Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Jutte 1983, S. 86) do 1955. američka vojna i ostala pomoć FNRJ je bila oko 1,2 milijarde dolara (Rusinow 1977, p. 46). Džonson navodi da je do 1955. američka ekonomska pomoć FNRJ iznosila 600 miliona dolara, a vojna još otprilike toliko (Johnson 1972, p. 126), a slična je procena i Halperina (Halperin 1957, S. 170). U Arhivu SIP-a stoji da je zapadna vojna pomoć od 1951. do kraja 1954. procenjena na oko 800 miliona dolara, ali je više od 80% primljene opreme i naoružanja bilo korišćeno u SAD i znatno amortizovano (Bogetić 1993; str. 120). Tripartitna pomoć (V. Britanije, Francuske i SAD) za naoružanje je 1951-52 bila 176,3 miliona dolara, a ukupna inostrana pomoć do 1953. 787 miliona dolara (Obradović 1994. str. 44-45). Od 1955. do sredine 1960. američka pomoć FNRJ bila je 632,1 miliona dolara (Campbell 1967, p. 46). Uprkos pragmatizmu, Tito je, po Đilasovom svedočenju, u uskom krugu izražavao čak i teskobu i ojađenost zato što je, primajući pomoć od Zapada, morao donekle da ublažava spoljnopolitičke stavove (Đilas 1990, str. 76). Ipak je tek posle Beogradskog samita nesvrstanih obustavljena pomoć sa Zapada, dok je američka vojna pomoć prestala još februara 1958. Jugoslavija 1962. gubi u SAD status najpovlašćenije nacije u trgovini, a 1962. počinje vojna saradnja sa SSSR-om. Tito doduše oktobra 1963. posećuje SAD, ali bez mnogo publiciteta. U službenom kominikeu zabeleženo je da direktna američka pomoć Jugoslaviji više nije potrebna. Tito je, kao simbol nezavisnog komunizma, posle mnogih trijumfalnih prijema, konačno primljen u Vašingtonu, ali bez mnogo sjaja (Campbell 1967, p. 65). Uprkos hlađenju odnosa sa SAD, opšti saldo jugoslovenske spoljne politike u prvoj fazi Titove vlasti 1945-1965. bio je impresivan: očuvana je nezavisnost države, idejnopolitička doslednost, podignut je ugled u svetu, a pomoć stečena bez uzvratnih ustupaka. Poredeći jugoslovensku politiku sa Hruščovljevim diplomatskim oportunizmom prema Vašingtonu i Pekingu i ponašanjem italijanskih komunista, koji su decembra 1959. u Rimu skandirali «I mi volimo Ajka», Isak Dojčer je Titov odnos prema Zapadu u ovom periodu ocenio kao stav dostojanstvene rezerve i suzdržanosti (Deutscher 1977, str. 153). Bilo je to doba kada je Mao optuživao Hruščova da je «skriveni titoista», a Jugosloveni su, zahvaljujući žigu «desnog komunizma», koji su nosili u međunarodnom radničkom pokretu, bez ustupaka izvlačili korist u veštoj diplomatskoj igri sa Zapadom. Koliko god elastična, jugoslovenska diplomatija nije se mogla do kraja osloboditi ideološkog balasta, što se ogleda i u stalnoj američkoj podozrivosti prema komunističkoj zaleđini jugoslovenske politike. «Prećutni saveznici – aktivni protivnici» - sa ovom formulacijom je jedan bivši američki ambasador u Jugoslaviji okarakterisao jugoslovensko-američke odnose. Antikomunistička američka diplomatija nije nikada dovodila u sumnju ocenu o Jugoslaviji i SSSR-u kao «zavađenoj braći». Tito je u periodima najtešnje saradnje sa Zapadom znao da javno kritikuje jačanje reakcije na Zapadu i prkosno nediplomatski ističe nezavisnost zemlje. Kada je decembra 1952. prekinuo diplomatske odnose sa Vatikanom, New York Times se pisao o «Titovim napadima besnila» i osudio kao