Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Jutte 1983, S. 86) do 1955. američka vojna i ostala pomoć FNRJ je bila oko 1,2 milijarde dolara
(Rusinow 1977, p. 46). Džonson navodi da je do 1955. američka ekonomska pomoć FNRJ
iznosila 600 miliona dolara, a vojna još otprilike toliko (Johnson 1972, p. 126), a slična je
procena i Halperina (Halperin 1957, S. 170). U Arhivu SIP-a stoji da je zapadna vojna pomoć
od 1951. do kraja 1954. procenjena na oko 800 miliona dolara, ali je više od 80% primljene
opreme i naoružanja bilo korišćeno u SAD i znatno amortizovano (Bogetić 1993; str. 120).
Tripartitna pomoć (V. Britanije, Francuske i SAD) za naoružanje je 1951-52 bila 176,3 miliona
dolara, a ukupna inostrana pomoć do 1953. 787 miliona dolara (Obradović 1994. str. 44-45).
Od 1955. do sredine 1960. američka pomoć FNRJ bila je 632,1 miliona dolara (Campbell 1967,
p. 46). Uprkos pragmatizmu, Tito je, po Đilasovom svedočenju, u uskom krugu izražavao čak i
teskobu i ojađenost zato što je, primajući pomoć od Zapada, morao donekle da ublažava
spoljnopolitičke stavove (Đilas 1990, str. 76). Ipak je tek posle Beogradskog samita nesvrstanih
obustavljena pomoć sa Zapada, dok je američka vojna pomoć prestala još februara 1958.
Jugoslavija 1962. gubi u SAD status najpovlašćenije nacije u trgovini, a 1962. počinje vojna
saradnja sa SSSR-om. Tito doduše oktobra 1963. posećuje SAD, ali bez mnogo publiciteta. U
službenom kominikeu zabeleženo je da direktna američka pomoć Jugoslaviji više nije potrebna.
Tito je, kao simbol nezavisnog komunizma, posle mnogih trijumfalnih prijema, konačno
primljen u Vašingtonu, ali bez mnogo sjaja (Campbell 1967, p. 65). Uprkos hlađenju odnosa sa
SAD, opšti saldo jugoslovenske spoljne politike u prvoj fazi Titove vlasti 1945-1965. bio je
impresivan: očuvana je nezavisnost države, idejnopolitička doslednost, podignut je ugled u
svetu, a pomoć stečena bez uzvratnih ustupaka. Poredeći jugoslovensku politiku sa
Hruščovljevim diplomatskim oportunizmom prema Vašingtonu i Pekingu i ponašanjem
italijanskih komunista, koji su decembra 1959. u Rimu skandirali «I mi volimo Ajka», Isak
Dojčer je Titov odnos prema Zapadu u ovom periodu ocenio kao stav dostojanstvene rezerve i
suzdržanosti (Deutscher 1977, str. 153). Bilo je to doba kada je Mao optuživao Hruščova da je
«skriveni titoista», a Jugosloveni su, zahvaljujući žigu «desnog komunizma», koji su nosili u
međunarodnom radničkom pokretu, bez ustupaka izvlačili korist u veštoj diplomatskoj igri sa
Zapadom.
Koliko god elastična, jugoslovenska diplomatija nije se mogla do kraja osloboditi ideološkog
balasta, što se ogleda i u stalnoj američkoj podozrivosti prema komunističkoj zaleđini
jugoslovenske politike. «Prećutni saveznici – aktivni protivnici» - sa ovom formulacijom je
jedan bivši američki ambasador u Jugoslaviji okarakterisao jugoslovensko-američke odnose.
Antikomunistička američka diplomatija nije nikada dovodila u sumnju ocenu o Jugoslaviji i
SSSR-u kao «zavađenoj braći». Tito je u periodima najtešnje saradnje sa Zapadom znao da
javno kritikuje jačanje reakcije na Zapadu i prkosno nediplomatski ističe nezavisnost zemlje.
Kada je decembra 1952. prekinuo diplomatske odnose sa Vatikanom, New York Times se pisao
o «Titovim napadima besnila» i osudio kao provokaciju Titovu pretnju da Jugoslavija ima i
«drugi izlaz» (Bekić 1988, str. 450). U aktivnoj spoljnoj politici preplitala se ideološka inercija
i pragmatizam, politička intuicija i zaletanje. Diplomatija je sazrevala i kalila se u vrlo napetom
periodu hladnog rata. Napetost između američkog kapitalizma i jugoslovenskih komunista
slabila je sa jačanjem sovjetskog pritiska na Tita i pomeranjem američkih spoljnopolitičkih
prioriteta. Jugosloveni su Zapadu prigovarali da ne treba da ruši socijalizam u Evropi, već da
preko pomoći ohrabruje odvajanje istočnoevropskih režima od Moskve. SAD to nisu prihvatile
ni u Trumanovoj doktrini o zaprečavanju komunizma, a još manje u Ajzenhauerovoj zamisli
oslobođenja (liberation) od komunizma, koja je počivala na agresivnoj formuli rušenja
socijalizma i obnove kapitalizma (Rool back). Smenjivanje perioda nepoverenja, sukoba i
saradnje nije bilo neprirodno jer je u pitanju bio odnos, doduše, disidentske komunističke, ali
vodeće antiimperijalističke vanblokovske zemlje i hegemone kapitalističke sile, čiji je
kolonijalizam bio na udaru kritike nesvrstanih. Bilo bi preterano tvrditi da je Tito diplomatski
nadigrao Zapad primajući pomoć bez ustupaka. Još 1954. američki analitičari su zaključili da će
sa slabljenjem pretnji Jugoslaviji sa Istoka njena pozicija biti doktrinarna, antizapadna i
prosovjetska (Bekić 1988, str. 622). Jugoslovensko-sovjetske krize bile su takođe burne, ali su
brže prevladavane, a sovjetska podozrivost prema Jugoslaviji je bila druge prirode. Zbog
146