Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

ustanaka (Karađorđe, Gubec), što je u seljačkoj strukturi nove uprave i vojske olakšavalo
prihvatanje novog vođe. U psihološkom pogledu Titov kult bio je seljačkoj masi surogat boga,
kralja i domaćina, ali ga inteligencija nije lako prihvatala. Izgleda da je naglašeni epski
ratničko-oslobodilački sadržaj harizme vođe, koji se nikada nije odvajao od svoje vojske,
olakšavao prihvatanje Brozovog kulta kod nekatoličkog življa i njegovo nadkonfesionalno i
nadnacionalno tumačenje.
Tradicionalna politička kultura nametala se žilavo i latentno novim političkim pokretima koji su
se, kao komunistički, trudili da radikalno raskinu sa konzervativnom prošlošću. Tradicija je
nametala latentne patrimonijalne crte upravi kojoj je vazda nedostajalo razlikovanje privatne i
službene sfere. Ratni saborci pretvaraju se u podanike, a gospodar po ličnoj meri odlučuje o
nadležnosti činovnika. Lenjin je nakon revolucije upozoravao boljševike šta se u istoriji
događalo osvajačima čija je civilizacija bila ispod civilizacije podjarmljenih. Naime, poraženi
narodi neretko su nametali pobednicima svoju civilizaciju. Uvideo je kako poražena caristička
Rusija nameće svoje metode boljševizmu, jer je njena politička kultura, premda niska, bila ipak
viša od kulture odgovornih komunističkih rukovodilaca. Što je obrazovanje političkih vođa
bivalo skromnije, to su bili upadljiviji tradicionalni sastojci. Za razliku od Lenjina i Trockog,
Dojčer je kod Staljina zapazio kako su se revolucionarni sadržaji na čudan način spajali sa
tradicionalnim, pa mu je ličnost postala «zagonetna» i «neuhvatljiva»: neko vreme bio je sličan
«gvozdenom caru» Nikolaju I, u drugom razdoblju izgledao je kao direktni potomak Petra
Velikog, i to onda kada je industrijalizovao Rusiju na sličan način kako je Petrograd podignut
na močvarnom zemljištu i kostima graditelja. U toku 2. svetskog rata imitiraće držanje
Aleksandra I, a u eri velikih čistki bio je sličan Ivanu Groznom, koji je divljao protiv bojara
(Deutscher 1977, str. 312). Na sličan način je i Tito kombinovao politička načela svojih
balkanskih prethodnika, skriveno, ispod ideologije marksizma i nesvrstanosti.
Prošlost je Tita pritiskala ne manje nego Staljina: skromno obrazovanje (kao bravar bio je
oskudnog znanja, čak i iz marksizma, ali se od radnika komunista ipak izdvajao širinom znanja
i brzinom i oštrinom shvatanja), zarobljenost nekim isključivim boljševičkim načelima i krutom
zamišlju kadrovske partije, nepoverenje u pravo i inteligenciju, nekomunistička sklonost ka
luksuzu, skorojevićevsko nastojanje da se raskošnim ceremonijalom fascinira tradicionalna
okolina itd. Doduše, po nekim važnim osobinama ipak je prevladavao uticaj nasleđa. Tito nije
bio po prirodi bolesno sumnjičav, nego budan-oprezan, te kao istorijska, politički darovita i u
mnogo čemu kreativna figura nije zapao u bezumlje i bezočno nasilje (Đilas 1990, str. 40, 91).
Kao većina manje obrazovanih vođa, bio je sumnjičav i ideološki podozriv prema
intelektualcima, ali je ipak prema njima bio elastičniji nego ostali funkcioneri, jer je bio
izuzetno politički inteligentan (Đilas 19990, str. 66). U celini uzev, neki važni sadržaji
marksističke ideologije (modernizacija, posvetovljavanje, internacionalizam) neutralisali su i
suzbijali pritisak tradicionalne političke kulture, ali su je neki i pojačavali (boljševički
antikonstitucionalizam, partijsko sektaštvo i relativizovanje pozitivnog prava). Premda su
komunističke partije na vlasti ubrzavale modernizaciju tradicionalnih društava zakasnelog
kapitalizma i predstavljale se u svakom pogledu revolucionarnim, podrobnija analiza bi mogla
pokazati skriveni uticaj koji je novim mahom neobrazovanim vladajućim kadrovima nametala
žilava prošlost i tradicija. U pogledu ponašanja vođe boljševička praksa se nije u potpunosti
kosila sa tradicionalnom političkom kulturom, pa bi se sa nešto opreza moglo reći da su se u
ličnoj vlasti pomenute komponente više pojačavale nego neutralizovale. Žilava prošlost je
prilično apsorbovala vođu partije sa modernizatorskom i prosvetiteljskom ideologijom.
Vlast jugoslovenskih komunista ustoličena je u prilično konzervativnim uslovima koji su delom
nužno nametali izbor autoritarnih sredstava u uvođenju krupnih društvenih promena. Odveć
nagle promene izazivale su otpor pa je rasla aktuelnost sile. Otpor je u dobroj meri neutralisala
oslobodilačka harizma vladara, koja je uživala plebiscitarnu podršku i bila uspešna brana
obnovi višepartijskog sistema. Složeni višenacionalni balkanski prostor relativno uspešno je
integrisan u državu posredstvom jednopartijskog režima sa snažnima autoritetom vođe. S
obzirom na snagu tradicije, nameće se pitanje: da li je višenacionalna Jugoslavija mogla trajnije
opstati u višepartijskom obliku ili je, pak, režim nepodeljene vlasti sa snažnom harizmom živog
161