provokaciju Titovu pretnju da Jugoslavija ima i «drugi izlaz» (Bekić 1988, str. 450). U aktivnoj spoljnoj politici preplitala se ideološka inercija i pragmatizam, politička intuicija i zaletanje. Diplomatija je sazrevala i kalila se u vrlo napetom periodu hladnog rata. Napetost između američkog kapitalizma i jugoslovenskih komunista slabila je sa jačanjem sovjetskog pritiska na Tita i pomeranjem američkih spoljnopolitičkih prioriteta. Jugosloveni su Zapadu prigovarali da ne treba da ruši socijalizam u Evropi, već da preko pomoći ohrabruje odvajanje istočnoevropskih režima od Moskve. SAD to nisu prihvatile ni u Trumanovoj doktrini o zaprečavanju komunizma, a još manje u Ajzenhauerovoj zamisli oslobođenja (liberation) od komunizma, koja je počivala na agresivnoj formuli rušenja socijalizma i obnove kapitalizma (Rool back). Smenjivanje perioda nepoverenja, sukoba i saradnje nije bilo neprirodno jer je u pitanju bio odnos, doduše, disidentske komunističke, ali vodeće antiimperijalističke vanblokovske zemlje i hegemone kapitalističke sile, čiji je kolonijalizam bio na udaru kritike nesvrstanih. Bilo bi preterano tvrditi da je Tito diplomatski nadigrao Zapad primajući pomoć bez ustupaka. Još 1954. američki analitičari su zaključili da će sa slabljenjem pretnji Jugoslaviji sa Istoka njena pozicija biti doktrinarna, antizapadna i prosovjetska (Bekić 1988, str. 622). Jugoslovensko-sovjetske krize bile su takođe burne, ali su brže prevladavane, a sovjetska podozrivost prema Jugoslaviji je bila druge prirode. Zbog 146
Sovjetskog Saveza odnosi sa Zapadom morali su biti dobri, ali ne i suviše dobri. Karakterisala ih je intenzivna privredna saradnja i i otvorene granice, ali i kritika kapitalizma i optužbe za podršku neprijateljskoj emigraciji. Žestoku jugoslovensku kritiku američkog imperijalizma pratile su nabavke oružja od SAD. Diplomatski potencijal prilagođavanja Beograda bio je vrlo karakterističan. Za razliku od Praga, Sofije ili Varšave, u Beogradu je onaj ko je juče napadan mogao biti sutrašnji prijatelj i obrnuto. Unutrašnja politika nije dolazila u opasnost zbog mogućnosti nenadanog obrta spoljno-političkog kursa, što je bila važna komponenta elastičnosti samoupravnog socijalizma. I kod ove okolnosti je Titova harizma i iskustvo njenog ratnog i mirnodopskog osvedočavanja imala središnju ulogu. U međunarodnim okvirima to nije bila prazna reputacija, izričito je tvrdio Mirko Tepavac aprila 1996. u razgovoru sa piscem ovih redova. Protivrečna i složena zbivanja u svetu 1960-tih godina iziskivala su neobično vešto laviranje blokova kod države koja se u ovom periodu aktivno uključivala u tokove svetske politike i čija su gledišta uvažavana u širokim krugovima nerazvijenih zemalja. Proarapska usmerenost SFRJ u bliskoistočnom sukobu jačala je uzdržanost SAD prema njoj, dok je sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj tražila nova preispitivanja odnosa sa Zapadom. Već je Druga konferencija nesvrstanih u Kairu 1964. (koju je SSSR pozdravio) uznemirila SAD. Američki rat u Vijetnamu bio je izložen stalnoj kritici nesvrstanih. Odnosi SAD i Jugoslavije dodatno se pogoršavaju 1967. kada Jugoslavija nije samo podržala arapsku stranu nego i SSSR-u omogućila vazdušni most ka Egiptu. S druge strane, američka podrška