada neizbežno.
Socijalistički vladari pripadaju novovekovnom tipu partijskog vođe. Političke partije nastaju u
kapitalizmu, a njihove vođe nastupaju kao predstavnici dela društva, a ne celine, kako su ranije
činili državni poglavari ili verski čelnici. Svaka partija je politički prostor lišen norme par
excellence i zato idealan prostor za razvoj lične vlasti. Partija ne počiva na zakonu nego na
smernicama vlastitog akcionog programa. Program je bolji što je privlačniji, a vođa uticajniji
što ga potpunije oličava. I u višepartijskom režimu je partija postojbina lične vlasti. Tu se
donose odluke po tipičnim obrascima lične vlasti. Pošto raspolaže monopolom na inicijativu
vođstvo podstiče aktivnost, a članstvo pruža ili uskraćuje podršku. Zato Lajsner tvrdi da je
«unutarpartijska demokratija» tipična iluzija radikalnog demokratizma (Leissner 1983, S. 186).
Ipak je partija nužno sredstvo posredovanja narodne volje, čije podsticanje delimično prihvata,
ali se ovi tek u partijskim vrhovima pretvaraju u državnopravnu inicijativu. Sve se odvija
mehanizmima ličnih sporazuma i naredbi. Baza postavlja pitanja i daje inicijative, a odluke
donosi partijski vrh. Državnopravna nadležnost partije se zove ličnost, a zahtev quod omnes
tangit ab omnibus decidetur je iluzoran. To je debatni klub, a ne partija (Leissner 1983, S. 187).
Izgleda da ova pesimistička načela, manje ili više, važe za sve partije jer odlučivanje unutar njih
ne podleže državnom zakonu nego partijskim pravilima. Unutar partijskog vrha vođa je još
manje vezan normom. Vođa ima više uloga. On je simbol i oličenje partijskog jedinstva i
arbitar u unutarpartijskom sukobljavanju kao nosilac moći u zadnjoj instanci. U odnosu prema
okolini, biračima, vođa je nosilac nade, uvek prisutne i u izvesnoj meri nužno nepredvidljive i
iracionalne. Za razliku od norme koja garantuje samo suvu predvidljivost, ličnost uliva nadu jer
je kadra da unese promenu. Čak je i u monarhiji potrešenoj krizom tinjala nada u naslednika
koji će uvesti «novo doba», a u republikanskim režimima su nade uprte u partije koje oličava
vođa. Nade su naročito raširene kod mladih, koji su skloni oduševljenju i hilijazmu, rušenju
konzervativnog poretka normi. Revolucionarne vođe su najčešće nošene žarom podrške mladih.
A vlast im je bila pouzdanija što je više počivala na osloncu upravo ovih grupa. Titu je to
polazilo za rukom ne samo u ratu nego i dugo nakon njega. U dinamičkom pogledu nada je
snažnija od predvidljivosti i na nadu se manje ili više oslanja lična vlast u jednopartijskim i
višepartijskim režimima. Svaki politički vođa trudi se da stekne harizmu, tj. iracionalnu
privlačnost. Nada je most između racionalnog očekivanja i oduševljene ljubavi koja se lako
vezuje za ličnost (a ne za normu), a ništa ne može biti legitimnije od voljene vlasti. Što
opravdanje vlasti više počiva na ličnosti vođe, a ne na normativistički ograničenom mandatu, to
je više ograničeno ljudskim životom. Norme ne poznaju smrt, dok je lična vlast ograničena
životom vođe, premda se trudi da opstane čuvanjem posmrtnog kulta vođe. Koliko god bila
značajna i prostoru primerena integrativna uloga živog vladara u sredinama bez državnopravne
tradicije, ne manje dezintegrativna ostaje praznina posle njegove smrti. Kod ovih režima je
izglednija borba oko nasleđa jer nedefinisano «partijsko pravo» ne određuje jasno novog vođu.
U Jugoslaviji je 1934, nakon ubistva kralja bez punoletnog naslednika, krizu vođstva delom
ublažavao dinastički red nasleđa, a 1980. državno i partijsko predsedništvo formirano pre
Titove smrti. Ipak krizne situacije 1941. i 1991. višenacionalna država bez snažne vladarske
harizme nije mogla preživeti.
U najstrožem smislu pojma komunistički vođa nije harizmatski jer nije natprirodno obdaren
junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je pre svega vaspitan partijskim radom
(Kuljić 1994, str. 283-290). On izvodi vlastitu legitimnost iz partijske misije i osvedočava se u
početnoj revolucionarnoj borbi za vlast. Kasnije se osvedočavanje svodi na uspeh u
međufrakcijskim sukobima i smišljeno jačanje kulta od strane pristalica. Zbog toga se ne može
govoriti o trajnom harizmatskom karakteru komunističkih vođa, već o manje ili više
manipulativnom održavanju poluharizmatskog odnosa vođe i pristalica. Komunistički vođi nisu
bili obdareni ličnom nego naročitom službenom harizmom razuma partije lišene svakog
teokratskog sadržaja koja je počivala na spoju racionalne spoznaje naučno-tehnološkog razvoja
162