vojnom puču u Grčkoj 1967, uznemirila je Jugoslaviju jer je oko nje jačalo neprijateljsko okruženje. Ipak je za razliku od Egipta, Jugoslavija bila trajno uzdržana prema sovjetskim zahtevima za stalnom mornaričkom bazom na Jadranu. Izgleda da je američki interes za nezavisnu Jugoslaviju u ovom periodu bio više prostorno ograničen regionalnim strateškim intresima SAD u Mediteranu, nego što je bio uslovljen globalnim sukobom sa SSSR-om (Grosse-Jütte, 1983, S. 64). Već 1969. došlo je do uvoza civilnih aviona iz SAD i opreme za čeličnu, hemijsku i nuklearnu industriju obima oko 90 miliona dolara (Grosse-Jütte, 1983, S. 81). Sedamdesetih godina jačaju jugoslovenskoamerički odnosi i učestale posete vodećih ličnosti (Nikson 1970, Tito 1971, Ford 1975, Bijedić 1975, Mondejl 1977, Tito 1978) i šefova diplomatije u istom periodu. Kod otvaranja prema Zapadu treba pomenuti i Titovu zvaničnu posetu Vatikanu 1971. Uprkos otvorenoj proarapskoj usmerenosti Jugoslavije i kritike izraelske i američke politike SAD je bila neophodna posrednička uloga Jugoslavije, pre svega, u odnosima sa nesvrstanim, a delom i u odnosima sa Varšavskim paktom. Unutar opšteg kursa ekvidistance bilo je taktičkih kolebanja nižeg ranga. Diplomatija manjih zemalja kretala se između trajnije vazalne vezanosti za moćne blokove ili pak radikalne promene spoljne politike prelaženjem iz jednog tabora u drugi (Egipat i neke afričke i azijske zemlje). U poređenju sa ovim lutanjima jugoslovenska politika ekvidistance bila je prilično postojana. Dosledni kurs nesvrstavanja bio je važna osnova međunarodnog ugleda zemlje, na čijem čelu nije samo stajao vešt političar nego i u svetu priznat državnik. Postojanost spoljne politike nisu ugrožavala povremena zahlađenja odnosa sa svetskim silama, već joj pružala nužnu unutrašnju gipkost. Strateški interes SAD za smanjenje akcionog radijusa SSSR-a na Mediteranu i nade u trajno delovanje Tita kao virusa lagera 1970-ih sprečavale su slabljenje interesovanja SAD za Jugoslaviju. Premda je Tito na Trećoj konferenciji nesvrstanih u Lusaki 1970. otvoreno kritikovao politiku SAD, odmah nakon toga, oktobra 1970, R.Nikson je stigao u Beograd da ispita Tita o ulozi SSSR-a na Bliskom istoku i da ga nagovori da iskoristi svoj ugled kod Arapa za smirivanje napetosti u ovom prostoru (Vuković 1989, str. 404). SSSR je bio ogorčen, pa je ponovo lansirao neslužbene parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona NATO-a. U isto vreme u Jugoslaviju stiže jedna delegacija Vrhovnog sovjeta da bi neutralizala efekat Niksonove posete (Mićunović 1984, str. 98). Jugoslovensko odbijanje Rodžersovog plana za Bliski istok nije bilo smetnja da Tito poseti SAD 1971. Bio je to period slabljenja sovjetske ekspanzije u Aziji i okretanje ka Mediteranu i Africi. I ovde je između lagera stajao Balkan, region na kom su se direktno ukrštali interesi svetskih sila. U ovom periodu na Balkanu je SSSR bio prisutan preko Bugarske, SAD preko Grčke, a NR Kina preko Albanije. 147
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
- Page 132 and 133: procenila da novom politikom treba
- Page 134 and 135: uzmičući pred domaćim staljinist
- Page 136 and 137: 1963, a krajem iste godine Tito je
- Page 138 and 139: Beogradu (Vukmanović 1985, II, str
- Page 140 and 141: odricanja težio je da postigne nez
- Page 142 and 143: Zapad je još uvek sumnjao da se ra
- Page 144 and 145: zapadnim interesima za očuvanje in
- Page 148 and 149: Jugoslavija je preko nesvrstane pol
- Page 150 and 151: gledala kao malu zemlju, već kao d
- Page 152 and 153: Uzroke, posledice i istorijsku funk
- Page 154 and 155: i otvoreno kod Staljina, a nešto s
- Page 156 and 157: VIII STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG A
- Page 158 and 159: državnog ili partijskog jedinstva
- Page 160 and 161: seljačkih boračkih elemenata u up
- Page 162 and 163: vladara bio sredini najprimereniji
- Page 164 and 165: trebalo je jačati kult vođe. Stal
- Page 166 and 167: društva i počivao na nepodudaranj
- Page 168 and 169: Najviši stupanj kulta je mitiziran
- Page 170 and 171: da je popularnost počela kod narod
- Page 172 and 173: isticanju vođe, pa je u apologiji
- Page 174 and 175: kadrovski disciplinovane partije, v
- Page 176 and 177: eočuga države) i uglednog svetsko
- Page 178 and 179: Autoritetom partije i vođe podstic
- Page 180 and 181: demonizacije Tita su više od pukog
- Page 182 and 183: Tito se pojavio s lenjinskom buktin
- Page 184 and 185: 1945. i na razumnoj distanci podrž
- Page 186 and 187: maksimum propusne moći partije bio
- Page 188 and 189: autoriteta vođe. U zgusnutom filoz
- Page 190 and 191: pamćenja. Nosila ih je najpre (1)
- Page 192 and 193: nacionalnog. Titovi protivnici post
- Page 194 and 195: kontinuitet sa istorijskim diskonti
Sovjetskog Saveza odnosi sa Zapadom morali su biti dobri, ali ne i suviše dobri. Karakterisala<br />
ih je intenzivna privredna saradnja i i otvorene granice, ali i kritika kapitalizma i optužbe za<br />
podršku neprijateljskoj emigraciji. Žestoku jugoslovensku kritiku američkog imperijalizma<br />
pratile su nabavke oružja od SAD. Diplomatski potencijal prilagođavanja Beograda bio je vrlo<br />
karakterističan. Za razliku od Praga, Sofije ili Varšave, u Beogradu je onaj ko je juče napadan<br />
mogao biti sutrašnji prijatelj i obrnuto. Unutrašnja politika nije dolazila u opasnost zbog<br />
mogućnosti nenadanog obrta spoljno-političkog kursa, što je bila važna komponenta elastičnosti<br />
samoupravnog socijalizma. I kod ove okolnosti je Titova harizma i iskustvo njenog ratnog i<br />
mirnodopskog osvedočavanja imala središnju ulogu. U međunarodnim okvirima to nije bila<br />
prazna reputacija, izričito je tvrdio Mirko Tepavac aprila 1996. u razgovoru sa piscem ovih<br />
redova.<br />
Protivrečna i složena zbivanja u svetu 1960-tih godina iziskivala su neobično vešto laviranje<br />
blokova kod države koja se u ovom periodu aktivno uključivala u tokove svetske politike i čija<br />
su gledišta uvažavana u širokim krugovima nerazvijenih zemalja. Proarapska usmerenost SFRJ<br />
u bliskoistočnom sukobu jačala je uzdržanost SAD prema njoj, dok je sovjetska intervencija u<br />
Čehoslovačkoj tražila nova preispitivanja odnosa sa Zapadom. Već je Druga konferencija<br />
nesvrstanih u Kairu 1964. (koju je SSSR pozdravio) uznemirila SAD. Američki rat u Vijetnamu<br />
bio je izložen stalnoj kritici nesvrstanih. Odnosi SAD i Jugoslavije dodatno se pogoršavaju<br />
1967. kada Jugoslavija nije samo podržala arapsku stranu nego i SSSR-u omogućila vazdušni<br />
most ka Egiptu. S druge strane, američka podrška vojnom puču u Grčkoj 1967, uznemirila je<br />
Jugoslaviju jer je oko nje jačalo neprijateljsko okruženje. Ipak je za razliku od Egipta,<br />
Jugoslavija bila trajno uzdržana prema sovjetskim zahtevima za stalnom mornaričkom bazom<br />
na Jadranu. Izgleda da je američki interes za nezavisnu Jugoslaviju u ovom periodu bio više<br />
prostorno ograničen regionalnim strateškim intresima SAD u Mediteranu, nego što je bio<br />
uslovljen globalnim sukobom sa SSSR-om (Grosse-Jütte, 1983, S. 64). Već 1969. došlo je do<br />
uvoza civilnih aviona iz SAD i opreme za čeličnu, hemijsku i nuklearnu industriju obima oko<br />
90 miliona dolara (Grosse-Jütte, 1983, S. 81). Sedamdesetih godina jačaju jugoslovenskoamerički<br />
odnosi i učestale posete vodećih ličnosti (Nikson 1970, Tito 1971, Ford 1975, Bijedić<br />
1975, Mondejl 1977, Tito 1978) i šefova diplomatije u istom periodu. Kod otvaranja prema<br />
Zapadu treba pomenuti i Titovu zvaničnu posetu Vatikanu 1971. Uprkos otvorenoj proarapskoj<br />
usmerenosti Jugoslavije i kritike izraelske i američke politike SAD je bila neophodna<br />
posrednička uloga Jugoslavije, pre svega, u odnosima sa nesvrstanim, a delom i u odnosima sa<br />
Varšavskim paktom.<br />
Unutar opšteg kursa ekvidistance bilo je taktičkih kolebanja nižeg ranga. Diplomatija manjih<br />
zemalja kretala se između trajnije vazalne vezanosti za moćne blokove ili pak radikalne<br />
promene spoljne politike prelaženjem iz jednog tabora u drugi (Egipat i neke afričke i azijske<br />
zemlje). U poređenju sa ovim lutanjima jugoslovenska politika ekvidistance bila je prilično<br />
postojana. Dosledni kurs nesvrstavanja bio je važna osnova međunarodnog ugleda zemlje, na<br />
čijem čelu nije samo stajao vešt političar nego i u svetu priznat državnik. Postojanost spoljne<br />
politike nisu ugrožavala povremena zahlađenja odnosa sa svetskim silama, već joj pružala<br />
nužnu unutrašnju gipkost. Strateški interes SAD za smanjenje akcionog radijusa SSSR-a na<br />
Mediteranu i nade u trajno delovanje Tita kao virusa lagera 1970-ih sprečavale su slabljenje<br />
interesovanja SAD za Jugoslaviju. Premda je Tito na Trećoj konferenciji nesvrstanih u Lusaki<br />
1970. otvoreno kritikovao politiku SAD, odmah nakon toga, oktobra 1970, R.Nikson je stigao u<br />
Beograd da ispita Tita o ulozi SSSR-a na Bliskom istoku i da ga nagovori da iskoristi svoj<br />
ugled kod Arapa za smirivanje napetosti u ovom prostoru (Vuković 1989, str. 404). SSSR je bio<br />
ogorčen, pa je ponovo lansirao neslužbene parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona<br />
NATO-a. U isto vreme u Jugoslaviju stiže jedna delegacija Vrhovnog sovjeta da bi neutralizala<br />
efekat Niksonove posete (Mićunović 1984, str. 98). Jugoslovensko odbijanje Rodžersovog<br />
plana za Bliski istok nije bilo smetnja da Tito poseti SAD 1971. Bio je to period slabljenja<br />
sovjetske ekspanzije u Aziji i okretanje ka Mediteranu i Africi. I ovde je između lagera stajao<br />
Balkan, region na kom su se direktno ukrštali interesi svetskih sila. U ovom periodu na Balkanu<br />
je SSSR bio prisutan preko Bugarske, SAD preko Grčke, a NR Kina preko Albanije.<br />
147
Change language